I
Teško da bi se našlo neko drugo ljudsko osećanje koje bi se u naše vreme podvrglo dubljim promenama od nacionalnog osećanja.[1] Posle čitavog niza vatrenih iskušenja kroz koje je prošlo, mi ga potpuno drugačije doživljavamo nego ranije. Ono se po snazi i dubini nije umanjilo, u svom unutrašnjem suštastvu ostalo je celovito, ali se ujedno izmenilo u nečem osnovnom i izuzetno važnom. I zato nam sve stare forme u kojima se ono ranije izražavalo izgledaju duboko nezadovoljavajuće. Izbledele su stare nacionalne melodije i nalazimo se u očekivanju novih koje ih moraju zameniti.
Najočiglednije se to pokazuje u pravom carstvu melodije – u muzici. Koliko se sećam, početkom osamdesetih godina mladi ljudi moje generacije nisu videli mrljâ u „Ruslanu“, sa entuzijazmom su slušali „Život za cara“[2] i oduševljavali su se ranim delima Čajkovskog. A sada je odvratno skoro sve što je tada veselilo. U „Ruslanu“ nam mnogo toga izgleda konačno zastarelo. „Narod“ u „Životu za cara“ više nam ne izgleda kao seljaci nego kao pejzani, a u tobožnjim narodnim motivima ranih dela Čajkovskog čuje se za uvo nepodnošljivi falš. Dobra trećina, ako ne i polovina naše nacionalne muzike sastoji se od usahlih motiva koje je sada nemoguće slušati. Ti motivi očigledno odražavaju neke davno preživele nacionalne iluzije koje su savremenom obrazovanom čoveku potpuno strane.
Ista pojava se primećuje i u drugim sferama nacionalnog stvaralaštva, posebno pak u području mišljenja. Ovde takođe postoji vlastita „muzika prošlosti“ koja nema budućnosti, [postoje] vlastiti uveli motivi koji su konačno neprihvatljivi za savremeno uvo. A među njima jedno od prvih mesta zauzima onaj o kojem ću sada progovoriti – ideja ruskog nacionalnog mesijanizma.
Sećam se da je u vreme moje mladosti ona nagonila srca da kucaju potpuno isto kao [što je to činila] muzika „Život za cara“. A sada, kada zapadne da slušaš najnovije varijacije na tu istu nekada omiljenu temu, doživljavaš mučno osećanje nelagodnosti, kao da je istovremeno i sramotno i bolno: upravo kao da se neka veoma duboka unutrašnja svetinja vređa nepodesnom i neumesnom formom izražavanja. Na našu veliku sreću, ovde nam je dato da raspoznamo falš notu koju naši preci nisu osećali.
U poznatom narodnom prepričavanju Hristova beseda sa Samarićankom[3] prenosi se doslovno ovako: „Ona će mu reći: pa kako ću Ti dati da se napiješ kad si Ti – Jevrejin, a On će joj odgovoriti: lažeš, kaže, ja sam čist Rus.“ Ova priča uvek nepromenjeno izaziva nadmeni osmeh na adresu zaostalog, nepismenog prostog naroda. Međutim, ona izražava samu suštinu one nacionalno-mesijanske psihologije koja je, može biti, još u većoj meri oduševljavala visokoobrazovane i kulturne ljude.
Ovako ili onako, ruski nacionalni mesijanizam uvek se izražavao u tvrđenju ruskog Hrista, u više ili manje tananoj rusifikaciji Jevanđelja. U darovitoj knjizi o A. S. Homjakovu N. A. Berđajev[4] potpuno ispravno smatra kao znak nacionalnog mesijanizma tvrđenje izuzetne blizine jednog naroda Hristu, priznanje njegovog prvenstva u Hristu. U ovome on potpuno ispravno povlači razliku mesijanizma od misionizma. Narodâ sa nekim pozivom ili misijom, posebno sa religioznom misijom, može biti mnogo. Međutim, može da bude samo jedan narod-Mesija. Čim dopustimo da narodâ-bogonosaca, pozvanih da spasu svet, postoji ne jedan nego bar nekoliko, mi samim tim razaramo mesijansku svest i stajemo na tlo misionizma. Suštinska crta nacionalnog mesijanizma sastoji se u nacionalnoj izuzetnosti religiozne svesti.
To i jeste razlog što u naše vreme taj mesijanizam spada među usahle motive. Usahlost je kobna sudbina svake biljke otrgnute od korena. Životni koren našeg nacionalnog mesijanizma krije se u dalekoj prošlosti ruskog života, u takvim nastrojenjima i osećanjima koja su već odavno i nepovratno iščezla u večnost.
Pre nas su postojala druga vremena i druge generacije koje nisu osećale protivrečnosti u ideji „ruskog Hrista“. Sa tom iluzijom disala je prepetrovska Rusija. Postojalo je vreme kada su naši preci živeli sa snom o trećem Rimu koji je pozvan da spasi i obnovi svet. Taj san se začeo u raspoloženju epohe koju je V. O. Ključevski srećno okarakterisao kao epohu „pomračenja vaseljenske ideje“. Posle pada drugog Rima – Konstantinopolja, „treći Rim“[5] – Moskva, uobrazila je da je ona jedino u svetu pribežište prave vere i istinske pobožnosti. U to vreme je pravoslavna Rusija smatrala sebe jedinom posednicom Hrista i hrišćanstva, Grke je prezirala, inoslavne veroispovesti stavljala je u isti koš s paganstvom. Prema rečima V. O. Ključevskog, organska mana staroruskog crkvenog društva sastojala se u tome što je „ono smatralo sebe jedino istinski zakonitim u svetu, svoje shvatanje Božanstva isključivo ispravnim, Tvorca vasione prikazivalo je kao svog vlastitog ruskog Boga koji nikome više ne pripada i koji nikome više nije znan“ (t. III, 383).[6]
Tradicionalna pobožnost, koju su slovenofili nasledili od predaka, sadržala je snažnu primesu te „organske mane“. Istina, kao što potpuno tačno ukazuje N. A. Berđajev, u Homjakovljevoj svesti mesijanizam se još borio sa misionizmom, ipak i u njegovom stavu crte staromoskovskog mesijanskog samouverenja bile su izražene dosta jasno: on je Rusiju smatrao izabranim narodom, tvrdio je njeno prvenstvo u Hristu i verovao je u njen priziv da spasi sve narode:
I ustaćeš u slavi ti čudesnoj
Iznad svih zemaljskih sinova,
Kao plavetnilo svoda nebeskog,
Kao prozračnost Višnjeg pokrova.[7]
Jasno je da je i tu u osnovi nacionalnog mesijanizma ležalo „pomračenje vaseljenskog“. Homjakov je mogao da veruje u Rusiju kao u jedinu spasiteljicu narodâ samo ukoliko je povlačio znak jednakosti između vaseljenskog i „pravoslavnog“, a na mesto „pravoslavnog“ na ovaj ili onaj način podmetao rusko. Međutim, kod Homjakova su u vezi s ovim postojala kolebanja, izlizana granica između vaseljenskog i ruskog kod njega se s vremena na vreme uspostavljala. Ona je konačno iščezla kod Dostojevskog koji se mora priznati za najtipičnijeg izrazivača ruskog nacionalnog mesijanizma.
Za njega su zapadne veroispovesti izraz nehrišćanske vere, posebno rimski katolicizam, prema njegovim rečima, – „ne propoveda Hrista, nego antihrista“. Prema Dostojevskom, katolicizam u suštini čak i nije vera nego nastavak zapadne rimske imperije. Time se i određuje priziv Rusije. „Treba da kao otpor Zapadu zasija naš Hristos, koga smo mi sačuvali a koga oni nisu znali.“ Upravo u Rusiji se odvija novi dolazak Hristov. Ruski narod jeste „na čitavoj zemlji jedini narod-bogonosac, koji će obnoviti i spasiti svet imenom novog boga“ – njemu jedinom „dati su ključevi života i nove reči“.[8]
Veroispovednu i nacionalnu uskost ove forme „mesijanizma“ opravdano je razobličio V. S. Solovjov. Tvrditi da Crkva Sv. Bernarda, Sv. Franciska, Fra Beata i nemačkih mistika nije poznavala Hrista i da nama predstoji da ga prvi objavimo Zapadu posle ovih razobličenja postalo je nemoguće; takođe je nemoguća postala gorda misao kao da je čitavo zapadno hrišćanstvo skrenulo u paganstvo, a da je istočno hrišćanstvo ostalo slobodno od tih zastranjivanja. Nažalost, svest o grehovima i protivrečnostima starog slovenofilstva nije samog Solovjova spasilo od tog istog kobnog zanosa. U drugoj formi i kod njega je vaskrsnuo stari tradicionalni san o trećem Rimu i o narodu-bogonoscu. On je uobrazio da je među svim narodima u svetu jedino ruski narod teokratski ili carski, pozvan da na zemlji učvrsti Carstvo Božije u formi svete državnosti i društvenosti.
Ovde imamo iluziju koja je umrla i neće vaskrsnuti. Neću govoriti o onim bezbrojnim sramotama kojima je podvrgavana i do sada se podvrgava ruska državnost; samo empirijske činjenice nisu dovoljne da se pokoleba vera koja je po samoj svojoj prirodi „izveštaj verujućih“. Ali u datom slučaju doživela je slom ne bilo koja „empirijska datost“, ne bilo koja konkretna veličina, nego sama ideja svete državnosti. Teokratija kao takva bila je razobličena i diskreditovana, u to se morao uveriti i sam Solovjov. Na kraju života on je shvatio da državnosti kao takvoj nema mesta u Carstvu Božijem, da Carstvo Božije čak u zemaljskom svom ostvarenju nije teokratično nego je anarhično.[9] Samim tim srušio se san o posebnom mesijanskom zadatku ruske države. Ali je ujedno pao i poslednji oslonac ruskog nacionalnog mesijanizma. Sada je potpuno neshvatljivo na čemu se on drži.
Ma kakvi bili nedostaci staroruskog nacionalnog mesijanizma, on je u poređenju sa najnovijim mesijanizmom imao jednu nesumnjivu prednost – prednost celovitosti i doslednosti: njegove pristalice mogle su da polože jasan račun o svom nadanju. Na pitanje čime se osvedočuje posebna izabranost i posebna blizina Rusije Hristu, naši daleki, prepetrovski preci mogli su odgovoriti rečima inoka Filoteja, upućenim velikom knezu Vasiliju, ocu Groznog: „Saborna Crkva naša u tvom državnom carstvu jedina sada poput sunca sija pobožnošću u čitavoj podnebeskoj (sferi); sva pravoslavna carstva sabrala su se u tvom jedinom carstvu, na čitavoj zemlji jedini si ti – hrišćanski car.“
Isto su tako i Homjakov i Dostojevski mogli potpuno jasno odgovoriti zašto je za njih „pravoslavni narod“ – „iznad svih sinova zemlje“. Na isti način je i Solovjov, u srednjem periodu svog stvaralaštva, mogao podrobno i tačno objasniti zašto za so zemlje i za narod carski on smatra upravo ruski narod.
Baš ta jasnoća nedostaje savremenim pobornicima nacionalno-mesijanske ideje i to iz prostog razloga što je kod njih ta ideja otrgnuta od svih svojih istorijskih korena. Oni ne mogu da (ono) pravoslavno poistovete sa vaseljenskim zato što bi to značilo iz svog obrazovanja izbrisati Solovjova. Takođe je za njih postala nemoguća vera u teokratsku imperiju, u mesijansko rusko carstvo koju je sam Solovjov proživeo i odbacio.
Jače od teokratske propovedi Solovjova zvuči njegova proročanska opomena:
Pomiriti se u drhtanju i strahu,
Ko je mogao ljubavi zavet zaboraviti,
I treći Rim leži u prahu,
A četvrtog neće više biti.[10]
Da bi se naše nacionalno mesijanstvo izvuklo iz ovih ruševina, u naše vreme se zahteva velika smelost i najveći stvaralački napor. Srušili su se ne samo zidovi stare gorde građevine. Sam njen temelj, svojom trošnošću i uskošću, postao je neupotrebljiv i postao je konačno neprihvatljiv za savremenu religioznu svest. Na čemu se zasnivaju najnovija nacionalno-mesijanska očekivanja?
II
Tu se pred ruskom religijskom mišlju, kao u bajci o Ivanu Careviću, otvaraju tri puta. Izabere li ona srednji put, poći će pravo ispred sebe – biće joj i hladno, i biće gladna, i nikuda neće dospeti. Pođe li ona desno – sama će stradati, ali će zato konj ostati čitav. Na sreću, postoji još i treći, spasonosni put – na levo: tu se mora žrtvovati voljeni konj. Zato će sama religijska misao ostati čitava.
Prva dva puta već su isprobana. Srednjim putem pošao je S. N. Bulgakov koji predlaže neki kompromis između vaseljenskog ideala i stare slovenofilske koncepcije. S jedne strane, njegovoj pažnji nije promakla činjenica da je Dostojevski verovao ne samo u religiozni priziv nego u „izuzetnu misiju“ ruskog naroda.[11] S druge strane, međutim, u njegovoj vlastitoj religijskoj svesti protiv te izuzetnosti ustaje vaseljenska hrišćanska ideja. Da bi izašao iz te teškoće on je odlučio da žrtvuje izuzetnost, da smiri gordost nacionalnog mesijanstva posredstvom „asketskog regulisanja“ nacionalnog osećanja.[12] Ali taj pokušaj nalaženja srednjeg puta između Scile i Haribde vaseljenskog hrišćanstva i paganskog nacionalizma starog slovenofilstva nije bio od koristi ni religijskom mišljenju ni njenom omiljenom konju. S jedne strane, od „nacionalnog asketizma“ nacionalnom mesijanizmu postalo je i hladno i postao je gladan. On je oslabio i pobledeo do neprepoznatljivosti, skoro sasvim je izgubio svoju fizionomiju. S druge strane, zaželevši se vaseljenskog hrišćanstva religiozna misao nije dobila tu novu hranu koja bi je mogla zasititi: ona nije postigla cilj i nije se pomerila napred zato što nije odlučila da se rastane sa voljenim konjem.
Rešenje do koga je došao S. N. Bulgakov jednako je nezadovoljavajuće i sa gledišta doslednog nacionalnog mesijanizma i sa gledišta doslednog hrišćanstva. On jasno vidi da nacionalni mesijanizam lako prelazi u ono „što se obično naziva nacionalizam“. Prema njegovim rečima, „ideja izbora isuviše lako se izrođava u svest o posebnoj privilegovanosti, međutim, kako ona mora roditi izoštreno osećanje odgovornosti i povećavati strogost prema sebi“. „Nacionalni asketizam mora postavljati granicu nacionalnom mesijanizmu, koji se inače pretvara u karikaturalni odbojni nacionalizam“.[13]
U ovim rečima pokazuje se najslabija tačka čitave konstrukcije S. N. Bulgakova. „Ograničeni mesijanizam“ je upadljiva unutrašnja protivrečnost. Jedno je od dvoje: ili dati narod uistinu jeste narod-Mesija, jedinstveni narod u svetu, prizvan da objavi spasenje čitavom svetu, ili on uopšte nije Mesija. Mesijansko pozvanje „izabranog naroda“ ne može biti ni ograničeno, niti ga ovaj može deliti sa bilo kojim drugim narodom. U ovo se možemo uveriti na primeru onog jedinstvenog nacionalnog mesijanizma, čija se istinitost sa hrišćanskog gledišta pokazuje potpuno verodostojnom. Da Jevreji u Starom Zavetu nisu bili jedinstveni izabrani narod, prizvan da rodi Hrista, da Stari Zavet uopšte nije Bog sklopio s jedinim Izrailjem, za razliku od ostalih naroda, Izrailj ne bi bio narod-bogonosac i mesijanski narod.
Ograničavati izuzetnost nacionalnog mesijanizma znači naprosto uništavati ga. U vezi s ovim, mesijanska teorija S. N. Bulgakova u velikoj meri je poučna. Prema njegovom tumačenju, „slovenofilski izraz ‘ruski Hristos’ može se shvatiti, između ostalog, i u smislu konstatovanja one činjenice da različiti narodi, kao realno različiti među sobom, svaki na svoj način prihvataju Hrista i menjaju se tim prihvatanjem. U tom smislu može se govoriti (potpuno ozbiljno i bez senke ikakvog svetogrđa) ne samo o ruskom Hristu nego i o grčkom, o italijanskom, o nemačkom isto tako, kao i o nacionalnim svecima“.[14]
Ovo tumačenje je u svim aspektima i sa svakog gledišta neprihvatljivo. Dostojevski, koji je zapravo mislio da svet mora biti spasen Zapadu nepoznatim ruskim Hristom, uvideo bi u priznanju nemačkog i italijanskog Hrista potpuno rušenje svoje vere u „narod-bogonosac“ i bio bi u pravu zato što je čitav smisao te vere u tome da su jedino ruskom narodu „dati ključevi života i nove reči“. S druge strane, potpuno nezadovoljena ostaje i vaseljenska, hrišćanska svest.
Ideja „ruskog Hrista“, kako je shvata S. N. Bulgakov, tim pre je sablažnjiva i opasna što je kod nje zabluda pomešana sa nekom mrvicom istine, pa stoga ne pada odmah u oči. Istina je tu sadržana u konstatovanju činjenice da različiti narodi prihvataju Hrista svaki na svoj način. Zabluda se pak sastoji u podizanju te činjenice u princip ili normu. To je najlakše objasniti poređenjem. Moguće je da različiti narodi na različite načine prihvataju ne samo Hrista nego i sunčevu svetlost, pošto ne vide jednako sve boje spektra. Na primer, stari Grci nisu more nazivali plavim nego „ljubičastim“, usled čega postoji pretpostavka da plavi zrak u sunčevoj svetlosti oni nisu videli. Moguće je da i sada postoje druge činjenice slepila za boje, različite kod različitih naroda. Mi, međutim, nećemo početi na osnovu toga govoriti o grčkom suncu, nemačkom ili italijanskom i tvrditi da nam je svima bliže rusko sunce. Prema rečima S. N. Bulgakova, istinska religija, „budući nadnarodna po svom sadržaju, ne ostaje beznarodna prema načinu usvajanja“.[15] Potpuno je tačno, ali zašto nam se ipak čini čudnim i čak smešniim govoriti o istini nemačkoj, italijanskoj ili ruskoj; zašto to u svim drugim slučajevima očigledno narušavanje jedinstva istine odjednom prestaje da bude očigledno kada se povede reč o najvišem otkrivenju bezuslovne Istine – o Hristu? U svim drugim slučajevima za nas je u prvom redu sama Istina u njenoj punoći. Zašto mi onda kod Hrista, pre svega, tražimo i tvrdimo našu „Svetu Rusiju“, naš nesavršeni nacionalni ugao gledanja sa njegovom neizbežnom ograničenošću i slepilom za boje? I da li je dopustivo to slepilo za boje pretvarati u određenje same istine, tj. u datom slučaju – samog mesijanstva! Hristos ruski, italijanski i nemački – pa to je isto što i ljubičasto, zeleno ili plavo sunce.
Prema S. N. Bulgakovu, „sposobnost potpuno osobenog prihvatanja božanske punoće, izdvajanja iz nje posebnog zraka iz božanske plirome i jeste ono što je za religijsko gledište u prirodi nacionalnosti najvrednije i najvažnije“.[16] Tu i pada u oči kobni nedostatak čitave razmatrane tačke gledanja. Jer božanska pliroma objedinjuje u sebi sve zrake spektra, svu tu beskonačno raznovrsnu dugu boja koja čini sadržaj duhovnog života svih nacionalnosti. Nije li pak u prirodi nacionalnosti najvažnija i najvrednija njena sposobnost da se primi jedino i samo svoj osobeni zrak? Ne znači li to nacionalnu ograničenost uzdići do ideala i norme? To je nepravično, pre svega, što se tiče same nacionalnosti. Potpuno je tačno da svaka nacionalnost ima svoj „osobeni zrak“; ali najvažnije i najvrednije u njoj nije njena sposobnost da se odvaja i zatvara u tu svoju osobenost nego njen priziv da taj zrak objedini sa svim drugim zracima u jedinstvo plirome, njena sposobnost da ih sve vidi u jedinstvu belog sunčevog zraka. Time se konačno ruši „nacionalni mesijanizam“ u njegovoj ublaženoj bulgakovljevskoj formi. Nacionalan može da bude samo ovaj ili onaj ograničeni ugao gledanja na mesijanstvo, ali nipošto mesijanstvo samo. Za slučaj da se ovo što je rečeno o ovoj stvari pokaže nedovoljno uverljivim, dozvoljavam sebi da podsetim kako je gledište S. N. Bulgakova mnogo vekova pre njega bilo poznato Apostolu Pavlu i sa njegove strane izazvala protest koliko vatren toliko isto i uverljiv.
Prema rečima S. N. Bulgakova, „nama, Rusima, bliži je i pristupačniji je upravo naš ruski Hristos, Hristos Prep. Serafima i Prep. Sergija, negoli Hristos Bernarda iz Klervoa ili Katarine Sijenske ili čak Franciska Asiškog“.[17] Sa čisto faktičkog gledišta to je, razume se, isto tako tačno kao i ono da je katolicima bliže Petrovo hrišćanstvo, a protestantima – Pavlovo hrišćanstvo. Ali nama je faktički, može biti, još bliže hrišćanstvo Oblomova. Eto zašto ćemo se, ako pokušamo da naše faktičko uzdignemo do normalnog i dužnog – suočiti sa kategoričkom zabranom Apostola Pavla.
Ta činjenica da Istinu vaseljensku i opštenarodnu ljudi usvajaju na svoj način i da u hrišćanstvu postoje različiti uglovi posmatranja, razume se, nije izmakla njegovoj pažnji. On je znao da postoji hrišćanstvo Petrovo, Pavlovo i Apolovo. Ali se on sa odlučnom osudom izjasnio o onima koji te različite načine prihvatanja istine primaju za obojenje same istine.
„Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli. Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih, da su među vama svađe. A ovo vam kažem zato što svaki od vas govori: Ja sam Pavlov, a ja Apolov, a ja Kifin, a ja Hristov. Zar se Hristos razdijeli? Da se Pavle ne razape za vas? Ili se u ime Pavlovo krstite?“ (1. Kor 1, 10–13).
Isto bi to odgovorio Apostol Pavle i onima koji misle da nam je najbliži Hristos Serafima i Sergija i da je to svoje, posebno „blisko“ u nacionalnosti sa religijskog gledišta najvrednije. Apostol svim hrišćanima, bez razlikovanja nacionalnosti, savetuje da se sjedine u istoj misli o Hristu. I u tome se sastoji ona linija razdvajanja koja deli istinskog Mesiju od lažnog partikularističkog „mesijanizma“.
Istinski Hristos sjedinjuje oko sebe u istoj misli i u istom razumu sve narode. On je svuda gde se skupe dvoje ili troje u ime Njegovo. Ali ko će se sabrati u ime ruskog Hrista? On će odgurnuti ne samo Nemce i Italijane, nego čak i same Ruse. Vernici će se sjediniti sa nevernicima u živom protestu protiv njega. A to je stoga što je pravi nadnarodni Mesija i potrebniji i bliži pravoj religioznoj svesti nego ograničeno nacionalno božanstvo. Taj istinski Hristos u koga smo spremni da verujemo uzdiže nas iznad naših nacionalnih slabosti, a ne utvrđuje nas u njima. Pomračenju vaseljenske ideje došao je kraj i nacionalnom mesijanstvu suđen je isti takav zaborav kao što je Apostol Pavle osudio hrišćanstvo domaćih Hlojinih.[18]
III
Drugi pokušaj da se on vaskrsne pripada N. A. Berđajevu koji je odlučno izabrao put nadesno; on tvrdi nacionalno mesijanstvo u svoj njegovoj čistoti i celovitosti, bez ikakvog kompromisa sa bilo kojim najnovijim tokovima. Tu konj ostaje čitav, ali zato strada konjanik; za religijsku misao taj put je najopasniji zato što ovde ona neizbežno gubi svoj vaseljenski sadržaj.
Kod N. A. Berđajeva taj antagonizam između nacionalno-mesijanskog i vaseljenskog ispoljava se u vanredno jasnoj i određenoj formi. Već sam ukazao da on u mesijanizmu nasuprot misionizmu vidi isključiv priziv jednog izabranog naroda – naroda Božijeg – za razliku od ostalih. O tome on govori doslovno ovako:
„Dati narod je izabrani narod Božiji, u njemu živi Mesija. Svaki mesijanizam se koreni u starojevrejskom mesijanizmu. Tako su poljski mesijanisti verovali da je poljski narod Hristos među narodima, da je stradanje Poljske bilo raspeće Mesije, da je to izabrani narod i izuzetan, prizvan da bude predskazivač nove hrišćanske epohe.“[19]
N. A. Berđajev uopšte ne primećuje da je u ovim njegovim rečima sadržana najzlobnija kritika njegovog vlastitog gledišta. Ako se ruski nacionalni mesijanizam „koreni u starojevrejskom mesijanizmu“, onda je jasno da on predstavlja povratak na onaj starozavetni način mišljenja koji u Novom Zavetu ne može imati opravdanja ni primene. Osnovna razlika Novog Zaveta od Starog upravo se i sastoji u tome što je potonji nacionalni dok je prvi univerzalni, opštenarodni. Mesijanizam je upravo utvrđivanje posebnog zaveta između Boga i bilo kog određenog izabranog naroda Božijeg. Kakav je pak osnov kod N. A. Berđajeva da tvrdi takav zavet između Boga i Rusije?
Od empirijskih argumenata svoje vere u „narod-bogonosac“ on se odriče i u tome je on, razume se, u pravu: činjenicama uopšte nije moguće ni obrazložiti ni opovrgnuti religioznu veru, tim pre u datom slučaju kada je usled velikog mnoštva negativnih činjenica vera u „narod-Mesiju“, prema priznanju njenih vlastitih zastupnika, izložena „vatrenim iskušenjima“.
Umesto toga, N. A. Berđajev sanja o mističkom obrazloženju. Prema njegovim rečima, „duh naroda shvata se samo mističkom i umetničkom intuicijom. A njegovo religiozno prizvanje zavisi od proroštavâ“.[20] „Nemoguće je zasnovati ikakav mesijanizam na veri kao na istorijskoj i etnografskoj činjenici, tj. na veri kao objektu istorijskog saznanja; mesijanizam je moguće zasnovati samo na veri kao na činjenici unutrašnjeg otkrivenja i proziranja, na veri kao subjektu saznanja.“[21]
N. A. Berđajev se sa preteranim poverenjem odnosi prema unutrašnjem otkrivenju ili mističkoj intuiciji. Sudeća prema njegovoj Filosofiji slobode,[22] on je čak sklon da smatra kako intuicija ne podleže diskurzivnom mišljenju. Na opasnost od takvog gledišta već odavno je ukazano u poznatoj priči o svetitelju kome se javio zao duh u liku anđela svetlosti. Ugodnik nije raspoznao da ovaj ima noge petla i poklonio mu se, a zao duh ga je poduhvatio i počeo da kruži u plesu. Iz ovoga sledi da pre nego što se dâ poverenje „intuiciji“ treba brižljivo razmotriti na kakvim se nogama ona drži. Da je to pogrešan pravac opominje drugi, više uopšte ne legendarni izvor koji bi morao imati bezuslovnu verodostojnost za N. A. Berđajeva. Apostol Jovan kaže: „Voljeni, ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer su mnogi lažni proroci izišli u svet“ (1 Jn 4, 1). Apostol tu pak daje diskurzivnom mišljenju kriterijum za proveravanje duhova i proroštva: „Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista“ (1 Jn 4, 2–3).
Ispitujući s tog gledišta „unutrašnje proziranje“ N. A. Berđajeva, moramo se uveriti u njegovu potpunu protivrečnost sa objektivnim javljanjem Hrista koji je došao u telu. U objektivnom otkrivenju ne samo da nema bilo kakvih tragova ruskog gledišta nego se ono direktno isključuje i po duhu i po slovu Jevanđelja. Odlučno ćuteći o bilo kakvom isključivom odnosu Hrista s bilo kojim jednim narodom ono jasno i kategorično govori o opštem prizvanju svih njih.
„Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Mt 28, 19–20).
Eto zašto se na tlu Novog Zaveta tako jasno pokazuje neosnovanost međusobno uništavajućih mesijanskih pretenzija različitih naroda, svejedno da li su Rusi, Poljaci ili Portugalci, o kojima je nedavno bilo saopšteno u jednoj od naših novina.
S čisto ljudskog gledišta, potpuno je shvatljiva i prirodna ta pretenzija da svoje rođeno, domaće ili narodno zauzme prvo mesto u Bogu ili posle Boga. U osnovi svakog nacionalnog mesijanstva leži jedna te ista do sada neumrla i uvek podjednako neosnovana pretenzija matere sinova Zevedejevih. Hristos govori učenicima o svojoj smrti i vaskrsenju. A ona žuri da prikači večnim obećanjima svoju zemaljsku, materinsku, pagansku želju. „Reci da sjednu ova moja dva sina, jedan sa desne strane tebi, a jedan s lijeve strane tebi, u carstvu tvojemu“ (Mt 20, 21). Uopšte, naš nacionalni mesijanizam izražava želju dosta blisku ovoj da naša mati Rusija sedi u Carstvu Božijem na desnu ruku od Spasitelja. Suštinu stvari, razume se, ne menja to da li smo se domogli tog dela za sinove ili za mater. Odgovor Spasiteljev ostaje jedan te isti.
„Znate da knezovi neznabožački gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama; i koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga“ (Mt 20, 25–27).
Gde postoji istinski Mesija tamo, prema tome, nema mesta sporovima o prvenstvu ni među ljudima, ni među narodima. Svaki narod, kao i svaki čovek, mora da misli samo o svojim obavezama i o svom služenju, a ne o svojim prednostima pred drugim narodima. Samim tim, uprkos N. A. Berđajevu, opravdan je ne mesijanizam nego misionizam što se tiče nacija. Svaki narod ima svoju službu, svoje prizvanje i svoju misiju u Carstvu Božijem. Drugog rešenja ne može biti s gledišta religije univerzalne koja stoji na tom da je u kući Oca Nebeskog mnogo stanova.[23]
Ako se N. A. Berđajevu čini da je upravo mesijanska nacionalna svest vaseljenska i religiozna svest, „prožeta verom u Mesiju“ (nav. delo, 210), to upravo i znači da on nije otkrio odvažnu obmanu prerušenog paganskog nacionalizma. Opasnost je velika; taj nacionalizam nije tek jednom zavrteo ljudske glave izobličujućom maskom istine; i stvar se uvek završavala plesom zlog duha.
Kod N. A. Berđajeva do toga još nije došlo, ali se i kod njega primećuju zloslutni znaci vrtoglavice izazvane nacionalnom gordošću. Tako, na primer, on misli da jedino Rusi osuđuju Nebeski Jerusalim koji silazi na zemlju. Time kao da se „Rusi radikalno razlikuju od ljudi Zapada, koji su se lepo smestili i zadovoljni su što imaju svoj grad“ (nav. delo, 245–246). U suštini, pa to znači tvrditi da je religioznost uopšte isključivo ruska crta, jer šta je uopšte takva religioznost izvan „traženja grada“? U svojoj patriotskoj zaslepljenosti N. A. Berđajev ne primećuje ovde ni Blaženog Avgustina, ni Franciska Asiškog, ni Jovanku Orleanku, ni nemačke mistike, niti sve ono što čini religijsku ideju i religijski život Zapada.[24]
Ali je još opasnija od toga zaslepljenost na naš vlastiti račun, veličanje naših nacionalnih svojstava, pri tome ne samo vrlina nego i samih mana. Tako, na primer, N. A. Berđajev primećuje unutrašnju protivrečnost slovenofilskog mesijanizma, ali mu te protivrečnosti pripisuje u zaslugu, podižući dvostrukost u princip.
Prema njegovim rečima, „u Homjakovljevim pesmama odražava se dvostrukost slovenofilskog mesijanizma: ruski narod je smiren i taj smireni narod je svestan sebe kao prvog, jedinstvenog u svetu. Slovenofilska svest bičuje grehe Rusije, ali isto i poziva Rusiju na ispunjenje odvažnog, gordog zadatka. Rusija mora reći svetu tajnu slobode, nepoznatu zapadnim narodima. Smireno pokajanje u gresima, samouništenje, nacionalno smirenje smenjuju se, kod Homjakova, sa ‘grmljavinom pobede, širi se’. Homjakov želi uveriti kako ruski narod nije ratnički, ali sam on, tipično ruski čovek, bio je pun ratničkog duha i to je bilo plemenito u njemu. On je odbacio sablazni imperijalizam, ali je istovremeno želeo vladavinu Rusije ne samo nad slovenstvom nego i nad svetom“ (nav. delo, str. 220).
Izgledalo bi kao da odavde sledi samo jedan mogući zaključak: hrišćanstvo ne trpi takve protivrečnosti, ono je nespojivo sa tom gordošću koja bilo šta relativno, svejedno da li je to nacionalno ili lično, podiže u bezuslovno. Tako, međutim, ne rasuđuje Berđajev.
Prema njegovom mišljenju, „ta antinomičnost mesijanske svesti je neizbežna, ta svest je protivrečna po suštini i ta protivrečnost nije odricanje njene istine. Nemoguće je racionalistički prevladati protivrečnosti slovenofilske svesti – nužno je prihvatiti ih i iživeti. Najsmireniji narod je najgordiji narod. S tim ništa ne možeš učiniti. S mesijanskom svešću ne miri se samo (?) samozadovoljstvo i poklonjenje goloj činjenici“ (nav. delo, str. 220).
Zbog čestih zloupotreba pojma „antinomizma“ u poslednje vreme, neće biti suvišno setiti se da se uzima kako se pod „antinomijom“ razumeva nužna protivrečnost s kojom se misao neizbežno sudara prilikom istraživanja ovog ili onog filosofskog pitanja. S ovog gledišta prinuđeni smo uveriti se u odsustvo bilo čega sličnog „antinomiji“ tamo gde je vidi N. A. Berđajev. Ako se ovaj ili onaj narod smiruje pred Bogom i ujedno gordi visokim prizvanjem, koje on stvarno ima, onda tu ne samo da nema antinomije nego čak ni protivrečnosti, zato se „gordošću“ u datom slučaju naziva ne odsustvo smirenja nego naprosto priznanje dostojanstva za sebe što je potpuno saglasno sa smirenjem. Čovek može priznavati za sebe carsko dostojanstvo u odnosu na nižu prirodu i da se ujedno smiruje pred višim Božanskim svetom; tu se čak smirenje i gordost ne sukobljavaju među sobom i ne protivreče jedno drugom zato što se odnose na različite sfere bića. Obrnuto, u nacionalnom mesijanstvu N. A. Berđajeva postoji nesumnjiva protivrečnost, ali ona u sebi ne sadrži antinomiju zato što predstavlja jednostavnu i lako otklonjivu grešku. Tu „narod-bogonosac“ u jedno te isto vreme je najsmireniji, zato što se smiruje pred Mesijom kao višim, i najgordiji, zato što o sebi samom misli kao o narodu-Mesiji, briše samu granicu između višeg i nižeg u ime koje se mora smiriti. Tu imamo samohvaljenje koje je stvarno nespojivo sa smirenjem. Narod, „koji smireno misli za sebe da je Mesija“ i koji se kao takav gordi svojim preimućstvom pred drugim narodima prosto-naprosto u svom licu meša crte Hrista i Velzevula. Potreban je veliki stepen zaslepljenosti pa da se ovde ne vide petlovske noge kod anđela i da se prihvate za antinomiju.
Jasno je da se naša epoha buđenja i podizanja religiozne svesti javlja ujedno i kao kritički period religioznih iskušenja i do sada nečuvenih sablazni. Religiji neprijateljske sile čine sve moguće da za sebe iskoriste nove izvore oduševljenja, da zamagle misao, da ovladaju maštom i obmanu religijsko traženje. Da ne bi postali žrtve obmane, katkad grube a katkad i tanane, treba udvostručiti budnost i s velikom kritičkom opreznošću odnositi se prema svim religijskim učenjima. U naše vreme oglašeno je mnogo tumačenjâ vere koja se, pri dubokim principijelnim razlikama u drugim aspektima, podudaraju u zajedničkoj težnji da lokalizuju Hrista – da na mesto Njegove univerzalne pojave postave nešto pomesno, ograničeno. Jedni tvrde da je „On – ovde u potajnim odajama“, da vodi tajanstvene razgovore sa kružocima posvećenih. Drugi prigovaraju: ne, On je tamo u Jasnoj Poljani; treći poistovećuju Njegovo carstvo sa revolucijom; oni pretpostavljaju da je On u levim partijama i iznuđuje aplauze na masovnim saborima intelektualaca. Na kraju, četvrti izjavljuju: ne, On putuje po čitavom prostoru ruske zemlje, druži se sa buntovnicima, ali uopšte podseća na „ujka Vasju“.[25]
Jevanđelje, kao što je poznato, preporučuje da se ne veruje svim tim izjavama da je Hristos „evo ovde ili eno tamo“, i da se čeka na svemirsku pojavu Sina Božijeg koja će kao munja preseći nebo s kraja na kraj.
U očekivanju te pojave moramo se odreći svega onoga što ograničava i sužava opštenarodno mesijanstvo, uključujući i [odricanje od] nacionalnog mesijanizma.
IV
Tu pred nama se otvara jedinstveni spasiteljski put na levo. Konj starog slovenofilstva mora biti predat na milost i nemilost kritici, ali njegova pogibija će se pokazati spasiteljskom za konjanika. Žrtvujući tu zemaljsku pristrasnost, on ne samo da je ostao čitav nego se odvaja od zemlje, podiže se iznad šume nepomične i nalazi put prema žar-ptici.
Ovde religiozna misao ne mora da izumeva ništa novo. Taj čarobni put kojim predstoji da prođe naš Ivan Carević jeste zapravo odavno prokrčeni i veliki put koji starinom mnogo prevazilazi ne samo slovenofilstvo nego i samu Rusiju. Na njega je ukazao Spasitelj, prošli su ga Njegovi učenici i sa izvanrednom jasnoćom ga je prikazao „apostol jezikâ“.[26] Kod njega ćemo naći hrišćansko učenje o nacionalnosti vanredno skladno, celovito i izraženo sa iscrpnom punoćom.
Poslednje Spasiteljeve reči, upućene apostolima, jasno i razumljivo svedoče o tome gde posle vaznesenja Hristovog treba tražiti istinskog Mesiju. Reči – „i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka“ (Mt 28, 20) – neposredno se povezuju sa nalogom učiti i krstiti sve narode i direktno ga nadopunjava. Jasno je da Mesija i mesijanstvo borave „do svršetka veka“ ne u posebnom nacionalnom načinu usvajanja Istine nego u svenarodnom učenju i krštenju. Ovde pak, u tom sjedinjenju svih jezika u Hristu, a ne u izdvajanju „posebnog zraka“ iz božanske plirome, otkriva se pozitivni smisao i vrednost svake nacionalnosti.
Samo postojanje nacionalnog mesijanizma moguće je samo zahvaljujući zaboravu Pedesetnice. Ona ne bi imala mesta da se apostoli kroz silazak Sv. Duha nisu oslobodili posebne bliskosti s nacionalnim jevrejskim mesijanstvom. Apostolima pravog mesijanstva na zemlji bili su podjednako bliski svi narodi i stoga je njihovo više religiozno nadahnuće progovorilo svim jezicima u svetu. Dva velika čuda desila su se na Pedesetnicu: prvo, ona je sabrala sve narode zemlje u jednom ispovedanju; drugo, ona je utvrdila pozitivno prizvanje svakog naroda kroz ukidanje prirodnih granica među nacionalnostima. Osnovna razlika među nacionalnostima – jezik – tu ne samo da se nije ukinuo nego je dobio više utvrđenje i osvećenje. Svaki narod je u tom otkrivenju svenarodnog Mesije našao svoj osobeni ognjeni jezik. Ali su u Pedesetnici ti osobeni jezici prestali da budu granice za svenarodno opštenje. Za nastavljače i sledbenike Mesije svi jezici zemlje postali su podjednako prozirni i shvatljivi. „A u Jerusalimu boravljahu Judejci, ljudi pobožni iz svakog naroda koji je pod nebom. Pa kad nastade ova huka, skupi se narod, i smete se; jer svaki od njih slušaše gde oni govore njegovim jezikom. I divljahu se i čuđahu se svi govoreći: Gle, zar nisu svi ovi što govore Galilejci?“ (Dap 2, 5–8). Oni koji tvrde da jezici moraju ne da spajaju ljude u Hristu nego da Hrista razdeljuju na mnoštvo razdvojenih pojava prema nacionalnostima, otvoreno zamenjuju Pedesetnicu vavilonskom kulom.
U osnovi ove zablude leži mešanje prirodnih osobenosti svakog naroda s njegovom mističkom idejom, prirodnog jezika i jezika ognjenog. Prirodni jezik svakog naroda odvaja ga i razlučuje od ostalih. Obrnuto, njegov ognjeni jezik ne zna za nacionalne prepreke; svim ljudima blizak i shvatljiv, on se obraća svim narodima i svim prenosi najviše duhovne darove. Nije svima dato da govore tim proročkim jezikom narodnog genija, nego samo njegovim najvišim predstavnicima i nosiocima – najvećim propovednicima, tvorcima umetnosti i misliocima koje je večna mudrost izabrala za svoje glasonoše. Ali ma kako bili malobrojni ti izabranici Božiji, njihov ognjeni jezik a ne haotični ljudski narodski govor izražava smisao narodnog života. Ne u izdvajanju nego u objedinjavanju sviju čuje se pravi mistički jezik svake posebne narodnosti.
Potpuno je tačno da svenarodno nije beznarodno: u mesijanstvu se narodnosti ne ukidaju nego se međusobno objedinjuju; ali to baš i znači da među narodima ono izražava objedinjavajuće a ne odvajajuće načelo, svejedinstvo koje ih ispunjava zajedničkim životom. Upravo tako prikazuje Apostol Pavle normalan, prikladan odnos naroda prema Hristu. Čovečanstvo mu se prikazuje u vidu jednog drveta čiji je koren – Hristos, a pojedine narodnosti – grane. I s ovog gledišta on upozorava narode protiv zanošenja lažnim mesijanizmom. Jedinstveni u svetu izabrani, mesijanski narod otpao je od Boga; znači li to da u Novom Zavetu neki drugi narod umesto Izrailja treba da postane izabrani narod Božiji? Na ovo pitanje Apostol jezika odgovara kategoričkim odricanjem. „Ako je kvasac svet, to je i testo; i ako je koren svet, to su i grane. Ako li se neke grane odlomiše i ti, koji si divlja maslina, pricepio si se na njih i postao zajedničar korena i sokova maslinovih, ne preuznosi se nad granama; ako se pak uznosiš, ne nosiš ti koren nego koren tebe. Reći ćeš, dakle: Odlomiše se grane, da se ja pricepim. Dobro! Neverovanjem se odlomiše, a ti verom stojiš. Ne ponosi se, nego se boj. Jer kad Bog prirodne grane ne poštede, neće možda ni tebe poštedeti“ (Rim 11, 16–21).
S gledišta ovog organskog shvatanja uzajamnih odnosa mesijanskog i narodnog, jasno se pokazuje laž svakojakog nacionalnog mesijanizma. Gledište Dostojevskog razotkriva se u tome što ono prihvata granu za drvo; a ublaženi mesijanizam, koji tvrdi nama posebnu bliskost ruskog Hrista, pretvara se u očigledno fantastičan sud, budući da nam je na svenarodnom drvetu života odvojena grana veća od korena.
V
Kao dopuna svemu rečenom o odnosu našeg nacionalnog mesijanizma prema religijskoj, hrišćanskoj svesti ostaje da se ukaže na onu štetu koju on donosi nacionalnoj samosvesti. U njemu nalazimo osnovni nedostatak svake lažne idealizacije: podižući naše relativno zemaljsko, ljudsko u bezuslovno i nezavisno, on samim tim greši i protiv Bezuslovnog i protiv relativnog. U ideji „ruskog Hrista“ u jednakoj meri se izopačava i lik Hrista i ruska nacionalna ideja. Može biti, upravo zahvaljujući tom iskrivljavanju mi sve do sada o njoj tako malo znamo. Oduševljenje zamišljanom Rusijom omelo nas je da razmotrimo kako treba stvarnu Rusiju i, što je još gore, rusku nacionalnu ideju; duhovni oblik Rusije hronično se zastire fantastičnim snom „naroda-bogonosca“.
Pokazalo se to baš u najkrupnijim pojavama naše religijske misli, kod slovenofila, kod Dostojevskog, kod Solovjova. Slovenofili su osnovno određenje ruskog narodnog duha videli u tome da je ruski narod – pravoslavni narod. Ali, da li im je uspelo da objasne specifične osobenosti pravoslavlja, one pozitivne crte koje ga čine vrednim? Ne, a uzrok tog neuspeha sastoji se u onom istom prvorodnom grehu, u kobnom mešanju ruskog, pravoslavnog i vaseljenskog.
Za Homjakova je nemoguće samo postavljanje pitanja o specifičnim osobenostima istočnog pravoslavnog hrišćanstva zato što, uprkos Apostolu, ono za njega nije grana nego čitavo drvo. On ne može pravoslavlje da prizna kao osobenu, specifičnu pojavu hrišćanstva zato što ga poistovećuje sa samim hrišćanstvom. Pravoslavno ili vaseljensko hrišćanstvo za njega je jedno te isto. Zato on pravoslavlje određuje pomoću onih opštih crta koje čine svojstva hrišćanskog crkvenog ideala uopšte. Govoreći rečima N. A. Berđajeva, kod njega je „sva svetinja vaseljenske crkve Hristove – sloboda, ljubav, organskost, jedinstvo – sve je sadržano samo u istočnom pravoslavlju, u zapadnom pak katoličanstvu ničega toga nema, postoje samo skretanja i grehovi ljudski“.[27]
Solovjov je s pravom ustao protiv te veroispovedne uskosti. Ali da li je on dao koliko-toliko zadovoljavajuće rešenje pitanja o religioznom značenju pravoslavlja i o religioznom zadatku Rusije? Sve što je on govorio po ovom predmetu u prvom i srednjem periodu svog stvaralaštva duboko je nezadovoljavajuće. A uzrok tome je isti taj zanos nacionalnim mesijanizmom, mada je on kod Solovjova izražen u potpuno drugoj formi nego kod Homjakova. Homjakov nije shvatio ono pomesno, osobeno u pravoslavlju zato što ga je poistovetio sa vaseljenskim. Obrnuto, Solovjov se prema tim pomesnim osobenostima odnosio bez dužne pažnje, zanemarujući ih upravo zato što su ove za njega bile pomesne. Njegovu pažnju je zaokupio san o univerzalnom mesijanstvu Rusije. On je poistovetio rusku nacionalnu ideju sa ovaploćenjem samog hrišćanstva u životu čovečanstva, sa ostvarenjem Carstva Božijeg na zemlji u liku vaseljenske teokratije. Ali, upravo stoga što je Rusija za njega bila ne samo narod Božiji, narod mesijanski, on je negirao sve individualne, osobene crte u ruskom narodnom karakteru. To individualno, osobeno kod njega se utopilo u apsolutnom, univerzalnom.
A kao rezultat toga, kada se srušila fantastična građevina vaseljenske teokratije, od solovjovljevskih karakteristika „ruske nacionalne ideje“ nije ostalo ništa. Mi i do sada izuzetno malo znamo šta je ona. Isuviše dugo su nas držali u uverenju da ruski čovek nije naprosto čovek s određenim konkretnim crtama rase i narodnosti nego „svečovek“ koji sadrži crte svih nacionalnosti što neizbežno vodi gubitku vlastite nacionalne fizionomije. Navikli smo da u Rusiji vidimo čitav svet i već počinjemo govorkati o tome da u njoj nema ničeg pomesnog jer ona nije Zapad, niti je Istok, nego „Istoko-Zapad“. Brižljivo su nam usađivali misao da je Rusija ili narod-Mesija ili ništa, da su vaseljensko i istinsko rusko jedno te isto. Kada se ruši taj odvažni san, mi obično odmah padamo u preuveličano razočarenje. Našem nacionalnom karakteru svojstveni maksimalizam prisiljava nas da u svim životnim pitanjima postavimo dilemu – „ili sve, ili ništa“. Eto zašto tako lako od neizmernog veličanja prelazimo na neizmerno očajanje. Ili je Rusija narod-bogonosac ili je ona najništavniji narod, a može biti da čak uopšte i nije narod nego besmisleni mehanički konglomerat, kolos na glinenim nogama koji će se ubrzo srušiti od spoljašnjeg udarca.[28]
Od tog razočarenja samo jedno nas spasava – ne podlegati krajnjem i lažnom zanosu. Čim se uverimo da Rusija nije istovetna s kućom Oca Nebeskog ni u stvarnosti, niti u ideji, shvatićemo svu neumesnost našeg očajanja. Rusija vaseljensko hrišćanstvo nije ostvarila ne stoga što je on ništavan, prezren narod ili „konglomerat“, nego zato što joj je u velikoj i prostranoj kući Očevoj suđeno da zauzme samo jedan od stanova.
Rusko nije istovetno sa hrišćanstvom nego predstavlja izuzetno vrednu nacionalnu i individualnu osobenost u hrišćanstvu koja nesumnjivo ima univerzalni, vaseljenski značaj. Oslobodivši se lažnog antihrišćanskog mesijanizma, neizbežno ćemo biti dovedeni do više hrišćanskog rešenja nacionalnog pitanja. Uočićemo u Rusiji ne jedinstveni izabrani narod nego jedan od naroda koji je zajedno sa drugim prizvan da dela veliko delo Božije upotpunjujući svoje vredne osobenosti isto toliko vrednim svojstvima svih drugih bratskih naroda.
Oslobođenje od nacionalnog mesijanizma za nas je nužan uslov proziranja u naš stvarni religijski priziv. Očigledan dokaz za to je poslednji period Solovjovljevog stvaralaštva. Upravo zahvaljujući propasti njegovog gordog sna o trećem Rimu njemu su se otvorile oči za individualno, specifično i ujedno beskrajno dragoceno u pravoslavnoj i ruskoj religioznosti. U proročanskom viđenju „Tri razgovora“ on je pogodio duhovni lik Rusije; ukratko, uzgred nabačenim nagoveštajem on je o njoj rekao više nego u brojnim delima prethodne epohe. U sjajnom umetničkom obliku on je otkrio ono što ranije nikako nisu mogli shvatiti ni njegova, niti bilo čije teorije.
U „Tri razgovora“ nema ni traga od „naroda-bogonosca“, nego umesto toga postoje tri grane jednog hrišćanskog stabla koje nužno nadopunjuju jedna drugu, pripremajući u podjednakoj meri dolazak istinskog Mesije. Postoji hrišćanstvo Petrovo ili rimsko, hrišćanstvo Pavlovo ili protestantsko i hrišćanstvo Jovanovo – pravoslavno i rusko. Ruski narod, koga oličava starac Jovan, nije tu u većoj meri mesijanski narod od Italije koja je rodila kardinala Simona Baržoninija i Nemačke koja je svetu dala profesora Paulija.[29] Napuštena je smela misao da će velika sinteza vaseljenskog hrišćanstva biti delo jedino Rusije. Tu sintezu u „Tri razgovora“ ostvaruje ne bilo koji narod nego svi narodi u Hristu koji je sišao s neba na zemlju. A Rusiji pripada skromnija uloga: ona na zemlji ostvaruje ne objedinjavanje čitavog hrišćanskog sveta nego samo jednu neophodnu osobenost u hrišćanstvu. To je mističko hrišćanstvo koga oličava lik neumrlog Apostola Jovana – hrišćanstvo apokaliptičkih otkrivenja s njegovim proziranjem u tajnu ovaploćene Reči, u tajnu čoveka, oboženog u Hristu i koji, stoga, ne može više da umre. Solovjov kao i pre misli da je Istočna Crkva, za razliku od Zapadne, Crkva Predanja, ali sada samo on vidi u čemu je život tog predanja, u čemu se sastoji ta neumiruća, večna reč koju mora svetu kazati pravoslavna Rusija. I kako se jednostavno, prirodno i harmonično slaže mistički lik Apostola Jovana – episkopa koji živi u mirovini.
U tom starcu Rusija nalazi svoj pravi ognjeni jezik koji neustrašivo razobličava tajnu bezakonja, doživljavajući antihrista na način Apostola Jovana – kroz ispovedanje ovaploćene Reči. I tu se u proročanskom predviđanju filosofa oživljava čudo Pedesetnice. Ognjeni jezici ne razdvajaju narode nego ih objedinjuju. Hrišćanstvo Petrovo, Jovanovo i Pavlovo objedinjava se u zajedničkom ispovedanju.
Tu, kao i u Pedesetnici, postoji utvrđenje nacionalnih osobenosti i ujedno prevladavanje nacionalnih granica, zato što svaka osobenost, kako nacionalna tako i veroispovedna, daje svoj nužni udeo zajedničkoj hrišćanskoj stvari. U hrišćanstvu su podjednako neophodni i potrebni i „svetlost sa Istoka“, mističko pronicanje u tajnu poslednjeg, zagraničnog otkrivenja, i voljna, ljudska, rimska energija i duh slobodnog istraživanja protestantske Nemačke.
Takvo je predsmrtno otkrivenje najvećeg predstavnika ruske religijske misli. On je naznačio onaj put kojim treba ići da bi se proniklo u suštinu ruske religijske ideje. Prvi korak u tom pravcu mora se sastojati u odricanju od ruskog nacionalnog mesijanizma. Samo tada će žive crte naše nacionalne fizionomije prestati da se rastvaraju u Apsolutnom i zadobićemo našu pravu narodnu dušu. Jedan te isti zakon deluje i u životu pojedinih ljudi i u životu naroda. Da bi sačuvao svoju dušu narod je treba ne zavoleti nego zamrzeti u svetu porodicâ.
Izvor: Jevgenije N. Trubeckoj, Umozrenje u bojama i drugi ogledi, prir. i prev. Ilija Marić, Beograd: Otačnik – Bernar, 2017.
[1] Referat pročitan na zasedanju Religiozno-filosofskog društva 19. februara 1912. godine.
[2] „Ruslan i Ljudmila“ i „Život za cara“ su opere M. I. Glinke (1842. i 1836. godine respektivno). Muzičke pasuse J. N. Trubeckoja zanimljivo je uporediti sa mislima A. F. Loseva koje je ovaj izrekao u svom ranom članku „Dva osećanja sveta. Iz utisaka posle ‘Travijate’“, (najpre objavljen u zborniku Studenti žrtvama rata, Moskva, 1916, a preštampan u časopisu Don, 4/1990, ss. 169–174). – prim. V. V. S. [= Primedbe u okviru ovog članka napisao je V. V. Sapov u: Trubeckoй, E. N., Izbrannoe, Kanon, Moskva, 1995, ss. 467–468. Neobeležene napomene pripadaju autoru. – nap. I. M.]
[3] Vidi: Jn. 4, 5–42. – prim. V. V. S.
[4] Ima se u vidu Berdяev, N., Alekseй Stepanovič Homяkov, Moskva 1912. – prim. V. V. S.
[5] Ideju Moskve kao „Trećeg Rima“ razradio je monah Jeleazarovskog manastira u Pskovu Filotej (oko 1465–1542): „Яko dva Rima podoša, a tretiй stoit, a četvertomu ne bыti“. Podrobnije vidi: Malinin, V. N. Starec Eleazarova monastйrя Filofeй i ego poslaniя, Kiev 1901; Pamяtniki literaturы Drevneй Rusi. Konec XV – pervaя polovina XVI veka, Moskva, 1984. – prim. V. V. S.
[6] Navodi se Kurs ruske istorije V. O. Ključevskog. – prim. V. V. S.
[7] Citat iz pesme A. S. Homjakova „Rusiji“ (1839). Vidi: Homяkov, A. S., Stihotvoreniя i dramы, Leningrad, 1969, s. 112. – prim. V. V. S.
[8] Vidi reči kn. Miškina u Idiotu i Šatova u Zlim dusima. [Vidi: Idiot, č. 4, gl. VII; Besы, č. 2, gl. I, VII.]
[9] Vidi moj članak „Krušenie teokratii v tvoreniяh Solovьeva“, Russkaя Mыslь, januar 1912. godine.
[10] Citat iz pesme V. S. Solovjova „Panmongolizam“ (1894). Solovьev, V. S., „Nepodvižno lišь solnce lюbvi…“, Stihotvoreniя. Proza. Pisьma. Vosponinaniя sovremennikov, Moskva, 1990, 89. – prim. V. V. S.
[11] Dva grada, t. II, 240.
[12] Izvorni izraz S. N. Bulgakova (Dva grada, t. II, 290).
[13] Dva grada, t. II, 290.
[14] Dva grada, t. II, 298–299.
[15] Dva grada, t. II, 298.
[16] Isto tamo, 299.
[17] Dva grada, t. II, 299.
[18] U ovom poglavlju J. N. Trubeckoj podvrgava kritici članak S. N. Bulgakova „Razmišljana o nacionalnosti“ koji je najpre objavljen u časopisu Voprosы filosofii i psihologii, 1910, kn. III (103), a zatim ga je autor uključio u knjigu Dva grada. Vidi, takođe, Bulgakov, S. N., Sočineniя, v 2-h tomah, Moskva, 1993, t. 2, 435–457. – prim. V. V. S.
[19] A. S. Homяkov, 209.
[20] A. S. Homяkov, 178.
[21] Ibid, 151.
[22] Vidi: Berdяev, N. A., Filosofiя svobodы, Moskva, 1911.
[23] Jn 14, 2. – prim. V. V. S.
[24] To je tim čudnije što na drugim mestima iste knjige o Homjakovu on ustaje protiv preterane uskosti slovenofilskog nacionalizma.
[25] Lik iz pesme N. A. Njekrasova „Vlas“ (1855). – prim. V. V. S.
[26] Tj. Apostol Pavle koji je uočio da „nema razlike između Judejca i Jelina, jer je isti Gospod sviju“ (Rim 10, 12).
[27] Nav. delo, 94.
[28] Omiljeno poređenje Solovjova u trenucima očajanja i gneva.
[29] Likovi iz „Kratke povesti o antihristu“ koja ulazi u sastav Tri razgovora V. S. Solovjova.
