Autografi

Božansko lepo i Realno ružno

Luis Bunjuel, Viridijana, 1961.

Formalistički pristup estetici nam pokazuje da postoje određeni principi lepote koji su koliko-toliko univerzalni, poput, na primer, simetrije i raznih harmonija boja. Standardi lepote su u određenoj meri utemeljeni na našoj biologiji, ali su takođe i prožeti društvenim konvencijama – jedna od osnovnih potreba čoveka kao društvene životinje jeste potreba da razume druge i da oni razumeju njega. Simptom te potrebe je, između ostalog, želja za predvidivošću. Formalno lepa umetnost, često svedena na čisti zanat, dobija posebnu ulogu u društvenom životu. Ovo je klasična marksistička kritika buržoaskog pristupa umetnosti: lepa slika, zanatski dobro izvedena, ima izvesnu cenu pa samim tim i društvenu vrednost. Kačenjem lepe slike na svoj zid, ja sebe uzdižem u odnosu na svog komšiju koji to ne može da priušti. Ali to nije sve, ja možda nemam hleba na stolu, ali kupovinom takvog dela ili odlaskom na mondenska kulturna zbivanja sebe mogu da uljuljkam u lažnom osećaju sigurnosti i dostojanstva.

Formalna lepota, kao privid raskoši, dobija funkciju elitističke podele, kreirajući lažni osećaj ljudskog dostojanstva, i samim tim podupirući društveni status quo. Živimo u vremenu masovne produkcije, brzih i lako dostupnih informacija i virtuelnih života (možda je bolje reći „virtuelnijih nego pre“). U svetlu te nove razvodnjenosti, u kojoj i bogati i siromašni dele isti virtuelni prostor (poput socijalnih mreža), teško da marksistički pogled na estetiku ima isti značaj kao pre, ali ga ipak moramo razumeti, kako bismo razumeli odgovor na formalizovanu lepotu koja razdvaja – odgovor je uzdizanje ružnog, koje se javlja kao patološka kontrakultura estetskom elitizmu i pokušaju ulepšavanja mučnog društvenog stanja. (Ako se složimo da je učestvovanje u umetničkom stvaralaštvu slično nekom vidu psihoterapije, možemo da se prisetimo kako su mnogi marksisti svojevremeno kritikovali psihoterapeutske prakse, koje ljudima pomažu da se prilagode sistemu, umesto da teže njegovoj reformi – setimo se kako mladić, u revolucionarnom zanosu, prekida Lakanovo predavanje i to pod izgovorom autentičnosti.)

Lepo samo po sebi, nezavisno od svojih odnosa u simboličkom poretku, bi bilo božansko. Predstavljalo bi ono neuhvatljivo, istinski autentično, transcendentno. S druge strane, tu je i lepo kao društvena funkcija, koja u svojoj zdravoj formi možda ima i elemente božanskog, pošto doprinosi međuljudskom razumevanju, stvarajući tako stabilan temelj vrline. Da li takva lepota istinski postoji ili je ona pak samo projekcija naših želja i potreba, to ne možemo da analiziramo bez zalaženja u sferu mističnog. Intuicija nam nalaže da ona postoji, a jasna nam je i njena patološka strana, koja se javlja kao potreba za kontrakulturom. (Kada govorimo o kontrakulturi, javlja se iskušenje da povučemo paralelu između te vrste bunta i bunta kao ontološkog pada koji se dešava u Vrtu. Ipak, iskušenju moramo odoleti iz sledećeg razloga: bunt nije stanje stvari, niti je on stanje svesti, već je prvi korak nakon odricanja status quo-a. Svaki sledeći korak, dok odmiče od prethodnog stanja stvari, u isto vreme se udaljava i od tog prvobitnog koraka koji definiše sam bunt, postepeno koračajući prema novoj rutini i statičnosti. To je suštinski drugačije od jedenja zabranjenog ploda, kojim čovek prelazi iz jednog načina postojanja u drugi. Možemo reći da je način na koji društva u svetu funkcionišu posledica pada, ali ne možemo povući jasnu i potpunu paralelu između ta dva pokreta.)

Rekao bih da u umetničkom izrazu postoje i dve vrste ružnog. U prvom slučaju imamo „lepotu ružnog“ – umetničko delo život predstavlja u svoj svojoj materijalnoj zaokruženosti, i pošto je život u celini, uokviren smrću kao sopstvenim ontološkim promašajem, u principu ružan, a mi ga nikada ne doživljavamo kao celinu, budući da postojimo u vremenu – umetničko delo nam sopstvenu stvarnost predstavlja kao stvarniju od našeg svakodnevnog doživljaja. U toj nad-stvarnosti se nalazi nešto iskreno, uzvišeno, nešto lepo. I kada pojedinca stavimo u okršaj sa tom nad-stvarnošću, dobijamo utisak pravog ljudskog dostojanstva – ovo, i neposredno iskustvo Boga su možda jedini načini da se taj utisak postigne. Takvo je Realno ružno.

Druga vrsta je kvazi-uzvišeno ružno. Ono predstavlja naruživanje same forme, čime sadržaj gubi sopstvenu sveobuhvatnost života i postaje veštački. Ako u prvom slučaju imamo lepotu forme i ružnoću (realnog) sadržaja, ovde ružnoća forme zauzima prvi plan. Takvo delo jedino može da pokuša da šokira, i da na taj način privuče pažnju kako bi promovisalo ideologiju autora ili mu donelo nezasluženu slavu. Može se povući jasna paralela između uzdizanja ružnog (tog pokušaja da se od ružnog napravi novo lepo) i demonske potrebe za autentičnošću (idolizovani performans).

Kao kinematografski primeri prikaza Realnog ružnog mogu da posluže neka ostvarenja Larsa fon Trira. Poseban akcenat može da se stavi na njegov film Melanholija, koji u prvom delu predstavlja jedno venčanje u svoj svojoj paklenoj dvoličnosti. Venčanje može da bude ružno, dok kraj sveta nije nužno tragičan. Štaviše, glavni likovi apokalipsu dočekuju sa istinskim ljudskim dostojanstvom. Primer suprotan ovome možemo naći u Bunjelovom filmu Viridijana: čuveni kadar kojim prikaz Da Vinčijeve Tajne večere biva rekonstruisan klošarima. Da kontekst te scene nije krajnje ciničan i mučno ironičan, kadar bi mogao da ostavi drugačiji utisak – na kraju krajeva, Isus jeste provodio vreme sa marginalizovanima, prosjacima, bogaljima. U slučaju Viridijane, u prvi plan je stavljena karikirana nezahvalnost, nezahvalnost koja biva uzdignuta do ikone. Mislim da je Bunjelu ovde malo nedostajalo da bude genijalan, ali je ipak nedostajalo, pošto umesto predstavljanja istinske ružnoće, on pokušava da ružnoću uzvisi, ne bi li uspeo da šokira. U principu, podela na ove dve vrste umetničkog ružnog jeste podela na iskustvo dubinske nelagodnosti (traumatičnost Realnog) i vidljivost banalnog pokušaja da se postigne reakcija.

Vidimo da prvobitni marksistički pogled više nije toliko relevantan. Posebno danas, u vremenu brzih informacija i veštački presecanih identiteta, vlada izvesna apatija prema lepom. I bogati i siromašni koriste istu tehnologiju, pristupaju socijalnim mrežama, dele isti virtuelni svet (ovo je globalna pojava, ali je izraženija u Zapadnim društvima). Lepo, u svom formalnom izrazu, uveliko bledi pred ljudskom apatijom, a ta apatičnost se širi i na kontrakulturu – podela na ružno i lepo biva progutana politikama identiteta. Umetnost istinski postaje isključivo sredstvo propagande koja se širi putem šok faktora, a uzdizanje ružnog se pokazuje kao samo još jedan elemenat te iste politike.

Mislim da jedini validan odgovor na to mora da bude buđenje, ili ponovno buđenje jedne personalističke umetnosti. Da se umetnost, a posebno narativna (poput filma i romana), usredsredi na pojedinca, i na svu realnost njegovog života, bez ikakvog idealizovanja ili fetišizacije. Takva, u neku ruku apolitička umetnost, najčešće se neće u potpunosti oslanjati na konzervativne standarde lepote, ali ni na uzdizanje i idealizovanje ružnog. Umesto toga, personalistička umetnost bi morala da ima najviše elemenata onog Realnog ružnog, a svetlost božanske lepote bi se nalazila u samom ljudskom dostojanstvu, ako ono zaista postoji.