Redovi anđeoskih bića u krstionici u Firenci (mozaik u kupoli)
Povodom praznika arhanđela Mihaila i ostalih nebeskih sila, pogledajmo, makar u osnovnim crtama, šta su to ta čudesna Božija bića – anđeli.
Anđeo (ἄγγελος) znači „poklisar” ili „glasnik”. Verovanje u postojanje anđela potvrđeno je i u Starom i u Novom zavetu. Tamo su predstavljeni kao „nebrojena mnoštva” bića koja posreduju između Boga i ljudi (Post 32, 1 i dalje; Dan 7, 10). Pošto je direktna teofanija čoveku gotovo neizdrživa, angelofanija je stvorenom prirodom anđela čini podnosivom. Jer preko anđela Bog čoveku otkriva nešto i o sebi samom. Oni su neka vrsta produžene ruke Božije. Zato su anđeli odvojeni od Boga nezamislivi. Prema proroku Isaiji oni sačinjavaju ”nebeski dvor“ i pevaju slavoslove Bogu čije zapovesti (bilo da se one tiču narodâ ili pojedinaca) poslušno izvršavaju. Ali anđeli nisu samo puke glasonoše nego i veličanstvena objava Božije sveopšte suverenosti pred kojom se pada ničice (Otk 22, 8). U Bibliji su zabeležena tri njihova lična imena: Mihajlo – Onaj ko je kao Bog (Dan 10, 13), Gavrilo – Božija snaga (Dan 8, 16) i Rafailo – Bog leči (Tov 3, 17). U apokrifnoj knjizi Enohovoj i četvrto: Urijel – Božiji oganj.
U judejskim apokrifnim spisima i kod Filona Aleksandrijskog angelologija je vrlo razvijena. Anđeli tu neprestano posreduju između Boga i ljudi, a takođe i objavljuju ljudima Božiji zakon i Božiju volju, što je gledište koje je prihvaćeno i u Novom Zavetu (Dap 7, 53; Gal 3, 19; Jev 2, 2). Sam Gospod je potvrdio ovo narodno verovanje. Po njemu anđeli ne stupaju u brak poput ljudi (Mt 22, 30), neprestano gledaju lice Isusovog Oca na nebesima (Mt 18, 10) a biće i pratnja Gospodu pri njegovom Drugom dolasku (Mt 16, 27). Novozavetni pisci predstavljaju Isusa koji je u najvažnijim delovima svog života okružen anđelima. Anđeli objavljuju njegovo ovaploćenje (Mt 1, 20, 24) i njegovo rođenje (Lk 2, 9–15). Oni mu pomažu u pustinji (Mt 4, 11), osnažuju ga u njegovoj agoniji (Lk 22, 43). Spremni su da ga odbrane kada je uhapšen (Mt 25, 53) i prvi su svedoci njegovog vaskrsenja (Mt 28, 2–7; Jn 20, 12 i dalje). Njihova glavna uloga je opisana u Otkrivenju – njihovo bogosluženje na nebesima je prototip bogosluženja Crkve.
Kad su se u prvim vekovima razvili trijadološki i hristološki sporovi, interesovanje za anđele je bilo prilično ograničeno na judejsko-hrišćanske krugove u kojima je sv. Jovan Krstitelj, pa čak i sam Isus, ponekad viđen kao neka vrsta anđela. Inače, njihovo postojanje su oci Crkve prihvatali kao istinu vere. Do toga da im je priroda nematerijalna i duhovna dolazilo se postepeno. Origen Ispovednik i sv. Avgustin su im pripisivali eterična tela. Sv. Ignjatije Antiohijski je mislio da i anđeli moraju verovati u Hristovu krv da bi bili spaseni. Ponajviše su se hrišćani zanimali poretkom anđela (koji su temeljili na dva svetopisamska izvora: Ef 1, 15 i Kol 1, 16). Združivanjem ovih dvaju izvora došlo se do pet različitih činova anđela, ali su njihov broj i poredak fiksirani tek spisima sv. Dionisija Areopagita u njegovoj Nebeskoj (hi)jerarhiji gde su podeljeni u tri nivoa od kojih svaki sadrži po tri reda anđela (1. serafimi, heruvimi, prestoli; 2. vlasti, gospodstva, sile; 3. načala, arhanđeli, anđeli). Naravno, ovako razvijenu angelologiju ne možemo do kraja utemeljiti u Svetom Pismu.
Verovanje da je Bog svakom ljudskom biću dodelio jednog anđela čuvara bilo je rasprostranjeno i među paganima (Platon, Fedon, 108 V) i među Judejcima, mada u Starom Zavetu nije baš jasno formulisano. U Novom Zavetu se ogleda narodno verovanje (Dap 12, 15). Jermin Pastir tvrdi da svaki čovek ima anđela koji ga rukovodi. Među ocima Crkve postoji velika raznovrsnost stavova u pogledu anđela čuvara. Jedan od neobičnijih je onaj Sv. Ambrozija Milanskog koji je tvrdio da su, za razliku od običnih ljudi, pravednici lišeni anđela koji ih čuvaju, kako bi, teže se (= bez anđelske pomoći) boreći protiv zla, zadobili veću slavu (nego kad bi im anđeli pomagali). A sv. Jeronim je smatrao da ljudski greh anđele odvlači od ljudi. Honorije iz Autuna (12. vek) prvi je razvio učenje po kojem svaka duša u trenutku kada se spaja sa telom biva poverena jednom anđelu čuvaru (prema sv. Tomi Akvinskom samo anđelu nižeg reda, a prema Dunsu Škotu bilo kojeg reda). To je izgleda bio način da se kaže da se Bog stara o svakom slovesnom biću tako što mu dodeljuje svog samu njemu namenjenog čuvara iz redova „nebeske vojske”. Funkcija anđela čuvara je zaštita duše i tela i prinošenje čovekovih molitava Bogu. Verovalo se da ne postoje samo anđeli čuvari ljudi, nego i narodâ, gradova i crkava.
Prema Isusu, i ljudi će jednom biti poput anđela. Oni koji se udostoje vaskrsenja iz mrtvih i besmrtnog života u budućem veku postaće „sinovi Božiji” i biće „poput anđela” (Lk 20, 36). Umesto ovakvih kakva imaju sada, u Božijem carstvu ljudi će imati „duhovna tela” (1Kor 15, 44). Iako ni tada neće biti anđeli, biće anđelima slični, zadržavajući svoje ljudsko suštastvo koje će ih zauvek činiti bićima sui generis. A sličnost će biti u tome što anđeli nisu ni sada, a ljudi neće biti tada, podložni kosmičkim ograničavajućim zakonima prostora i vremena, bolesti i smrti (kao što to nije ni Bog). Izgleda da se u Božijoj blizini postoji na božanski način.
Hrišćani anđele kao celinu obično proslavljaju na praznik Arhanđela Mihaila, dakle na današnji dan. Arhanđel Mihailo se pominje u Bibliji četiri puta. Dvaput u knjizi proroka Danila (10, 13 i dalje i 12, 1), gde je predstavljen kao pomagač izabranog naroda. Jednom u poslanici Jakova (Jude) gde se raspravlja sa đavolom oko Mojsijevog tela (1, 9) i jednom u Otkrivenju gde se bori sa aždajama, tj. demonima kao palim anđelima. Takođe se često pominje u apokaliptičkoj literaturi. U ranoj Crkvi smatran je pomoćnikom hrišćanskih vojski u bitkama protiv neznabožaca, kao i zaštitnikom pojedinih hrišćana od đavola, posebno u času smrti kada on njihovu dušu privodi Bogu.
Njegov kult se javio u 3. veku u Frigiji gde je slavljen uglavnom kao iscelitelj, a u Grčkoj i Aziji bili su mu posvećeni mnogi topli izvori. Ubrzo se ovaj kult proširio i na Zapad. Crkva je počela da ga zvanično proslavlja u 4. veku. Kroz ceo srednji vek Arhanđel Mihailo je bio veoma poštovan, tako da su mu posvećene mnoge crkve. Obično se predstavlja sa mačem, kako stoji ili se bori sa aždajom koja predstavlja satanu (i koju naravno pobeđuje, jer mu i samo ime kazuje da je „nalik na Boga”).
Posebno bi trebalo obratiti pažnju na, među hrišćanima veoma rašireno, pogrešno uverenje da anđeli pripadaju redu Božanstva. Moramo biti svesni da je samo Bog, tj. Sveta Trojica, duhovan ili netvaran u doslovnom smislu te reči. Sve ostalo, uključujući i anđele (bilo kojeg nivoa, ako nivoi uopšte postoje), pripada redu stvorenog. Anđeli su, dakle, stvorenja Božija isto koliko i ljudi i ostale životinje, ali i biljke i sav neživi svet. Štaviše, oni su svojom prirodom mnogo bliži ostalim stvorenjima nego nestvorenom Bogu. No, kada apstrahujemo Boga i krećemo se samo u sferi stvorenog, onda za anđele možemo, u prenosnom smislu reči, reći da su „duhovna” bića. „Duhovna” su kada ih poredimo sa ljudima i pogotovo ostalim živim svetom, ali u poređenju sa Bogom oni su tvarni kao i bilo koje drugo stvorenje. A to znači da su stvoreni, da imaju početak u vremenu, te da je bilo kada anđela nije bilo. Takođe, spasenje anđela i njihov eventualni život u večnom Božijem Carstvu zavisi od Boga. Tamo oni ne mogu dopreti svojom sopstvenom voljom.
Nadalje, treba se podsetiti da su i demoni anđeli, tj. da je njihova priroda anđelska (tj. „duhovna” u nedoslovnom smislu reči), ali su oni pali anđeli, tj. oni koji su ot-pali od Boga i sada se trude da i ljude odvoje od Boga. Kao takvi oni su najveći neprijatelji ljudi na koje deluju utičući na njihov čulno-emotivni aspekt (kako bi rekli neki srednjevekovni mistici), ili na čovekovo nesvesno (kako bismo rekli danas). Neprijateljstvo Boga i demona i njihova međusobna borba pogrešna je, iako uobičajena, slika koju, na gnostički ili manihejski način, prikazuju jeftini bestseleri i holivudski filmovi koji time Boga i demone stavljaju u istu ravan, mada na suprotne polove.
Međutim, demoni ne mogu biti dostojni Božiji suparnici, budući da su njegova stvorenja. Bog je apsolutna Dobrota, a demoni su zlo, mada ne apsolutno, jer bi apsolutno zlo bilo nešto samoprotivrečno, budući da zlo nije prisustvo nekog bića, nego odsustvo dobra. Zato se u stvarnosti neprijateljstvo i „nevidljiva borba” ne odvija između demonâ i Boga, nego između demonâ i ljudi. U borbi sa Bogom demoni nemaju šta da traže. To je i njima do te mere jasno da im ne pada na pamet čak ni da pokušaju. Jer, kako bi uopšte stvorenje moglo ugroziti svog Tvorca, kada je on njemu transcendentan? To i sami demoni podrazumevaju kada jednom prilikom u susretu sa Isusom u paničnom strahu od njega pitaju: „Šta hoćeš od nas Isuse, Sine Božiji? Zar si došao ovamo da nas mučiš pre vremena?” (Mt 8, 29). Njima je, izgleda, jasno ono što nama baš i nije.
U pokušajima da se pronađe odgovor na pitanje o tome da li se demoni (ipak nekako) mogu spasiti prosuto je mnogo mastila. Iako često uobražavamo suprotno, mi u stvari ne znamo ko će se sve i zbog čega spasiti. To zna jedino Bog. Zato, iako je mnogo uverljivih argumenata i za tezu da se demoni neće spasiti, kao i za onu da ipak hoće, možda je pametno o ovome ne izvoditi konačni zaključak, nego tu stvar prepustiti nesagledivoj pučini Božije milosti i mudrosti. Naše znanje o tim stvarima ipak je mnogo skučenije nego o nekim drugim, pa bi i naše zaključke valjalo prilagoditi tome. Amin!
