Agresija u savremenom svetu

Poslednjih godina novi dokazi o postojanju agresivnog ponašanja kod životinja, aktivnospontano ispoljavanje agresivnosti u malog deteta bez subjektivnog neprijateljstva i doživljene frustracije, uz to američki eksperiment odgajivanja dece bez frustracije koje je stvorilo nepodnošljivo agresivnu decu – izgleda da daju sve više za pravo onim naučnicima koji agresivan nagon u čoveka ne smatraju stečenim već urođenim.

Razumevanje agresije oduvek je bio, a danas je to i posebno, izazov za sve one u nauci, politici, umetnosti koji izučavaju ponašanje pojedinca i grupa. Verovatno najteži, ali osnovni problem šta treba podrazumevati pod rečju agresija ili agresivnost – izgleda nigde u svetu još nije uspešno rešen, pa su zbrke oko toga pojma, semantičko-lingvističke prirode, razlog što još postoji nerazumevanje i međusobno mimoilaženje, čak i onda kada se o tome pojmu raspravlja naučno i na skupovima koje vode odlični stručnjaci iz psihologije, psihijatrije ili sociologije.

Kao što je poznato, sama reč potiče od latinskog agredior, što ima više značenja, a prvenstveno znači: koraknuti ka, zakoračiti; bliže prići, ali i: iznenada napasti, nasrnuti. Činjenica što kod većine ljudi vrlo česta upotreba reči agresija izaziva gotovo automatski negativnu asocijaciju, još više otežava objektivan prilaz ovom složenom pojmu.

Posle niza godina žučnog raspravljanja o stvarnom poreklu agresije kod čoveka, prema mišljenju većine naučnika danas, naročito posle obimnih istraživanja etologa, došlo se do stanovišta da je agresija nagonske prirode, da se može zapaziti i kod životinja i kod dece i da ima praktično istu vrednost i značaj kao i seksualni nagon. Cilj agresivnog nagona bio bi opstanak individue, a u određenim oblicima pomešanosti sa libidom i održavanje vrste. I dalje se raspravlja o tome da li su agresija i seksualnost dva stabla sa dva različita korena, da li su to dva stabla od istog korena, kao i o nedovoljno definisanom, mada sigurno prisutnom udelu tzv. reaktivnih činilaca, u prvom redu porodične i društvene sredine u razvoju, ispoljavanju i posledicama agresivne snage u čoveku.

Možda je najbolje na početku svake rasprave ne pridavati nikakvu moralnu vrednost agresiji, ne proglašavati je, dakle, a propo dobrom ili rđavom, već je, najpre, prihvatiti kao nesumnjiv izvor energije u čoveku. To znači da je ona u osnovi neutralna snaga koja goni na aktivnost i u manifestovanje. „Detetu, koje je sprečeno da se ponaša ekspanzivno, u isto vreme je onemogućeno da testira realnost i da iskusi zakonitosti ove realnosti“.

Ova primarna aktivnost i kod deteta i kod prvobitnih ljudskih grupa koje su bile na lovačko-skupljačkom nivou razvoja, prema Erihu Fromu, bila je prvenstveno odbrambenog karaktera, a postajala je napadačka onda kada je trebalo zadovoljiti nagon samoodržanja. „Filogenetski programirana agresija biološki je prilagodljiva, defanzivna reakcija“. Kao što je poznato, From je razlikovao benigno-defanzivnu, urođenu agresiju od maligno-destruktivne, stečene agresije, smatrajući da je čovek biološki biofilno biće sa psihološkim potencijalom da razvije u sebi i oko sebe destruktivnost, odnosno autodestruktivnost, nekrofiliju.

From čak misli, i to potkrepljuje Rajtovim radovima iz 1965, da kod čoveka, kao i kod životinja, postoji inhibicija protiv ubijanja. I Rut Benedikt je smatrala da je pogrešno pripisati razaranje biološkoj potrebi čoveka za ratovanjem. Čovek je sam stvaralac tog razaranja.

Ortodoksna psihoanaliza i njeni nastavljači – koji su na početku povezivali agresiju sa seksualnim nagonom smatrajući da se agresivni element seksualnog nagona javlja u odnosu na objekt, izazivajući osećanje krivice u fantaziji – kasnije su instinktu samoodržanja i libidu suprotstavili instinkt smrti. Sadržaj instinkta smrti je agresija.

Zanimljivo je da iako je ovu Frojdovu hipotezu prihvatilo samo vrlo malo analitičara, mada je i sam Hartman ublažio ovu hipotezu govoreći o fuziji agresije s libidom, pri čemu se objekt ne uništava, teška razaranja u drugom svetskom ratu, kao i sadašnje stanje sve većeg nasilja u svetu – ne skidaju sa dnevnog reda naučnih sastanaka Frojdovu hipotezu o instinktu smrti. Psihoanaliza je u svakom slučaju svojim, po posledicama dalekosežnim istraživanjem nesvesnog umnogome pomogla da shvatimo iracionalnost nekih, osobito patoloških ispoljavanja, razumevanja i ovladavanja nesvesnim agresivnim ponašanjem pojedinaca.

Razni vidovi agresije

Poslednjih godina novi dokazi o postojanju agresivnog ponašanja kod životinja, aktivnospontano ispoljavanje agresivnosti u malog deteta bez subjektivnog neprijateljstva i doživljene frustracije, uz to američki eksperiment odgajivanja dece bez frustracije koje je stvorilo nepodnošljivo agresivnu decu – izgleda da daju sve više za pravo onim naučnicima koji agresivan nagon u čoveka ne smatraju stečenim već urođenim.

Vrlo razgranata i sve uspešnija etološka izučavanja ponašanja životinja u njihovoj okolini, i pored sve opreznosti i mudre opomene nekih naučnika da se rezultati tih izučavanja ne mogu i ne smeju jednostavno i bez kritičkog posmatranja prenositi na čoveka, otkrila su iznenađujuće sličnosti u ponašanju čoveka i njegovih nižih srodnika upravo u agresiji i agresivnom ponašanju. Navešćemo nekoliko karakterističnih vidova agresije koji pokazuju zajednički koren, verovatno urođen i kod životinja i kod čoveka.

Pođimo, najpre, od tzv. rangagresije. To je vrsta agresije po kojoj je prvi onaj ko je vitalno jači. Tako, na primer, u društvu majmuna vlada red i disciplina, jer se tamo tačno zna gde ko stoji i šta ko sme. Iako ovako, srećom, nije u ljudskom svetu, ipak se takvo varvarstvo animalnog porekla dobrim delom održava i u ljudskoj hijerarhiji.

Tako u školi deca odmah osete kakav je učitelj i šta smeju a šta ne sa njime da čine. U svetu odraslih manje inteligentan ali vitalno jači šef uvek će se sukobljavati sa inteligentnijim ali vitalno slabijim potčinjenim, i obratno: inteligentnog, slabije vitalnog šefa uvek će napadati i pokušavati da skinu sa „prestola“ manje inteligentni ali vitalno jači potčinjeni. Što se tiče ranga pri izboru partnera, uobičajeno je kod životinja da se, na primer, vuk koji stoji visoko u svojoj hijerarhiji pari sa istom takvom vučicom, dok je kod ljudi čest slučaj da se slab muškarac ženi jakom ženom, koja mu zamenjuje majku.

Analna agresija je vrsta urođene agresije poznata kod životinja, ali i kod ljudi, mada češće u prerušenom vidu. Kada veverica vrši nuždu u blizini nekog koji vrši upad u njenu teritoriju, pri čemu ga fiksira pogledom, ovo je manje izraz straha a više agresije, i treba da znači: ovo je moje zemljište. Kod ljudi je takva agresija zamenjena tzv. analnim psovkama, pri čemu se pominju one reči koje označavaju sve radnje koje su u vezi s anusom i analnim pražnjenjem. Osim ove analne, postoji i uretralna agresija, koja se vidi kod dečaka koji se takmiče pri uriniranju prskajući jedan drugog, da bi kasnije i takvu agresiju zamenili uretralnim psovkama.

Tipična je i za čoveka i za životinju agresivnost prema onima koji su upadljivi. Tako, na primer, ukoliko se među majmunima tipa rezusa rodi jedan koji je potpuno beo ili sasvim drukčije boje, ukoliko ostali rođaci nisu upadljivo agresivni prema njemu, izbegavaju ga, zapostavljaju i u prirodi najverovatnije ne zaštićuju od neprijatelja. Ovo važi i za neke druge životinjske vrste.

Svi znamo da se kod većine ljudi javlja agresija prema svakom ponašanju drugoga koje odstupa od norme, uključujući i bolest drugoga. „Ko ima neku manu ne mora da brine za sprdnju.“ Malo ko izdrži da se ne smeje mucavcima. Ovo je samo drugi vid agresivnosti životinje kod kojih je svaka bolesna ili povređena jedinka iste vrste predmet pojačane agresije. Ogovaranje, intrige, interesovanje za privatni život drugog i onog što je u njemu upadljivo, vest u novinama – samo su ponavljanje prinude agresivnosti prema upadljivom.

Anarhična agresivnost je vrsta agresivnosti koja se pojavljuje onda kada u jednoj manjoj zajednici nestane onaj ko je njome odozgo upravljao. Takva agresivnost, koja je najbolje ispitana kod riba, može se sasvim uspešno preneti i na ljudsko društvo. Kod riba je zapaženo sledeće: kada se u nekom akvarijumu ukloni alfa-riba (znači glavna riba, ona koja vodi i vlada), nastaje anarhično pražnjenje do tada od glavne ribe ugušivane agresivnosti ostalih riba u međusobnim bitkama, koje imaju smisao borbe rivala za popunjavanje upražnjenog alfa-mesta.

Ljudi se isto tako uzdržavaju sve dok osećaju pritisak odozgo, prazneći povremeno svoju agresivnost kroz razna kriminalna dela. Kada se više ne oseća taj pritisak, postoji mogućnost izbijanja anarhične agresivnosti.

U nemogućnosti da navedemo još neke vrste agresivnosti, zajedničke životinjama i ljudima, kao što su agresija iz zavisti, agresija zbog bola, seksualna agresija, odbrambena agresija itd, treba na kraju da spomenemo jednu vrstu agresije svojstvenu samo ljudima, koja je nazvana misionarska agresija ili agresija iz ubeđenja. Samo ljudi nameću svoja ubeđenja drugima. Pošto ubeđenja mogu biti intelektualno-racionalna ili emotivna, jasno je da se prva mogu dokazati, a u druga se može samo verovati i samo se za druga ispoljava agresija.

Svi fanatičari-idealisti, i u politici kao i u religiji, filozofiji ili nauci patili su, ili pate, od tanatofobije – straha da će jednom umreti. Oni moraju da izmisle ili da se priključe nekoj ideologiji od „trajne“ vrednosti i da se za nju zalažu bez imalo tolerancije prema drugome. Ovom se još približava i agresija prema onima koji drukčije misle, dakle prema „upadljivima“.

Naveli smo nekoliko vidova agresije čije je zajedničko poreklo kod životinja i ljudi prilično upadljivo. Ovo poreklo, kao i pretpostavljena urođenost nekih agresivnih obrazaca ponašanja kod čoveka ni u kom slučaju, po našem mišljenju, ne srozava čovekovo dostojanstvo, niti može da oslabi čovekovu borbu na moralnom i socijalnom polju za oplemenjivanjem i humaniziranjem naše animalne prirode.

Naročito ova borba ne bi smela da posustane u reformi vaspitanja. Jer je sigurno da će od vrste i načina vaspitanja vrlo mnogo zavisiti hoće li ovaj, najverovatnije urođeni agresivni nagon ostati na ispoljavanju više ili manje bezazlene spontane agresivnosti, koja čak kasnije može postati i stvaralačka (sublimacijom agresivne vitalnosti nagonske prirode), ili će se pretvoriti u patološka i štetna ispoljavanja reaktivno-defanzivnog ili aktivno-destruktivnog karaktera.

Etološka istraživanja ponašanja kod životinja niti podižu čoveka na postolje koje nije dostigao, niti ga ponižavaju i ruše mu veru u njegov zadatak. Ova izučavanja današnjih etologa još jednom svedoče da je čovek i danas ostao, kako se Konrad Lorenc dobro izrazio, posrednik između životinje i humanog čoveka. U nečemu kvalitativno bitnom već je napustio niže carstvo, zadržavajući pri svemu tome mnoge zajedničke osobine s ovim carstvom, a da još nije dostigao potpunu humanizaciju svoga bića. Mnoga bi agresivna težnja, najčešće za čoveka potpuno nesvesna i zbog toga teško uočljiva i podložna korekciji, trebalo da bude svesno prepoznata i u ime nekog višeg cilja savladana ili preobražena.

Na ovoj sredokraći urođenog i stečenog, datog i društvenim i ličnim naporima izvojevanog – odlučuje čovekova sloboda.

Zdrava i bolesna agresija

Problem agresije i agresivnosti, „težnje za moći“ i „borbe za prevlašću“ veoma je aktuelan u naše vreme i njemu se, sve više, posvećuju knjige, članci, naučni skupovi, čitavi kongresi raznih profila stručnjaka. Da li ova činjenica znači da mi danas živimo u jednom izuzetno agresivnom dobu u kome su dozvoljene sve vrste „probijanja kroz život“, ili pak da je u nizu drugih tema koje zaokupljaju današnji svet red došao i na agresiju, pa se o njoj samo više i bolje zna nego ranije – može da bude sporno. Mada ovo pitanje nije bez značaja, postoje i druga, značajnija pitanja u vezi sa problemom agresije i agresivnost.

Jedno od tih pitanja, nesumnjivo vrlo zanimljivo i još nedovoljno raščišćeno, jeste upravo osnovno pitanje da li se agresija kod ljudi mora da prihvati kao jedan od životnih nagona, kao što je to, na primer, seksualni nagon, dakle kao nešto urođeno, endogeno, ili je čovekova agresivnost neka vrsta reaktivne tvorevine, dakle, nešto stečeno, nakalemljeno, gotovo bih rekao naučeno. Izučavajući prvenstveno životinje, Konrad Lorenc, danas širom sveta cenjeni naučnik nemačkog govornog područja, negirao je teoriju po kojoj je životinjsko kao i ljudsko ponašanje pretežno reaktivno. Opominjući na opasnost prenošenja iskustva ponašanja kod životinja na čoveka, mnogi psiholozi i psihoanalitičari suprotstavili su se takvom mišljenju Konrada Lorenca tvrdeći da agresija uvek pretpostavlja prethodnu frustraciju.

Znači, ponašanje roditelja i najbliže okoline prema detetu, u širem značenju ponašanje njegove socijalne sredine – usloviće pojavu i stepen agresivnosti kod deteta, odnosno budućeg odraslog čoveka.

Frojd je, najpre, potcenio agresiju stavljajući je u službu nagona samoodržanja. Posle odvajanja Adlera i kasnije, agresija je, pored libida, za Frojda postala glavna pokretačka snaga čovekovog života, ali sada, shodno sve pesimističkijem Frojdovom stavu prema civilizaciji i kulturi uopšte, ova agresija je za njega delovala u smislu nagona smrti.

Dok je za Frojda agresija sadržana već u analno-sadističkoj fazi razvoja deteta, kod drugog poznatog analitičara, Šulc-Henkea, osnivača posebne analitičke škole, ona je shvaćena više kao prirodna potreba deteta, najpre, kao potreba za motornim pražnjenjem, a onda kao težnja za važenjem.

Riman (F. Reimann) je libido i agresiju shvatio kao dva oblika izražavanja jedne iste životne energije i čak je, u opštoj suprotnosti prema Frojdu, agresiju shvatio u antropološki prospektivnom vidu kao sredstvo individuacije. Agresija je, za njega, „dinamička snaga koja živo biće goni na razvoj, samostalnost, od već postignutog dalje prema većoj slobodi“. Libido je snaga koja nas upućuje na komunikaciju sa ljudima i čini od nas socijalna bića. Obadve snage su u međusobnoj igri.

Svejedno da li ćemo primiti agresiju kao urođenu silu i tako je izjednačiti sa nesumnjivo postojećom urođenom agresijom kod životinja, ili ćemo je primiti kao stečenu, pa njen intenzitet i oblike ispoljavanja pripisati manje ili više destruktivnom uticaju socijalne sredine u kojoj rastemo – izgleda da je korisno i neophodno razlikovati zdravu od bolesne agresije.

Treba, najpre, razlikovati aktivnost od agresije, mada se ne može negirati da svaka aktivnost sadrži i agresiju i libido (libido u ovom slučaju shvaćen kao seksualni nagon). Aktivnost se ispoljava u simpatiji pa i ljubavi prema objektu bez subjektovog neprijateljstva, više kao želja za igrom. Nema igre, te osnovne poluge života, bez aktivnosti, ali i bez izvesne primese agresije.

U njoj nema mržnje, niti primarno neprijateljskog impulsa, pa se zbog toga ova agresija s pravom zove aktivno-spontana i prihvaćena je kao verovatno endogena. Od ove zdrave, spontane agresije, koja je prisutna kod svih živih bića, već u ranom dobu treba razlikovati nezdravu, bolesnu, neurotičnu, još tačnije: reaktivnu agresiju.

Posebno je kod dece važno razlikovati spontanu od reaktivne agresije i ne kažnjavati svaku dečju agresiju pogrešno verujući da je ona smišljena. Najraniji oblik „agresije“ jeste detinje vikanje kao posledica fiziološkog odvajanja od majke i prvog kontakta sa vazduhom, kao i detetove zavisnosti od okoline. Obadva faktora utiču na značaj funkcije disanja i kože kao zavisne, kontaktne površine, pa oboljenja od astme i kožne bolesti prvi su psihosomatski znaci poremećaja.

Ako prvi agresivni apel odojčeta ne nađe odgovor u spoljašnjem svetu ili dobije pogrešan odgovor, može da se razvije „primarno šizoidna agresija“ koja kasnije stvara razne kriminalne tipove, sa destruktivnim težnjama, bez stida i osećanja krivice, ili vodi, kako Špic (R. Spitz) reče, vegetativnom samorazaranju i smrti.

Dalji razvoj agresije nastaje u oralnoj fazi deteta sa pojavom prvih zuba, dakle sa mogućnošću ujedanja. Negativno držanje majke u toj fazi može da dovede do povraćanja deteta ili drugih smetnji pri gutanju. Dobar deo oralne agresije je potpuno normalan, čak i kada dete hoće majku iz ljubavi da „pojede“, što odgovara njegovoj želji za potpunim posedovanjem majke.

Neispunjenje ove želje izaziva protest, koji je neophodan za razvoj funkcije Ja i probe realnosti. Agresija je ovde motor za razvoj Ja. Ako dete u toj fazi ne doživi dokaze pouzdane ljubavi majke, može da nastane neurotična i destruktivna agresija u obliku zavisti, požude, želje za preteranim posedovanjem, ali i očajanja i mržnje prema sebi.

Ne možemo opisivati dalje faze razvoja agresije u analnoj, genitalnoj fazi, u dobu latencije i u pubertetu. Da još pomenemo samo prirodnu agresiju deteta u fazi navikavanja na čistoću i greške roditelja u ovom dobu koje mogu da dovedu do produženog noćnog mokrenja, noćnog straha ili drugih oblika detetovog prkosa, ovoga puta sve kao reakcija na agresiju roditelja. Svim roditeljima sa više dece poznata je isto tako i agresija deteta prema braći i sestrama. I ova agresija se, najpre, ne shvata kao patološka, ali zbog loših postupaka roditelja ona može da se vremenom pretvori u neprestano osećanje zavisnosti, bolesnog rivalstva i borbe za povlašćenim položajem.

Neiživljena i na ovaj način izvitoperena agresija deteta postepeno postaje jedna od stalnih crta buduće odrasle ličnosti koja onda prenosi svoja loša iskustva iz roditeljskog doma na novu okolinu, školu, radno mesto, bračnog druga i svoju porodicu. Tako se krug agresije zatvara i u jednom trenutku imamo posla sa bolesnim društvom, kakvo je Erih From detaljno opisao u svojim knjigama.

Shodno lošim iskustvima i frustracijama u ranom detinjstvu, odrastao čovek uglavnom razvija dva tipa agresije. Jedna je reaktivno-defanzivna agresija kao odbrambeni strah sa crtama pasivnosti, preterane zavisnosti, straha od kazne i gubitka objekta, u krajnjoj liniji sa crtama konformizma; druga je aktivno-destruktivna agresija sa subjektivnim doživljavanjem neprijateljstva, asocijalnim stavovima prema društvu i težnjama ka razaranju. Obadva tipa agresije proizlaze iz poremećenog toka normalne, razvojne identifikacije u detinjstvu, namesto koje se razvija odbrambena, reaktivna identifikacija, pa nužno moramo obadva tipa smatrati neurotičnim, dakle bolesnim.

I seksualni nagon i agresija, verovatno obadva endogeno data, ugrađeni su u sam stožer naše ličnosti. Najpre od veštine i mudrosti roditelja, a kasnije od društva zavisi kakav će razvoj da otpočnu ova dva nagona. Čovek je na večitoj klackalici mogućnosti, istovremeno otvoren i ugrožen suprotnim mogućnostima razvoja – može postati stvaralac koji će obogatiti svoj život i život svoje okoline, ali i neurotik, bolesno plašljiv ili bolesno destruktivan (i samodestruktivan) koji će osiromašiti i uništiti i svoj život i život svoje okoline.

Psihološko-psihijatrijski vid nasilja

Pojava nasilja kao nesumnjivo kompleksnog fenomena u životu pojedinca i društva mora da se proučava, između ostalih vidova, i sa onog psihološko-psihijatrijskog. Dovoljno je da pomenemo jednu određenu i u savremenoj psihijatrijskoj klasifikaciji prilično omeđenu grupu psihijatrijskih bolesnika za koje se zna da su skloni nasilnom odnosno agresivnom ponašanju, ili da se podsetimo čestog mehanizma odbrane pojedinca koji se služi projekcijom i tada na paranoidan način pokušava da preradi svoje unutarnje agresivne potrebe – pa da uvidimo da se ova grana medicine mora prihvatiti kao neophodno pomoćno sredstvo u kauzalno-genetskom prilazu problemu nasilja.

Dok je klinički psihološko-psihijatrijski način posmatranja u stanju da pruži relativno zadovoljavajući prikaz agresivnog ponašanja bolesnog pojedinca u uslovima psihijatrijskih ustanova u kojima se ovaj nalazi na ispitivanju i lečenju, socijalna psihopatologija i socijalna psihijatrija, bez kojih se savremeni razvoj psihijatrije ne može zamisliti, sve su više u mogućnosti da objektivno posmatraju i procenjuju pojave nasilja, organizovanog ili onog spontanog i eksplozivno ispoljavanog u manjim ili većim društvenim grupama.

Takav način dugotrajnog i strpljivog posmatranja, potpomognut danas već razgranatom zbirkom raznih pomoćnih sredstava kojima svaka nauka raspolaže, omogućava da se uz donošenje određenih zaključaka preduzmu terapeutske i još važnije preventivne mere protiv nasilja, jednog od najvećih zala savremenog čovečanstva, koje povremeno preti uništenju čitavog živog sveta na zemlji. Ne mislimo samo na nasilje čoveka ili grupe ljudi protiv drugog čoveka ili grupe već i na sve opasnije nasilje ljudi protiv prirode i materijalnih dobara koja je čovek sam stvorio.

U ovoj analizi manje ćemo se baviti sociološkom stranom problema nasilja i njegovim ekonomsko-političkim vidovima, ostavljajući takvu obradu stručnjacima drugog profila, a više ćemo pažnje posvetiti istraživanju samog korena nasilja, posmatrajući ga u njegovom psihološkom, individualno-genetskom razvoju.

Pošto je cilj našeg rada proučavanje nasilja i njegovih mnogobrojnih ispoljavanja, mogu se zanemariti svi oni vidovi agresije koje još možemo da ubrojimo u društveno dozvoljene, pa i korisne za razvoj pojedinca i društva, ostajući u okviru ispitivanja jednih od najbolesnijih, dakle i najdestruktivnijih vidova agresije – nasilja.

Pod uticajem teških preživljavanja ratnog pustošenja i nasilja čoveka nad čovekom u toku Prvog svetskog rata, nacističkih progona Jevreja u predvečerje Drugog svetskog rata, koji su i samog Sigmunda Frojda pogodili, on je shvatio da je u svojoj psihoanalitičkoj teoriji ozbiljno zanemario težinu i važnost rušilačkih impulsa u čoveku, pa je u skladu sa novim saznanjima izmenio svoju prvobitnu pretpostavku, po kojoj su seksualni nagon i nagon za samoodržanjem dve osnovne motivacije ljudskog ponašanja, uvodeći novu pretpostavku, po kojoj u čoveku postoje dva osnovna stremljenja: nagon koji je upravljen ka životu i nagon za smrću čiji je jedini cilj uništenje života.

Jednostavnost ove nove Frojdove teorije, kao i jednostavnost i prividna očevidnost nekih njegovih ranijih teorija, i u njegovo vreme i danas opasno je mamila i zavodila nekim svojim dosta ubedljivim argumentima koji, ako se potpuno usvoje, unose prilično pometnje, pa i pesimizma i konačno bilansiranje čovekovog postojanja. Sumnju u punu verodostojnost ove svoje hipoteze izrazio je već sam Frojd. Sopstvenim sumnjama u ovu verodostojnost o kojima sam ranije pisao, sada bih hteo da dodam još jednu, za čiju su mi opravdanost poslužila etnološka ispitivanja Parin-Morgentalera u nekim plemenima u Zapadnoj Africi. Ova istraživanja – koja su potvrdila stavove ranijih sličnih istraživanja, na Novoj Gvineji, među američkim Indijancima, i to Midove i Benediktove – pokazala su da agresivnost, pa i destruktivnost pojedinih primitivnih plemena u odnosu na članove sopstvenog plemena, kao i na one susednih, umnogome zavisi od načina odgoja dece u toku prve tri godine života.

U onim plemenima, naime, u kojima su deca dugo dojena i sve do ulaska u pubertet ostala u toplim i prisnim vezama sa roditeljima, koji su decu smatrali izuzetnom srećom u životu, sva ispoljavanja agresije u kasnijem, odraslom dobu ostala su ograničena na društveno prihvatljive vidove aktivnosti, društveno prihvatljive i sa gledišta evropske civilizacije. U drugim plemenima, međutim, u kojima su deca vrlo rano odbijena od majke i prepuštena, takoreći, na milost i nemilost starije braće i sestara, kao i rodbine u plemenu, stepen ispoljene agresije u odraslom dobu bio je neuporedivo veći i povremeno je uzimao, sa tačke gledišta naše procene agresije, patološke oblike.

Čini nam se da takva etnološka istraživanja, kao i činjenica da je količina čovekovog rušilaštva nestalna i da varira ne samo od grupe do grupe već i prema istorijskom vremenu u kome se ispoljava, govore dosta ubedljivo protiv Frojdove pretpostavke o nagonu smrti, koji bi morao, po njemu, da bude više-manje stalno prisutan, i to svuda u približno istom intenzitetu.

Odbacivanjem Frojdove misli o nagonu smrti, koja je u osnovi biološka i pri tom zaista neopravdano zanemarila društvene činioce koji moraju imati znatnog udela u kanalisanju takvog nagona, čak i u slučaju njegovog prihvatanja, mi, nažalost, nismo mnogo dobili niti smo uspešno isplivali iz bioloških voda. Jer, čak i kada sasvim odstranimo ideju nagona smrti kao jedinog uzroka patologije agresije čoveka, ostajemo suočeni sa jednom drugom činjenicom, koja ako i ne nosi sobom istu težinu odlučivanja, ne manje nas stavlja u situaciju primarnog, egzistencijalnog sukoba čoveka sa samim sobom. Mislimo sada na egzistencijalni razdor u kome se čovek nalazi od svoga najranijeg detinjstva.

Nesumnjiva je činjenica da je sam početak razvoja deteta obeležen oštrim dualitetom zbivanja, koji se sastoji, s jedne strane, u znaku gotovo apsolutne zavisnosti od majke, kasnije i od drugih ljudi, zavisnosti nepoznate u životinjskom svetu i, s druge strane, njegovom isto tako ranom potrebom za traženjem sopstvenog identiteta, odnosno razvojem svoga individualnog Ja. Ovaj sukob, koji se izgleda ne može nikako izbeći, rađa agresiju (svejedno da li iz nekog rezervoara urođenog agresivnog nagona, ili verovatnije iz jedne sveobuhvatne libidinozne energije iz koje će kasnije da se diferencira i seksualna potreba), i to agresiju koja postaje „slobodno lebdeća“.

Sudbina ove količine slobodne agresije, nastale iz sukoba koji će trajati celog života između potrebe za zavisnošću i prihvatanjem, svejedno da li pripadanja roditeljima ili njihovim supstitutima, grupi, plemenu, nekoj ideji, nekom vođi ili Bogu, i potrebe da se bude samostalan, slobodan i svoj – ostaće trajan problem čoveka. Pred rešenjem toga problema, za čiju definitivnost ili trajnost postoje samo teorijski izgledi, čoveku je otvoreno nekoliko puteva.

Pod pretpostavkom da je kao dete prošao kroz torturu vaspitanja sa što je moguće manje trauma i frustracija, što znači da je postigao takav stepen samopolarizacije i samoograničenja pri čemu je uspostavljena relativna harmonija između osnovnih instanci čovekovog psihičkog života, dakle, njegove sfere nagona, njegovog Ja, Nad-ja i naročito njegovog Ideal-ja, ovakav čovek kada odraste može da postigne relativno zadovoljavajuće neutralisanje, u najboljem slučaju sublimisanje svojih agresivnih impulsa.

Ako su uslovi razvoja u ranom detinjstvu bili manje povoljni, ali ne takvi da je razvoj patološke agresije postao neminovnost, čoveku preostaje trajan napor da u sebi razvije što je moguće veći stepen tzv. ambivalentne tolerancije. On se, drugim rečima, neprekidno uči da postane tolerantan, kako prema svojoj tako i prema tuđoj agresiji, ovoj poslednjoj naravno samo u slučaju ako ona direktno ne ugrožava čovekov integritet.

Šta, najzad, da kažemo o, nažalost, brojnim slučajevima u kojima je stepen frustracije u ranom detinjstvu bio toliko jak da je i količina slobodne, lebdeće agresivne energije postala tako velika da direktno ugrožava ne samo stvaranje slobodne i samostalne ličnosti već i sam integritet te ličnosti? Pa upravo od takvih ljudi i postaju psihijatrijski bolesnici, široko razvrstani u trima najpoznatijim grupama bolesti: neurozama, psihopatijama i psihozama. Usled nemogućnosti da usklade tolerantnu vezu bilo između svojih nagona i zahteva spoljne sredine, bilo između zahteva svoga Ideal-ja, koje se moglo razviti i pod uticajem neke druge patološke ličnosti iz njegove najbliže okoline, i svoga Ja koje je ostalo nerazvijeno i slabo, ovakav nesrećnik može lako da postane plen raznih anarhističkih i terorističkih grupa koje imaju sličan sastav članova, a koje postavljaju sebi za cilj svesno i organizovano rušenje i nasilje u svim mogućim vidovima.

Sada ne možemo da ulazimo u pitanje (prepuštamo ga sociolozima i sociopatolozima) kako se uopšte formiraju ovakva teroristička udruženja pod uticajem složenih ekonomsko-političkih činioca jednog društva u krizi. Samo napominjemo da za razliku od ranijih vremena, kada su ciljevi raznih organizovanih nasilja bili racionalizovani i skriveni pod plaštom dužnosti, savesti, patriotizma ili internacionalne solidarnosti, današnja su nasilja sve bezobzirnija i sve manje imaju potrebu da budu racionalizovana.

Za Eriha Froma su rušilaštvo i nasilje proizašli od nepodnošljivog osećanja nemoći. „Ja mogu da izbegnem osećanje vlastite nemoći prema svetu izvan mene tako što ću svet uništiti.“

Treba istaći da je nasilje nekog čoveka ili čitave grupe upravljeno prema nekom drugom čoveku, grupi, pa i prema prirodi ili stvarima od vrednosti, često jedini način samoodržanja pred nezadrživom navalom ničim obuzdane agresije, koja bi se, u suprotnom, svom silinom upravila prema unutra i dovela do samouništenja. Ovim mehanizmom klackalice, pri čemu je agresija upravljena čas prema spolja čas prema unutra, mogu se dobro objasniti samoubistva ubica. Vrlo verovatno su i neke čovekove fizičke bolesti izraz samorušilaštva koje je dostiglo određen stupanj.

Hteli smo da pokažemo kako se uopšte stvara ovakvo osećanje nemoći u čoveku, odnosno ispoljavaju njegove rušilačke agresivnosti, polazeći od nekih postavki individualne psihologije i psihopatologije, tj. od primarne situacije čovekove egzistencijalne ugroženosti u svetu. Ljubav i mržnja su dva antipoda jedne iste libidinozne energije sa kojom dolazimo na svet, a čiji se paralelni tokovi razvijaju u nama od najranijeg detinjstva.

Koliko ćemo uspeti da ovladamo svojom agresijom, da je neutrališemo, sublimišemo i namesto mržnje i nasilja, koji tinjaju u svakom od nas, iznedrimo toleranciju, razumevanje i ljubav – zavisi od sudbinske situacije svakog pojedinca čvrsto povezane sa sklopom društvenih normi, njenim zabranama i slobodama u jednom društvu u kome čovek nalazi svoje mesto od rođenja.

Frojd je naglasio da se u duševnom životu pojedinca onaj drugi redovno pojavljuje kao ugled, kao objekat, kao pomagač i kao protivnik i da gotovo svaki intimni emotivni odnos dveju osoba koji duže vremena traje sadrži latentnu mogućnost ispoljavanja neprijateljskih i agresivnih osećanja, koja usled potiskivanja izmiču našem opažanju.

Mogli bismo, stoga, da zaključimo da je čovekova istorijska misija u toku razvoja čovečanstva bila i ostala stalna odbrana od agresije, odnosno postepeno preobražavanje njene energije, u toku dugog procesa socijalizacije, u korisnu aktivnost. Od većeg ili manjeg uspeha ove misije zavisiće sama sudbina, odnosno opstanak čoveka na zemlji.

Izvor: Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet, 2003.