Kada Sveti Oci govore o evharistijskom hlebu i vinu, oni ne ostavljaju ni trunku sumnje da su oni istinski Telo i Krv Hristova, iako ova činjenica nije vidljiva ljudskim okom. Evharistijski darovi se „natprirodno pretvaraju u Telo i Krv Božiju“ što „nije moguće pojmiti drugačije nego samo verom“ (sv. Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere 86). Po sv. Kirilu Jerusalimskom sveštenik izgovara epiklezu nad darovima, jer „sve ono čega se dotakne Duh Sveti, sve se osvećuje i preobražava“ (Mistagoška katiheza 5, 7). Reč Božija koja je učinila da postoji ono što nije postojalo pri stvaranju sveta može po sv. Amvrosiju Milanskom i da učini da ono što već postoji postane nešto drugo, tj. hleb i vino – Telo i Krv Hristova (O tajnama 4, 15). Sv. Kirilo Aleksandrijski kaže da nam se Telo i Krv Hristova daju pod vidom hleba i vina samo zbog toga da ne bismo bili preneraženi videvši meso i krv na časnoj trpezi (Komentar na Lukino jevanđelje 22). Za sv. Simeona Novog Bogoslova, Telo Hristovo „oboženo i puno života“, čini besmrtnima sve one koji se njime pričešćuju (Himna51). Po sv. Nikoli Kavasili, hleb i vino se pretvaraju u isto ono Telo Hristovo koje „je bilo raspeto, koje je vaskrslo i uzneseno na nebo“ (Tumačenje Svete Liturgije 1, 6). Jednom rečju, celokupno svetootačko predanje pravoslavne Crkve je saglasno da su evharistijski hleb i vino istinski Telo i Krv Hristova (ovde nismo u mogućnosti da ulazimo u detalje tog učenja i njegov istorijski razvoj). Nekoliko pokušaja stavljanja ove zajedničke vere pod sumnju, koji su se desili u najvećoj meri posle pada Carigrada i pod uticajem zapadne katoličko-protestantske rasprave o prisustvu Hrista u evharistiji, su na efikasan i beskompromisan način sankcionisani od strane Crkve.
Međutim, ako se u čitanju Otaca zaustavimo ovde, onda nećemo shvatiti šta zapravo oni imaju da nam poruče ovakvim svojim učenjem. Pa tako, sv. Kirilo nam poručuje: „primajuću božanske tajne kojih se vi udostojiste, postajete sutelesnici i sukrvnici Hristu“, i da se Telo i Krv Hristova daju pod vidom hleba i vina „da bi ti, sjedinivši se sa telom i krvlju Njegovom, postao Njemu sutelesan i sukrvan“ (Mistagoška katiheza4, 1 i 3). Duh Sveti u Zlatoustovoj anafori se priziva „na nas i na predložene darove“. Okarakterisan od nekih naučnika kao „evharistijski ultra-realizam“, po kom je izvor sadržaja u putiru sâmo probodeno rebro Hristovo, kod sv. Jovana Zlatousta vodi u sledeći zaključak: Hristos iz svog rebra stvara Crkvu, kao što je Bog od Adamovog rebra stvorio Evu (Beseda upućena novokrštenima 3, 17). Po sv. Kirilu Aleksandrijskom pričešćem postajemo „sutelesnici Hristovi i jedni drugih“ (Komentar na jev. po Jovanu 11, 11). Sv. Maksim Ispovednik ne oseća potrebu da posebno pojašnjava veru da darovi postaju Telo i Krv Hristova. Za njega je najvažnije da prenese sledeće: „Svetim Pričešćem prečistih i životvornih tajni pokazuju se zajedništvo i istovetnost s Bogom kroz učešće naše očekivane podobnosti (Njemu). Preko pričešća čovek se udostojava da postane Bog od čoveka“ (Mistagogija). Sv. Simeon Novi Bogoslov tvrdi da se pričešćem obožujemo jer postajemo Hristovi sutelesnici (Etički spisi 1, 10). Sledujući pavlovskom predanju, po sv. Damaskinu, „budući da se od jednog tela pričešćujemo, svi postajemo jedno telo (1 Kor 10, 17) i jedna krv Hristova i udovi jedan drugoga, jer smo postali sutelesnici (Ef 3, 6) Hristovi“ (Tačno izloženje pravoslavne vere 86). Dakle, Oci nisu ništa manje eksplicitni kad se radi o realnosti crkvenog Tela Hristovog formiranog od konkretnih ljudi u odnosu na realnost njegovog Tela položenog u oltaru na časnoj trpezi. Šta više, svrha ovog poslednjeg je ovo prvo. Ako je evharistijski hleb istinsko Telo Hristovo, to je zbog toga kako bi pričešćivanjem sabrani narod Božiji postao i on istinsko Telo Hristovo.
Vratimo se na trenutak na Telo Hristovo položeno u oltarima naših crkava. Vekovima je Crkva razvijala pobožne i lepe prakse odnošenja prema njemu i njegovog čuvanja. Hleb koji će postati Telo Hristovo se sprema od najkvalitetnijeg brašna sa velikom pažnjom. Evharistijski hleb i vino se stavljaju u posebno ukrašene sasude koji se koriste isključivo za tu svrhu, koji se sa pažnjom čiste i čuvaju na posebnom mestu. Časnim darovima se ukazuje poštovanje i poklonjenje, oni se prekrivaju lepo izvezenim pokrovcima kako bi bili u potpunosti zaštićeni. U toku pričešćivanja se koriste ubrusi, kako se nijedna kap i nijedna mrva ne bi prosuli ili izgubili. Ako se ne daj Bože desi da se pričešće prospe, sveštenik će ga sa najvećom pažnjom pokupiti. Poznato je da se u ovakvim prilikama dešava i to da sveštenik ustima sa poda pokupi pričešće, da se mesto na koje je pričešće palo „omiva“ više puta uljem i vinom, da se spaljuje odeća na koju je kanulo itd. Prakse u ovakvim prilikama su različite, ali svrha svih njih je da ne ostane nijedna jedina čestica svetog pričešća koja bi bila pogažena, profanisana, „ugrožena“. Osveštani darovi za bolesne se čuvaju u ukrašenim darohranilnicama koja se postavljaju na mesto na kom ništa ne bi moglo da im naudi. Ovakvim odnosom prema evharistijskim darovima, Crkva potvrđuje svoju veru da su hleb i vino istinski Telo i Krv Hristova prema kojima treba da se odnosimo sa poštovanjem i koje treba zaštititi od bilo koje vrste opasnosti, profanisanja, uništenja.
Međutim, šta je sa drugim Telom Hristovim, onim crkvenim, koje je kao što smo videli po Ocima ništa manje sveto, istinito i dostojno poštovanja? Kriza koja je nastala povodom epidemije korona virusa kao da pokazuje da u ovom smislu nismo u potpunosti shvatili Oce, da smo ih možda parcijalno čitali ili čak da nismo imali snage da ih sledimo do kraja. Svedoci smo da su mnogi, kako klirici tako i laici, relativizovali opasnost širenja virusa među vernicima koja se nalazi u zajedničkim sabranjima. Ovde neću ulaziti u detaljnu argumentaciju za i protiv evharistijskih okupljanja, pričešćivanja iz iste kašičice u vreme epidemije itd, već želim da ukažem na mentalitet koji nas je doveo u situaciju da uopšte i raspravljamo o ovim pitanjima. Kako nam se desilo to da ćemo panično skočiti da „spasemo“ česticu životvornog Tela Hristovog kada je ona „ugrožena“, tj. kada padne sa trpeze ili iz putira, a da ćemo se grohotom smejati i sa prezirom primati procene da su „čestice“ živog Tela Hristovog ugrožene, pa čak i dolaskom u hramove? Ako bi sa razlogom bilo sablažnjivo videti sveštenika koji ne reaguje kada bi se ne daj Bože izvrnuo putir ili diskos, koliku tek sabalazan stvara videti one koji sa ležernošću primaju vesti o ugroženosti crkvenog Tela Hristovog? Kako to da nećemo učiniti apsolutno sve da zaštitimo svaku „česticu“ ovoga Tela, od kojih su najugroženije uvek one najmanje i najslabije, bez da treba da nam neko nameće rešenja i načine za to? Na kraju krajeva, da li mi i dalje verujemo da smo Telo Hristovo, ili verujemo samo da hleb i vino to postaju? Ne treba zaboraviti da smo Telo Hristovo ne samo kada smo sabrani na liturgiji i u trenutku pričešćivanja darovima, već da to ostajemo i onda kada izađemo iz hramova i vratimo se u svet (baš kao što to ostaju i osvećeni darovi koji se čuvaju za bolesnike ili Pređeosvećenu liturgiju). Kako to da ćemo se buniti što neko želi da nam uskrati svete Tajne na određeni period (čije se služenje i pričešćivanje njima neće prekinuti zauvek, već će se nastaviti), a da nećemo pomisliti da li će crkveno Telo Hristovo biti celovito kada sve prođe i koja će biti naša odgovornost u tome? I da li se to naša vera pretvara u puku religiju i ritualizam insistiranjem na određenim liturgijskim praksama i formama? Da ne bude zabune, prakse i forme nisu nebitne i uvek su postojale u Crkvi, ali su i promenljive, a vanredna situacija poput ove zahteva posebnu osetljivost i spremnost na delanje.
O konkretnim potezima koje treba učiniti kako bi se zaštitilo živo Telo Hristovo u kontekstu epidemije ne možemo ovde govoriti, jer o tome treba odlučivati u skladu sa situacijom i preporukama struke. Kao što znamo, mnoge od tih preporuka su već sprovedene. Svakako treba imati na umu sledeće: treba učiniti sve što je potrebno, bez ustezanja i bez straha od potpuno deplasirane osude za neverje, jer je u opasnosti ono najsvetije – Telo Hristovo. U ovakvim prilikama bi trebalo posvedočiti veru po kojoj nam je životvorno Telo Hristovo, za koje se sa razlogom sa pobožnošću brinemo i koje štitimo, dato upravo radi živog Tela Hristovog, koje sada treba zaštititi i o kome treba sa jednakom pobožnošću voditi računa. Pritom treba imati na umu da je ono sačinjeno i od onih sa možda manje vere i koji se plaše i sumnjaju, i od grešnika i nesavršenih, ali i da za svakog od njih ima mesta u njemu. Ovo Telo je sačinjeno kako od velikih, tako i od sićušnih „čestica“, koje više nego ikada imaju potrebu da njemu pripadaju i da ne budu izgubljene, pogažene i profanisane. Hristos se ovaplotio, i dalje to čini u evharistiji na svetotajinski način, upravo da bi sebi prisajedinio, spasao i sačuvao svakog od ovih najmanjih. A svakako ne treba zaboraviti ni one koji nas sa strane gledaju na koji ćemo način svedočiti ljubav jednih prema drugima, i prema svetu i čoveku uopšte. Kada pročitamo svedočanstva o vršenju evharistije u vreme epidemije iz različitih perioda života Crkve koja su nam ovih dana predstavljena u mnogim člancima na ovu temu, ne možemo a da se ne zapitamo: da li je moguće da smo mi hrišćani 21. veka najneodgovornija generacija hrišćana? Zašto nam se to dogodilo? Pitanje je kompleksno, a problem svakako leži između ostalog i u slabljenju svesti o odnosu svetotajinskog i crkvenog Tela Hristovog.
Svima je jasno da kada ova kriza prođe, više ništa neće biti isto. Kroz ovo iskušenje treba proći tako da nam u ustima ne ostane gorak ukus nepoverenja i sumnje da nismo učinili sve kako se Telo Hristovo ne bi okrunilo, a zbog nedostatka brige i ljubavi među njegovim udovima. Ako učinimo sve da sačuvamo Telo Hristovo nepovređeno i neokrnjeno, i ne izgubimo zbog sablazni i patnje makar i najsićušniju njegovu „česticu“, ono će iz svega izaći još kompaktnije i još lepše, zapečaćeno međusobnom ljubavlju i brigom jednih za druge.