Dramski potencijal kojim su natopljeni događaj Potopa, Izlazak iz Egipta, osvajanje Hanana, Samsonove zgode, Davidovi usponi i padovi ili pad Jerusalima inspirisao je mnoge slikare, vajare, pisce, ali i dramaturge. Pojavom osme umetnosti, ukazala se prilika da se biblijski narativ prenese i na filmsko platno.
Međutim, i pored dramskog potencijala, sam biblijski tekst nije scenario. Da bi se biblijski sadržaj prikazao na platnu on mora biti prilagođen. To je ponekad veoma teško, naročito ukoliko imamo u vidu da je, recimo, biblijski potop opisan prilično oskudno, u svega četiri poglavlja. To je po svom obimu nedovoljno za jedan film, nedostaju mu brojni dijalozi, situacije, scene (na to se, primera radi, u procesu pripreme filma Noah iz 2014. žalio i režiser Daren Aronovski).
Scenaristi koji žele da obrade biblijski narativ, stoga, pribegavaju sledećim strategijama: uvode nove likove koji su neophodni za razvoj dramskog potencijala teksta, uvode nove situacije (razuđuju radnju) radi dodatne karakterizacije likova, a često da bi podstakli maštu gledalaca posežu i za vanbiblijskom, apokrifnom literaturom kao materijalom za razvoj scenarija (kao npr. Aronovski za Knjigom Enohovom). Znajući da je za uspešnost filma neophodan neizvestan kraj, scenaristi nekada menjaju i sam završetak tako što su prethodno uveli nove zaplete te doprineli neizvesnosti na filmu (jer za biblijski tekst znamo kako se završava: Noje spasava svet, Mojsije izvodi Izrailj iz Egipta).
Tu se upravo postavlja ključno pitanje: u kojoj meri se biblijski tekst može menjati da bi se prilagodio filmskom iskazu? Da li ove promene utiču na biblijsku poruku? Da li je efektnije posreduju ili pak zatamnjuju? Odgovore na ova pitanja potražićemo kroz analizu dva reprezentativna filma.
Prvi je filmski klasik The Ten Commandements iz 1956. godine. Scenario se bazira na Knjizi izlaska kao i na literarnim obradama ovog događaja u delima Prince of Egypt (Dorothy Clarke Wilson), Pillar of Fire (J. Ingraham), On Eagle’s Wings (A.E. Southon). Uspešnosti filma naročito je doprinela maestralna gluma Čarltona Hestona kao Mojsija i Jula Brunera kao faraona.
Ovaj film u velikoj meri prati narativ Knjige izlaska. Scena prelaska preko Crvenog mora kao i sam lik Mojsijev u ovom filmu urezali su se u sećanja niza generacija – mnogi i danas čitajući Bibliju Mojsija zamišljaju kao Hestona koji moćno stoji na steni iznad mora i zapoveda da se voda razdvoji, kao i kad bogobojažljivo prima tablice isklesane „Božijim prstom“. Ipak, mnogi detalji u filmu morali su biti dodati i prošireni kako bi Izlazak poprimio formu filma dugog 3 sata i 50 minuta.
U prvi mah upečatljivo nam je unošenje tzv. „ljubavnog trougla“ između Mojsija, faraona i egipatske princeze Nefretiri, o čemu u Bibliji ne saznajemo ništa, ali saznajemo nešto o ranom holivudskom učitavanju komercijalnih trikova u tradicionalne narative. Naime, Nefretiri je zaljubljena u princa Mojsija, u oličenje mudrog i humanog vladara, nasuprot oholom i okrutnom vladaru kakav je faraon kome je obećana. To predstavlja i početak zapleta u sukobu između Mojsija i Ramzesa.
Dalje, otvoreni sukob sa Ramzesom počinje onda kada Mojsije oslobodi krivice jednoga roba (Isusa Navina) koji je udario egipatskog stražara, jer je to učinio kako bi spasao robinju Johavedu (u tom trenutku Mojsije još uvek ne zna da mu je majka). Ovaj detalj se ne pominje u Bibliji, ali uvođenje scene spasavanja Johavede doprinosi karakterizaciji Mojsijevog lika u filmu: iako je vladar u surovom Egiptu, njegov autoritet počiva na pokazivanju humanosti prema najslabijima.
Jedan od najupečatljivijih momenata filma jeste, rekao bih, uspešna scena Božijeg javljanja na Sinaju, tačnije način na koji je javljanje prikazano: Mojsije kleči pred grmom koji gori, a ne sagoreva, i sluša dubok glas koji ispunjava prostor – glas za koji se ne može reći odakle dolazi, ni kuda ide. Time je postignut efekat da Bog govori neposredno sa Mojsijem, a da istovremeno ostane nevidljiv i neograničen prostorom objave. Tako medij filma, iako po sebi eksplicitno vizuelan, ne „ugrožava“ Božiju transcedentnost, a uspeva da imanentnošću otkrivenja kroz duboki glas zadivi gledaoce.
Najupečatljiviji momenat filma bio bi, svakako, prikaz razdvajanja Crvenog mora i prelaska po suvom koji skoro u potpunosti odgovara biblijskom tekstu. Film je dočarao atmosferu straha i panike robova koje juri bataljon dvokolica na čelu sa faraonom i koji se nalaze u bezizlaznoj situaciji pred morskim prostranstvom, ali je posredovao i utisak oduševljenja nakon otvaranja prolaza. Upravo na ovaj način, čini mi se, većina ljudi zamišlja Izlazak kada čita biblijski tekst.
Zaključno za film The Ten Commandements se može reći da je i pored uvođenja novih likova, novih situacija i radnji, film u najvećoj meri ostao veran biblijskom tekstu te tako postao jedna klasična adaptacija biblijske drame za filmsko platno. Pritom, ovaj film nije zatamnio glavnu nit biblijske poruke u Knjizi izlaska, već je na odličan način afirmisao: Bog nije izabrao faraona, njegovu silnu i moćnu državu, narod i vojsku, već upravo skupinu robova, pokazujući da mu je stalo do onih koji su potlačeni i koji pate i da „čuje muku njihovu“. Film je tako ostao pripovest o važnosti slobode i dostojanstva ljudskog bića.
Drugi reprezentativni film bio bi Exodus: Gods and Kings iz 2014. koji za razliku od svog prethodnika nije pokupio tako pozitivne kritike. Da stvar bude zanimljivija, na sajtu imdb.com, koji naravno nije nekakav precizan kriterijum, ali je zanimljiv idikator mišljenja, film The Ten Commandements koji je punih 58 godina stariji od svog naslednika ima bolju i za ovaj sajt zavidnu ocenu (7.8) u odnosu na noviji film (6.0). Najavljeno kao novo ostvarenje u režiji proslavljenog holivudskog režisera Ridlija Skota, koga znamo po filmovima Alien (1979), Blade Runner (1982), Gladiator (2000) i Kindgom of Heaven (2005), od biblijskog spektakla se očekivalo mnogo. Međutim, od samih početaka, film je pratio niz kontroverzi.
Pre svega, Ridli Skot se na više mesta izjašnjavao kao ateista, pa je snimanje filma na religijske teme od strane publike dočekano prvo sa nevericom, a onda i sa skepsom. Izbor Arona Pola koji je poznat po ulozi u serijalu Breaking Bad, za ulogu Isusa Navina, učinio je kod publike da ne može lako ući u biblijski lik koga tumači ovaj glumac, jer pred sobom češće vidi Džesija Pinkmana iz pomenute serije. Dalje, izbor glavnog glumca Kristijana Bejla na početku se zbog njegovog glumačkog talenta i male govorne mane koju on kao glumac ima (i koju je prema Bibliji i Mojsije imao) činio kao zanimljiv izbor. Međutim, kada je proslavljeni Betmen iz Nolanove trilogije izjavio da je „Mojsije najverovatnije bio šizofreničar i jedna od najvarvarskijih ličnosti o kojima je u životu čitao“, to je, svakako, doprinelo, lošoj recepciji filma među religijski orjentisanom publikom. On je zbog blasfemije zabranjen u mnogim muslimanskim zemljama, jer je Mojsije kao prorok poštovan i u islamu. Naročito je Egipat burno reagovao na film, jer „krivotvori istoriju Egipta“.
Jedna od zanimljivih tendencija filma jeste da neka biblijska čuda prikaže kao prirodne pojave. Povlačenje vode Crvenog mora u ovom filmu je prikazano kao posledica cunamija koji je nastao udarom asteroida u more. U filmu, pad asteroida Mojsije vidi u noći pred prelazak. Kada poslednji redovi Izrailjaca prelaze preko suvog dna na suprotnu obalu, ogroman talas (cunami) obrušava se na Ramzesa i njegovu vojsku. Ovakva tendencija filma nije sasvim neopravdana, s obzirom da nam samo Sveto Pismo pokazuje da neke pojave u pripovesti imaju prirodni tok: Izl 14, 21 kaže da je „vetar istočni“ duvao i osušio more te da se voda povukla, a Izrailj prešao po suvom. Isto tako, pošasti u Egiptu pokazuju izvestan sled: zamućena i zagađena voda Nila („pretvaranje u krv“) može biti posledica crvene alge, koja onda umrtvljuje ribu i drugi živi svet, žabe onda izlaze iz vode, a pošto im je umro predator množe se insekti – vaši i bube, koje onda napadaju životinje i ljude i prenose bolesti (crni prišt, kraste itd). Takođe, oluja (grad), najezda skakavaca i tama koja se nadvila nad Egiptom (verovatno kao posledica peščane oluje) takođe su prirodne pojave. Sve osim poslednje pošasti – smrti egipatskih prvenaca.
Međutim, ovakva tendencija filma ponekad ne ostavlja prostora za Božije delovanje u istoriji. Jasno je da se Bog služi prirodnim pojavama (koje je kao Tvorac ustrojio i njima vlada) kako bi Egipćanima kao robovlasnicima otežao, a Izrailjcima kao robovima olakšao životne okolnosti, ali ne treba izgubiti iz vida da je pretvaranje „vode u krv“ odnosno zamućenje vode, ipak, kako bi to rekli egipatski žrečevi „Božiji prst“ (isto kao i „pomor prvenaca“). Oko tog pomora je nastala potresna scena između Mojsija i Ramzesa: Ramzes drži mrtvog sina i kaže Mojsiju „Koji to Bog ubija decu?“, a Mojsije mu odgovara: „Nisi se bunio protiv dečije smrti kada su izrailjska deca bacana u Nil“. Tu se pokazuje jednakost (talion princip): kazna koju su sprovodili Egipćani je sprovedena nad njima te su na svojoj koži osetili zlo koje su vršili.
Problematičan momenat u filmu za jednog vernika jeste prikazivanje javljanja Božijeg i to u dva aspekta. Prvi je činjenica da Mojsije odronom kamenja na Sinaju tokom čuvanja stada dobija udarac u glavu, te nam Ridli Skot suptilno poručuje da čitavo javljanje Božije može biti i Mojsijeva halucinacija. Drugi problematičan momenat jeste sam prikaz javljanja: za razliku od suptilnog prikazivanja u prethodno analiziranom filmu, ovaj prikazuje lik Božiji u liku razdražljivog i ne preterano simpatičnog dečaka. Sa jedne strane možemo pomisliti da se i ne radi o samom Bogu, jer ipak Izl 3, 2 kaže da je „anđeo Gospodnji“ govorio iz neopalime kupine, te je i dečačić iz filma anđeo, a ne Bog, pa taj deo možemo lakše „progutati“ nego onaj prvi.
Možda najvredniji momenat filma leži u naglašavanju socijalne poruke biblijskog narativa. Pre nego što se desi Izlazak, Ramzesa koji pati od nesanice i strahova posećuje Mojsije u gluvo doba noći u konjušnici. Mojsije mu kaže: „Robovima moraš dati ista prava kao Egipćanima i platiti im ili ćeš ih pustiti, tako kaže Bog Jevreja“, a Ramzes ljutito uzvikuje: „Ja sam bog!“. Iako ovaj razgovor ne postoji u Bibliji, izmišljeni dijalog jasno oslikava predstave drevnog Egipta: faraon je smatran za sina božijeg (jednog od bogova panteona) i jedino je on posmatran kao „ikona božija“. To je zagovarala i egipatska vlastela i egipatsko pagansko sveštenstvo. Tako je data metafizička potpora za robovlasnički i hijerarhijski strogo uređen društveni sistem Starog Egipta koji je tlačio one najslabije: došljake (migrante – Jevreje), ratne zarobljenike, osiromašene sunarodnike, dužnike itd. Tako ova slika Egipta ostaje, zajedno sa Vavilonom, simbol imperije, moći, robovlasničkog društva i tlačenja, dok Biblija poručuje da takav sistem Bog ne želi, da je on bogoprotivan. Jedan detalj iz filma jasno pokazuje da su takvi sistemi neodrživi i da se moraju srušiti: anđeo (dečak) iz filma ruši piramidu sačinjenu od manjih kamenih kockica. Sa oslobođenim robovima Bog sklapa Savez sa ciljem da se novoj zemlji ustanovi nova država na humanim idealima.
Zaključno bi se moglo reći da film Exodus – Gods and Kings (2014) treba više posmatrati kao nezavisno delo, a ne biblijsku adaptaciju. Međutim, iako odstupa od biblijskog teksta i dodaje mnoštvo novih momenata, on ne zatamnjuje sasvim biblijsku pouku: Bogu je stalo do slabih i potlačenih, a satire „moćne i jake“. Tako na samom kraju filma Džoel Edžerton kao Ramzes gleda ostatke rasute armije te rezignirano i ironično izjavljuje: „Ramses the Great!“.
