Задатак теологије
У доба отаца Цркве, теологија — или „наука о Богу“ — била је сматрана највишим изразом вере. Само су тројица светитеља између свих које Црква прославља удостојени назива „Богослов“. То су Св. Јован Јеванђелист, Св. Григорије Назијанзин (епископ цариградски из четвртог века) и Св. Симеон Нови Богослов, велики мистик из 11. века. Према томе, у прошлости се под бивањем „богословом“ подразумевало изузетан лични опит самога Бога.
У наше време, реч „теологија“ не носи (више) такво узвишено значење. Ми имамо теолошке школе; додељујемо теолошке степене; теологија се изучава путем приручника и предавања. Престало се подразумевати – можда на несрећу – да је сваки „богослов“ истовремено и светитељ.
Но, остаје истинито, без обзира на све, да је теологија од суштинске важности за живот Цркве. Без теологије немогуће је у потпуности разумети значење Св. Писма, Св. Предања, неисцрпне ризнице знања и духовности које у себи садрже наши литургијски текстови. Теологија, такође, омогућује разликовање онога што је од истинске важности од онога што није. Без теологије је немогуће пружити артикулисано сведочанство православне вере у савременом свету, јер такво сведочанство, уколико претендује на то да има било какво значење, мора истовремено бити верно вечноме Откривењу које је сачувала једина апостолска Црква, и бити упућено нашим савременицима, и оним млађим и оним старијим, који желе да разумеју значење вере за своје сопствене животе.
Због тога толико радује чињеница да се једна интернационална конференција православних теолога може одржати у Америци, овде где је православље још увек младо, где су проблеми акутни, где се вера тако често оспорава. Надајмо се да ће резултати конференције – а они ће ускоро бити публиковани – наћи многе читаоце, и да ће конференција потврдити себе као још један одлучан корак у развој православља у овој земљи.
Зашто теологија
Од почетка мисионарског делања православних на северноамеричком континенту, Црква је настојала да пружи одговарајуће теолошко образовање кандидатима за свештенство. Св. Инокентије је оформио семинарију [средњу богословску школу – прим. прев.] на Аљаски. Касније су теолошке школе установљене прво у Минеаполису, Минесота, па у Тенафлију, Њу Џерзију. Данас наша Црква још увек потребује усавршавање теолошког образовног система, да би служитељи њених олтара могли бити добро припремљени за пастировање људским душама.
Међутим, задатак теолошких школа залази за границе чисто професионалне обуке будућих клирика. Заправо, оне могу обезбедити такву обуку уколико уче, развијају и чувају православну теологију, која не припада само професионалцима [елитном кругу „посвећених“ – прим. прев.] него читавој Цркви. У ствари, немогуће је поистоветити богословље са једним видом клерикалне, академске експертизе. Православна Црква је одувек подстицала лаике да уче и предају теологију, док се од епископа и свештеника посебно захтевало да буду чувари теолошких истина.
Оци Цркве су често дефинисали теологију као само „виђење“ Бога. Али су они сами, истовремено, били и живи примери тога како ваља то виђење преносити предавањем и мисионарењем. Велики оци – Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоуст – називају се у нашим литургијским текстовима „васељенским учитељима“, зато што су били у стању да пренесу истину православља свој икумени, тј. „насељеном свету“ у своме времену. Они су то чинили, јер су знали и искусили саму Истину, али исто тако и због тога што су користили праве речи да је изразе и учине разумљивом својим савременицима.
У њиховим личностима теологија је истовремено била и виђење Истине и могућност да се она поучава (предаје). Ова два аспекта отачког богословља одражавају две велике заповести самога Господа: љубав према Богу и љубав према ближњем. Човек познаје Бога кроз љубав, али то познање не може бити аутентично уколико он не настоји да то знање њему и пренесе.
У Америци данас, ми православни хришћани смо суочени са два велика искушења. Једно је у томе да изгубимо љубав за божанску Истину; да капитулирамо пред секуларистичком и релативистичком околином; да сматрамо Цркву једним од многих друштвених клубова, који само што користи разрађенији „источни“ ритуал него што то чине други. Друго се искушење састоји у томе да заборавимо да Истина православља, која је у ствари божанска Истина није дана само нама, као наше сопствено приватно власништво: она је Истина која спасава цео свет, и које смо постали сведоци на своју сопствену одговорност.
Уколико је будемо скривали под судом наших људских ограничења, наших етничких култура, наших предрасуда, бићемо суђени у складу са тим.
Са овим се искушењима не можемо сусрести без теологије, теологије која открива православну веру као живу и волећи Истину. Таква истинска теологија не прави компромисе са (богословским) грешкама, него се изражава у љубави према ближњем, према његовом језику, његовој култури, менталитету. Она исто тако тражи и поздравља сваку истину где год да је нађе, колико год она била парцијална, чак и међу неправославнима и неверујућима. Она је увек спремна да говори, тумачи и слуша пре но што суди.
Без такве теологије, наша би Црква убрзо постала догматски индиферентна „деноминација“, или супротно од тога дефанзивно нетолерантна секта. Изгубила би своју „саборност“. Стога треба да захтевамо од наших теолошких школа да нас обезбеде са оваквом истинском теологијом. А да их ми заиста обезбеђујемо са средствима да то чине.
Извор: John Meyendorff, Witness to the World, New York: SVSP, 1987. = Беседа, 1 (1991), 47–49.
Превод: Владимир Вукашиновић
