Zbog čega filozofija i bogoslovlje ne mogu bez metafizike? Postoji li granica između stvorene i nestvorene realnosti? Može li Bog istovremeno biti heroj i zločinac? Šta nije u redu sa pravoslavljem u Americi? Na ova i druga pitanja odgovara američki pravoslavni bogoslov i filozof Dejvid Bentli Hart, ekspert u oblasti bogoslovske estetike, autor knjige „Lepota beskonačnog: estetika hrišćanske istine“.
Kako stoje stvari sa pravoslavnim bogoslovljem u SAD? Koje su to današnje bogoslovske tendencije koje biste mogli istaći, a koje bi bile interesantne svima? Da li je američko pravoslavno bogoslovlje povezano sa pariskom bogoslovskom školom?
– Sa pariskim bogoslovljem? Ako govorimo o pravoslavnom bogoslovlju, sa istorijske tačke gledišta, veze su uvek postojale. Pravoslavlje je u Americi prisutno od 18. veka kroz ruske misije, kao i kroz veliki broj grčkih doseljenika na području Istočne obale, ali dominantan bogoslovski uticaj decenijama je dolazio iz Pariza, iz pariskih ruskih krugova – Šmeman, Majendorf… Taj uticaj je na sebi nosio pečat neopalamitske sinteze i u dobrom i u lošem smislu. On je poslužio svrsi, ali mislim da je on nešto što sada treba da prevaziđemo.
U kom smislu je bio loš, po Vašem mišljenju?
– Mislim da su neopalamiti suzili pravoslavno bogoslovlje, sveli ga na jedan rigidan sistem. I to je sistem čija se koherentnost nalazi pod znakom pitanja, budući da se formirao kroz tri etape: oce, ali protumačene isključivo kroz prizmu palamitske tradicije (uz ignorisanje celokupne pravoslavne sholastičke tradicije, ruskih religijskih filozofa i drugih pokreta u pravoslavlju), zatim kroz tumačenje Palame na veoma specifičan i isto tako rigidan način koji je, smatram, istorijski upitan – pre svega zato što, po mom mišljenju, Palama nije bio naročito sistematičan mislilac, već više mistički mislilac sa filozofskim impulsima kod kojeg postoje momenti genijalnosti, ali i momenti opskurnosti, ali i zbog toga što je način na koji je on protumačen, smatram, na neki način sličan onome kako su francuski tomisti tumačili Tomu Akvinskog – kao sistem, a ne kao istraživanje ideja.
Formalno razlikovanje suštine i energija u nekim formulacijama neopalamizma pretvorilo se u svojevrsni nominalizam. Ako razmislimo o ovome, videćemo da je Palama govorio o realnom prisustvu trojičnog Boga u njegovim energijama, dok u američkoj verziji neopalamizma energije sve više i više postaju svojevrstan granični zid koji nas odseca od Boga u njegovoj istinskoj prirodi i o njima se ponekad govori na takav način kao da se ne može napraviti nikakva analogija između energija [i tvorevine]… Mislim da je u mnogo čemu to bio jedan uzak, filozofski suviše naivan pokret, naročito u ovoj zemlji u kojoj je postao još uprošćeniji, jer za mnoge obraćenike u pravoslavlje on je bio prvi susret sa pravoslavljem, tako da su ga oni prihvatili kao dogmatski sistem. Oni nisu bili svesni da, ako bi sagledali intelektualno stanje pravoslavlja širom sveta svega nekoliko decenija ranije, pre pariskog perioda, onda bi uočili mnogo veću raznovrsnost i mnogo veću podeljenost. To je značilo i nekritičko prihvatanje neprijateljskog odnosa Georgija Florovskog prema Bulgakovu i drugima. Sada je situacija drugačija: iako je neopalamitska sinteza i dalje svojevrsna dominantna „gramatika“ za pravoslavne u ovoj zemlji, sve više je dovodimo u vezu sa pravoslavnim obraćenicima iz američkog evanđeoskog hrišćanstva.
Nažalost, američko evanđeosko hrišćanstvo je izuzetno sirova, fundamentalistička religija. Zato se oni prema svom palamizmu odnose maltene kao prema osnovnim učenjima svoje vere, kao o neospornom nizu tvrdnji. I trenutno stanje pravoslavlja u Americi je apsolutno katastrofalno upravo zbog njegovog uspeha u sticanju novih obraćenika. Šta se dogodilo? Reći ću ovako: hrišćanstvo u Americi nikada nije uspelo. Većina Amerikanaca sebe doživljava kao hrišćane. Međutim, jedina religija koja je u Americi ikada doživela procvat je sama Amerika. Ona sve izvrće i pretvara u svoju sliku i priliku. Pravoslavlje sada prolazi kroz proces kroz koji su protestantizam i katolicizam prošli u prethodnim generacijama – to je proces amerikanizacije. Ono se pretvara u još jednu verziju američke religije, koja se svodi na društveni poredak, napredak, kapitalizam, na moralni kodeks koji se ne zasniva toliko na praštanju koliko na suđenju. A priliv bivših evanđeoskih hrišćana je učinio da situacija bude još gora, jer oni sa sobom donose veoma uzak način razmišljanja, ono kako su naučeni da razmišljaju o religiji i veri. Takođe, kao i svi obraćenici svuda, oni se mnogo čvršće drže za onu verziju religije u koju su obraćeni nego vernici koji su rođeni u pravoslavlju. Za onoga ko je rođen u pravoslavlju to je, naprosto, nešto u čemu on živi. Za njih je to ideologija koju su usvojili, dakle, ta ideologija mora biti „čista“. A pošto je reč o evanđeoskim hrišćanima, ta ideologija mora, isto tako, biti uprošćena, kruta i okrutna. S druge strane, drugi pravac razvoja u američkom pravoslavlju, koji zaobilazi ovu veliku i sve veću grupu evanđeoskih hrišćana, a prisutan je među bogoslovima, jeste otkrivanje Sergija Bulgakova. Pre deset-dvanaest godina na engleskom su postojale svega, možda, dve njegove knjige…
Baš Bulgakova? U Rusiji Bulgakov i Florenski idu zajedno.
– Da, i Florenski se prevodi, pa i Solovjov, sve više. Ali naročito Bulgakov. Ranije su postojale samo dve tanke knjižice – Sofija, premudrost Božija i knjižica o evharistiji, Sveti gral, i možda još neki odabrani odlomci. Sada postoji more prevoda. Ruski jezik nije francuski, nemački, niti italijanski, tako da čak ni obrazovani bogoslovi na Zapadu često ne mogu da čitaju na ruskom. Zato ovo mnoštvo prevoda ima ogroman uticaj među onima koji nisu ubeđeni u neopalamitsku sintezu i koji ne mare za to što je moskovski patrijarh osudio Bulgakova. S druge strane, sve što oni znaju o Bulgakovu prolazi kroz filter kritike Florovskog i Loskog. I to je problem. Nemam ništa protiv Florovskog, niti protiv Loskog, ali oni, jednostavno, nisu bili na nivou Bulgakova. Oni su filozofski bili toliko daleko od njegove dubine da su, kritikujući ga, samo napravili budale od sebe. A njihovi sledbenici to ne žele da priznaju. Ali, mislim da to biva sve očiglednije kako se Bulgakov sve više prevodi na engleski. Tako da, paralelno sa masovnim pokretom američkog fundamentalizma koji odnosi prevagu u pravoslavlju, u akademskim krugovima se javlja novo interesovanje za ruske religijske filozofe iz 19. i sa početka 20. veka: kako su oni odgovorili na modernu, kako su odgovorili na nemački idealizam… I bilo da vam se Bulgakov sviđa ili ne, on je bio genije. U njegovim delima ima odlomaka koji su plod čistog genija sa kojim se ne bi mogao uporediti nijedan savremeni ruski mislilac, niti bilo koji današnji bogoslov. Ovako bi glasio opširan odgovor na jednostavno pitanje.
Zaista interesantan odgovor. Rekli ste da je Bulgakov za Vas genije pravoslavnog bogoslovlja. Ima li u pravoslavlju još takvih genija poput Bulgakova u 20. i, možda, 21. veku?
– Nikoga ne bih mogao uporediti sa njim. Došao sam do zaključka – opet kažem, bilo da se „rvete“ sa njim ili ga u potpunosti prihvatate – da se niko sa njim ne može porediti. Mislim da on nadilazi celokupno bogoslovlje 20. veka. Smatram ga boljim od najboljih, kako na Zapadu tako i na Istoku. Ipak, jasno je da se svako od nas nalazi pod uticajem raznih bogoslova i religijskih filozofa. Na primer, Dimitrije Staniloje je neko koga svakako ne možete ignorisati. Ili zanimljivi grčki naučnici i filozofi kao što su Janaras, Panajotis Nelas… Budući da radim u okvirima zapadnog konteksta, zapadnog diskursa, ja obično vodim raspravu, diskusiju ili razgovor sa katoličkim sistematskim ili dogmatskim bogoslovljem. Na Zapadu je prisutna jedna opasnost: decenijama – srećom, to se nedavno promenilo – decenijama su branitelji pravoslavlja na Zapadu osećali da moraju uložiti što veći napor da bi se što jasnije istakla razlika između pravoslavlja i zapadnog hrišćanstva, pa se tako pojavio jedan paket maltene kanonskih kritičkih stavova prema zapadnom bogoslovlju koji su se zasnivali uglavnom na nepoznavanju zapadnog bogoslovlja. Nešto od toga je bilo opravdano, ali veći deo nije. Mnogi pravoslavni hrišćani u ovoj zemlji dobro poznaju dela blago rečeno čudnih polemičara kao što je Jovan Romanidis sa svojim apsurdnim čitanjem Avgustinovog bogoslovlja o Trojici, koji uopšte ne razume šta je Avgustin, zapravo, hteo da kaže i sasvim očigledno nije svestan da se Avgustinova trijadologija formalno ne razlikuje mnogo od Kapadokijaca. Samo je reč o veoma drugačijem jeziku koji se interesuje za druge aspekte iste tematike. Dakle, do sasvim nedavno, bavljenje mnogih pravoslavnih zapadnom teologijom bilo je jednako polemičko koliko i stvaralačko. Srećom, čini se da to više nije tako. Antizapadni žar je još uvek prisutan među obraćenicima o kojima sam govorio, jer, naravno, oni odbacuju sve od čega misle da beže, ali poslednjih godina ima mnogo više zdrave [intelektualne] razmene između katoličkog i pravoslavnog bogoslovlja. Fordam, koji je istorijski gledano katolički univerzitet, formirao je čitav centar za istočnohrišćanske studije koji vode Aristotel Papanikolau i Georije Demakopulos. Njihove trogodišnje konferencije i projekti izuzetno su uspešni, zahvaljujući njima pravoslavni, katolici i naročito anglikanci počinju da vode međusobne intelektualne razgovore o svojim tradicijama… Dakle, bio je to još jedan dug odgovor. Ali, pitali ste me za druge ličnosti… Postoje one koje su očigledne i nedvosmislene, kao što sam rekao. I moram priznati da takvima sve više i više smatram Bulgakova i Florenskog, i na jedan drugačiji način Solovjova…
Ali, ipak, Florenski i Solovjov nisu toliko važni kao Bulgakov?
– Florenski je izuzetni erudita, genije. Ali, Bulgakov – vidite, smatram da je on imao izuzetnu sposobnost da uvidi neophodnu implicitnu logiku u mnogim hrišćanskim tvrdnjama i da tu logiku izvede do kraja sa mnogo više strogoće nego bilo ko drugi, i to je ono što je interesantno. Pritom, on je jedna čudna kombinacija, za zapadnu nauku on je kao nekakva egzotična životinja, jer on u sebi spaja suvi rigorizam Karla Ranera sa veoma „sočnom“, maltene vizionarskom, strastvenom teologijom Hansa Ursa fon Baltazara i sa uzvišenim dogmatskim tonalitetom Karla Barta, ali je sve to intonirano potpuno drugačije nego što je uobičajeno u zapadnoj teologiji. I premda je duboko i očigledno povezano sa celokupnim projektom nemačkog idealizma i nemačkog postkriticizma, sve je to prožeto i jednim patrističkim bogatstvom koje ne razlikuje filozofiju od dogmatike, od molitve, od mistike. I mislim da mnogi solovjovski bogoslovi, ne samo pravoslavni, nego i mnogi katolici i protestanti, u tome nalaze slobodu i prostor za razmišljanje. I kao što sam rekao: kada on razmišlja o određenom problemu (inače, upravo sada pišem članak o njemu za jednu konferenciju), na primer, o pitanju korišćenja pojma ličnosti, čoveka ili ipostasi, persone, prosopona, on tome pristupa tako što se istovremeno oslanja na neoplatoničku tradiciju i što se kritički bavi Šelingom i Fihteom, naročito Fihteom. Postupajući tako, on otkriva određene aspekte hrišćanske misli koji nikada nisu bili razmatrani onoliko precizno koliko bi trebalo da budu: na šta mi tačno mislimo? Na primer, reč „ličnost“ je maltene slučajna u hrišćanskoj istoriji. Ekvivalent ipostasi postala je persona, a ne, recimo, subzistencija, što bi možda bilo obrazloženije, ali ta reč se se u filozofiji 4. veka, jednostavno, nije koristila na isti način. A onda, naravno, kako je istorija proticala, tako se ovaj pojam menjao u zavisnosti od našeg razumevanja ličnosti – da li kao osobe, psihološke ličnosti, ili kao pojedinca koji ima pravna i politička prava, ili kao strukture svesti… I tako prilikom svake promene. Naravno, delom je tome doprinela istorija samog hrišćanstva, jer nije pitanje samo šta predstavlja ličnost u kontekstu trijadologije, nego i na koji način ličnost, jedna i jedinstvena ličnost Sina, može istovremeno biti objedinjujući hristološki termin. Pa onda, naravno, socijalni modeli… Prema tome, svaki put kada zapadna ili hrišćanska kultura kao celina pristupa pitanju šta je ličnost u kontekstu trenutne filozofske, političke i društvene situacije, menja se i način na koji se ova reč u hrišćanskom smislu primenjuje na Boga itd. U pogledu toga kako se razume ova reč, kako se ona shvata, recimo, u odnosu na prirodu, mislim da nisam pronašao nikoga ko je to promislio toliko koherentno kao Bulgakov, što ga je dovelo do čudne, na prvi pogled opskurne formulacije da božanska Sofija nije ipostas već ipostasnost, ista ona ipostasnost koja se nalazi u osnovi ljudske prirode – ali onda shvatite da je to što on govori maltene neophodno ako želimo da osmislimo hristologiju drugačije osim kao nekakvu apstraktnu fikciju o bogočovečanskoj himeri, kao nekakav apstraktan spoj unutar koncepcije ličnosti. Samo ustrojstvo ljudske prirode, kao i božanske prirode, jeste ipostasno u jednom zajedničkom božansko-čovečanskom smislu, bez konstituisanja nekakvog zajedničkog svojstva koje ujedinjuje božansko sa čovečanskim. Ako zaista uđete u njegova dela, i ranija i docnija, videćete da je dvadesetih napisao jedan članak koji nije objavljen, Glave – ne o Trojici nego o trojičnosti, pa zatim Tragedija filozofije, u kojoj se prvi put bavi pitanjem kako razumeti ličnosnu prirodu Boga, pa se zatim ovom pitanju vraća kasnije, u delima Jagnje Božije i Utešitelj… Ja ne znam ni za koga više ko bi razumeo ove probleme. I šta god mi mislili o njegovim argumentima, oni, naprosto, sve ostale bacaju u senku… I mi mu se uporno vraćamo.
Slušajući Vas, pomislio sam: kako se desilo da ste, budući rođeni u Sjedinjenim Državama, počeli da se zbližavate sa pravoslavljem?
– Vaspitavan sam u visokom anglikanstvu. To je drugačije nego biti katolik ili protestant. U svakom slučaju, to je nešto što se ne uklapa u opštu situaciju. A treba imati u vidu da je anglikanska tradicija, nakon što se Crkva Engleske odvojila od Rima, i pored perioda dominacije protestantizma u njoj, tvrdila da čuva veru i apostolsko prejemstvo episkopata i sveštenstva i da je ona istinska katoličanska Crkva Engleske, nasuprot modernizovanom, defektnom, papsko-monarhističkom katolicizmu. Kako to utemeljiti? Oni su to utemeljili tako što su se vratili ranijem, predsholastičkom viđenju Crkve preuzetom od crkvenih otaca. Zbog toga su najveći patrističari u 18. i 19. veku bili u Engleskoj, ne u Rusiji, Grčkoj niti u Francuskoj. Rimokatolička crkva je bila izuzetno slaba kada je reč o patristici. Kada je Džon Henri Njuman, koji je najpre bio anglokatolik, postao rimokatolik, on je shvatio da je u Katoličkoj crkvi poznavanje otaca svedeno na puki niz suvih sažetaka. Isto ćete videti ako pogledate, na primer, Grčku nakon oslobođenja i knjige iz kojih su učili studenti bogoslovlja u 19. veku. U njima se mnogo govori o svetim ocima, ali, zapravo, u njima je nivo bogoslovske nauke na nuli. Nema naznaka da je grčka bogoslovska kultura zaista sačuvala nekakvu dublju naučnu tradiciju čitanja otaca. Tako da se neopatristički „povratak na izvore“ u katolicizmu i pravoslavlju dogodio uglavnom u isto vreme i na istom mestu – uglavnom, iako ne isključivo, u Parizu. Florovski je u izvesnom smislu bio revolucionaran po tome što je „oživeo“ oce. Nešto slično se dogodilo i u Rimu. Ali, anglikanstvo ih je oduvek imalo, tako da nema nekakvog naglog prelaza između pripadnosti visokom anglikanstvu i pripadnosti pravoslavlju. Osećaj je sasvim prirodan. Nikada nisam smatrao da nešto odbacujem, samo sam se prijatnije osećao u istočnim kategorijama, smatrao sam da Istok nikada nije napravilo nekakve značajne, kardinalne greške u vidu formiranja posebnih bogoslovskih kategorija blagodati, prirode i natprirodnog, blagodati iznad prirode ili nasuprot njoj. Smatrao sam da je istočna tradicija pošteđena onoga što smatram katastrofalnom greškom u razmišljanju o stvaranju itd. Da li bih se obratio sada? Ne znam. Bilo je to davno. Sada, kada bih se suočio sa ovim američkim pravoslavljem koje je zaraženo fundamentalizmom… Znate, pokoljenje Šmemana i Majendorfa, taj veoma urban, obrazovan, sofisticiran oblik pravoslavlja koji je za mnoge od nas bio prvi susret sa njime, umnogome je danas potisnut na margine, a preovladalo je svojevrsno, kao što sam rekao, amerikanizovano pravoslavlje, koje je, zapravo, jedna nova religija. I veoma se plašim da će američko pravoslavlje učiniti isto što već uveliko čine američki katolicizam i američki protestantizam – da će uspešno migrirati u matične zemlje i tamo na tipično američki način, pomoću ogoljenog reklamerstva, pomoću varvarskog, glupog, kapitalističkog marketinga, početi da kvari način razmišljanja tamošnjih pravoslavnih hrišćana. Zapravo, postoje naznake da se to već događa. Američki katolicizam je smešan, ali je izuzetno uticajan. U ovoj zemlji postoje katolički pokreti koji se ne bi mogli razviti nigde više na svetu, naprosto zato što su potpuno sumanuti. U Americi postoje, na primer, katolički desničari koji otvoreno pozivaju na osnivanje globalnog carstva na čelu sa papom rimskim u duhu svojevrsnog novog integralizma, carstva u kojem bi bogohulnici bili pogubljivani, pojedine religije zabranjene, u kojem muslimani, Jevreji i pripadnici verskih manjina ne bi imali pravo glasa, kao ni i žene itd. Gde biste još na svetu mogli naći katolike fašiste koji se reklamiraju na sva usta samo zato što se grupa američkih kretena zaljubila u Franka, a pritom imaju novac, imaju uticaj… Tako ono što je započelo kao smešna, komična karikatura, kao tipično američko izvrtanje svake religije koja kroči na tlo ove zemlje, počinje da se širi upravo zahvaljujući uticaju novca i publiciteta, pa tako jednoga dana vidite kako ljudi u Francuskoj, konzervativni katolici, ozbiljno čitaju američke integraliste. Plašim se da se nešto slično događa sa pravoslavljem. Grubu moć novca nikada ne treba potcenjivati, ona može pokvariti bilo šta. A ljubav prema novcu, kažu, koren je mnogih zala. To zvuči veoma antiamerički kada ja kažem. Izvinjavam se, ali ozbiljan sam. Hrišćanstvo nikada nije uspelo da se nasadi u Americi. Naša religija je svojevrsna orfička posthrišćanska misterija zasnovana na bogatstvu, moći i ličnom odnosu sa svojevrsnim gnostičkim Isusom.
Zvuči kao da Vas je pravoslavlje privuklo zbog toga što američko pravoslavlje nije bogato i nije tako popularno i uticajno kao katolicizam.
– Ovde ima oko 70 miliona katolika i oko 14 miliona pravoslavnih. Ovdašnji katolici su često bogati – ne svi, ali mnogi. Univerzitet na kojem se sada nalazimo izdržavaju katolički milioneri i milijarderi. Kao što vidite, oni stalno grade nove zgrade zato što imaju toliko novca da ne znaju šta će s njim, ali, ako ne budu gradili moraće da plaćaju porez na dotacije koje dobijaju.
Ima li nekih bitnih osobenosti koji Vas u pravoslavlju privlače više nego u katolicizmu?
– Kao što sam već rekao, smatram da je celokupna zapadna tradicija učenja o prirodi i blagodati izopačena i pogrešna, kao i o prirodnom i natprirodnom. Mislim, takođe, da je specifično zapadno poimanje prvobitnog greha problematično. Smatram da su pretenzije Katoličke crkve na papski primat istorijski objektivno neistinite, ali i kada bi bile istinite, to bi bio argument protiv vere. Sem toga, Katolička crkva ima naviku da stalno izmišlja nove dogmate, do te mere da su počeli protivrečiti samima sebi. Kao što znamo, sabori u Konstanci i u Ferari-Firenci proglašeni su za vaseljenske za vreme Roberta Belarmina, što ne bi bio problem kad ne bismo znali da su učenja ova dva sabora o prvenstvu pape odnosno sabora dijametralno suprotna. Katolicizam me nikada nije nimalo privlačio. Isto mogu reći i za protestantizam. Kada bi to bili jedini oblici hrišćanstva za koje znam, uopšte ne bih bio hrišćanin. Anglikanizam, koji je jedan neobičan izuzetak, izmestio me je iz tog „kontinuuma“. Kao što vidite, istočno hrišćanstvo, i pored svih svojih problema, i pored sve svoje istorijske dvosmislenosti, i pored sve svoje problematične istorijske i savremene političke situacije – neću ići u detalje – pored svega toga je, na svojim izvorima i u svojim ključnim pojmovima, mnogo bliže nečem što bi se moglo nazvati bogoslovski zdravim. Pritom, ja u pravoslavlju pripadam manjini, zato što ne verujem u njegovu neopalamitsku verziju. Mislim da ono što je postalo dominantan sistem za mnoge predstavlja pogrešno čitanje većeg dela svetootačkog nasleđa. Opet kažem, mi u Americi smo navikli da sve amerikanizujemo. Jedan od najuticajnijih pravoslavnih filozofa u ovoj zemlji, Dejvid Bredšou, stvorio je čudnu mešavinu angloameričke analitičke filozofije i nečega što on smatra palamitskim čitanjem otaca, a što ja smatram istorijski umnogome pogrešnim narativom o svetootačkoj tradiciji. On je stvorio svoju sopstvenu verziju pravoslavlja, u kojoj je došao veoma blizu poricanja Božije jednostavnosti u onom smislu u kojem bi, na primer, Maksim Ispovednik na njoj definitivno i apsolutno insistirao. I on sebe doživljava kao predstavnika pravoslavlja, a stvorio je tu suludu mešavinu angloameričke filozofije i metafizike koja ga može samo izopačiti. Problem je u tome koliki broj ljudi je ubeđen u tu njegovu verziju. Naravno, to su sve obraćenici iz evanđeoskog hrišćanstva: „Ah, Bredšou, da, naravno…“ Dakle, kao što rekoh, da li bih se danas obratio u pravoslavlje? Verovatno ne bih. Verovatno bih rekao, kada bi to bilo sve što o njemu znam – rekao bih: „Hm, da, pravoslavlje očigledno nije ono što je bilo ili ono što bi moglo biti.“
Inače, uviđate li bilo kakve bogoslovske probleme u pravoslavlju uopšte, ne samo američkom? Pomenuli ste pojedine problematične aspekte u katolicizmu i protestantizmu. Šta je problematično u pravoslavlju?
– Mislim da je prisutna mitologizacija „konsenzusa otaca“, ideje da postoji svojevrstan sistem svetih otaca. Oci su danas „upakovani“ u jedan dogmatski sužen sistem koji se do najsitnijih detalja doživljava kao nepogrešiv, nesumnjiv i neupitan, poput magisterijuma u Katoličkoj crkvi. Mislim se loša strana neopatrističke obnove sastoji u tome što je to bila obnova u vidu sistema. Verujte mi, ovo znam bolje od svih koji u pravoslavnom svetu pišu na engleskom. Ako potegnete neko pitanje ili ako se ne složite sa preovlađujućim tumačenjem predanja, kao odgovor nećete dobiti utemeljenu argumentaciju, već svojevrsno fundamentalističko citiranje odlomaka iz dela svetih otaca, na isti način na koji se katolici uče da koriste svoj katihizis kao vodič kroz dogmatiku i doktrinu. To deluje zagušujuće. Mislim da bogoslovlje ne treba da se drži neke konkretne epohe. Smatram da jeste postojalo zlatno doba svetootačke misli, ali i da bi moglo postojati zlatno doba u kojem bi se, umesto prirodne i tečne razmene između helenističkog judaizma, platonske i aristotelovske misli i hrišćanske misli, mogao zamisliti jednako plodan period oslanjanja hrišćanskog bogoslovlja na azijske filozofije, kreativne upotrebe savremene nemačke misli itd. Kod Bulgakova i Florenskog mi se sviđa to što oni nisu smatrali da se pravoslavlje završilo sa Jovanom Damaskinom. Oni su smatrali da čak i doktrina predstavlja terminus ad quem samo u smislu u kojem predstavlja i terminus a quo, da ona, možda, zatvara određene puteve rasprave, ali da otvara još šire puteve razmišljanja. Nije teško pokazati da veći deo pravoslavnog sveta odlikuju krutost i dosadna nemaštovitost. I ne znam šta bi se tu moglo učiniti, na bilo koji način. Što se mene lično tiče, meni je svejedno, zato što me nije briga kako me drugi vide. Ali, problem postoji. Mislim da pravoslavni bogoslovi treba da potraže i povrate svoju slobodu od očekivanja tih dogmatičara koji su stvorili mit o zlatnom dobu svetootačkog konsenzusa koji je iznedrio nepogrešive odgovore na sva pitanja i o tome da se svi ostali oblici mišljenja, svi drugačiji pristupi, bilo da je je reč o nemačkom idealizmu, o psihologiji ili o vedanti, moraju odbaciti u startu samo zato što ih ne nalazimo kod Vasilija Velikog ili kod nekog drugog.
Čini mi se da se to što ste rekli o pravoslavlju tiče i Katoličke crkve, zato što je to specifičnost zvaničnih, kanonski uređenih crkava.
– Možda. Mislim da je to tačno. Danas, u ovom trenutku, katolički mislioci imaju više slobode, u katolicizmu postoji mnoštvo različitih tradicija. Tomisti bi, na primer, želeli da Toma Akvinski bude konačan odgovor na sva pitanja, ali crkvena tradicija nije proglasila tomizam za ortodoksni katolicizam. Tako da neko drugi može biti skotista, na primer, a to je nešto posve drugačije. Ali, mislim da postoji opasnost. To je breme istorije. To je i breme institucionalnih imperativa: pokušaj stvaranja jedinstva tamo gde organskog jedinstva nema. Ne zaboravimo sledeće: kada u savremeno doba počinje period krutog dogmatizma i autoritarne crkvene strukture? Na Zapadu posle reformacije i Trentskog sabora, a vrhunac je Prvi vatikanski koncil, na kojem – u nedostatku organskog života vere kakav je postojao u prošlosti, kako na nivou kulture, tako i na nivou bogoslovlja – autoritet odjednom mora biti potvrđen na jedan birokratsko-kancelarijski način. U Americi veliki deo pravoslavlja pokušava da učini to isto – mnogi uzvikuju: „To i to je apsolutno!“ Jedan od razloga toga je fragmentarnost današnjice. Nisu potrebne autoritarne strukture koje se neprestano reklamiraju i nameću ukoliko se vera živi na svim nivoima kulture. To je izazov današnjice koji drevne crkve pretvara u savremene institucije koje pokušavaju da se izbore za svoju nadmoć i vlast nad vernicima. Iskreno govoreći, treba im se suprotstaviti. Ne treba im dozvoliti da se osavremene na takav način. Znate, još jedna Francuska revolucija u crkvi možda i nije loša ideja. Giljotina je instrument blagodati (naravno, ne mislim doslovno).
Da li vidite neke probleme u pravoslavnoj teologiji kao takvoj, ne samo u socijalnim trendovima?
– Ne znam šta bi bila pravoslavna teologija kao takva. Stoga, teško je reći. Mislim da postoje oblasti koje u ranijim vremenima nisu istražene onoliko duboko koliko su mogle biti. Opet, da se vratim na ruske religijske filozofe, njihovo direktno bavljenje nemačkim idealizmom i sintezu – ili možda ne sintezu, već pre njihov pristanak da njome budu izazvani – to je nešto što se u pravoslavnom bogoslovlju dešavalo suviše retko. Nema potrebe da ulazimo u pitanja problematičnog odnosa pravoslavlja prema nacionalnoj državi ili, pre toga, sa imperijom. Bogoslovlje postaje ograničeno u institucijama koje su suviše blisko povezane sa eksplicitnim interesima države, jer svaki teolog koji unosi bilo kakvu podelu, sumnju ili novinu na izvestan, tih način postaje takođe buntovnik.
Ako ste mislili na to da li u istočnoj misli postoje neke šire i opštije kategorije koje su problematične, onda ne bih znao reći. Svakako nema takvih koje bi bile problematične kao što je razumevanje blagodati posle Avgustina… Jasno je da ja ne mogu govoriti u ime većeg dela predanja, upravo zbog jedne stvari, a to je zato što sam ja izričiti univerzalista i što ne smatram da je to samo jedna od mogućih opcija. Naprotiv, smatram da je to jedina moguća opcija koja hrišćanstvu omogućava da bude jedno koherentno viđenje stvarnosti. Praktično sam siguran da bi me neko hteo izbaciti iz crkve… Kad bih bio katolik, postojala bi instanca koja bi imala tu vlast, ali koja je ne bi upotrebila. Danas više niko ne biva izopšten. Pitanje je ko bi to učinio u pravoslavnom svetu, jer to bi morao da učini svaki episkop zasebno. Poprilično sam siguran da ovde postoje episkopi koji svojim sveštenicima ne bi dozvolili čak ni da me pričeste. Ali, zaista ne marim, znate. Sasvim je očigledno da sam već sada u raskoraku sa mišljenjem velike većine pravoslavnih, koje maltene nema potrebe ni imenovati, do te mere da su sve hrišćanske konfesije – sa izuzetkom koji je najduže trajao, a koji je oličen u istočnosirijskoj tradiciji – pale u apsolutno prihvatanje ideje ako ne pojedinačnog, onda opšteg suda koji će se završiti večnom mukom za one odbačene. Ako je tako, onda, za moje shvatanje, hrišćanska teologija nije samo pogrešna, nego je i zla. A ako je to hrišćanstvo, onda bih više voleo da hrišćanstvo odumre nego da se razvija na ovaj način, jer ako želite da se vratite korenima neuspeha hrišćanskog sveta da biste stvorili moralnu kulturu saosećajnosti, kakvo bi trebalo da bude istinski hrišćansko društvo, ali i ako želite da razumete zbog čega je jedino hrišćanstvo od svih velikih svetskih religija pojelo samo sebe – zbog čega je stvorilo laicizam, antihrišćanski sekularizam, modernu i prosvetiteljstvo, naročito u smislu odbacivanja vere – razloge svemu tome treba tražiti u dve njemu svojstvene tenzije. Jedna je tenzija između Jevanđelja i imperije. Nikada nije bilo moguće da reči Hristove, učenje Hristovo, i realnost nacionalne i imperijalne moći žive zajedno, ne urušavajući se međusobno, pa je ta protivrečnost na kraju i dovela do kraha hrišćanskog sveta. Ali, druga protivrečnost je inherentna samom hrišćanskom učenju, u kojem je Bog u isto vreme heroj i zločinac. Jer, ma šta da kažemo o smrti, grehu i zlu, ako uzmemo za ozbiljno ono kako se hrišćansko učenje doživljava u najužem, opšteprihvaćenom smislu, onda je Hristos došao da nas izbavi od gneva zlog Boga koji je dozvolio da čitav ljudski rod padne u ropstvo grehu i smrti, a onda odlučio da spase samo one koji su sposobni da to svesno prihvate i da postanu deo Tela, onda je on čudovište od kojeg nas Sin spasava. Tako da bih izričito mogao reći da je problem istočnog, pravoslavnog bogoslovlja isti kao i problem hrišćanskog bogoslovlja uopšte: to je problem kontradiktornosti u ovoj tački, u nekom ključnom trenutku, nekom ključnom, neosvešćenom i zanemarenom trenutku hrišćanske misli, kada su se đavo i Bog Otac neprimetno spojili jedan sa drugim u svojim krajnjim ciljevima. To je već sasvim dovoljno kontravezrna tvrdnja s moje strane, zar ne? Smatram da je 95% hrišćanstva, istorijski gledano, doktrinarno pogrešno. Praktično gledano, stvari stoje drugačije. Da li ljudi veruju onako kako veruju, ili onako kako postupaju? Jer, mogli biste mi reći da je ogromna većina hrišćana kroz istoriju verovala u večni pakao i muke, ali to, naprosto, nije tačno. Hrišćani ne mogu verovati u tako nešto. Možda mislile da veruju, ali, kao prvo, ono najbolje u njima – ljubav i milosrđe koje pružaju drugima – proističe od Boga ljubavi i milosrđa nesposobnog za zlo koje mu oni pripisuju. Štaviše, oni ne bi mogli dosledno činiti ništa od onoga što im je zapoveđeno, na primer, voleti bližnje kao same sebe. Kako je moguće voleti bližnjeg kao samog sebe a verovati u tako nešto? Na primer, ti i ja smo stari drugovi iz detinjstva. Ja verujem da je moguće da jedan od nas bude proklet zauvek, a drugi spasen. Pritom verujem da je moguće da sam ja taj drugi, taj koji će biti spasen, a da ćeš ti biti osuđen. Onda moram unapred da prihvatim, ma koliko dugo trajalo naše prijateljstvo, ma koliko duboka bila veza među nama, da je moguće da ti uđeš u večnu muku, a ja u večno blaženstvo. Da ću to učiniti bez žaljenja i da me to neće uniziti niti uskratiti kao duhovno biće, već da ću time biti obožen. To znači da sam te u samom srcu svog srca već osudio na večno prokletstvo ukoliko je to cena moje večne radosti. Dakle, ja tebe ne mogu voleti kao samog sebe. Mogu te voleti skoro kao samog sebe, ali u krajnjoj liniji sebe moram da volim više, jer to je ono što učenje o paklu u krajnjem ishodu podrazumeva: svaki čovek je za sebe, svaka duša je za sebe. Ako je pakao večan, onda je to apsolutna suprotnost hrišćanskom milosrđu. A to, smatram, nije kontradikcija između hrišćanstva i hrišćana, već kontradikcija u samom srcu hrišćanskog učenja. Opet kažem, ne nužno i u praksi. Kako hrišćani žive i šta ispovedaju kao svoju veru, pa čak i šta misle da veruju, dve su različite stvari koje su, smatram, na kraju krajeva nepomirljive. Ali upravo ta nepomirljivost ubrzava krah hrišćanske kulture. Hrišćanstvo u takvom obliku ne može opstati kao dominantna kulturna logika, jer mrzi sebe, podriva sebe, uništava sebe. Prema tome, da, i na Istoku postoje bogoslovski problemi.
Ako biste se sada obratili iz anglikanstva, kuda biste prešli?
– U sikhizam. Mada, verovatno ste podrazumevali u koji bih ogranak hrišćanstva prešao… Mislim da bi me sikhizam privukao više od svih religija. Imajte u vidu da jedno od mojih polja interesovanja čine azijski jezici, književnosti i religije. Duboko mi je privlačna indijska, kineska i japanska misao. Zapravo, moje hrišćansko bogoslovlje se umnogome nalazi pod uticajem indijske metafizike, koja se ne razlikuje mnogo od neoplatoničarske metafizike, tako da to i nije nekakav veliki jaz, ali mi omogućava da promišljam u donekle drugačijoj intonaciji. Napisao sam knjigu o prirodi i natprirodnom koja treba da izađe a koja će jako zasmetati tomistima – ne proučavaocima Tome Akvinskog, već pripadnicima škole tomizma koja je osnovana u 16. veku i na kratko – zapravo, ne tako kratko, na nekoliko vekova – postala dominantna u katoličkoj misli. Kad više ne bih bio ubeđen da se Bog otkrio u Hristu na način koji mogu koherentno razumeti u okvirima hrišćanskog učenja, ne bih napustio Hrista, ali bih ga razumevao u kontekstu drugačijeg, šireg religijskog okvira, možda indijskog. Ljudi često koriste izraz „hinduizam“. Ne postoji nešto konkretno što bi se moglo nazvati hinduizmom. Mislim pre svega na određene škole misli. Što se tiče bogoslužbenog i molitvenog aspekta, najviše od svega me privlači sikhizam. Ali, morali biste ga proučavati da biste me razumeli, zato mi verujte na reč. Vredno je razumeti ga. Ali je i korisno, jer to pomaže da se prevaziđu određene predrasude. Hrišćani misle da znaju o čemu govore kada govore o indijskim verama, a često, zapravo, ne znaju.
Moja lična pitanja. Da li verujete u granicu između nestvorene i stvorene stvarnosti, onako kako je ona definisana u metafizikama avramovskih religija?
– Da, granica postoji. Međutim, kakva je priroda te granice? Prema zapadnom bogoslovlju, postoji granica između prirodnog i natprirodnog, između prirode i blagodati. Ali, priroda te granice? Razlika, očito, postoji: ja nisam Bog.
Mislio sam na dve vrste realnosti – božansku koja je nestvorena i onu koja je stvorena.
– Da, ali opet, čim postavite pitanje na takav način, moraćete da se pozabavite daljim pojedinostima. Jer, ako se krećemo u okvirima klasične hrišćanske tradicije pričasnog bića i ako kažemo da je tvorevina u svom postojanju i u svojoj suštini zavisna jer i suštinu i postojanje dobija iz punoće bića Božijeg, to nije podela između dve različite stvari koje su obuhvaćene širom kategorijom bića i postojanja, nego je reč o punoći bića koja je Bog, u kojoj tvorevina učestvuje. Onda možete sa punim pravom postaviti pitanje: moramo li mi koristiti tradicionalne filozofske pojmove? Možda ti pojmovi nisu odgovarajući da pođemo od njih. Kako razlikujemo pojedinačnu supstancu i modalitet i da li su pojedinačne, stvorene i konačne supstance modaliteti, na koji način mi učestvujemo u biću itd. I stvoreno i nestvoreno se događaju u Bogu. U meni su stvoreno i nestvoreno isto tako prisutni, samo na drugačiji način. Zajedno sa jednim prijateljem odavde preveo sam knjigu katoličkog filozofa Eriha Pšivare (Erich Przywara) Analogia Entis. To je po mnogo čemu izuzetna knjiga, delo jednog genija. Moram reći da se ne slažem u celosti sa njegovom perspektivom. Ali, s jedne strane, on postavlja najveću moguću razliku između Boga i stvorenjâ. Bog je beskonačan, transcendentan, jednostavan, on je actus purus – sve to u klasičnom smislu – i u njemu nema potencijala. Stvorenja su sve što je slučajno, prolazno, složeno, potpuno zavisno. On koristi klasičnu, ustaljenu tomističku formulu da su Božija suština i postojanje identični, što mislim da mora biti tačno, dok što se tiče nas, mi dobijamo i jedno i drugo. Ne bi se moglo reći da smo mi suštine kojima se dodaje postojanje, niti da smo postojanje koje se ostvaruje kao suština – mi dobijamo i jedno i drugo i postojimo u oba, u svojevrsnoj oscilirajućoj dinamičkoj sintezi koja se može izraziti samo kao promena. Ako se tako postave stvari, onda se u isto vreme postavlja i ontološki ambis u pogledu svojstava, atributa, svega onoga što se pripisuje, i apsolutna ontološka bliskost, jer sve što mi jesmo dolazi neposredno od Boga. Prema tome, da, van svake sumnje, verujem da granica postoji, ali ne verujem da je to fiksirana linija na način kako je zamišlja savremena tomistička misao, gde se prirodno i natprirodno ostvaruju kao različiti nivoi stvarnosti, a priroda može biti celovita po sebi, bez natprirodne teleologije. To je škola tomizma koja je nastala u 16. veku i koja je preovladavala sve do nastanka uistinu novog zlatnog doba katoličke misli, kada su taj model odbacili Anri de Libak i svi ostali, uključujući Eriha Pšivaru, Karla Ranera, Hansa Ursa fon Baltazara, Racingera…
Ali, u bilo kom od klasičnih metafizičkih sistema teško da bi se mogao naći neko ko ne veruje u to. Što se tiče vedantskog poimanja… Imao sam prilike da slušam ljude koji na veoma sirov način shvataju, recimo, advaita vedantu, koji bi rekli: „Ne postoji razlika između stvorenog i nestvorenog.“ Ipak, jasno je da razlika postoji. Stvoreno je ono što nastaje iz moći stvaranja, iz maje, koja se veoma često pogrešno prevodi kao „iluzija“, zato što ga Šankara ponekad koristi na taj način, dok, u stvari, ona označava moć (u pitanju je isti indoevropski koren kao i kod reči magija), moć stvaranja. Kada Šankara govori o tome, on citira stihove iz Upanišada, kao što su „tat tvam asi“ – „ti si to“, ili „ayam ātmā brahma“ – „ovaj atman je brahman“, i kaže da tu nije reč o stvorenom, o konačnom ja, o sopstvu, jer to nije Bog. Ono što jeste Bog – neugasivi unutarnji duh koji je atman, sanjasa, svedok – jeste poput duha ili daha Božijeg u Knjizi Postanja. Ista razlika postoji i ovde. Ne postoji nijedan klasični metafizički sistem koji to ne uviđa. Ne znam čak postoji li zaista neki funkcionalni panteizam koji to negira. Možda Spinoza. Pa čak i Spinoza mora da napravi makar formalnu ontološku razliku između Boga kao beskonačnog bića koje je potpuno u samome sebi i modalnih izraza tog bića kroz beskonačni broj, beskonačnu raznovrsnost konačnih bića. Prema tome, granica uvek postoji. Ali, treba li postupati kao Karl Bart ili kako su palamiti, koji ponekad toliko naglašavaju transcendentnost božanske usije da to maltene zvuči kao da postoji stvarna razlika između tvorevine i Boga, kao da su Bog i tvorevina dva neuporediva predmeta suprotstavljena u antitezi u okviru nečega što bi, onda, moralo biti objedinjujuća kategorija postojanja… To je apsurdna slika stvari. Inače, Univerzitet Notr Dam uskoro izdaje knjigu pod naslovom Bogovi ste, prema rečima iz Jevanđelja po Jovanu, kada Isus kaže: „Pročitali ste: ’Bogovi ste’. Ako onima kojima je Logos Božiji došao on naziva Bogovima, kako vi kažete da ja hulim ako kažem da sam Sin Božiji?“ [Jn 10, 34–36].
Da li to navodite prema Vašem prevodu Jevanđelja?
– Da, to je jedini prevod kojem verujem. Sada pripremam njegovo drugo izdanje…
Šta mislite o „slaboj teologiji“ koju je razvio Džon Kaputo?
– Mene ona ne zanima. To je bilo devedesetih. Morate se staviti u kontekst američke kulture. U ovoj zemlji poststrukturalizam i postmodernizam iz nekog razloga – zato što na našim filozofskim fakultetima dominiraju angloamerički analitički filozofi koji uopšte ne obraćaju pažnju na kontinentalnu filozofiju – pojave kao što su Derida, ali i Fuko, Delez ili Nansi imaju veoma malo uticaja. Ali, zato su ušli na fakultete književnosti – na nesreću, jer teoretičari književnosti većinom nisu razumeli ono što čitaju i sve se svelo na niz pukih formula, kao i na religijske studije na koje se danas upisuju oni koji žele da proučavaju klasičnu metafiziku. Kada sam bio na Univerzitetu Virdžinija neko vreme sam predavao fenomenologiju, jer na filozofskom fakultetu bukvalno nisu imali nikoga ko bi mogao da predaje Huserla, Žan-Fransoa Kurtina itd. Niko nije obraćao pažnju na njih. U toj atmosferi Džon Kaputo je pokušao da iznedri teologiju koja je, po njegovom mišljenju, slobodna – naravno, to je samo retorika – od „nasilja metafizike“. Podrazumeva se da je celokupna metafizika svojevrstan imperijalistički diskurs. Mislim da je to potpuno besmislena tvrdnja. Mislim da ne treba koristiti reč „nasilje“ osim ako je zaista reč o nasilju. Reč gubi na težini ako se koristi na tako proizvoljan način. Naročito ako se uzme u obzir da on govori o klasičnim metafizičkih shemama koje se zasnivaju na ideji darežljivosti – da je Bog bonum diffusivum sui, tj. dobro koje izliva dobrotu svog bića. U toj ideji nema ničeg nasilnog. Ali, nije teško uvideti da je on liberalni katolik koji je svestan tragične istorije hrišćanstva i koji jevanđelsku zapovest – baš kao i katolički integralisti – vidi kao garant za uspostavljanje imperije. A setite se koliko je američkih domorodaca ubijeno ili porobljeno, uglavnom pod imenom evangelizacije, širenja Jevanđelja i oslobađanja pagana od njihovih paganskih zabluda. Sve u svemu, ne nalazim da je slaba teologija intelektualno nešto preterano interesantna. Uviđam pojedine prednosti u njenom preseku sa Vatimovom idejom „pensiero debole“ [ital. „slabe misli“]. U hrišćanskoj misli postoji izvesna trajektorija koja vodi ka odbacivanju njenih sopstvenih imperijalnih pretenzija. Mislim da izvesnu ulogu u tome, kao što sam već rekao, ima korodivno prisustvo hrišćanstva unutar hrišćanskog sveta, u kojem se kontradiktornost i licemerje bore protiv njega samog. Jedan deo priče o sekularizaciji zaista bi se mogao ispričati na benigni način, kao slabljenje ljudskih struktura nasilja pod pritiskom Božije kenoze u Hristu. Tako da ne prezirem njegov moralni impuls niti istorijsku priču, samo mislim da Kaputu manjka koherentnosti – mada, možda je to namerno – i da je suviše spreman da bilo šta metafizičko osudi kao nasilje. Jer, pazite – ovo je možda poslednje što ću uspeti da kažem, jer uskoro moram da vas napustim – šta je, zapravo, imperijalistički diskurs? Pre nekoliko godina na ovdašnjem Institutu za napredne studije imao sam razgovor sa predavačem koji je bio izuzetno postmodernistički nastrojeni hrišćanin, koji je govorio o nasilju metafizike i govorio da želi da uđe u dijalog sa drugim religijama. On je, naravno, mislio da je najbolji put odbacivanje naše metafizike i razgovor o praktičnim pitanjima. Morao sam da mu skrenem pažnju: u tom slučaju on samo uzima pozni zapadni model iscpljenosti metafizike – našu priču, naš posthegelijanski, posthajdegerijanski projekat – i još jednom ga nameće tim drugim verama. Jer, ako neko misli se da može voditi plodan dijalog sa hinduizmom, na primer sa vedantom ili sa bilo kojom bhakti školom vedante, tako što ćete odbaciti našu metafiziku, onda je to najimperijalistički mogući čin. Indijska religija naprosto ne postoji, nezamisliva je bez metafizike. Njena osnovna ideja je prosvetljenje duše. O tome možete pitati bilo kog posvećenog bhaktina ili vedantina koji svakog jutra izgovara gajatri mantru:
oṃ bhūr bhuvaḥ svaḥ
tat savitur vareṇ(i)yaṃ
bhargo devasya dhīmahi
dhiyo yo naḥ pracodayāt
U pitanju je molitva za Božansko prosvetljenje. Najvišim dobrom u religijskom životu smatra se pronalaženje ispravnog metafizičkog sistema koji u krajnjem ishodu vodi ka duhovnom jedinstvu sa Bogom, turiya. Ali, ako mirne duše zahtevate da hinduistički mislioci ostave metafiziku po strani i da vode dijalog sa vama pod vašim uslovima, pod vašim poznozapadnim postmetafizičkim uslovima – to je ništa drugo do još jedanput ponovljen imperijalistički gest. Prema tome, nasilje izostanka metafizike je podjednako loše kao i hipotetičko nasilje metafizike. Poenta je prestati koristiti svoje pretpostavke kao temelj za rasprave koje želite da vodite.
Koliko još pitanja imate? Imate li nešto zaista važno?
Moj prijatelj pita da li biste mogli predložiti nekoliko ambicioznih projekata za njegovu fondaciju koja se bavi teoestetikom. Možda u SAD ima još dobrih stručnjaka za teoestetiku koji nisu toliko poznati.
– O tome bih morao da razmislim. Pomalo sam van kontakta s ljudima, rekao sam vam da poslednjih godina živim u šumi. Više se bavim pisanjem književnosti nego teologije. Hm, neki teoestetički projekat… Ovde ćete još jednom videti moju fasciniranost Azijom. Mi težimo da radimo unutar određene paradigme, platonske paradigme. Lepota Boga ocrtava nam se kroz lepotu čulnih bića (Pir). To je dobro i zdravo. Mislim da je dobro shvaćeno i kako hrišćanska estetika ovo menja, učeći nas da vidimo drugu vrstu lepote i u krstu i samouniženju, da pronaći lepotu nije nešto samo uzvišeno, već da je ona skrivena svetlost i u onima koji stradaju, i da se duhovni život jednim delom sastoji u sposobnosti spontanog sagledavanja te lepote, u via ascetica. Zatim, smatram da bi važan teološki projekat bio osvrt na estetsku dekadenciju, na primer, na hrišćanskog Bodlera koji je, u stvari, bio hrišćanin – hrišćanin koji je pisao sub contrario, koji je čak slavio satanu glasom autora u Cveću zla. Ali, mislim da bi vredelo pokušati pristupiti, još jednom, estetici tvorevine kao participacije u lepoti koja ne podrazumeva nužno naše modele lepog i uzvišenog. Japanska estetika je, na primer, neverovatno bogato polje. Ne postoji bogatija tradicija misli o lepoti, ali i o odnosa između prirode i veštine, između staralaštva i prijemčivosti. U japanskoj estetici postoji 40 različitih izraza koji označavaju različite kvalitete estetske percepcije u slikarstvu, poeziji itd. Ozbiljno bih želeo da vidim hrišćansko teološko interesovanje za vabi-sabi i druge aspekte japanske misli. Jer, mislim da postoji veoma zdravo kontemplativno bogoslovlje čije se seme može naći u određenim momentima hrišćanske misli. Kao kod Angelusa Silezijusa:
Die Rose ist ohne warum
Sie blühet weil sie blühet
(Ruža je bez zašto
Ona cveta jer cveta)
Ali mi tome uglavnom nismo posvetili dovoljno pažnje. Na primer, u engleskoj hrišćanskoj književnosti 17. veka imate pesnika i pisca Tomasa Trearna (Thomas Traherne), jednog od najvećih majstora engleskog jezika (dok se nisam rodio ja). Ali čak i njegovo najveće delo, Vekovi, na kraju postaje prilično tradicionalna hrišćanska platonska metafizika. Da, voleo bih da vidim tako nešto. Jer, ljubav prema lepom je nešto što zaista ujedinjuje sve ljude. To je ključna transcendentna čežnja koja se manifestuje kod ljudi veoma različitih moralnih kodeksa. Tu ima izuzetno mnogo posla u kojem bi hrišćanski teolozi mogli iskoračiti iz konteksta svoje platoničarske (koja je sama po sebi sasvim na mestu) i poznohrišćanske postplatoničarske tradicije i pošli od početka, iz sasvim drugačije percepcije stvarnosti i estetskih kategorija koje govore o drugačijem razumevanju. Mnogo toga je utemeljeno u tradicijama budizma, pre kineskog taoizma nego pravog madhajama ili jogačakra budizma, deo toga je utemeljen i u šintoizmu. Religijski kontekst je drugačiji. Ali, bazična shvatanja, iskustvo lepote, ili suvoće, ili ukusa, proporcije ili disproporcije, prirodnog ili veštačkog, predstavljaju uistinu fenomenološke dimenzije estetskog iskustva kojima bi teolozi trebalo da se pozabave.
Ako imate još par minuta, možda biste mogli odgovoriti na poslednje pitanje od mojih prijatelja. Pitanje se tiče teodiceje.
– Imam dva minuta. Šta pitaju?
Želeli bi da prevedu Vašu knjigu Vrata mora: gde je bio Bog za vreme cunamija, pa u tom kontekstu, ako biste mogli reći nešto o Vašem viđenju pitanja teodiceje.
– Svakome ko je upoznat sa tom mojom kratkom knjigom jasno je da je ona uperena protiv teodiceje u smislu pokušaja racionalizacije zla. Jedna od ključnih tvrdnji hrišćanske vere je da je zlo u osnovi iracionalno, da je zlo u osnovi nebiće. Takođe, velika je opasnost i to što se ideja Božije promisli pretvorila u ideju predodređenosti, predestinacije, naročito u zapadnohrišćanskoj misli. Božiju promisao treba shvatiti naprosto kao blagodatnu saradnju – sve deluje zajedno u svim stvarima… Pokušavam da se setim koji bi bio najbolji prevod – kao ono što sadejstvuje u svemu onima koji ljube Boga [Rim 8, 28].
Knjiga je napisana u vreme kada su hrišćani javno pokušavali da objasne zbog čega je dobro to što je cunami pobio hiljade ljudi, a nehrišćani u Americi i Britaniji objavljivali napade na sve vere, zbog toga što su hrišćani tvrdili da je sve to „na dobro“. Jedino što bih mogao da kažem o toj knjizi je da je to, zapravo, protest protiv teodiceje kako se ona obično shvata, i da ja u njoj tvrdim da je hrišćanstvo, u stvari, jedna antiteodiceja. Mislim da treba da povratimo ispravno viđenje – ne sistema verovanja niti mitologije, već nekih aspekata onoga što nazivamo gnosticizmom, nekih uvida koji su u skladu sa Novim Zavetom. Jer, veoma često, odbacujući takozvanu gnostičku sliku stvarnosti, mi ponekad odbacujemo i stvari u koje su autori Pavlovih poslanica, Jevanđelja po Jovanu i drugih novozavetnih knjiga verovali – da svet zaista leži u vlasti zloga, da postoji bog ovoga veka, knez ili načelnik ovoga sveta. I zapanjujuće je do koje mere naročito zapadna teologija, ali ponekad i hrišćanska teologija uopšte, zaboravlja da u božanskoj promisli postoji dualizam koji se ne može ispeglati pomoću teodiceje. Treba usmeriti pogled ka krajnjem, eshatološkom horizontu, ali ne da bi se poravnali računi, niti da bi se opravdalo zlo, nego da bi zlo bilo poraženo. A to – ovo je poslednje što ću reći – prirodno, nužno, neizostavno zahteva univerzalizam. Mislim da je to sasvim očigledno.
Moram da idem, jer moram da pokupim svoju porodicu.
Hvala Vam veliko!
Izvor: Engleski transkript: https://theoaesthetics.ru/david-bentley-hart-the-theologian-is-a-quiet-rioter.html; ruski prevod: https://theoaesthetics.ru/djevid-bentli-hart-bogoslov-jeto-tihij-buntar.html.
Prevod: Ivan S. Nedić (Prevodilac se zahvaljuje autoru intervjua na ustupljenom audio-snimku razgovora sa D. B. Hartom.)