Žrtvovanje i bogosluženje

Dostojevski nam u Zlim dusima prikazuje čoveka koji hoće svoje konačno/krajnje pravo – da bude Bog. Zbog toga izvršava samoubistvo, ne bi li pokazao da je slobodan poput Boga. Međutim, upravo nas prinošenje, blagodarenje i hvaljenje čine istinski slobodnim. Tajna hrane je da ona ostaje bez smisla ukoliko ne postane život. Hrana koju jedem je mrtva, ali njeno vaskrsnuće u meni mora biti nešto više od pukih kalorija i proteina, ona mora biti istinska sveta tajna žrtvovanja.

Postoje mnogi aspekti ideje žrtve, ali ja bih započeo onim što me najviše zanima, a to je bogosluženje. Meni ono izgleda kao samo središte ideje žrtvovanja i mesto gde se susreću sve projave iste ideje – odricanje, prinošenje i preobražaj.

Na Zapadu se pojavilo neslaganje o shvatanju Evharistije kao žrtve. Na jednoj strani je stanovište prema kojem se iz Evharistije mora ukloniti žrtveni aspekt, pošto se Hristova žrtva prihvata kao jedinstvena i potpuna. S druge strane, postoji sholastička ideja koja žrtvu definiše jedino u pojmovima iskupljenja i pokajanja, kao nešto u vezi sa krvlju, čime se zadovoljava božanski gnev ili pravda.

Uvek sam osećao da je čitava debata zapravo pogrešna, jer ovakva vrsta teologije i religije žrtvu tumači u smislu nekakvog pravnog poravnjanja – zahtevano zadovoljenje, obaveza tvorevine prema Tvorcu, nešto poput poreza – žrtvovanje najbolje životinje ili čak deteta da bi se zadovoljila nekakva objektivna nužnost.

Prema mom mišljenju, ovo je perspektiva kojoj nije potrebna samo ispravka, već je neophodno ponovno radikalno promišljanje, koje bi obuhvatilo i njene temelje, počevši od razumevanja same prirode žrtvovanja, od strane bogoslova gotovo zaboravljene, a koja se ponekad ponovo otkriva u religijskim istraživanjima.

Pre svega, želeo bih istaći da je žrtvovanje ontologija. Ono nije rezultat nečega, već je glavni izraz ili prvo otkrivenje samog života. Ono je duhovni sadržaj života. Tamo gde nema žrtvovanja, nema ni života. Žrtvovanje je ukorenjeno u prepoznavanju života kao ljubavi – davanja koje nije zbog toga što želim više za sebe, ili da bi se zadovoljila neka objektivna pravda, već zato što je ovo jedini način postizanja punoće moguće za mene.

Dakle, pre nego što žrtvovanje preraste u ispaštanje, obeštećenje ili iskupljenje, ono je zapravo prirodno kretanje samog života. Ovakvo viđenje žrtvovanja nalazim u istočnoj Evharistiji, u kojoj, pre nego što dođemo do trenutka raspeća, govorimo o žrtvovanju u vidu hvaljenja, a o spasenju kao povratku na žrtveni način života.

Suprotnost žrtvovanju je konzumerizam, ideja da sve pripada meni i da ja treba to da uzmem. Naša obnova iz toga (konzumerizma) odvija se samo složenim kretanjem, čiji primer vidimo u Evharistiji, gde mi sebe nudimo (Hristu), a ujedno nas Hristos prihvata nudeći nam sebe.

Tako, suprotno stavovima pojedinih naučnika i fenomenologa religije, rekao bih da žrtvovanje ne vodi poreklo iz straha, koliko iz potrebe za zajednicom u stvarnom smislu, zajedničarenjem koje je davanje i učestvovanje. Deo životinje koji nam služi kao hrana, ali nije upotrebljen kao hrana, već je spaljen i ponuđen Bogu, znači da mi hranu, zapravo, delimo sa Bogom, postajući tako jednosušni Njemu.

Mislim da je ova ideja žrtvovanja izvornija od bilo koje druge ideje o smislu žrtvovanja. Snaga žrtvovanja je u davanju, pošto davanje jeste život. To je davanje-i-primanje. Zato je celo navedeno kretanje središnje i uzajamno.

Veliki deo zapadnog bogoslovskog gledišta za osnov sebi uzima strah ili neku vrstu lakog, prekomernog optimizma. Za nas koji smo u okviru istočnog pravoslavlja ovo je jedna potpuno drugačija duhovna klima. Veoma je teško zapadnim pojmovima izraziti iskustvo istočne Crkve. Uzmimo za primer celokupno predanje u vezi sa žrtvovanjem u (zapadnoj) misi: prelomljeno telo, prolivena krv.

U istočnom pravoslavlju hleb i vino posmatramo kao simvole stvaranja. Vino je evharistijski dar, ne zato što liči na krv, već zato što je krv život, a vino je nešto što „veseli srce čoveka“. Zato, kada na početku Evharistije Bogu prinosimo darove još uvek nismo došli do krsta i stradanja, već smo jednostavno i radosno obnovili stanje u kojem smo postali pričasnici života. Hleb i vino je ono što postaje moje telo i moja krv. Ovo je osnovna stvar: radost zbog toga što smo u Hristu pristupili žrtvenom načinu života. Ne samo da se prepuštamo, već se uznosimo, a nema kraja mogućnosti tog uznošenja.

Ovo ne znači da zlo ne postoji, što bi neki zaključili da je naše mišljenje, uključujući, bojim se, i Tejara de Šardena (Teilhar de Chardin) – a to je slabost koju nalazim u njegovim stavovima. Zlo je veoma značajno i žrtvovanje ima veze s njim. Ali moramo izgraditi perspektivu u kojoj ideja žrtvovanja neće biti svedena samo na nivo ispaštanja i pokajanja za greh. Moramo se otarasiti ovog okrnjenog gledišta, a s druge strane, ne možemo ostati ni na preteranom optimizmu, po kojem sve što treba da radimo jeste da svaku radnju učinimo radosnim prinošenjem.

Ne, jer kako Paskal kaže: „u ovom svetu Hristos je razapet“. Zlo je stvarno prisutno i ideja žrtvovanja jeste da se radost, svakako, ne može postići bez stradanja. Ali stradanje u primeru raspeća je samo po sebi pobeda. Smisao Hristove smrti nije zadovoljenje same smrti, već promena značenja. No, smrt je i dalje smrt. Ovo objašnjavamo učenjem o Hristovom silasku u Ad.

Celokupni pogled na žrtvovanje zavisi od polazne tačke. Početak je vezan za nešto što pripada stvarnom životu, pre postojanja zla i bilo kakvog greha. Tek potom dolazi drugi nivo – zlo, izdaja, stradanje, smrt. Žrtvovanje je prisutno i ovde, ali stiče novu energiju i ide konačno prema trećem nivou, dobijajući eshatološko značenje – kraj svega, a zapravo ispunjenje svega u savršenom žrtvovanju, savršenom zajedništvu, savršenom jedinstvu.

Ovo su tri dimenzije žrtvovanja, za koje mislim da se moraju ponovo uspostaviti zbog uravnoteženja gledišta i bogoslovlja žrtvovanja. Smatram da su ova stanovišta suštinski bitna – blagodarenje, zajedničarenje, odricanje, davanje i primanje, preobražaj. Sva su ona neophodna za upotpunjenje gledišta.

U ideji zajednice (Boga i čoveka) postavlja se pitanje koji je čovekov udeo. Kako čovek ispunjava svoju žrtvenu ulogu? Možda je Bogu potrebno da bude nahranjen. Čini mi se kako bi ovde mogli promisliti o mestu hrane u priči o stvaranju i padu. U mitologiji stvaranja čovek je stvoren kao gladno biće, zbog čega je Bog stvorio svet, kao hranu njemu. Čovek je zavisan, a zavisnost je vrsta objektivnog ropstva.

No, ako je Bog gospodar, a mi samo robovi, šta On može primiti od sveta, gde sve ionako zavisi od Njega? Ovde se pojavljuje žrtvovanje, ali i sveštenosluženje. Sveštenoslužitelj je prvo i pre svega prinositelj žrtve – ne govorim o sveštenstvu u crkvenom značenju – i zato, on je čovek koji tu zavisnost može slobodno preobraziti (u novi odnos). On je čovek koji može reći – hvala. U trenutku u kojem rob, stvoren od Boga, može zahvaliti Bogu za svoj život i hranu, on je oslobođen. Žrtva, blagodarenje je oslobađajuće.

Pad (ili kako se još naziva „prvobitni greh“) sam uvek razumevao kao gubitak želje čoveka da bude sveštenoslužitelj ili kao želju da se ne bude sveštenoslužitelj, nego potrošač. I onda, malo po malo, on počinje smatrati da jesti i piti predstavljaju njegova prava, što je potpuno porobljavanje, jer se pravima ne nazire kraj.

Dostojevski nam u Zlim dusima prikazuje čoveka koji hoće svoje konačno/krajnje pravo – da bude Bog. Zbog toga izvršava samoubistvo, ne bi li pokazao da je slobodan poput Boga. Međutim, upravo nas prinošenje, blagodarenje i hvaljenje čine istinski slobodnim. Tajna hrane je da ona ostaje bez smisla ukoliko ne postane život. Hrana koju jedem je mrtva, ali njeno vaskrsnuće u meni mora biti nešto više od pukih kalorija i proteina, ona mora biti istinska sveta tajna žrtvovanja.

Možda bi trebalo da se osvrnemo na krajnji aspekt žrtvovanja, a to je mučeništvo, za koje smatram da ga valja razlikovati od herojstva. Ovo drugo nalazimo gotovo svugde, čak i među životinjama. To je, naravno, jedna vrlina od velikog poštovanja i ne mislim da je unizim, ali mučeništvo je nešto sasvim drugačije. Mučenici su bili svedoci. Svedoci preobražaja smrti.

Ono što Hristos uništava nije fizička, već duhovna smrt, koja je otuđenje u kojem živimo – otuđenje jednih od drugih, od sveta, od prirode, otuđenje od Boga i pre svega, otuđenje od nas samih.

Prvi hrišćanski mučenik, Stefan, umirući je rekao: „Vidim nebo otvoreno“. On je posvedočio kako smrt postaje život. „Rođendane“ mučenika Crkva slavi prema danu njihove smrti, jer na taj dan oni su „rođeni“. Mučenik smrt ne vidi kao neko povećanje kapitala dobrih dela, na osnovu kojih Crkva može ispisati čekove, već kao žrtvu ljubavi i hvale. Njemu je data izuzetna privilegija da se pridruži Hristu u smrti, koja nije nesrećan slučaj, nego vrhunac potpuno ispunjenog života.

Ipak, ne moramo ići čak do mučeništva kako bismo našli stvarnu ulogu stradanja. Svi stradamo, obično veoma pasivno. Ali postoji još jedna vrsta stradanja koju sebi namećem kada nešto „žrtvujem“ ili se nečeg „odričem“. To je stradanje onoga koji se podiže nakon pada.

Jedan ruski pesnik je rekao: „Daj mi snage, Gospode, da se suočim sa tvojim strogim rajem“. On koristi reč „strogi“ drugačije od uobičajene predstave o raju kao mestu zadovoljstva, drugačije od utiska da će u večnom životu sve biti lako. Ideja je više da je stradanje sami smisao povratka, otkrivanja i uzrastanja. Ovo je ideja Tejara de Šardena: stradanje kao uslov uzrastanja, jer sve što uzrasta strada.

Tako, postoji stradanje koje se bira zato što ne postoji drugi način dostizanja sopstvenog istinskog „ja“. Nije Bog stvorio stradanje, već sam ga ja uveo otpadajući od tog (pravog) života. Zato je povratak pravom životu bolan. On zahteva disciplinovanje.

To pokreće pitanje čitavog današnjeg pristupa životu i medicini. Naravno, napredak u medicini (rast medicinskog znanja) je vredan hvale, ali, s druge strane, bojim se da ćemo uskoro postati društvo u kojem će stradanje biti bukvalno zabranjeno zakonom. To nije šala – to je strašno.

Već sada u crkvi je veoma teško propovedati bilo šta što uznemirava ljude. Sve ono o čemu se propoveda mora imati nekakav srećan kraj. Smatram da vera mora odgovoriti ponovnim uspostavljanjem pravog značenja stradanja. Vidim da ljudi mentalno obolevaju zato što se ne mogu više suočiti sa stradanjem. Celokupna ideja socijalne države upućuje na verovanje da stradanje jeste protivprirodni zločin – ti ne smeš da patiš!

Ne verujem da je Bog stvorio stradanje i smrt. On nije stvorio svet u kojem se svaka ljubav završava razdvajanjem, u kojem je sve suprotno od onoga što želimo. Da bi se to razumelo, Liturgija nas uvek vraća na trenutak kada Bog, stvorivši svet, „vide da je veoma dobar“.

Jedino kada je slomljeno nešto veoma dobro, spreman si da platiš gotovo bilo koju cenu kako bi ga obnovio. U ovome je naše učestvovanje – žrtvovanje nije samo u svrhu naše dobiti. Ono se pridodaje energiji u svetu koja obnavlja život. Hristos, koristeći masivno oružje, iz ljubavi žrtvujući se svojom smrću, učinio je smrt slugom života. On smrt preobraća u život. Ovome su mučenici zapravo svedoci, ali i sudeonici.

Velika je dubina smisla žrtvovanja. Stoga se ponovo mora izgraditi sinteza njegovih aspekata, koji su u naše vreme razbijeni. Možda istina postoji u gotovo svakoj teoriji, ukoliko ih neko sabere i dovede na početak u kojem je žrtvovanje sama suština bogostvorenog života, jer je i sam Bog žrtven, stalno (sebe) daje, omogućava učestvovanje svojoj tvorevini. Ono što je, u krajnjoj liniji, Bogu potrebno zauzvrat, ono što ga „hrani“ jeste ljubav.

Čudno je to kako su naše ideje o smislu žrtvovanja tako siromašne, kada je njegovo pravo značenje sadržano u samom imenu: „učiniti svetim, učiniti celovitim“ (latinski: sacrificium – žrtvovanje, od sacer – svet i facio – činiti, napraviti). Gubljenje tog značenja je suština sekularizma i konzumerizma. Sekularizam nije, kao što neki misle, poricanje Boga. Religija koja nudi zdravlje i terapije svih vrsta je uklopiva sa sekularizmom – ideja da ti je potrebna apoteka, psihoterapeut i religija kako bi bio zdrav.

Sekularistički pogled na svet nikada nisam posmatrao kao prosto ateistički, već kao poricanje žrtvovanja – svetog i celovitog, sveštenosluženja kao načina života. Sekularna ideja jeste da je svakome potrebna religija zato što ona pomaže održanju reda i poretka, olakšava nam itd. Ovakvo stanovište poriče nivoe. Celokupna terminologija rane Crkve je o uzlaženju na sledeći nivo: „I koji se vazneo na nebesa“. Pošto je On čovek, i mi se u Njemu uzdižemo.

Hrišćanstvo počinje da propada čim ideju o našem uzlaženju (uzrastanju) u Hristovom vaznesenju – kretanje žrtvovanja – počinje da zamenjuje ideja o Njegovom silasku. I upravo smo tu danas. Uvek se radi o dovođenju Njega u običan život, što bi, prema našem mišljenju, rešilo naše društvene probleme.

Crkva mora sići u geto, u svet u svoj njegovoj stvarnosti. No, da bi izbavila svet od društvenih nepravdi, pre svega je potrebno, ne toliko silaziti u njegove nesreće, koliko u ovom svetu imati nekoliko svedoka mogućeg uzlaženja.

Izvor: „Sacrifice and Worship“, Parabola, 3:2 (1978), 60–65; srp. prev: Aleksandar Šmeman, Evharistijsko bogoslovlje, Beograd: Otačnik, 2011, str. 67–74.
Prevod: Ivan Đunisijević