Putir, Gračanica (Branko Jovanović | © Fond Blago)
U javnom životu i delovanju, praktične posledice i percepcija šire okoline često su važnije od namera aktera. Trenutak u kome se nalazi srpsko društvo zahteva najviši stepen odgovornosti od svih pojedinaca i institucija. Bitno je da na samom početku objasnim, da Crkva nije nekoliko episkopa glasnogovornika i drugih predstavnika. Crkva je danas svako ko se okuplja u ime pravde, istine i slobode. Crkva je i svaki onaj episkop, koji oseća volju svog naroda i koji postupa slobodno i po savesti. A njih će, sigurna sam, tek biti i tek će se čuti.
Vrh crkvene jerarhije Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) i svi koji su zaduženi da govore u njeno ime su se pokazali, u najmanju ruku nevešti u jasnom određivanju prema političkoj, i pre svega, moralnoj krizi u kojoj se Srbija nalazi od 1. novembra 2024. Pitanje koje moraju da postave sebi svi oni koji se predstavljaju kao „pomiritelji“, a povodom tragedije u Novom Sadu i studentskih protesta, glasi: Da li su vernici i društvena zajednica zadovoljni našim odgovorom? Odgovor je jasan – veliki deo javnosti nije zadovoljan. Čak i oni koji su inače skloni da brane Crkvu, svi oni koji vole Crkvu, među kojima sam i ja, u ovom slučaju ostaju bez argumenata, jer njeni predstavnici u javnosti ne daju prostor za odbranu.
Slučajno ili namerno, sajt SPC i izjave njenih visokih predstavnika, posebno patrijarha Porfirija, doprinele su relativizaciji odgovornosti režima za tragediju na železničkoj stanici. Primer toga je beseda mitropolita Irineja, koji u Novom Sadu izjavljuje da je pad nadstrešnice „krivica svih nas“, a u kontekstu opšte relativizacije krivaca (video dostupan ovde). Međutim, isti mitropolit, kada govori o studentima koji su na kratko prekinuli Svetosavsku akademiju u Matici Srpskoj (integralni snimak svi mogu da pogledaju ovde), ne kaže da je to „krivica svih nas“, nego preciznim očinskim jezikom kaže – „izrodi“ (cela beseda se može videti ovde). Dakle, „izrodi“ su za mitropolita Irineja Bačkog oni koji su na kratko ometali Svetosavsku akademiju, dok za istog mitropolita „izrodi“ nikad nisu oni koji su doveli do toga da nekih 15 ljudi nikad neće imati priliku da prisustvuju na Akademiji, da posete pozorišta, koncerte…
Svi su saglasni da neko treba da snosi odgovornost, ali se ne slažu svi oko političko-pravne odgovornosti koja može biti samo na režimu. Upravo je to suština narodnog nezadovoljstva. Opšti pozivi na „bratsku ljubav“, pomirenje i neku nedefinisanu „odgovornost“ u trenutku kada je korupcija političkog vrha rezultirala gubitkom petnaest života, mogu koristiti jedino onima koji nastoje da izbegnu posledice svog (ne)delanja.
Autokomanda na Sv. Savu 2025.
Kao što je režim nakon stravičnog prvonovembarskog zločina započeo najuvredljiviju propagandu kako bi sprao političku odgovornost sa sebe (da li je rekonstruisana ili nije, tri puta objavljivana sva dokumentacija (sic!) itd) i na taj način još više skrenuo pažnju na političku i pravnu odgovornost koju treba da snosi, tako je nažalost i crkveni vrh, svojim mlakim i jalovim izjavama, pozivima na molitvu umesto na konkretno delovanje, doprineo stvaranju sumnje u iskrenost svojih namera. Poziv na „nedefinisanu odgovornost“, umesto na jasne političke i pravne posledice, samo je produbio osećaj razočaranja i ogorčenja u društvu. U najboljem slučaju, reč je o nesposobnosti samog crkvenog vrha da razume i oseti šta narod i društvo očekuju od njih u vremenima krize, dok im je veoma jasno šta država od njih očekuje. Još tužnije je ako se ovde radi o svesnoj nameri da se relativizuje zločin režima.
Nažalost i na nesreću, patrijarh i mnogi drugi jerarsi danas izbegavaju reč student, govoreći uopšteno o mladima, pravdi i odgovornosti, kao da je moguće da iko bude protiv tih pojmova. Jer opšte izjave, poput one u Božićnoj poslanici, koje su mogle biti izgovorene bilo gde, u bilo koje doba i svagda, samo još više relativizuju konkretnu odgovornost i crkvenog vrha i političkih činilaca: „mladost (je) gladna i žedna večnosti, odnosno: punoće, istine, pravde, dobrote, ljubavi, lepote, uopšte smisla.“ Još tužnije jeste, da se ovakve izjave koriste kao sredstvo osude za sve one koji ih „nisu razumeli“! Dakle, jedna relativizujuća rečenica se koristi kao opravdanje i osuda svih onih koji ne misle isto. Ali javnost nije naivna – izostanak jasne podrške studentima i izbegavanje konkretnih termina svedoče o oportunizmu i strahu od posledica.
I ne, nema načina da crkveni vrh SPC sada ubedi javnost da je u stvari bio uz studente (nemušti i falsifikatorski pokušaji da se crkveni vrh opere mogu se videti ovde). Javni sud je već donet, a za njega nisu odgovorni ni mediji, ni opozicija, već pojedinci u crkvenoj jerarhiji koji su pomislili da su samo oni Crkva, dajući neodređene, neutralne, konfuzne – a nekada i vrlo jasne izjave. Dovoljno je pomenuti vladiku Sergija koji jasno i bez uvijanja, kada je o režimu reč, govori i o studentima i o njihovim „besmislenim blokadama života“ (pogledati oba njegova teksta: prvi i drugi). Dakle, u slučaju režima – izjave koje je crkveni vrh dopustio da idu u javnost – vrlo su jasne, ali u slučaju studenata – postoje neki generički mladi ljudi koji uvek i svagda traže pravdu i istinu. I ne može javnost biti odgovorna za ono što su pojedini predstavnici Crkve izgovarali.
Teško je poverovati da su baš svi ostali u krivu, a da su jedino crkveni velikodostojnici „pravedni“, ispunjeni „bratskom ljubavlju“, u pravu. Vrh Crkvene jerarhije kao da ne razume da je Srpska Pravoslavna Crkva društveni akter, te stoga ovi pojedinci moraju da nauče da snose odgovornost za svoje postupke i reči u ime cele Crkve. Kalkulantstvo, kukavičluk, pretnje ili glupost (nerazumevanje realnosti), sada se vraćaju kao bumerang samoj instituciji Crkve zbog neodgovornog ponašanja pojedinaca u vrhu, koji su dozvolili da i SPC počne da gubi svoj ugled u društvu, društvu koje je davno prezrelo sve svoje institucije.
Na kraju, najtužnije je kako vrh crkvene jerarhije i njeni službenici („Mogu li službenici da izdaju svoja saopštenja na zvaničnom sajtu SPC?!“) tretiraju svoj narod – kao ljude koji su dovoljno beslovesni da im se može sve prodati. Drugim rečima, vrh jerarhije im kaže da oni ne znaju ništa, da nisu čuli ono što su čuli i da ne vide ono što vide – kao da žele da nam izvitopere stvarnost i viševekovnu slobodarsku borbu Crkve, želeći da nam predstave nešto što biti ne može – da su slobodno misleći ljudi najveći neprijatelji Crkve!
I da, nije potrebno da nas službenik patrijaršije podseća ko je od početka bio uz studente, i stidljivo pomene vladike Grigorija i Maksima. To znamo i bez njega. Ono što ne znamo jeste da li će se nekada desiti da makar neko u SPC kaže da je pogrešio? Mi nestrpljivo čekamo.
