Isidora Sekulić (1877–1958)
Isidora Sekulić je 5. januara 1948. godine dva puta pisala Mladenu Leskovcu (1904–1991). Ubrzo nakon što mu je poslala pismo dobila je njegovo, i odgovorila mu je istoga dana. U tim pismima je, između ostalog, zapisala:
[I]
Sutra će Badnje veče. Ja tada, kao moji prapreci neznabošci, iznosim na drum večeru kurjaku, i činim neke napore da sagledam pretka u dubokoj prošlosti, ili da se dam sagledati od njega. Žižak od kandila na Badnje veče meni je čudesan signal… Pozdravite sutra naveče od mene Vašu porodicu; i čuvajte u sebi i u njima tajnu jedne čudesne svetske tradicije koja će možda opet jedared ujediniti svet. Rodilo se malo detence, i postalo neizmerno veliki čovek, i učinilo nešto, i kazalo ponešto što je važilo, i još važi, za jedan od najvećih kolektiva ljudstva.
Zima je, svirepo hladno. Ja još dva do tri puta dnevno dobijam i jezu. U postelju metnem termofor – i to me seća običaja u hladnoj, vlažnoj Engleskoj – ugrejem se, ali onda me zagrli nesanica.
[II]
Hvala na sećanju i pismu – da li za Božić? – kad polako otpada ono što čini toplinu toga datuma i te institucije. Odista, Božić se baš time i razlikuje od drugih praznika, crkvenih dana i datuma, što je institucija. U njemu, u pojmu „Božić“, u viziji „Božić“ – ima tako mnogo svega ljudskog i čovečnog, od paganskih, pa i prepaganskih vremena i radosti, da tom zagonetno toplom i privlačnom danu pripada, najbolje, ime institucija. Duža dan, podmlađuje se život, rastu nade. Rodio se Hristos, jedan od najsimpatičnijih pesnika i lutalica kroz ljubav i stradanja… Badnje veče, i crkva u kući: tamjan, mir, pesma, vertep, i starostavnost, san navečerja jednog velikog dana. Legenda o danu u godini kad svi ljudi imaju sveću, panj, beo hleb, pečenicu, vino. Itd. Ja se, sem svega toga, uvek spremam da progledam u dubinu do prvog svoga pretka, prvog čoveka na pustoj planeti, ili na planeti na kojoj je pre moga pretka vladalo neko drugo carstvo, neka druga igra večnosti.
