Ибрахимова жртва (курбан), тимуридска минијатура, Шираз, 1410-1411.
Без обзира на дубоке теолошке разлике и драматичне сукобе у прошлости, али и данас, православно хришћанство са исламом стоји у многоме на заједничком културном и религијском тлу. Управо је из тих разлога за потпуно разумијевање духовног богатства ових свијетова, неопходно сагледати конкретне историјско-теолошке аспекте у којима се ове монотеистичке религије прожимају, а полазна основа је на првом мјесту њихово старозавјетно исходиште. Једна од главних прича, али и личности Старог Завјета, односи се на патријарха Аврама, оца јеврејског народа, али и духовног оца свих хришћана и муслимана.
Иако се све монотеистичке религије позивају на култ вјере у Бога „оца Аврама“ који је вјеровао у само једног Бога, кроз историју се вјера Аврамова различито рефлектовала. Јеврејска заједница се позивала на своју религијску самосвијест о изабраности Израиља међу свим народима на земљи, док новозавјетна заједница вјеру у оца Аврама види као догађај који се једном и за свагда испунио у Исусу Христу. На сличан концептуални начин и ислам тежи да потврди вјеру у оца Аврама, а самим тим и вјеру у раније библијске праоце и пророке, успостављајући аврамовски вјерски контиунитет са двема претходним монотеистичким религијама.
Посматрано из хришћанске перспективе, са патријархом (праоцем) Аврамом, започиње историја спасења. Приповијести о Авраму читамо у Књизи Постања (11-25) гдје је описано како га је Бог позвао да напусти родни град Ур у Месопотамији и да се запути у земљу хананску. Наиме, Аврам је живио код свог оца Таре у Уру Халдејском, некадашњој сумерској престоници. Библија не даје опис тог града. Лајонард Вули је 1922. године открио рушевине Ура. Након реконструкције кућа из доба 19. и 18. вијека, он је у својој књизи Ур Халдејски писао: „Морамо темељно ревидирати своје погледе на јеврејског праоца, пошто смо сазнали у каквим културним условима је провео своје ране године. Био је становник великог града и наследник старе, високо развијене цивилизације. Куће свједоче о удобном животу, па чак и о раскоши.“ Археолошка и ванбиблијска истраживања су у одређеној мјери објаснила и употпунила библијски текст који се односи на патријарха Аврама, а у коме се спонтано и ненаметљиво износе неки узгредни детаљи, који имплицирају на просторни и временски контекст саме приче.
Историјска релевантност праоца Аврама, за нас је неоспорна, премда поједини догађаји који се у вези са њим описују, не могу бити узети као историјски извори. Али независно од историографије, оно што је зна нас битно и што је превасходна интенција библијског писца, јесте да у причи о Авраму заправо препознамо њега као идеал и парадигму вјере. У Авраму се огледа образ Израиља као савезника са Јахвеом. Књига Постања освјетљава нам његов лик, то божанско – људско пријатељство, то сједињење два бића која се воле. Бог је онај који изабира, зове, благосиља и даје обећање Авраму, а ту заједницу потврђује Савезом. Сама искушења представљају знак тог Савеза. Свети писци називају Аврама оцем вјерних (Јов 8, 39; Рим 4, 16). Отац вјерних изриче одговор на Божији благодатни и слободни позив, Савез, обећање. То је библијска вјера, тајанствени чин, у којем ми Богу дајемо нешто своје, лично, али увијек у тајанственој зависности и пропраћено Божијом благодати.
Сам Аврамов одговор на позив Божији који му је упућен, да као човјек који је уживао углед и живио у раскоши тога доба, напусти сву сигурност овога свијета и пође у непознато, прихватајући у већ позним годинама један њему до тада непознати номадски начин живота, поставља његову вјеру на пиједестал свих монотеистичких религија овога свијета, у смислу безусловног повјерења у заповијест Божију. Ову вјеру Аврам ће потврђивати и пројављивати кроз сав свој живот, односно догађаје који су га пратили. Свакако међу моментима из живота Аврамовог који се издвајају, јесте његово гостољубље приликом посјете тројице људи, које Аврам препознаје као анђеле, који му предсказују рођење сина Исака. Овај моменат је у хришћанској традицији општеприхваћен као пројава Тројичног Бога Авраму. Управо тога сина, који му је био обећан од Бога и кога је у дубокој старости својој добио, Аврам је био спреман да на жртву принесе, по заповијести Божијој. Овај библијски наратив који читамо у 22. глави Књиге Постања у себи носи двојаку поруку. Са једне стране да покаже како је Аврам толико био побожан да је био спреман да жртвује и рођено дијете, а са друге стране, у контекстуалној егзегези, ово је својеврсна критика једног прастарог обичаја хананаца који су у својој религији практиковали жртовање првенаца крволочном божанству Молоху. Дакле, порука је јасна – Ви треба да вјерујете и будете лојални Богу попут Аврама, али немојте приносити дјецу на жртву, то Бог не жели.
Горепоменуте приповијести, релативно познате сваком упућенијим читаоцу, адекватне су за паралелу и егзегетски осврт на курански пандан библијском праоцу Авраму кога проналазимо у лику Ибрахима – ханифа[1] чија је религија једина права монотеистичка, још у поретку стварања свијета и човјека спојена са исламом. У даљем тексту ћемо се на основу критичког превода Курана професора Енеса Карића, са факултета исламских наука у Сарајеву, чија је ужа истраживачка област историја и методологија тумачења Курана, осврнути на историјске и теолошке аспекте везане за личност Ибрахима у Курану, уз анализу херменеутичко-егзегетских коментара Курана, односно конкретно личности Ибрахима. Критички превод професора Карић, урађен је на основу увида у класичну и савремену херменеутичку и егзегетску исламску литературу, а са циљем позиционирања Курана у савременој духовности ислама, те улози Курана у данашњем свијету и у епохи планетарног сусрета религија и култура.[2]
Ибрахим је лично име које сусрећемо 69 пута у Курану. Ибрахим је Божији посланик и свакако једна од доминантнијих појава у Курану. Код коментатора Курана, познат је под именима „Божији пријатељ“; „Алахов пријатељ“; „Алах је узео Ибрахима за пријатеља…“(IV, 125). Ибрахим је такође познат и као „Пријатељ Свемилосног Бога“; као и по имену „Праотац/предак Божијих посланика“.
У Курану се за Ибрахима наводи да је био Нухове вјере и рода, те да је добио неке ријечи (келимат) од Господара свога као искушење, којима је „удовољио“ (II, 124). Управо се из тога разлога Ибрахим назива Уметом у (ХVI, 120), тј. човјек предводник, једини монотеиста, одан Богу и ханиф. Пошто је у свему био највриједнији човјек, који је по надахнућу Алаха схватио да драги Бог не може бити направљен од глине, камена, дрвета или било чега другога, нити да може било чиме бити ограничен, те да је Он господар свима, између осталог, Бог је одабрао њега и његову породицу и притом му показао царство небеса и земље (VI, 75). Куран поручује да у Ибрахиму и онима који вјерују, људи имају изузетан примјер – Усвех Хасенех.
Ибрахим је због своје вјере дошао у сукоб са оцем својим и домом у коме је одрастао, изобличавајући њихове идоле и кипове као лажне, чега је кулминација моменат који описује како је једном приликом поразбијао све идоле лажних божанства, због чега је презрен у својој постојбини, те се на позив Алаха упућује у Свету Земљу према Шаму, заједно са својом супругом Саром, синовцем Лутом и вјерницима који су га слиједили из родне Месопотамије. У даљем опису Ибрахима и догађаја у вези са њим, заправо и препознајемо елементе аврамовске јудеохришћанске традиције која је обликовала курански текст
Многи аспекти везани за Ибрахимову улогу у откривењу, његову вјеру и историјску релевантност, предмет су расправа коментатора Курана. О поријеклу имена његовог ел-Куртуби наводи, позивајући се на ел-Мавердија, како је „Ибрахим“ сиријска ријеч и да у преводу на арапски, према коментатору Ибн Атијету значи „отац милостиви.“ Куртуби на истом мјесту истиче да је Ибрахим тако назван због самилости коју је исказивао према дјеци, заједно са својом женом Саром. Џелалудин ес-Сујути такође одобрава овакву етимологију ријечи Ибрахим, у којој се истиче идеја милости. Поред ове, наводи и другу етимологију имена, изведену од ријечи „Елберхемех“, што би значило „снажна моћ проницања“. Ова етимолошка могућност указује на Ибрахимово посматрање звијезда, Мјесеца, Сунца и на његово схватање да је иза свега, у свему, испред и изнад свега Бог.
Kуртуби објашњава ријечи (келимат) којима је Ибрахим стављен на искушења од Бога, као наредбе за установљење важних културних константи. Под овим он подразумијева исламске прописе/законе који су му постављени да извршава, након што је прошао исушења: „исламом, наредбама и забранама, ватром, приношењем сина на жртву, саопштавањем посланства“.
Институција обрезивања (ел-кхитан) која се везује за Ибрахима, у коментарима Курана је широко изложена. Наиме, коментатори Курана, овај обичај убрајају у нешто што спада у саму природу ислама. А о важности те институције, како наводи Куртуби, види се и по томе што је Мухамед рођен обрезан, као уосталом и многи други велики Божији посланици и вјеровјесници (Адем, Шит, Идрис, Нух, Сам, Лут, Јусуф, Муса, Шуајб, Сулејман, Јахја, Иса). Коментатори Курана, због тога што је обрезање Ибрахимово знак чврстине завјета на који се обавезао пред Богом, повезују институцију обрезивања са институцијом Тахафа тј. опходњом око Светог Храма, износећи тврдњу да „након тога више нико од Ибрахимове вјере није вршио хаџ/ходочашће Светога Храма необрезан“.
Ибрахимови гости су они који му навјештавају рођење сина Исхака (XV, 51). Његово жртвовање сина Исмаила, спомиње су у (XXXVIII, 102-107). Ови моменти су за нас посебно занимљиви са једног егзегетског аспекта.
Према Куртубију, Ибрахим је имао четири сина: Исмаила, Исхака, Медјена и Меда`ина. А Ибрахимово потомство, према Ибн Кесиру (2/208), било је многобројно, штавише, сви посланици који су услиједили након Ибрахима, били су из његова потомства. Ибрахимово пак духовно потомство међу монотеистима јесте бројем и утицајем један од најзначајнијих сегмената у овом нама познатијем дијелу историје. Тако арапски преводи Библије доносе вијест о Божијем обећању Ибрахиму: „Свој ћу благослов на те излити и учинити твоје потомство бројним попут звијезда на небу и пијеска на обали морској…“ (Постање, 22, 17).
Једна од дилема међу коментаторима је питање који је син требао бити жртвован, Исмаило или Исхак. Табери се на основу предања, користећи текст Курана, опредељује за Исмаила: „А жена Ибрахимова, бејаше ту стајала и осмијехнула се, и Ми је обрадовасмо Исхаком а послије Исхака Јакубом“ (XI, 71). Табери наводи, да је управо ово пророчанство, изречено Сари, аргумент који јасно показује да је Исмаил требао бити жртвовани син, јер како би Исхак могао бити жртвован, кад се већ на темељу пророчанства зна да ће он имати сина Јакуба.
Сам чин жртвоприноса, сагледава се у контексту снажне и искрене вјере Ибрахимове, његове потпуне оданости ријечи Свемилостивог Алаха, у чију објаву није ни једног тренутка посумњао. Један од повода је могло бити Ибрахимово обећање своме Господару да ће, ако му подари сина, њега принијети на жртву (курбан) након што „га се мало нагледа“. У односу на библијски текст, овдје се наводи дијалог Ибрахима са Исмаилом, али тако да отац сину предочава вољу Алахову, на шта син добровољно и без страха пристаје. Надаље се наводи појава Иблиса (ђавола) који куша Ибрахима „одвраћајући“ га три пута од извршавања послушности, на шта Ибрахим одговара бацањем седам каменчића на њега (отуда данас и обичаја бацања камења од стране оних који долазе у долину Мина на хаџилук). И сам крај приче је пандан библијском, у тренутку када Ибрахим принесе нож, мелек (анђео) му задржа руку и нареди да пусти дијете, јер је Бог утврдио његову оданост и вјерност. А да би ипак, извршио заповијест Божију, Ибрахим је принио овна, који се запетљао у грање, на жртву као курбан. Исламска традиција је ову приповијест сачувала у форми поштовања Курбан Бајрама као једног од најсветијих обреда у исламској пракси. Клање овна као курбан у вријеме хаџа, уједно је и успомена на ханифа Ибрахима-пријатеља Божијег.
Коментатори Курана сагласни су у томе да је Ибрахимова хиџра довела до настанка два народа, Јевреја и Арапа. Јевреји су од Исхака, Арапи од Исмаила, чиме је заправо заокружена теорија о Ибрахиму као духовном родоначелнику монотеиста, примарно муслимана.
Евидентно је дакле из овог резимираног приказа историјске позадине и мјеста Ибрахима у Курану, односно из егзегетског осврта на његов лик и дјело, да се узајамно прожимање хришћанства и ислама, ни на једном историјско-теолошком пољу не очитава толико, колико у односу светих списа ових двају религија – Библије и Курана, гдје је опет индикативна зависност текста Курана од јудеохришћанске традиције, у чијем крилу се и родио ислам као најмлађа од три водеће монотеистичке религије. Потврда овој констатацији је управо личност патријарха Аврама, или пак Ибрахима, којој је посвећен овај текст, и која је само једна у низу старозавјетних личности, у горепоменутим светим списима описана на готово идентичан начин. Хронологија догађаја из живота то најбоље потврђује, а пажљиво ишчитивање поглавља из Књиге Постања посвећених праоцу Авраму, односно куранских сура посвећених Ибрахиму, непобитно у појединим моментима изгледају као пресликани, уз интерполације које су опет настале као последица културолошког миљеа у коме је текст добио своју коначну форму. Управо из тог разлога су и наведени аспекти, који се у научним, ванбиблијским литературама користе на овом пољу старозавјетне историје. У хришћанској традицији и библијској егзегези, то је свакако коришћење археолошких открића, зарад поткрепљивања догађаја из Старог Завјета, који су се збили у далекој прошлости. Па тако можемо на основу једног општег начина живота и одлика времена у којем је оквирно живио праотац и патријарх Аврам, реконструисати његов живот, утврђујући тим догађајима историјску релевантност. Са друге стране, коментатори Курана, иако истичу тај историјски моменат, наводећи како је Ибрахим заправо био зачетник многих образаца и правила понашања у људској свакодневици, ипак много више пажње посвећују наглашавању духовног значаја и важности коју има личност Ибрахима у историји, не само ислама, него и цјелокупног човјечанства.
Било да га ишчитавамо и доживљавамо као Аврама или Ибрахима, ова старозавјетна личност свакако представља прекретницу и једну нову епоху у дотадашњој људској историји, и то је оно што у догледној мјери спаја хришћанску и исламску егзегетску традицију и што ће у перспективи представљати полазну основу за интерелигијске дијалоге ширих размјера. Без потребе за опширнијим освртом и закључком, како се суштина пројављује у самом тексту, можда су најподобије ријечи професора Ђуре Шушњића који каже: „Једини кров под којим различити вјерници и вјерске заједнице могу да живе у релативном миру јесте толеранција. Ако не могу једни са другима, могу једни поред других, али не морају једни против других. Једна мудра мисао стигла је до нас са источне стране свијета, одакле, уосталом потичу монотеистичке вјере: Човјек који поштује само своју вјеру, а потцјењује друге, налик је на човјека који поштује само своју мајку, а презире мајке других…“
[1] Ријеч Ханиф спомиње се у Курану највећи број пута уз Ибрахима и означава у преводу „човјека чисте монотеистичке вјере“, тј. није био од многобожаца, нити од оних који Богу приписују другове, супарнике, такмаце; у оно што му је објављено треба вјеровати (II, 135-136).
[2] Prijevod Kur’ana na bosanski, komentatorske bilješke i pogovor, izd. Bosanska knjiga, Sarajevo, 1995. Овај превод Курана је плод Карићевих увида у класичну и савремену херменеутичко-егзегетску исламску и западну литературу и изворе.
