Платoн и други философи на спољнем зиду манастира Сучевица, Јужна Буковина у Румунији
1. Једна од најозбиљнијих опасности нашег доба, коју је истакнути хришћански есејиста 20. века К. С. Луис окарактерисао као „хронолошки снобизам“, означава некритичко прихватање нечега само због његовог припадања интелектуалној моди нашег времена. Како бисмо избегли ову опасност менталне изолације данас, приморани смо да у уму и души репродукујемо успомену на корене европске културе, културе која је хришћанске природе и порекла (посебно на начин на који може да изгледа прилично секуларно и неутрално у односу на веру као такву).
Борбени поклич хуманиста из прошлости „Ad fontes!“ данас је постао наш мото.
2. „Шта имају заједничко Атина и Јерусалим?“ Ово питање, пуно позива, поставио је још Тертулијан (De praescriptione haereticorum). Атина је означавала философију, световну културу разума, а Јерусалим – веру. Овим символичним именима градова додајемо и треће име – Рим, име које представља државни поредак и закон. Као полемички правац Тертулијанове тврдње несумњиво је да сваки аналитички поглед на европску културу прошлости и садашњости признаје неке стварне супротности и разлике између грчке, библијске и римске културне традиције, као и између општих принципа који налазе свој израз у символичној слици три града. На пример, при изучавању Старог Завета битно је усредсредити се на његов идентитет, који је Блажени Јероним називао Hebraica veritas (насупрот прекомерној јелинизацији). Али ништа мање, а чак и више од тога, такође осећамо ту унутрашњу неопходност, према којој сва три саставна дела образују јединство: „Што је Бог саставио, човек да не раставља.“ (Мт. 19, 6) На пример, неки предлози „дејелинизације“ хришћанске вере, који су се у различитим периодима јавили код неких либералних протестаната, покушаји су да се растави то што су и Бог и историја заједно саставили – заувек.
Није ни чудо да чак и унутар самог јудаизма не само философска тумачења вере, слична онима које налазимо код Филона или Ибн-Хебирола, већ и веома необичне појаве попут мистицизма Кабале, не би биле могуће без утицаја „Атине“. За хришћанску културу ово је у целини тачно a fortiori.
3. Размотривши, на пример, корене средишњег поимања европске интелектуалности – идеју личности, обавезно ћемо рачунати све три парадигме: концептуални језик Библије и древноевропске традиције, која је снажно наглашавала, посебно у неким мистичким контекстима, личне заменице, такве као што су „ја“ и „ти“; римску традицију проучавања закона, која је давала именици persona морални и правни смисао, укидајући претходну конотацију ритуалне маске, који је суштински изнад, на пример, грчког термина προσώπου; грчку философску културу, која је неговала обичаје и правила расуђивања и дискусија, дајући римским правним терминима могућност коришћења у правне сврхе. На пример, Преп. Максим Исповедник (†662), велики богослов личности Христове (и непосредно људске личности као такве), водио се својом мишљу, на првом месту, без сумње, својом вером, укорењеном у Светом Писму, у ствари „Јерусалимом“; али не можемо да занемаримо ни чињеницу да је његово учење док је био млађи (у време припреме за службу првог секретара цара Ираклија) укључивало проучавање римског права; на крају, безусловно, утицаји, добијени из „Јерусалима“ и „Рима“, суштински су измењени у грчкој философској култури, која је била уобичајена подлога за грчку патристику, тј. „Атину“; на тај начин се све три компоненте јављају као неопходне за ту целину.
Веома је карактеристично то да је при појави европског „персонализма“ једино њихова интеракција обезбедила услове за његово постојање. Сматрам да је овај пример добар показатељ, јер концепт личности игра средишњу улогу у европском аксиолошком систему, тако да без датог концепта овај систем вредности уопште није могућ.
4. Усуђујем се да цитирам речи великог руског представника хришћанског хуманизма:
„La dissoluzione della religione deve (…) considerarasi come un sintomo infallibile dell’estinzione della memoria in quella data cerchia. Il cristianesimo solo (…) ha la forza di far rivevere la memoria ontological delle civiltа alle quail si sostituisce; tanto che la cultura christiana (che è la cultura greco-latina nei suoi due aspetti, dell’Oriente e dell’Occidente) riveste necessariamente il carattere universale (…)
L’Anamnesi universale in Christo – ecco dunque la mira della cultura umanistica cristiana: chè tale è la premessa storica dell’Apocatastasi universale…“
(Viaceslav Ivanov, Lettera ad Alessandro Pellegrini sorpa la „docta pietas“, 1934)[1]
„La memoria ontologica“ [онтолошко сећање] – „L’Anamnesi universale in Cristo“ [васељенска анамнеза у Христу]: обе формуле најкраћи су мото наших будућих напора.
Извор: С. С. Аверинцев, „Ad fontes! (Афины, Иерусалим, Рим)“, Человек. История. Весть, Киев: Дух і літера, 2005, 437–440.
Превод: Зорица Обрадовић
[1] „Распоред религије треба (…) да буде признат као незаменљиви симптом исцрпљености памћења у датом кругу. Само хришћанство (…) може да оживи и замени онтолошко сећање цивилизације, и зато је хришћанска култура (то јест, грчко-латинска култура, у оба своја облика – источном и западном) по својој природи глобална (…).
Свесветска Анамнеза у Христу – то је сврха хуманистичке хришћанске културе: јер је то предуслов за примену свесветске саборности…“
Италијански текст и руски превод у: Вячеслав Иванович Иванов, Собрание сочинений, т. ІІІ, Брисел 1979, стр. 442, 445; последња реченица/фраза „Apocatastasi universale“ не би требало да буде превођена као „свесветска саборност“ него као „свесветска апокатастаза“ или „свеопшто обновљење“.
