Zadatak teologije
U doba otaca Crkve, teologija — ili „nauka o Bogu“ — bila je smatrana najvišim izrazom vere. Samo su trojica svetitelja između svih koje Crkva proslavlja udostojeni naziva „Bogoslov“. To su Sv. Jovan Jevanđelist, Sv. Grigorije Nazijanzin (episkop carigradski iz četvrtog veka) i Sv. Simeon Novi Bogoslov, veliki mistik iz 11. veka. Prema tome, u prošlosti se pod bivanjem „bogoslovom“ podrazumevalo izuzetan lični opit samoga Boga.
U naše vreme, reč „teologija“ ne nosi (više) takvo uzvišeno značenje. Mi imamo teološke škole; dodeljujemo teološke stepene; teologija se izučava putem priručnika i predavanja. Prestalo se podrazumevati – možda na nesreću – da je svaki „bogoslov“ istovremeno i svetitelj.
No, ostaje istinito, bez obzira na sve, da je teologija od suštinske važnosti za život Crkve. Bez teologije nemoguće je u potpunosti razumeti značenje Sv. Pisma, Sv. Predanja, neiscrpne riznice znanja i duhovnosti koje u sebi sadrže naši liturgijski tekstovi. Teologija, takođe, omogućuje razlikovanje onoga što je od istinske važnosti od onoga što nije. Bez teologije je nemoguće pružiti artikulisano svedočanstvo pravoslavne vere u savremenom svetu, jer takvo svedočanstvo, ukoliko pretenduje na to da ima bilo kakvo značenje, mora istovremeno biti verno večnome Otkrivenju koje je sačuvala jedina apostolska Crkva, i biti upućeno našim savremenicima, i onim mlađim i onim starijim, koji žele da razumeju značenje vere za svoje sopstvene živote.
Zbog toga toliko raduje činjenica da se jedna internacionalna konferencija pravoslavnih teologa može održati u Americi, ovde gde je pravoslavlje još uvek mlado, gde su problemi akutni, gde se vera tako često osporava. Nadajmo se da će rezultati konferencije – a oni će uskoro biti publikovani – naći mnoge čitaoce, i da će konferencija potvrditi sebe kao još jedan odlučan korak u razvoj pravoslavlja u ovoj zemlji.
Zašto teologija
Od početka misionarskog delanja pravoslavnih na severnoameričkom kontinentu, Crkva je nastojala da pruži odgovarajuće teološko obrazovanje kandidatima za sveštenstvo. Sv. Inokentije je oformio seminariju [srednju bogoslovsku školu – prim. prev.] na Aljaski. Kasnije su teološke škole ustanovljene prvo u Mineapolisu, Minesota, pa u Tenafliju, Nju Džerziju. Danas naša Crkva još uvek potrebuje usavršavanje teološkog obrazovnog sistema, da bi služitelji njenih oltara mogli biti dobro pripremljeni za pastirovanje ljudskim dušama.
Međutim, zadatak teoloških škola zalazi za granice čisto profesionalne obuke budućih klirika. Zapravo, one mogu obezbediti takvu obuku ukoliko uče, razvijaju i čuvaju pravoslavnu teologiju, koja ne pripada samo profesionalcima [elitnom krugu „posvećenih“ – prim. prev.] nego čitavoj Crkvi. U stvari, nemoguće je poistovetiti bogoslovlje sa jednim vidom klerikalne, akademske ekspertize. Pravoslavna Crkva je oduvek podsticala laike da uče i predaju teologiju, dok se od episkopa i sveštenika posebno zahtevalo da budu čuvari teoloških istina.
Oci Crkve su često definisali teologiju kao samo „viđenje“ Boga. Ali su oni sami, istovremeno, bili i živi primeri toga kako valja to viđenje prenositi predavanjem i misionarenjem. Veliki oci – Sv. Vasilije Veliki, Sv. Grigorije Bogoslov, Sv. Jovan Zlatoust – nazivaju se u našim liturgijskim tekstovima „vaseljenskim učiteljima“, zato što su bili u stanju da prenesu istinu pravoslavlja svoj ikumeni, tj. „naseljenom svetu“ u svome vremenu. Oni su to činili, jer su znali i iskusili samu Istinu, ali isto tako i zbog toga što su koristili prave reči da je izraze i učine razumljivom svojim savremenicima.
U njihovim ličnostima teologija je istovremeno bila i viđenje Istine i mogućnost da se ona poučava (predaje). Ova dva aspekta otačkog bogoslovlja odražavaju dve velike zapovesti samoga Gospoda: ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem. Čovek poznaje Boga kroz ljubav, ali to poznanje ne može biti autentično ukoliko on ne nastoji da to znanje njemu i prenese.
U Americi danas, mi pravoslavni hrišćani smo suočeni sa dva velika iskušenja. Jedno je u tome da izgubimo ljubav za božansku Istinu; da kapituliramo pred sekularističkom i relativističkom okolinom; da smatramo Crkvu jednim od mnogih društvenih klubova, koji samo što koristi razrađeniji „istočni“ ritual nego što to čine drugi. Drugo se iskušenje sastoji u tome da zaboravimo da Istina pravoslavlja, koja je u stvari božanska Istina nije dana samo nama, kao naše sopstveno privatno vlasništvo: ona je Istina koja spasava ceo svet, i koje smo postali svedoci na svoju sopstvenu odgovornost.
Ukoliko je budemo skrivali pod sudom naših ljudskih ograničenja, naših etničkih kultura, naših predrasuda, bićemo suđeni u skladu sa tim.
Sa ovim se iskušenjima ne možemo susresti bez teologije, teologije koja otkriva pravoslavnu veru kao živu i voleći Istinu. Takva istinska teologija ne pravi kompromise sa (bogoslovskim) greškama, nego se izražava u ljubavi prema bližnjem, prema njegovom jeziku, njegovoj kulturi, mentalitetu. Ona isto tako traži i pozdravlja svaku istinu gde god da je nađe, koliko god ona bila parcijalna, čak i među nepravoslavnima i neverujućima. Ona je uvek spremna da govori, tumači i sluša pre no što sudi.
Bez takve teologije, naša bi Crkva ubrzo postala dogmatski indiferentna „denominacija“, ili suprotno od toga defanzivno netolerantna sekta. Izgubila bi svoju „sabornost“. Stoga treba da zahtevamo od naših teoloških škola da nas obezbede sa ovakvom istinskom teologijom. A da ih mi zaista obezbeđujemo sa sredstvima da to čine.
Izvor: John Meyendorff, Witness to the World, New York: SVSP, 1987. = Beseda, 1 (1991), 47–49.
Prevod: Vladimir Vukašinović
