Редови анђеоских бића у крстионици у Фиренци (мозаик у куполи)
Поводом празника арханђела Михаила и осталих небеских сила, погледајмо, макар у основним цртама, шта су то та чудесна Божија бића – анђели.
Анђео (ἄγγελος) значи „поклисар” или „гласник”. Веровање у постојање анђела потврђено је и у Старом и у Новом завету. Тамо су представљени као „небројена мноштва” бића која посредују између Бога и људи (Пост 32, 1 и даље; Дан 7, 10). Пошто је директна теофанија човеку готово неиздржива, ангелофанија је створеном природом анђела чини подносивом. Јер преко анђела Бог човеку открива нешто и о себи самом. Они су нека врста продужене руке Божије. Зато су анђели одвојени од Бога незамисливи. Према пророку Исаији они сачињавају ”небески двор“ и певају славослове Богу чије заповести (било да се оне тичу народâ или појединаца) послушно извршавају. Али анђели нису само пуке гласоноше него и величанствена објава Божије свеопште суверености пред којом се пада ничице (Отк 22, 8). У Библији су забележена три њихова лична имена: Михајло – Онај ко је као Бог (Дан 10, 13), Гаврило – Божија снага (Дан 8, 16) и Рафаило – Бог лечи (Тов 3, 17). У апокрифној књизи Еноховој и четврто: Уријел – Божији огањ.
У јудејским апокрифним списима и код Филона Александријског ангелологија је врло развијена. Анђели ту непрестано посредују између Бога и људи, а такође и објављују људима Божији закон и Божију вољу, што је гледиште које је прихваћено и у Новом Завету (Дап 7, 53; Гал 3, 19; Јев 2, 2). Сам Господ је потврдио ово народно веровање. По њему анђели не ступају у брак попут људи (Мт 22, 30), непрестано гледају лице Исусовог Оца на небесима (Мт 18, 10) а биће и пратња Господу при његовом Другом доласку (Мт 16, 27). Новозаветни писци представљају Исуса који је у најважнијим деловима свог живота окружен анђелима. Анђели објављују његово оваплоћење (Мт 1, 20, 24) и његово рођење (Лк 2, 9–15). Они му помажу у пустињи (Мт 4, 11), оснажују га у његовој агонији (Лк 22, 43). Спремни су да га одбране када је ухапшен (Мт 25, 53) и први су сведоци његовог васкрсења (Мт 28, 2–7; Јн 20, 12 и даље). Њихова главна улога је описана у Откривењу – њихово богослужење на небесима је прототип богослужења Цркве.
Кад су се у првим вековима развили тријадолошки и христолошки спорови, интересовање за анђеле је било прилично ограничено на јудејско-хришћанске кругове у којима је св. Јован Крститељ, па чак и сам Исус, понекад виђен као нека врста анђела. Иначе, њихово постојање су оци Цркве прихватали као истину вере. До тога да им је природа нематеријална и духовна долазило се постепено. Ориген Исповедник и св. Августин су им приписивали етерична тела. Св. Игњатије Антиохијски је мислио да и анђели морају веровати у Христову крв да би били спасени. Понајвише су се хришћани занимали поретком анђела (који су темељили на два светописамска извора: Еф 1, 15 и Кол 1, 16). Здруживањем ових двају извора дошло се до пет различитих чинова анђела, али су њихов број и поредак фиксирани тек списима св. Дионисија Ареопагита у његовој Небеској (хи)јерархији где су подељени у три нивоа од којих сваки садржи по три реда анђела (1. серафими, херувими, престоли; 2. власти, господства, силе; 3. начала, арханђели, анђели). Наравно, овако развијену ангелологију не можемо до краја утемељити у Светом Писму.
Веровање да је Бог сваком људском бићу доделио једног анђела чувара било је распрострањено и међу паганима (Платон, Федон, 108 В) и међу Јудејцима, мада у Старом Завету није баш јасно формулисано. У Новом Завету се огледа народно веровање (Дап 12, 15). Јермин Пастир тврди да сваки човек има анђела који га руководи. Међу оцима Цркве постоји велика разноврсност ставова у погледу анђела чувара. Један од необичнијих је онај Св. Амброзија Миланског који је тврдио да су, за разлику од обичних људи, праведници лишени анђела који их чувају, како би, теже се (= без анђелске помоћи) борећи против зла, задобили већу славу (него кад би им анђели помагали). А св. Јероним је сматрао да људски грех анђеле одвлачи од људи. Хонорије из Аутуна (12. век) први је развио учење по којем свака душа у тренутку када се спаја са телом бива поверена једном анђелу чувару (према св. Томи Аквинском само анђелу нижег реда, а према Дунсу Шкоту било којег реда). То је изгледа био начин да се каже да се Бог стара о сваком словесном бићу тако што му додељује свог саму њему намењеног чувара из редова „небеске војске”. Функција анђела чувара је заштита душе и тела и приношење човекових молитава Богу. Веровало се да не постоје само анђели чувари људи, него и народâ, градова и цркава.
Према Исусу, и људи ће једном бити попут анђела. Они који се удостоје васкрсења из мртвих и бесмртног живота у будућем веку постаће „синови Божији” и биће „попут анђела” (Лк 20, 36). Уместо оваквих каква имају сада, у Божијем царству људи ће имати „духовна тела” (1Кор 15, 44). Иако ни тада неће бити анђели, биће анђелима слични, задржавајући своје људско суштаство које ће их заувек чинити бићима sui generis. А сличност ће бити у томе што анђели нису ни сада, а људи неће бити тада, подложни космичким ограничавајућим законима простора и времена, болести и смрти (као што то није ни Бог). Изгледа да се у Божијој близини постоји на божански начин.
Хришћани анђеле као целину обично прослављају на празник Арханђела Михаила, дакле на данашњи дан. Арханђел Михаило се помиње у Библији четири пута. Двапут у књизи пророка Данила (10, 13 и даље и 12, 1), где је представљен као помагач изабраног народа. Једном у посланици Јакова (Јуде) где се расправља са ђаволом око Мојсијевог тела (1, 9) и једном у Откривењу где се бори са аждајама, тј. демонима као палим анђелима. Такође се често помиње у апокалиптичкој литератури. У раној Цркви сматран је помоћником хришћанских војски у биткама против незнабожаца, као и заштитником појединих хришћана од ђавола, посебно у часу смрти када он њихову душу приводи Богу.
Његов култ се јавио у 3. веку у Фригији где је слављен углавном као исцелитељ, а у Грчкој и Азији били су му посвећени многи топли извори. Убрзо се овај култ проширио и на Запад. Црква је почела да га званично прославља у 4. веку. Кроз цео средњи век Арханђел Михаило је био веома поштован, тако да су му посвећене многе цркве. Обично се представља са мачем, како стоји или се бори са аждајом која представља сатану (и коју наравно побеђује, јер му и само име казује да је „налик на Бога”).
Посебно би требало обратити пажњу на, међу хришћанима веома раширено, погрешно уверење да анђели припадају реду Божанства. Морамо бити свесни да је само Бог, тј. Света Тројица, духован или нетваран у дословном смислу те речи. Све остало, укључујући и анђеле (било којег нивоа, ако нивои уопште постоје), припада реду створеног. Анђели су, дакле, створења Божија исто колико и људи и остале животиње, али и биљке и сав неживи свет. Штавише, они су својом природом много ближи осталим створењима него нествореном Богу. Но, када апстрахујемо Бога и крећемо се само у сфери створеног, онда за анђеле можемо, у преносном смислу речи, рећи да су „духовна” бића. „Духовна” су када их поредимо са људима и поготово осталим живим светом, али у поређењу са Богом они су тварни као и било које друго створење. А то значи да су створени, да имају почетак у времену, те да је било када анђела није било. Такође, спасење анђела и њихов евентуални живот у вечном Божијем Царству зависи од Бога. Тамо они не могу допрети својом сопственом вољом.
Надаље, треба се подсетити да су и демони анђели, тј. да је њихова природа анђелска (тј. „духовна” у недословном смислу речи), али су они пали анђели, тј. они који су от-пали од Бога и сада се труде да и људе одвоје од Бога. Као такви они су највећи непријатељи људи на које делују утичући на њихов чулно-емотивни аспект (како би рекли неки средњевековни мистици), или на човеково несвесно (како бисмо рекли данас). Непријатељство Бога и демона и њихова међусобна борба погрешна је, иако уобичајена, слика коју, на гностички или манихејски начин, приказују јефтини бестселери и холивудски филмови који тиме Бога и демоне стављају у исту раван, мада на супротне полове.
Међутим, демони не могу бити достојни Божији супарници, будући да су његова створења. Бог је апсолутна Доброта, а демони су зло, мада не апсолутно, јер би апсолутно зло било нешто самопротивречно, будући да зло није присуство неког бића, него одсуство добра. Зато се у стварности непријатељство и „невидљива борба” не одвија између демонâ и Бога, него између демонâ и људи. У борби са Богом демони немају шта да траже. То је и њима до те мере јасно да им не пада на памет чак ни да покушају. Јер, како би уопште створење могло угрозити свог Творца, када је он њему трансцендентан? То и сами демони подразумевају када једном приликом у сусрету са Исусом у паничном страху од њега питају: „Шта хоћеш од нас Исусе, Сине Божији? Зар си дошао овамо да нас мучиш пре времена?” (Мт 8, 29). Њима је, изгледа, јасно оно што нама баш и није.
У покушајима да се пронађе одговор на питање о томе да ли се демони (ипак некако) могу спасити просуто је много мастила. Иако често уображавамо супротно, ми у ствари не знамо ко ће се све и због чега спасити. То зна једино Бог. Зато, иако је много уверљивих аргумената и за тезу да се демони неће спасити, као и за ону да ипак хоће, можда је паметно о овоме не изводити коначни закључак, него ту ствар препустити несагледивој пучини Божије милости и мудрости. Наше знање о тим стварима ипак је много скученије него о неким другим, па би и наше закључке ваљало прилагодити томе. Амин!
