Jakopo Toriti, Mozaik Hristovog rođenja, bazilika Santa Marija Mađore, Rim, 1296. [Foto: edk7/Flickr]
„U starim izdanjima Tipika, nalik prazniku Hristovog slavnog Vaskrsenja, i praznik Hristovog Rođenja se naziva Pasha. Ovo naglašava njegovu blisku vezu sa misterijom našeg spasenja i izbavljenja od greha i smrti; misterijom koju sveta Crkva objavljuje u svojim dogmatskim učenjima i sa kojim nas dovodi u neposredni duhovni dodir u svojim liturgijskim službama i tajnama.“
Liturgijske službe za Božić, zvanično nazvane Telesno rođenje Gospoda, Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, svesno su oblikovane po uzoru na službu za praznik Pashe Gospodnje, svetog Vaskrsenja.
Tu je četrdesetodnevni post. Tu su posebni Carski časovi sa proročanstvima, poslanicama, jevanđeljima, himnama uoči praznika, nakon kojih sledi večernja liturgija Svetog Vasilija Velikog. Naposletku, nakon božanstvene Liturgije na sam praznik, proslava se nastavlja četrdeset dana i završava se praznikom Sretenje Gospodnje. Ova proslava uključuje i Sveto Bogojavljenje.
Liturgijski stihovi i himne za Božić i Bogojavljenje, Pashu Hristovog ovaploćenja i projave [manifestation] u telu, ponavljaju stihove i himne za Vaskrs, Pashu Hristove smrti i vaskrsenja. Gospodnje rođenje i krštenje su direktno povezani sa Njegovim umiranjem i vaskrsenjem. Rođen je da bi umro. Kršten je da bi vaskrsao. Harmonija između događaja je preplavljujuća. Lepota ovoga skoro da prevazilazi meru koju vernik može da podnese.
Isus je sahranjen u krštenju da bi mogao sići u smrt putem Krsta. Mudraci su mu se poklonili da bi ga cela tvorevina mogla slaviti u Njegovom trijumfu nad smrću. Pasha Njegovog Krsta pripremljena je Pashom Njegovog Dolaska. Pasha Njegovog vaskrsenja započeta je Pashom Njegovog Ovaploćenja. Pashu Njegovog proslavljanja prorekla je Pasha Njegovog krštenja. To je ono što hrišćani slave svake godine u onome što je otac Aleksandar Šmeman prvi nazvao „zimska Pasha“.
[…]Božićno-Bogojavljenski period u Pravoslavnoj Crkvi započinje četrdesetodnevnim postom, od praznika „svetog i svehvalnog apostola Filipa“, pa se ponekad naziva „Filipov post“. Prema Jevanđelju po Jovanu, Filip je jedan od prvih apostola koje je Isus pozvao. Filip odlazi i poziva svog prijatelja Natanila koji mu veli: „Može li išta dobro doći iz Nazareta?“ A Filip odgovara: „Dođi i vidi.“ Pročitajte celu priču u Jn 1:43-51.
Obrazac u Jevanđelju po Jovanu je uvek isti: ljudi ga najpre sreću kao čoveka. Onda idu dalje. To vidimo u pripovestima o paralizovanom u banji, ženi Samarijanki kod izvora, slepo rođenom mladiću i drugima. Sled događaja je identičan. Neophodan je sled, ne samo u istorijskom smislu, već duhovno i mistično.
Prvo moramo doći da vidimo Isusa čoveka, da ga upoznamo kao konkretno ljudsko biće, Jevreja, rabina, proroka. Moramo ga upoznati kao Marijino dete, stolarevog sina, Nazarećanina. Tada u ovom susretu, kada su nam oči otvorene i srce čisto, možemo doći da vidimo „veće stvari“. Možemo doći da ga upoznamo ne samo kao učitelja, već i kao Učitelja; ne samo kao proroka, već i kao Proroka. Možemo doći da ga upoznamo ne samo kao sina čovečijeg, već kao Sina čovečijeg koga je prorekao prorok Danilo.
Prvi korak na putu zimske Pashe je susret sa čovekom Isusom. Pozvani smo sa Filipom i učenicima da „dođemo i vidimo“. Ako želimo da dođemo i želimo da vidimo, ostvariće nam se. Kao i prvi učenici, videćemo „veće stvari“ nego što smo ikada očekivali. Videćemo Isusa kao svog Učitelja i zavapićemo mu: „Rabi, ti si Sin Božiji! Ti si Car Izrailjev“ I doći ćemo da ga upoznamo ko je i šta je On zaista. Ali prvo moramo doći. Jer ako ne dođemo, nikada nećemo videti.
[…]Svi smo stvoreni da budemo živi hramovi Božiji. Svi smo stvoreni da budemo mesta prebivanja Njegove slave. Svi smo oblikovani po Njegovoj slici i naličju da bismo bili prebivališta (rezidencije) Njegovog prisustva. Apostol Pavle jasno i bez dvosmislenosti objavljuje istu ovu doktrinu kada Korinćanima i nama piše da smo „mi Božji saradnici; vi ste Božija njiva, Božija građevina“ (1Kor 3:9), takođe videti 1Kor 3:16-17 i Jn 14:23.
Isus Hristos, Sin, Reč i Slika Božija, telesno je i duhovno oblikovan u Marijinom telu kako bi se mogao oblikovati i u nama (Gal 4:19). Ovo je značenje Božića, koji je smisao samog života. Hristos u nama i mi u Hristu, Bog s nama i mi sa Bogom. Duh u našim srcima da bi duh mogao da poteče iz nas, osvećujući svet oko nas. Ovo nije puka simbolika, visoko-parni jezik Liturgije i spisa. Ovo je ozbiljan posao. To je pitanje života i smrti. Jer mi smo ili živi Božiji sudovi… ili smo „sudovi gneva“ koji u svojoj zloći treba da budu uništeni Božijom pravednom slavom (Rim 9:22).
Hodeći putem zimske Pashe, izbor pred nama je jasan. Možemo se poput Marije privezati za Gospoda i postati mesto Njegovog obitavanja u Duhu. Ili možemo putem nemorala i greha izabrati smrt ništavila što i jesmo ako sam Gospod ne živi u nama. „Ali ko se sjedini s Gospodom, postaje jedan duh s Njim“ (1Kor 6:17).
Prve proročke himne o Božiću pevaju se na praznik „svehvalnog i prvozvanog apostola Andrije [30. novembra]. Dođi i vidi! Ovo je stalni poziv Crkve u njenim liturgijskim službama. Dođite sa verom i bićete pribrojani sa onima kojima je „dato da znaju tajne carstva nebeskog“ (Mt 13:11). Obrešćete se sa onima kojima je dat uvid u „tajnu Hristovu“, koja je „tajna vekovima skrivena u Bogu koji je stvorio sve“, koja se sada projavljuje „kroz Crkvu“ čak i anđelima (Ef 3:4, 9-10). Dođite i vidite! Bićete svedoci tajne Hristovog rođenja od Djeve, Njegove projave na raci Jordan u Njegovom krštenju od Jovana… a naposletku ćete videti samog Sina Božijeg kako se uzdiže na Krst…
Hoditi putem zimske Pashe, prema svetom Grigoriju Bogoslovu, znači „putovati bez greške kroz svaku etapu i školu [faculty] Hristovog života“. To je ulazak u misterije Mesije, „koje sve imaju jedno jedino dovršenje: moje savršenstvo i povratak u prvo Adamovo stanje“. To je „videti i biti viđen od velikog Boga koji se u Trojici obožava i slavi i koga smo sad postavili pred vas onako jasno koliko dozvoljavaju telesne veze, u Isusu Hristu, našem Gospodu.“
[…]Ako ne dođemo, nikada nećemo videti. Ali nije dovoljno doći. Takođe moramo videti.
Bilo je mnogo ljudi na zemlji kada je Isus došao, ali ga nisu videli kao Sina Božijeg i Spasitelja sveta. A ima mnogo onih koji dolaze u Crkvu i još uvek ne vide. Reči se odnose na njih kao na one o kojima je Isus govorio kad ih je poučavao u parabolama; „Jer gledajući ne vide i slušajući ne čuju i ne razumeju“ (Mt 13:13).
Ako postavimo pitanje: „zašto neki mogu doći, a još uvek ne videti?“ odgovor daje sam Isus, citiranjem Isaije, Svoga proroka. Sasvim jednostavno veli da je to stvar volje. Oni koji ne vide ostaće slepi jer neće hteti da vide (videti Mt 13:14-15; Is 6:9-10).
Pitanje upućeno svima nama dok stremimo kroz zimsku Pashu je ono koje je Isus postavio dvojici slepih koji su ga pozvali na milost. „Šta želite da učinim za vas?“ On pita. A oni odgovaraju: „Gospode, da nam se otvore oči“. I kako vele jevanđelja, „Isus se sažaljevajući dotače njihovih očiju, i oni odmah progledaše i pođoše za Njim“ (Mt 20:29-34).
I mi moramo reći: Gospode, otvori oči našeg uma i srca. Gospode, učini da vidimo. Jer za vas same je rečeno da vas je Otac vaš poslao u svet da izvršite ovaj sud, naime „da oni koji ne vide mogu da vide i da oni koji vide mogu da oslepe“ (Jn 9:39).
[…]Prvobitno je postojao samo jedan praznik u Hrišćanskoj Crkvi za Gospodnje pojavljivanje. Nazvan je „praznikom svetlosti“ i bio je povezan kako sa jevrejskim praznikom sezone (godišnjeg doba), tako i sa paganskim slavljem koje se odvijalo u doba godine kada je Sunce zaustavljalo svoj hod po južnom delu neba i ponovo počinjalo da se kreće ka severu, simbolizujući pobedu svetlosti nad tamom u prirodnom poretku.
Ovaj praznik za hrišćane bio je praznik Epifanije, koja doslovno znači „pojavljivanje“ ili „projavljivanje“ [manifestation], takođe nazvano Teofanija, što doslovno znači pojava ili projava Boga, a održavan je 6. januara[1]. Ovaj naziv je prazniku dat, očigledno, jer se Bog pojavio na zemlji u ličnosti Svoga Sina, i projavio Svoji Slavu u Onome koji je Sebe nazvao „svetlost sveta“.
Odvojeno slavljenje Isusovog rođenja od jedne opšte proslave Njegovog pojavljivanja na zemlji – koje je prvobitno uključivalo sve aspekte Njegovog dolaska, od Njegovog rođenja do Njegovog javnog prikazivanja [public manifestation] prilikom Njegovog krštenja u reci Jordan – svesno je izvršila hrišćanska Crkva, prvo na Zapadu, a kasnije na Istoku, da bi pretpostavila paganski praznik „Rođenja nepobedivog sunca“.
Ovaj paganski praznik proslavljan je dvadeset petog decembra. Bio je to dan verskog poštovanja za one koji su se nebeskim telima, posebno Suncu, klanjali kao bogovima.[2] Kada su se pagani oslobodili ovog [idolopokloničkog] bogosluženja i dobili blagoslov da obožavaju istinitog Boga kao hrišćani, bilo je sasvim prirodno što je Crkva zamenila pogrešan praznik istinskim, dajući tako istinski značaj danu koji je već bio poseban u životu mnogih njenih novih članova.
Ispostavlja se da je glavna himna praznika Hristovog Rođenja u Istočnoj Crkvi formulisana kao svesna polemika protiv paganstva, sa vrlo istaknutim provociranjem činjenicom da je one koji su se ranije klanjali zvezdama, uključujući i suncu, naučila zvezda[3] da se klanjaju Istinskom Suncu, Božijem Sinu Isusu, koji daje Istinitu Svetlost i koji jeste Istinita Svetlost.
Rođenje Tvoje, Hriste, Bože naš, obasja svet svetlošću poznanja, jer su, njemu zahvaljujući, poklonici zvezda od zvezde naučili da se Tebi Suncu pravde, klanjaju i da u Tebi Istok s visine poznaju. Gospode, slava Ti!
Neki krive hrišćansku Crkvu što je uspostavila praznik Hristovog rođenja na dan „rođenja sunca“. Određene hrišćanske sekte čak se protive slavlju. Pravoslavni hrišćani veruju da je to bio čin nadahnut Duhom Svetim. Bog je poslao Sina u svet radi njegovog osvećivanja i spasenja. Mesija je došao „ne da osudi svet“, svojim slabim i stranputnim (zalutnim) pokušajima da pronađe smisao života, „već da bi se svet mogao spasiti kroz Njega“ (Jn 3:17). Jer, kao što je napisao apostol Pavle, „Bog je onaj koji je rekao: ‘neka svetlost zasija iz tame’, koji je zablistao u našim srcima da bi dao svetlost poznanja Božije slave u licu [bukvalno ličnosti] Hrista “ (2Kor 4:6).
Danas Djeva rađa Nadsuštnoga, a zemlja pećinu nudi Nepristupnom. Anđeli i pastiri zajedno slave, a mudraci putuju u društvu zvezde. Radi nas se kao malo dete rodi prevečni Bog.
Izvor: Thomas Hopko, The Winter Pascha: Readings for the Christmas-Epiphany Season, St. Vladimir’s Seminary Press, 1984, odlomci iz poglavlja 1, 2, 4, 6, 7, 26.
Preveo: Zoran Matić
[1] Jermenska Crkva do danas slavi samo jedan praznik Gospodnjeg dolaska, 6. januara. Ovo ne treba pomešati sa proslavom Hristovog rođenja nekih pravoslavnih crkava, na primer onih u SSSR-u, 25. decembra po julijanskom kalendaru kojim se ove crkve i danas koriste.
[2] U vreme rane Crkve, u Rimskom carstvu bili su veoma popularni festivali svetlosti… naročito, veliki javni praznik Saturnalija koji se proslavljao u drugoj polovini decembra. Očigledno je da su se datumi i simboli preneli u hrišćansku proslavu Božića, ali sa novim značenjem. I očigledno je da ova vrsta idolopoklonstva u ranoj Crkvi nije smatrana potpuno ispraznom već kao naziranje istinskog božanstva, kao što je to i svetloljubivi Njegoš naveo pri kraju Luče Mikrokozma, dovodeći u kontrast mračnjaštvo idolopoklonika životinjama u odnosu na nevinost i prostu mudrost poklonika suncu [nap. prev].
[3] U Sinaksaru jutrenja na Božić (Minej za decembar, 25. decembar) se ističe da je Vitlejemska zvezda, spomenuta u jevanđelju (Mt. 2, 1-12), bila nesvekidašnja pojava koju su persijski astronomi „videli na Istoku“, povezali sa njihovim drevnim proročanstvom da se odnosi na rođenje posebne ličnosti, Mesije i sledili dok ih nije odvela do mesta rođenja: „U svoje vreme beše u zemlji Persiji neki prorok po imenu Valaam. Među mnogim njegovim predskazanjima bilo je i ovo: „Iz Jakova će zvezda zasijati i srušiti vladare Moavske.“ Ovo proročanstvo primali su u nasleđe i drugi magi i predočavali ga svojim persijskim vladarima.
Tako ono, prenoseći se s kolena na koleno, dođe i do ove trojice, a oni stadoše dobro paziti kada će ugledati zvezdu. Kako pak behu astronomi, kada videše da Hristova zvezda nema putanju kao ostale zvezde od istoka prema zapadu nego od severa prema jugu, shvatiše da ona objavljuje rođenje velikog Cara. I idući za zvezdom nađoše Hrista Gospoda. Onda padoše i pokloniše mu se pa ga darivaše darovima – zlatom, tamjanom i izmirnom. A onda, po naredbi anđela, vratiše se u svoju zemlju. Judejski vladar Irod pak, saznavši od maga da se rodio Car koji će pokoriti čitav svet, krišom dozva sebi mudrace i reče: „Kada odete tačno se raspitajte za dete, i pošto ga nađete javite mi da i ja odem i poklonim mu se.“ A to reče da bi, saznavši gde se nalazi, poslao da ga ubiju. Zatim sazvavši pismoznance upita ih: „Gde Pismo kaže da će se roditi Hristos?“ a oni mu odgovoriše: „U Vitlejemu, u Judeji.“ Tad posla vojsku da u Vitlejemu pobiju decu od dve godine naniže. Zbog toga Bog posla Anđela koji reče Josifu: „Ustani, uzmi dete i njegovu Majku te beži u Egipat.“ I Josif učini tako, pa uzevši dete i Njegovu Majku ode u Egipat.“
Na Zapadu se pretpostavljalo da se radi o nekom naročitom astronomskom fenomenu, pojavi komete ili supernove ili povezivanju/poklapanju planeta Saturna i Jupitera kakvo se desilo 21. decembra 2020. Kepler je, recimo, 1604. godine pretpostavio da se trostruko poklapanje Jupitera, Saturna i Marsa, koje se desilo 7. godine pre Hrista, može poistovetiti sa opisom iz Biblije, tj. da se ovo poklapanje planeta moglo podudariti sa začećem Isusa Hrista i da su mudraci došli sledeće godine da prisustvuju Hristovom rođenju koristeći zvezdu za navigaciju ka lokaciji Hristovog rođenja (tih godina bilo je više solarnih poklapanja).
Ove zapadnjačke astronomske pretpostavke ne moraju se preporučivati, ali ne nužno ni kositi sa istočno-pravoslavnim ne bavljenjem mogućnošću da je Vitlejemska zvezda predstavljala stvarnu nebesku pojavu, te da „Vitlejemsku zvezdu i ne treba objašnjavati prirodnim putem, astronomijom“. Nekom vrstom astronomije ili astrologije mudraci sa Istoka su bili rukovođeni. Božanska Premudrost je mogla upotrebiti prirodnu pojavu, pa i uticati na natprirodan način na kretanje te nebeske pojave da bi ukazala na natprirodno Hristovo rođenje. Ili je možda Vitlejemska zvezda bila potpuno bez fizičkih korelacija sa bilo čime u Svemiru? Naravno, ni to ne treba isključiti kao mogućnost, te da je astronomski neobjašnjiva [nap. prev].
