Kамата (грч. κάματος; лат. interesse; usura; usuria) – добит на позајмљени новац. На грчком κάματος значи напор, рад и замор, док лат. interesse значи губитак, пре свега зајмодавца у случају банкрота зајмопримца или онај губитак који настаје код зајмодавца зато што је позајмио новац који ће бити враћен тек у будућности, због чега се одрекао садашње потрошње која је вреднија од будуће, или зато што се одрекао улагања новца у неки алтернативни пословни подухват, због чега је изгубио профит. Схоластици су за камату користили реч usuria, што је алтерација речи usura од usus што значи употребити или користити. Према неким ауторима usuria је латински превод хебрејске речи нашек или нешек што буквално значи угриз или глодање.
Уобичајена је пракса да се библијско учење о камати интерпретира одвојено од значења и централног значаја опросних година које су, вековима пре него што је насписана Библија, практиковале античке цивилизације Блиског истока. Писци Библије су потом ова искуства инкорпорирали, али и даље развили у виду забране наплаћивања камате сиромашнима, ограничавања залога за дуг и аутоматске примене закона шабатне и опросне године, независно од воље владара.
Почевши од трећег миленијума пХ, у античким цивилизацијама Блиског Истока, као што су сумерска, вавилонска и асирска, била је уобичајена пракса опроста дугова годину дана након крунисања краља, као и после разарајућих ратова или након природних катастрофа попут поплава, суша или најезда штеточина које су угрожавале производњу.
Још су вавилонски учењаци математички утврдили да се стока размножава и пољопривредна производња расте по знатно споријој стопи од дугова који су, оптерећени сложеном каматном стопом (камата на камату), расли експоненцијално. Дакле, чак и без деловања разарајућих спољних чинилаца као што су природне непогоде или ратови, пољопривредници би, након неког времена, постали инсолвентни, због чега би владари остајали без пореских прихода што је угрожавало солвентност читавог економског система. Наиме, дужници који нису били у могућности да врате дуг би остали без земље и постали робови владаревих званичника који су им одузимали вишак усева из којих се плаћао порез. Додатно, претварањем слободних људи у робове владари су остајали без неопходног људства за војску и јавне радове.
У то време кредити нису били одобравани у виду готовог новца, већ су у питању била потраживања у виду дугова за порезе, таксе, ренте, наводњавање, позајмице пољопривредних добара и семења и других фактора производње неопходних да се преброди време од сејања до жетве. У почетку је већину дуга чинио дуг према владару, његовим храмовима и званичницима, због чега је опрост дугова био једноставан – владари су опростом дугова одустајали од сопствених потраживања. Важно је напоменути да су се опросне године искључиво односиле на аграрне дугове, то јест кредите за личну потрошњу намењене самоодржању, а не на комерцијалне (пословне, трговачке), тзв. „сребрне“ кредите, јер се могло очекивати да ће трговци из остварене добити бити у могућности да врате дуг.
Временом је ситуација почела да се компликује јер су све већи удео у аграрним кредитима заузимали приватни кредити локалних главара и трговаца. На тај начин је почела да јача финансијска олигархија што је са друге стране угрожавало моћ краља. Финансијски моћници су дужнике терали са њихове земље и постепено концентрисали огромне поседе ради производње вина и маслина за извоз: „Тешко онима који кућу на кућу додају и њиву с њивом састављају, док више не буде места за друге и док не остану сами у земљи!” (Ис 5, 8). Kако би ограничили њихову експанзију, у накнадним дорадама закона су краљеви кроз опросне године ослобађали дужнике и од приватних дугова. Тако су краљеви задржавали своју моћ, али и значајно ублажавали друштвену поларизацију и раслојавање јер су људи, с времена на време, ослобађани од дугова и ропства, враћано им је власништво над земљом, а самим тим и средства за самосталан и слободан живот. Самостални и слободни људи (не рачунајући ратне заробљенике и стране купљене робове) су, према начину размишљања владара ових цивилизација, били у основи финансијски стабилне и војно моћне државе. Јасно, ови системи нису били егалитарни јер нису били против богатства и трговине, али само док то богатство није реметило нормално функционисање привреде.
Ова пракса је, након лоших искустава са бројним похлепним, самовољним и суровим јеврејским краљевима и вавилонског ропства, у виду закона инкорпорирана у Библију. Осим аутоматизма примене шабатне и опросне године, новина у Библији је забрана камате на кредите сиромашнима која није постојала у раним цивилизацијама Блиског Истока. Библија, такође, није бранила камату на пословне кредите и није правила разлику између камате и зеленашења. Из ове перспективе би било, чини се, на месту да се камата дефинише као добит на пословне кредите, а зеленашење као добит на аграрне кредите који су одобравани сиромасима како би преживели – добит коју је Библија осуђује и брани.
У Изл 22, 25 се забрањује узимање камате од сиромашних сународника Јевреја док се у Лев 19, 33-34 и 25, 35-37 забрањује узимање камате од сиромашних суграђана, без обзира на то да ли је у питању Јеврејин, или странац који живи међу Јеврејима. У Понз 15, 2-3; 23, 19 забрана узимања камате не важи само у случају када је дужник „туђинац“ (по свему судећи, „туђинци“ су трговци). И на другим местима у Библији се забрањује и проклиње камата (Јез 18, 13; Пс 15, 5; ПрС 28, 8; Нем 5, 6-11), али се не могу наћи докази да се та забрана односила на пословне кредите.
У Новом Завету Исус, позивајући се на пророка Исаију (61, 1-2), у својој првој проповеди пошто се вратио у Назарет, доноси добру вест – Господњу годину милости (опросну годину), то јест ослобођење заробљених и пуштање потлачених на слободу (Лк 4, 16-19). У Књизи левитској, Бог заповеда опросну годину, на сваких 50 година и тражи од Јевреја да прогласе у земљи слободу за све њене становнике (Лев 25, 8-10). И Лев и Исус за слободу користе хебрејску реч дероркоја је у сродству са акадском речју андурāрум – проглашење амнестије од дугова и ослобађање од дужничког ропства. Опет, андурāрум је сродна са речју амар-ги коју су користили Сумери – ама значи мајка, а амар-ги повратак мајци, то јест повратак идеалном почетном стању привредне равнотеже без личних и аграрних дугова и по том основу дужничког ропства. Речју, амар-ги, то јест опрост дугова води обнови поретка.
Исус проповеда милосрђе и позајмљивање без камате, као и позајмљивање без очекивања да дуг буде враћен (Лк 6, 35-35). Осуђивао је зарађивање на сиромашнима због чега је у храму у Јерусалиму напао мењаче новца, испретурао им столове и оптужио их, цитирајући прорака Јеремију (Јер 7, 11), да су божију кућу претворили у разбојничку пећину (Мк 11, 15-17). У параболи о талентима Исус је, додуше индиректно, одобрио наплаћивање камате на пословне зајамове (Мт 25, 24-27).
У каснијим тумачењима Библије, које су дали црквени оци и схоластици, губи се централна важност шабатне и опросне године које су били прагматични механизми за одржавање моћи краља, солвентности економије и јачање њене војне моћи. Велики црквени оци (Јероним Стридонски, Свети Августин, Kлимент Александријски, Свети Амброзије, Свети Василије Велики…) величају милосрђе, осуђују и проклињу наплаћивање камате сиромашнима, саветују сиромашне да се не задужују и забрањују свештенству да даје зајмове за камату (Први васељенски сабор у Никеји 325).
Такође, насупрот општеприхваћеном мишљењу, не може се рећи да постоји јединствена схоластичка догма о камати, нити њена јединствена примена у пракси – не постоји кохерентна економска хришћанска доктрина о апсолутној дозволи или забрани одређених кредитних уговора или послова међу привредним учесницима. Схоластици су аргументе против камате проналазили у Римском праву и Аристотеловом учењу о јаловости новца. Међу њима су најзначајнији мислиоци били Вилијем од Оксера (ментално зеленашење), Тома Аквински (специјална врста кредита „мутуум“ дефинисана Римским правом који предстваља споразум о преносу власништва, доктрина из Римског права да је новац фунгибилан, Аристотелова теорија о јаловости новца) и Бернардин Сијенски („свака камата је профит, али није сваки профит камата“).
Ипак, у реалном животу ови доктринарни приступи забрани камате, дефинисању зеленашења и регулацији привредног живота по тој основи нису играли значајну улогу у позном средњем веку. На пример, међу друштвењацима је уврежено мишљење да је, почевши од 13. века, камата универзално била забрањена. Списи говоре да то није тачно, јер је у пракси негативна конотација камате била условљена друштвеним контекстом, тј. улогом коју су појединци имали у развоју заједнице. Почевши од Другог латеранског концила 1139, Четвртог концила у Лиону 1274. и Kонцила у Бечу 1312, усурариус манифестус – јавни продавци новца су били дефинисани као алиенигена – странци и херетицус – јеретици. На основу најважнијих теолошких списа у периоду од 12-15. века може се утврдити да је зеленаш, онај који позајмљивањем новца штети заједници, управо онај кога заједница и перципира као таквог. Дакле, зеленаш је онај за кога у заједници влада опште мишљење да је усурариус манифестус. Сијенске власти су 1335. прогласиле да је зеленашење криминал којим се бави светина слуга достојна презира, сиромашне удовице, ситне занатлије и непознати странци. Дакле, зеленашењем се баве зли људи који наносе штету заједници тиме што угрожавају друге због чега њихове активности не доприносе благостању друштва – они су странци (алиенигена) у некој заједници зато што им је страна заједничка добробит, због чега их заједница и црква одбацују (херетицус). С друге стране, налазе се они који нису странци у заједници и које црква уважава, угледни трговци и банкари, повезани кроз систем пријатељства, познанства и пословних веза, који, за разлику од ситних зеленаша, улазе у велике пословне подухвате, сносе пословне ризике и чије активности доприносе бољитку заједнице и јавном добру. Ти трговци и банкари су виђени људи, поштовани и поуздани грађани и камата на кредите које су они одобравали је био законски дозвољен вид пословања.
На научном пољу је схоластичка доктрина о камати жестоко нападана и оповргавана, пре свега од стране фрањевачког теолога Џона Данса Скота (1308), световног професора канонског права у Болоњи Џоанса Андрија (1348), професора Универзитета у Тибингену Kонрада Самерхарта (поч. 15. века), као и језуита.
Родоначелник протестантизма Мартин Лутер је прихватао канонску осуду камате. С друге стране, Жан Kалвин је био далеко суздржанији – по њему је камата била грех само уколико шкоди зајмопримцу. Милосрђе и природна правда једини могу одредити у неком конкретном случају да ли је камата морално погрешна. По њему је савест верника њихов врховни водич. Био је на становишту да се о камати не сме судити на основу појединих одломака из Светог писма, већ на основу праведности. У спису De Usuris, Kалвин прецизира да је камата дозвољена код пословних кредита, али да не сме никада да буде тражена од сиромашних, да зајмодавац не сме да буде залуђен профитом, да зајмопримац не сме да профитира више од зајмодавца, камата не сме да буде изнад законског максимума одређеног у другим земљама, па се стога противи кредитима који доносе више штете него користи друштвеној заједници.
Literatura: R. B. Ekelund and R. F. Hebert, A History of Economic Theory and Method, McGraw-Hill College, 1990; J. K. Galbraith, Economics in Perspective: A Critical History, Houghton Mifflin Company, 1987; S. Homer and R. Sylla, A History of Interest Rates, Willey Finance, 2005; M. Hudson, …and Forgive Them Their Debts: Lending, Foreclosure and Redemption from Bronze Age Finance to the Jubilee Year (TYRANNY OF DEBT), ISLET, 2018; V. Joshua, Historical, Religious and Scholastic Prohibition of Usury: The Common Origins of Western and Islamic Financial Practices, Seton Hall Law, 2014; A.Kirschenbaum, Jewish and Christian Theories of Usury, The Jewish Quarterly Review No. 3, pp. 270-289, 1985; J. Persky, From Usury to Interest, Journal of Economic Perspectives, Vol.21, No. 1, pp. 227-236, 2007; A. Roncaglia, The Wealth of Ideas: A History of Economic Thought, Cambridge University Press, 2006; H. W. Spiegel, Usury, In: The New Palgrave Dictionary of Economics, Palgrave Macmillan, 2018; G. Todeschini, Usury in Christian Middle Ages. A Reconsideration of the Historiographical Tradition (1949-2010), In: Religion and Religious Institutions in the European Economy 1000-1800, Firenze University Press, 2012.
