U jednom od najboljih Pirandelovih pozorišnih komada, Henrih IV, glavni junak se u jednom trenutku pita: „Jer šta znači suočiti se sa ludakom? Znači suočiti se sa čovekom koji do temelja ruši sve ono što ste vi izgradili u vama, suočiti se sa čovekom oko vas, koji obara logiku svih vaših konstrukcija… Trebalo bi istražiti šta predstavlja istinu za tih stotinu hiljada drugih ljudi koje niko ne smatra ludacima i kakvi su ti njihovi pogledi, zasnovani na čistoj logici“. I na kraju komada Belkredi, mada nešto ironično, u ime „normalnih“ uzvikuje: „Najzad, došli smo do zaključka da smo ludaci mi, a ne on!“
Henrih IV, junak ovog sjajnog i uvek aktuelnog italijanskog pisca, mogao bi postati duhovni vođ za jednu grupu ultra-revolucionarnih psihijatara najnovijeg doba koja izvrće stvari naglavačke ili ih, u šta su oni ubeđeni, tek sada postavlja na noge.
Duševne bolesti, sve vrste pravog „ludila“, tek 1 sada dobijaju, po mišljenju ovih „smelih i divljih“ psihijatara, svoju istinsku vrednost, tek je naše doba u stanju da u njima prepozna pravo njihovo jezgro, pa smo na taj način tek danas u mogućnosti da im priznamo zaslužnu slavu nevinih jaganjaca prinošenih vekovima na žrtvenik društvenog Moloha. Ludaci zapravo nisu nikakvi ludaci, već žrtve svoga vremena i njegovog političko-socijalnog duha. O čemu je za pravo reč?
Trojica psihijatara – Ronald Leng, A. Esterson i David Kuper – radeći u različitim londonskim psihijatrijskim ustanovama, pokrenuli su originalno i smelo antipsihijatrijsku inicijativu, i odmah naišli na odziv i prijem u drugim evropskim zemljama, u potpunosti odbacujući tradicionalnu ideju „ludila“, posmatrajući duševne bolesti kao valjanu, ali nedovoljnu zaštitu ličnosti protiv društva. Jer društvo takvo kakvo jeste glavni je i odgovoran činilac koji stvara uslove u kojima se pojavljuje „ludilo“, koje je onda samo reakcija zdravlja protiv nasilja i agresije kojima je izložen subjekt.
„Od svoga rođenja“, piše Leng, „beba je podvrgnuta onim snagama nasilja koje se zovu „ljubav“, kao što su u sličnoj situaciji bili njeni roditelji i roditelji ovih roditelja. Ove sile se prvenstveno upotrebljavaju da unište suštinu čovekovih mogućnosti, i u celini poduhvat je krunisan uspehom. Kada ovo novo ljudsko biće dostigne otprilike 15 godina, ono je slično nama, upola blesavo, više ili manje adaptirano na svet takav kakav jeste. To je ono što se danas naziva biti normalan“. Mnoge socijalne forme ovekovečuju danas nasilje, ali ona forma na koju je naročito uperena oštrica ovih pisaca jeste porodica.
Sve mentalne bolesti samo su i jedino proizvod porodične istorije, a duševno oboleli u porodici istura se kao „žrtveni jarac“, kao nosilac svekolikog „zla“ roditelja, pri čemu ovi ili pokušavaju da ga se otresu smeštajući ga u duševnu bolnicu ili ga, naprotiv, ljubomorno čuvaju u svome krilu, osećajući potrebu za njegovim ludilom, jer samo tako mogu da održe svoje zdravlje i prividnu ravnotežu (ovo se gotovo u celini poklapa sa onim stanjem u porodici koje sam nazvao „sindrom zapletenih rogova“).
Poslednjih godina mnogo se studira odnos majke i šizofrenog deteta, ali ono što se uvek propušta da se dovoljno snažno istakne jeste porodica kao sistem, kao struktura jednog određenog društvenog stanja kome pripada. Jer kao što se može kazati da je šizofrenija deteta simptom majke, može se reći da je ludilo simptom društva i njegovih političkih i kulturnih formi. Kao što nema ludila s jedne strane, i političkog društva s druge, nema jednog ili drugog uzroka ludila. To je upravo skup socijalnih formi jednog društva koje proizvodi, upravlja i održava ludilo.
Zdravlje i ludilo ne samo što su promenljivi i relativni pojmovi već se u ludilu nalazi i sadržana jedna duboka istina, koja iskustvo čini mnogo autentičnije zdravim od onoga što nazivamo „zdravlje“. „Ja mislim“, produžava Leng, „da šizofreničari mogu više da nauče psihijatre o unutrašnjem životu, nego psihijatri svoje bolesnike“. Panika koju izaziva reč ludog čoveka kod svih ljudi počinje od psihijatara, koji prvi traže da se preduzmu hitne mere zaštite. Ono što se krije iza ovih mera zaštite samo je represivna forma koju uzima na sebe strah lekara. Neka se psihijatri ne žale toliko na „opasnosti“ koje prete društvu od duševnih bolesnika. Nasilje ludaka nije ništa drugo do odgovor na nasilje koje se njemu čini. Ono čega se zapravo ljudi boje kod ludog čoveka nije toliko njegov eventualni akt nasilja, već je to njegova reč.
Prateći Frojdovu misao (mada ova grupa psihijatara nije baš raspoložena prema psihoanalizi), po kojoj je „ludilo restitutivni proces lečenja“, grupa revolucionarnih psihijatara traži, i u tome smislu već eksperimentiše, da se duševnom bolesniku (naravno u uslovima bolničkog lečenja) pruži mogućnost da ima „reč do kraja“, ukratko: da svoju krizu dovede do najregresivnijh mogućih stavova, omogućavajući mu na taj način, bez medikamenata i šokova, da iživi svoje „putovanje“ (izraz koji je upotrebio Leng za krize duševno obolelog, a koje podseća na iskustvo sa LSD-drogom) i iskaže sve svoje misli, i to u prisutnosti kako psihijatara tako i ostalih bolesnika Ovakvu vrstu terapeutske zajednice Kuper poredi sa terapeutima koji su postojali u šamanističkom društvu i u starom Egiptu. Iskustva šamana, koji umnogome u svome ponašanju podseća na psihotičara, koriste grupi. Kuper bi očevidno želeo da od današnjeg duševnog bolesnika stvori neku vrstu novog šamana čije bi iskustvo u krizi korisno poslužilo ne samo njemu, prazneći se pred drugima, već i kolektivu pred kojim se prazni.
Dakle, prema ovim psihijatrima, morali bismo izvršiti kompletnu izmenu u proceni pojma ludila, posmatrajući ga odsada kao „normalnu“ reakciju okrenutu prema „nenormalnom“ društvu i koje, ako mu se priđe kako treba, predstavlja jedno od najbogatijih iskustava koje može da učini ljudsko biće. I revolucionarni zaključak: rešenje većine mentalnih poremećaja ne treba tražiti u nekoj novoj vrsti lečenja, već u radikalnom preobražaju socijalne strukture koja stvara i održava ove poremećaje.
Šta treba reći na ove privlačne i opasne ideje jedne još uvek malobrojne grupe psihijatara kojima politika očevidno nije strana, a koja se zalaže za vrlo krupne promene kako u društvu tako i u dosadašnjem načinu mišljenja, koje je, moramo to priznati, dosta konzervativno i stereotipno posmatralo duševnog bolesnika i duševne bolesti?
Ako izuzmemo namernu jednostranost ovih psihijatara koji su priličan broj vrlo različitih duševnih bolesti sveli na jednu ili dve grupe onih bolesti koje osećaju veliku potrebu da se upravo verbalno iskažu, opet namerno zanemarivanje i drugih uzroka pri nastajanju neke duševne bolesti (nasleđe, metabolički uzroci, traume u ranom detinjstvu), kao i praktičnu nemogućnost da se lišimo nekih dosadašnjih, oprobanih i uspešnih metoda u lečenju – možemo da naslutimo da je u nekim od ovih ideja sadržano zrno istine koje bi moglo da posluži kao klica budućeg shvatanja i odnosa prema nekim vrstama mentalnih poremećaja. Nama se čini više nego verovatno da će buduće generacije imati zaista radikalno drugačiju sliku i stav prema duševnim bolestima od našeg današnjeg. Ovo je delimično izrazio i Igor Karuzo napisavši da svi ljudi koji su do sada bili vekovima iskorišćavani, potlačeni i otuđeni, a u ovu grupu on ubraja proletarijat, kolonijalne narode, žene, mlade ljude i duševno bolesne, počinju da budu svesni svoga suvereniteta i ličnosti, ne želeći više nikada da se liše onoga što su velikom cenom do danas platili i izborili.
Poznati španski psihijatar Lopez Ibor, pri otvaranju 4. Svetskog psihijatrijskog kongresa, rekao je da su i neuroze i psihoze individualni mitovi. Pomenuo je da i Španci imaju jedan takav mit, onaj o Don Kihotu. Pa kao što je Don Kihot bio lud i istovremeno razuman, tako se može reći da nema ni apsolutno duševno bolesnog, niti apsolutno razumnog čoveka.
Još je najtačnije i samoj suštini problema najbliže prišao Karl Jaspers kada je napisao: „Možda je šizofrenija u naše doba uslov za neku vrstu istinitosti u sferama koje su u ranijim vremenima mogle da budu doživljene i bez šizofrenije.“
Želimo i nadamo se boljem vremenu u kome će čovek moći da domaši i one sfere unutrašnjeg života, i to bez one cene koju danas plaća kada ove sfere dodirne, kao i dubljem razumevanju i većoj toleranciji prema javnim manifestovanjima ovih sfera. Jer, možda su to zaista iste sfere koje dodiruje i genije i ludak (ovo važi, naravno, samo za jedan mali broj nekih duševnih bolesti), jedan savršeno opremljen, drugi – goloruk!
Izvor: Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet, Beograd 2003.
