Hristos pod ruševinama (© Kelly Latimore)
Drugu godinu zaredom Vitlejem u tišini dočekuje rođenje Bogočoveka. Iako decenijama pod izraelskom brutalnom vojnom okupacijom, palestinski hrišćani su uvek svečano proslavljali Božić. Ta neuništiva hrišćanska nada u dobro koje mora doći daje ovoj starosedelačkoj zajednici volju da svakodnevno hrabro odoleva napadima ove cionističke sile, koja život u okupiranoj Palestini čini nepodnošljivim. Ono što je potpuno poražavajuće za ovu zajednicu jeste da milioni njihovih braće i sestara hrišćana u svetu svesno doprinose njihovom stradanju.
Po prvi put u modernoj ljudskoj istoriji uživo gledamo potpuno zastrašujuće prizore. Masovno ubijanje ljudi, mučenje i izgladnjivanje. Scene raskomadanih dečijih tela po ruševinama njihovih domova. Nebrojeni ljudski životi, snovi, nadanja, očekivanja koji pod bombama i gustim oblakom prašine i dima nestaju u trenu. Ono što već petnaest meseci uživo svedočimo je potpuna dehumanizacija ljudskog bića kao zlo u svom najradikalnijem obliku. Tišina sa kojom mi hrišćani pasivno posmatramo to zlo je zaglušujuća.
Gledamo destrukciju čitavog jednog naroda i zemlje i ne činimo ništa. Mi hrišćani bismo valjda trebali da živimo ono što propovedamo. „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“. Ako je taj „bližnji“ geografska odrednica, onda razumem nezainteresovanost za neki genocid na Bliskom istoku, jer daleko je od mene a i ne bih da stajem ni na čiju stranu. A ako se pod tim „bližnji“ podrazumeva svako ljudsko biće, ma koliko daleko bilo i ma koje boje kože bilo, onda ipak moram da preispitam svoje razumevanje hrišćanskih načela.
Jer Hristos se projavljuje u čoveku, u drugom, projavljuje se za čoveka. U skladu sa krajnje individualističkim duhom ovoga sveta u kome živimo, očito smo i Bogočoveka potpuno individualizovali, prilagodili svojim ličnim potrebama. Hristos se doživljava kao moj lični lekar/pomoćnik, krajnje individualno. Idem u crkvu i to me čini hrišćaninom. Uzimam samo što mi je potrebno za sebe, kao da drugog i zajednice sa njim nema. Zaboravljamo da je Hristos bio radikalni revolucionar koji je služio drugom čoveku, koji je svoju ljubav delatno projavljivao, čineći dobro konkretnom čoveku.
Rođenje tog revolucionara u vitlejemskoj pećini danas proslavlja čitav svet. Međutim, mesto rođenja te revolucionarne Blage vesti postalo je, u naše vreme, mesto stradanja preko 17.000 nevine palestinske dece, i nebrojeno mnogo dečijih tela zatrpanih pod ruševinama koje možda nikada neće biti pronađena. Zemlja u kojoj se on rodio natopljena je krvlju palestinskog naroda koji decenijama pokušava da se odupre cionističkoj sili koja ruši sve pred sobom. A mi hrišćani svojom saučesničkom tišinom dodatno stežemo tamničke okove oko njihovih života.
Da li shvatamo da živimo u svetu u kome je ubijanje dece postalo normalno? Jer ovo čemu svedočimo u proteklih godinu dana nije pitanje zauzimanja strane, već je pitanje postojanja humanosti, ljudskost, u nama samima. A kad smo kod zauzimanja strana, ne zaboravimo da Hristos nije bio neutralan. Hristos je bio na strani siromašnih, bolesnih, odbačenih. Na strani potlačenih, uniženih i najmanjih. Podržavanje sile i onih na vlasti je u potpunoj suprotnosti sa onim što je Hristos učio. Nešto duboko mračno i nečovečno postoji u onima koji smatraju da život jednog čoveka može da se gradi samo na smrti i uništenju drugog.
Petnaest meseci svedočimo toj demonskoj destrukciji života, rušilačkoj sili koja čini se dobija sve više na snazi. Jer koristi našu tišinu. I ne samo tišinu, već i naše direktno pomaganje i ohrabrivanje, nas običnih građana, hrišćana. Srbija, naša pravoslavna Srbija na koju smo toliko ponosni, cionističkoj je vladi Izraela poslala naoružanje u vrednosti od 23 miliona evra. U vreme dok Ujedinjene nacije pozivaju države da se obustavi isporuka oružju Izraelu, predsednik Srbije svečano prima predsednika države protiv koje se vodi proces na Međunarodnom sudu pravde, i sklapa ugovore koji će jednoj strani doneti novac, a drugoj etnički čistu zemlju. Meci proizvedeni u Srbiji ubijaju decu, majke i očeve u Palestini. I čini se da ni jednu hrišćansku dušu u Srbiji to ne uznemirava. Ide još jedan Božić, predsednik će čestitati patrijarhu najradosniji hrišćanski praznik, patrijarh će u prigodnoj poslanici neutralno pomenuti i stradanje na Bliskom istoku, i slavlje može da počne!
Toliko smo se udobno smestili na krstu, da ne čujemo šta nam Hristos kroz vapaje raseljene, krvave i promrzle palestinske dece u Gazi govori. A govori nam:“… ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me.“ Gledali ste dok su me bombardovali, sakatili, mučili i podržavali ste silu koja se usmerila da me satre sa zemljom.
Jer niko neće moći da tvrdi da nije znao.
Snimci i dokazi zločina su dostupni na dohvat ruke, svakodnevno ih gledamo. Slušamo i svedočanstva izraelskih vojnika koji već decenijama dehumanizuju palestinski narod, oduzimajući mu slobodu, dostojanstvo, prava, dom. Oduzimajući mu život.
Međunarodne organizacije za ljudska prava, humanitarne organizacije, Međunarodni sud pravde, Ujedinjene nacije, akademske institucije, eksperti za humanitarno pravo, izraelski profesori na studijama holokausta – sve relevantne institucije i stručnjaci govore jedno: ono što vidimo u Gazi je genocid i nebrojeni zločini protiv čovečnosti. A mi smo svedoci.
Ova distopija koju živimo je bez sumnje prelomni istorijski trenutak kada svako od nas ponaosob treba da se zapita: šta sam ja uradio/la da doprinesem zaustavljanju zla i stradanju miliona ljudi?
I dok izraelska vojska u svojim krvoločnim rušiteljskim pohodima u Gazi koristi alat veštačke inteligencije koji se, ironično, zove „Jevanđelje“ (Habsora), palestinski hrišćani u Vitlejemu i čitavoj izranjavanoj i namučenoj Palestini, zaboravljeni od svih, večeras dočekuju rađanje jedinog istinskog Jevanđelja. Rađanje Blage vesti među potlačenima i odbačenima, kao dokaz da se sila Božija zaista u nemoći projavljuje.
A nama hrišćanima ostaje da delatno projavimo svoju hrišćansku ljubav prema bližnjem, prema stradalnom palestinskom narodu, i da silom te ljubavi i solidarnosti sačuvamo humanost radi koje se Blaga vest očovečila.
