Руски народ је одувек заузимао посебно место у срцима Срба. Руска Црква нам je пружала духовну помоћ у најтежим временима (посебно када смо били под турским ропством), временима оскудице богослужбених сасуда, одежди, књига и много чега што је било потребно за нормалан литургијски живот. Немали број угледних српских богослова, будућих јерараха и свештенослужитеља, школовао се у руским духовним школама и академијама. Сви који познају историју наше Цркве, а посебно неколико последњих векова, сложиће се да је руски духовни утицај код Срба био и остао неизбрисив, што посебно важи од времена карловачког митрополита Павла Ненадовића, када су код нас руске штампане богослужбене књиге увелико у молитвеној употреби замениле старе рукописне књиге, тзв. Србуље. Не треба заборавити ни новија времена када су руски професори били први предавачи Православног богословског факултета у Београду, те да је први студент који је „во времја оно“ дипломирао на том новооснованом факултету Универзитета у Београду био Рус, потоњи познати теолог о. Николај Афанасјев.
Какав је снажни духовни утицај руског монаштва био у Србији измећу два светска рата, о томе има мноштво студија и неколико дисертација, од којих једна бечког универзитетског професора др Рудолфа Прокшија. Не заборавимо ни руски духовни утицај на новојављене угоднике Божије: преподобног аву Јустина Ћелијског, св. Николаја Жичког, св. Мардаријa Либертвилског и свеамеричког, патријарха Варнаву Росића, Никодима Милаша и многе друге.
Дакле, свима нам је јасно да смо од Руса много учили и научили. Стога је умесно заједнички и озбиљно поставити питање да ли и данас у време ове пошасти пандемије некакву душеполезну поуку из руске богослужбене праксе можемо задобити?
Пандемија као богослужбени изазов у Православним Црквама
Сви смо сведоци једног небивалог феномена у ове наше дане у виду пандемије болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2). Она је зауставила многе економске, друштвене и друге токове, али је несумњиво утицала и на Цркву, тј. на сам њен литургијски живот. Није непознато да су храмови у Грчкој тренутно сасвим затворени, да је и приступ Св. Гори онемогућен, да су широм наше дијаспоре цркве већином затворене или се понегде пак служи само иза затворених врата, без уобичајеног присуства верног народа. Реаговања на ширење заразе, која је прерасла у пошаст пандемије нагнало је и многе поглаваре наших помесних Православних Цркава да реагују. Њихове реакције су биле веома различите, а неке и неочекиване. Не бих улазио у детаљну анализу свих тих реакција наших јерарха понаособ, јер би то узело много времена и одвело нас далеко од теме овог скромног осврта.
Задржао бих се понајвише на одлуци коју је свом клиру и народу благословио и наложио руски патријарх и преиспитао је у светлу пређашњих искустава Православне Руске и Српске Цркве. Одлука гласи да се кашичица дезинфикује после причешћа сваког причасника понаособ (визуелно је то потврдио и један руски јерарх и тај снимак већ кружи интернетом).
Несумњиво је одлука патријарха Кирила изненадила многе, како у Русији, тако и широм васељене, а очигледно је и у српским земљама, иако се о томе за сад, чини се, нерадо пише. (Званични сајт СПЦ најчешће преноси важнија саопштења Патријарха Кирила, у која свакако спада и ово). По једнима, патријарх Кирил се показао као трезвен, мудар, и брижан духовни отац своје многољудне пастве, док је, по мишљењу других, његова одлука недопустиви знак маловерја. Неки руски клирици чак одбијају да је с послушношћу приме и спроведу (неки значајнији манастири су тако најављивали).
Поставља се питање да ли ми и данас, као некада, можемо изнова нешто научити из опита и праксе Руске Цркве? Аутор ових редова држи да свакако можемо. Пожељно је најпре мало погледати у прошлост, не задржавајући се само на поменутим, и за многе изненaђујућим, одлукама московског и сверуског патријарха Кирила. Пре него што то учиним, осврнуо бих се на ставове појединих јерараха и свештеника светосавске Цркве, по којима у време ширења пандемије наши храмови и манастири треба да се, што више, па и дупке, испуне благоверним народом, који би интензивнијим молитвеним животом и што чешћим оцрквљивањима на Св. Литургији приступао често светом причешћу. Не промиче пажњи ни то да многи клирици СПЦ, који до недавно и нису били нарочити поборници честог и редовног причешћивања, сада као никад раније позивају народ Божији да без бојазни приступају светом причешћу као „најбољем леку против свих болести“, па и самог корона вируса, тврдећи притом самоуверено да су и наши храмови и манастири најсигурније уточиште духовне и телесне заштите и да је саблажњив знак маловерја свако одсуство са богослужења из предострожности, а поготово уздржање од целивања светих икона, узимања благослова целивом руке свештенослужитеља и, наравно, самог причешћивања заједничком кашичицом. Од поменутих клирика можемо такође чути тврдње да ми никада нисмо прекидали служење Св. Литургије и причешће верних, па ни у тежа времена, кад је такође било страшних епидемија (колера, куга и остале) те да је литургијски живот наших предака и тада текао сасвим нормално и редовно као да никаквих пошасти није било. Зауставио бих се на овим, по мени, не баш убедљивим тврдњама како бих их проверио у светлу опита Руске Цркве, који нама, сигурни смо, данас може бити од изузетног значаја.
Благоразумије као брига за другог
Српска и Руска Црква су у време епидемија показивали додатано трезвеноумље и опрез. Примена икономије у тим минулим временима није примано као знак маловерја, него као показатељ пастирски надахнуте бриге и одговорности за ближње. Зар није управо из словенске средине поникла максима „Мој ближњи је мој живот“ (св. Силуан Атонски)? Погледајмо, дакле, шта нам конкретно говоре историјска сведочанства и пастирски извештаји Православне Руске Цркве о овој бризи за ближњег. Ограничићу се само на неколико извора.
Погледајмо шта каже приручник за свештено-црквенослужитеље (Булгаков С. В. Настольная книга для священно-церковнослужителей. КІЕВЪ.Типографія Кіево-Печерской Успенской Лавры, 1913).
1) Међу обичним људима, посебно међу болесним старцима и старицама, постоји обичај „да не излазе из шест недеља“, односно да се сваки пут присаједињу (причешћују – прим. С.В.) чим прође шест недеља. Јасно је да свештеник не одбија причешће онима који су болесни, уколико имају веру и срдачну намеру да се причешћују, јер је одбијање, мотивисано чињеницом да је он недавно причешћен, крајње непријатно, јер не постоје рокови за причешћивање болесних[1].
У Требнику Митрополита Петра каже се: „Ако болесник, причестивши се Божанским Тајнама, поживи и опет у какву смртну беду (болест) падне и пожели Божанско Причешће, никакав јереј не сме да му одбије и иако га је причестио, то треба да уради и, ако се то буде десило, и много пута касније“.
2) Свештеници би требало да подстичу своје вернике (парохијане) да не доводе тешке и опасне болеснике на причешће св. Тајнама у цркву него да верници позову своје парохијске свештенике у куће у којима се болесници налазе[2].
– Пошто није реткост да неки свештеници траже да им доводе оболеле у своје домове, тоболски владика је свештенству напоменуо да ни под којим условима то не дозвољавају из страха од најстроже одговорности[3].
– Наредбом Донског Теолошког конзерваторија, пацијенте са заразним болестима од седам година па на више требало би причешћивати углавном у домовима, Часним Даровима из Дароносице, по могућности из специјалних посуда које се морају темељито опрати чистом водом и обрисати посебним убрусима од чистог белог платна[4].
3) Свештеник мора искоренити став, карактеристичан за неке, да су Дарови из Дароносице (пређеосвећени – прим. С.В.) наводно мање вредности, слабији од оних који се служе у литургији[5].
– За причешћивање болесника, свештеник у епитрахиљу и наруквицама побожно узима честицу св. Дарова из кивота (вид. 804 стр.) и ставља у дароносицу, то јест посебан ковчежић, који се користи за причешћивање болесника, (који има два одељка: један за свете Дарове, а други за кашичицу и мали путир). Бакрена дароносица није допуштена и ради одавања достојанства св. Даровима и ради избегавања опасности[6] [од тровања, због оксидирања бакра – прим. С.В.].
– Саветује се да се узме једна или онолико честица колико ће бити болесника код којих свештеник одлази: у овом случају неће требати да доноси свете Дарове своме дому и ако постоји потреба да се уђе у туђу кућу након причешћа болесника, тада ће то бити могуће, јер ће дароносица већ бити празна[7]. Међутим, приликом одласка на причешће болесника који живи далеко од цркве, треба имати на уму да још увек могу постојати и други болесници које треба причестити светим Тајнама[8].
– Дарохранилница је умотана у вео и свештеник је мора носити на својим грудима, са одговарајућом чашћу ка Светим Тајнама, у торби направљеној од одговарајућег за ту прилику, материјала (са крстом зашивеним на предњој страни) и врпцом која се носи око врата[9].
– Крст и епитрахиљ морају бити умотани у чисто платно.
– Болесницима свештеник може ићи само са резервним (тј. пређеосвећеним – прим. С.В.) Даровима и (или) у пратњи црквењака[10]; не остављати дароносицу са светим Даровима у домовима болесника ни за кратко време и са њима не ићи никуда[11].
– Свештеник имајући са собом свете Тајне у дарохранилници, да не улази ни у какву расправу нити у каква дела ни са ким и никоме да не даје повода томе[12].
– Свештенику који иде са дарохранилницом на прсима, у којима су Свете Тајне, прописује се од стране светске власти да се указује побожност и поштовање. У противном, кривци би требало да буду упућени на суд духовне власти[13] [црквени суд – прим. С.В.].
– Свештеници током одласка у села са Даровима за причешће св. Тајнама не треба да буду виђени на другим скуповима или местима где се пије[14].
– О убрусима за брисање уста причешћеним болесницима погледати 1 белешку (стр. 797).
Шта нам, дакле, казују извори?
Дакле, дарови су били пређеосвећени, а болесници нипошто нису могли узети заједничког молитвеног учешћа у храму, и то из превентивних разлога. Оно што се, такође, може приметити, поред тога што су болесни били издвојени од здравих, јесте и то да су они били брижно причешћивани на посебан начин, који је подразумевао велику пажњу и предострожност, када је у питању хигијена причасне кашичице и самих светих сасуда и њихово обавезно прање и чишћење. То данас многима, наравно може звучати веома саблажњиво, док Руска Црква то није поимала као знак маловерја, него као знак љубави, бриге и опреза. Дакле о молитви и причешћивању свих заједно у храму, како здравих, тако и болесних и то истом причасном кашичицом није било ни говора, као што видимо у овим изворима. Онима који причешћивању светим даровима не приступају магијски или као неком медикаменту против вируса, ово неће бити чудно, ни изненађујуће, јер наша Православна Црква никада није учила да евхаристијски хлеб, вино и вода, након освећења мењају своју природу, односно суштину, нити пак учи да су након освећења свети дарови постали нетрулежни (ни у црквеној химнографији се не користи тај епитет). То yосталом зна сваки наш свештеник када припрема свети Агнец за Литургију Пређеосвећених дарова или када пак на Велики Четвртак пажљиво суши честице, предвиђене за причешће болесника. Уколико добро не припази, тада се Агнец, односно честице, могу убуђати, јер природни процеси делују у природи хлеба и вина и после освећења светих дарова.
Наша шира јавност је недавно имала прилику да види и књигу „Питања и одговори из пастирске праксе, црквеног богослужења и религиозног живота“ (приредио Радован Ђ. Димитријевић, парох београдски) коју jе 1929. године благословио Синод Српске Православне Цркве. На месту где је реч о причешћивању у време епидемија постоје готово идентична упутства онима код Булгакова, тј. налаже се да се заражени причешћује посебном кашичицом и да се свети путир потом чисти и дезинфикује. Постаје јасно да литургијско искуство Руске и Српске Цркве, коме сам овом приликом посветио пажњу, одликује много већа савесност, трезвеност и одговорност него што то примећујемо код оних који данас позивају све да у што већем броју, без страха од заразе, испуне храмове те да заједничком молитвом поразе заразни вирус, да без устручавања целивају свете иконе, крстове, руку свештенослужитеља, а да причешће примају заједничком причасном кашичицом, при чему би усне брисали заједничким причасном убрусом.
Чињеница коју не можемо превидети јесте да су код заразе новим опаким вирусом ствари сложеније, јер многи већ заражени[15] дуго не показују никакве симптоме болести, али итекако могу да преносе заразу[16] на друге уколико са њима дођу у блиски контакт. Ризично је разговарати изблиза, кашаљ, појање у хору тик уз друге, целивање исте иконе, узимање благослова свештенослужитеља уобичајеним целивом његове руке или се пак руковање и размена међусобног целива. Чињеница је да се у пљувачки сваког зараженог овим вирусом налази много више клица или вируса него што је то случај код осталих познатих заразних болести, а трагови пљувачке остају на кашичици, иконама, крсту, руци. Све наведено обавезује нас на много већи опрез него што је то био случај са пређашњим и познатим нам епидемијама, код којих се много лакше распознавала заражена и оболела особа.
Наравоученије
Да ли су наведена искуства Руске и Српске Цркве данас превазиђена или из њих ипак можемо извући неке поуке у време ове опаке пандемије? Многи епидемиолози већ најављују да ће вируси све више мутирати и да ће доћи до нових епидемија, а нису искључене ни нове пандемије у скорој будућности. Хоћемо ли се послужити горе поменутим опитом и праксом или ћемо од литургијске кашичице, која преовлађује само на хришћанском истоку и то тек од 11. века, развити догматско учење, знајући притом да се њоме олтарско свештенство ни дан данас не причешћује? To jе проблематика за коју ћемо ако не данас, а онда сутра, морати наћи адекватне одговоре и врло конкретна решења, прихватљива како за Цркву тако и за државу. Предлог патријарха Кирила је само један од могућих; има их још неколико, по мени, бољих и практичнијих. Сада и овде на тим начинима се не бих задржавао. Главно и суштинско је да са страхом Божијим, вером и љубављу приступамо причешћу Телом и Крвљу Васкрслог Христа. Хоће ли то бити истом кашичицом или са више њих, умакањем дела освећеног Агнеца у путир и примањем на руку или директно у уста, то је већ ствар форме, о којој се може и треба промишљати и расправљати.
Друштвена, здравствена и естетска димензија причешћа
Можда ће следећи пример из свакодневице некима звучати као неприкладно поређење, али не заборавимо да је жедном човјеку битно да се жеђ угаси чистом водом. Хоће ли jе пити из чаше, флаше, неке кофе, кригле, чашице или пак из својих опраних дланова, то већ и није суштинска ствар. Ако је тако са телесном жеђи, ни са духовном није другачије. Ми желимо причешће, а не кашичицу или кашичице. Не треба да сви без изузетка живимо у секуларним државама у којима наши уобичајени аргументи вере не играју велику улогу. Као прво, они нису прихватљиви државним епидемиолошким службама, а на жалост могу бити повод за многе кривичне пријаве, медијски линч и прозивке наше Цркве у друштву, као и многе друге непријатности у земљама где православни хришћани нису већина, али и тамо где то јесу. Умесно је поставити питање шта ћемо онда ми као Црква учинити ако нам управо из тих разлога и приговора државне инспекције почну затварати храмове и код будућих локалних епидемија (да не помињемо пандемије). Можемо ли данас поучени искуством пређашњих трезвених генерација Руске и Српске Цркве, добити неко духовно наравоученије и спремнији дочекати нека нова слична искушења која се већ најављиваним мутирањем вируса збити? Не треба да чекамо да наше будуће одлуке доносимо под притиском власти, него на основу вековног искуства забележеног (али и незабележеног) у историји Цркве.
Осврт на 101. канон Трулског сабора
Поводом недавног синодског саопштења (23. март 2020) у коме стоји да „вернике причешћујемо из исте Чаше, на традиционални начин који се примењује ево већ две хиљаде година“, многе је збунила непрецизност формулације. Треба рећи да је „традиционални начин“ варирао кроз историју, а онај који нам је данас познат датира из 12. века.
Поменуо бих овде занимљиви 101. канон Трулског сабора који је иначе богословски и еклисиолошки богат и сведочи о развоју светоотачког и литургијског византијског богословља у Византији. Најпре истичем један теолошки израз у њему који гласи: „једући и пијући Христа, заувек се преображава ка вечном животу, освећујући душу и тело заједничарењем у Божанственој благодати“. Ту је, по речима преводиоца Епископа Атанасија (Јевтића), видан утицај теологије и евхаристиологије Св. Ареопагита и Св. Максима. Тумачећи овај 101. канон Трулског сабора, Епископ Атанасије[17] даје вредно тумачење из којег издвајам следеће моменте који описују начин приступа Причешћу који је важио у 7. веку:
– верник Причешће прима на дланове руку „састављене (намештене) у облику крста“, тј. не прекрштене на грудима да би Причешће примио директно у уста, него руке стављене једну преко друге у виду крста (десна преко леве);
– на руке прима део Св. Агнеца;
– потом пије из Св. Путира који држи свештеник.[18]
Синопсис канона подразумева да верник сâм својим устима узима Причешће стављено му на укрштене дланове.
Владика Атанасије на крају цитира канонолога Теодора Валсамон који у 12. веку вернима свог времена – тада је већ уведено Причешће са кашичицом – каже: „Немој се чудити ни питати за узрок због којег се у неким Црквама даје лаицима Свето Тело Христово (у уста), а не уручује им се, сходно синопсису канона, јер је то предала права вера и страх Божји и неподозрива побожност, а не недостојност лаика“. По речима Владике Атанасија, Валсамон сматра да је „давање Причешћа кашичицом дошло не из сматрања лаика недостојнима, него из побожног страха Божјег (да се не деси нешто непредвиђено)“.
Архимандрит Петроније Трбојевић
Поред горе поменутих извора, вредно помена о овој теми је, између осталих, врло смело и отворено још тридесетих година прошлог века писао[19] (нажалост онда несхваћени) шишатовачки архимандрит др Петроније Трбојевић (иначе, нећак славног Николе Тесле). Он је тада трпео оштре критике за маловерје, а данас се показује да је пре деведесет година пишући О реформама црквеним I (Сремска Митровица 1931) видео много даље него неки од нас данас. Његови покушаји да се уведе строго правило причешивања за болесне је једнако као и данас било игнорисано. Његов предлог је био да се сви причешћују посебном кашичицом, што у потпуности одговара руској пракси.
Уместо закључка
Далеко од сваког маловерја сматрам да је неопходно благовремено упозоравати како на форму примања тако и на суштину причешћа Телом и Крвљу Христа Васкрслога. Нама пастирима мора да буде приоритет очување заједнице која нам је поверена и за коју ћемо Богу дати одговор. Не смемо да чекамо да нам неко споља говори шта је најисправније и најбоље за Цркву него да сви заједно активно радимо на изградњи Тела Христовог тиме што ћемо одговорно бити за корак испред времена, а не да каскамо за светом. Подсећам на речи Светог Порфирија Кавсокаливита да „преко медицине и лекара делује сами Бог, чак и кад лекари нису верујући људи“. Сведочење Отаца и две хиљаде година искуства подстичу на одговорно понашање. Тада нећемо доћи у сукоб са државним властима земаља у којим живимо и радимо, а остаћемо верна деца Цркве.
Дакле, искуство Руске Цркве нам говори неколико битних ствари:
1) Да су болесници остајали код својих кућа и били причешћивани не заједно са здравима у храму, него их је свештеник причешћивао Пређеосвећеним даровима.
2) Нису причешћивани сви истом кашичицом, него су сасуди након тога пажљиво чишћени као и кашичице након њиховог причешћивања.
3) Разматрањем 101. канона Трулског сабора и праксе која преовлађује у 11.веку је појашњено да је начин причешћивања промењив сходно потребама датог времена. Из руског искуства видимо другачији приступ са зараженим и болесним у односу на здраве.
Приступајући са страхом Божијим, вером и љубављу, ми ћемо поступити у духу Христових речи „Богу Божије, а цару царево“ (уп. Мт 22, 21).
[1] Вид. пример на стр. 1141.
[2] Архив Епископије у Рјазану Б. В. 1873.
[3] Вид. Руководство духовницима, 1887, 47.
[4] Вид. Руководство духовницима 1895, 34.
[5] Вид. Руководство духовницима 1895, 12.
[6] Вид. резолуцију Митрополит Филарет из Душепоља, 1872, 2 часа, стр. 120.
[7] Отац Попов, стр. 75.
[8] Вид. 1141, стр. 3.
[9] Јован 14.
[10] Види 1141, стр. 2 прим.
[11] Указ Св. Син. 1776, 16. децембар.
[12] Указ Св. Син. 1777, 13. март.
[13] Указ Св. Син. 1751, 8. јула; 1777, 13. март.
[14] Указ Св. Син. 1846, 30. октобар.
[15] Како сазнајемо, осим епископа ваљевског има заражених свештеника и ђакона Српске Цркве.
[16] У већ поменутој књизи се такође спомиње „Донски духовни консисториј (установа за црквена питања при епархијском архијереју) 1888. г. је објавио свештенослужитељима епархије да не допуштају болеснима од дифтерије да се причешћују светим тајнама из једног те истог сасуда и кашичице.“
[17] Вид. Свештени канони Цркве, Београд 2005, стр. 197.
[18] У ванредним ситуацијама, попут у време ове пандемија пијење из путира, као и причешће истом кашичицом би нас могло довести у неугодну ситуацију због строгих прописа епидемиолошких државних служби. Зато би овде у духу трулског канона делиће освећеног агнеца могли само мало умочити у путир и исто овако давати на руке вернима који приступају св. причешћу. Ми смо овако чинили још пре 20 дана (због увођења мера у Аустрији) у нашем парохијској храму Св. Николаја у Трајскирхену да би тиме избегли све могуће неспоразуме и медијски линч и исказали бригу да сопствену литургијску заједницу додатно заштитимо.
[19] П. Трбојевић, О реформама црквеним I, Сремска Митровица 1931.
