Ep. Maksim, Mitropolit Kalist Ver, 2022.
Kalistos (rođen kao Timotej) Ver, mitropolit dioklijski, napustio je ovaj svet 24. avgusta ove godine i prešao na drugu obalu eshatološke slobode. Tiho, spreman za plovidbu, od svih voljen, jedan od najvećih hrišćanskih teologa svog naraštaja, doživeo je nepostidan i miran kraj svog života. Oksfordski profesor, koji je spajanjem naučne akribije i filokalijskog predanja pokazao metod bogoslovlja 21. veka, u potpunosti je opravdao svoje ime: Kalistos – najbolji, najlepši (u grčkom i slovenskom jeziku dobro i lepo su takoreći sinonimi) – i najdobrotoljubiviji. Kao što dobrota i lepota ne postoje odvojene od ipostasne lepote tako je i Kalistos dobrotoljubljem privlačio ljude ka Hristu, pozivajući (κάλλος, po Areopagitu, dolazi od καλῶ, pozivam) u prisustvo i dobrotu Božiju.
Jedno nedavno slikarsko platno otkriva Kalista kao čoveka mirnog izgleda lica, bez potrebe da kontroliše bilo koga, dok podiže blagoslovenu težinu primljenog Božanskog dara episkopskog blagoslova i kao da govori: „Jaram je moj blag, i breme moje lako” (Mt 11,30). Sa osećanjem ganutosti, blagodarnosti i poštovanja iznosim nekoliko misli o njemu kao teologu ko je izvršio dubok uticaj na moje savremenike.
Kao Timotej, rodio se u Somersetu u jugozapadnoj Engleskoj 1934. godine. Obrazovanje koje je stekao u Vestminsterskoj školi bilo je, rečima K. S. Luisa, obrazovanje „starog zapadnog čoveka” (old Western man): podrobno izučavanje grčkog i latinskog (ne samo čitanje klasičnih pisaca nego i sastavi u prozi i stihovima). „Uvek sam bio iskreno zahvalan svom anglikanskom vaspitanju i nikada se nisam odrekao od crkvene sredine u kojoj sam prvi put uvideo u Hristu svog Spasitelja”. Govorio je da su mu omiljeni filosofi bili Lok, Berkli i Hjum, od kojih je naučio jasnoću izraza i elegantni stil. Jednog subotnjeg popodneva 1952. godine, nedaleko od Vestminsterske opatije, „slučajno” se zadesio u ruskoj crkvi Sv. Filipa i ostao zatečen „lepotom svetosti” i radosti koje odaje doživljaj bogosluženja. „Radovao sam se što se moj prvi susret sa Pravoslavljem nije dogodio po knjigama ili poznanstvom sa pravoslavnim ljudima, već na bogosluženju”.
Započinje druženje sa čuvenom porodicom Zernov, a na mladog anglikanca snažan utisak ostavljaju teološki uvidi o. Georgija Florovskog i Vladimira Loskog. „Dinamična, živa predstava o Predanju, koju sam našao u Pravoslavnoj Crkvi, vremenom je za mene postajala sve značajnija i vrednija. Sve sam jasnije uviđao da je živa veza, o kojoj je svedočilo Pravoslavlje, odsustvovala u mojoj rodnoj anglikanskoj crkvi”. Tako, sticajem okolnosti, koje nisu bile spoljašnje, dolazi do njegovog pashalnog prelaska u Pravoslavlje.
„Na Pashu 1957. godine, po prvi put sam prisustvovao pravoslavnom pashalnom jutrenju. Pripremao sam se da se ujutro pričestim u anglikanskoj crkvi (te godine se Pasha po pravoslavnom i zapadnom izračunavanju podudarala), ali posle pravoslavne praznične službe meni je postalo jasno da je to nemoguće, jer sam već susreo Hristovo Vaskrsenje sa Pravoslavnom Crkvom, i to u punoći radosti, neponovljivo. Posle toga, priopštiti se svetim Tajnama na drugom mestu značilo bi za mene ogrešiti se o istinu i biti licemer”.
Godine 1958. biće primljen u Pravoslavnu Crkvu pod Vaseljenskom patrijaršijom, i taj prelaz u Pravoslavlje je smatrao „najpotpunijim ostvarivanjem svega najboljeg što mi je dao duhovni opit anglikanstva, potvrđivanjem, a ne odricanjem od njega”. Opredeljenje za pripadnost Vaseljenskoj patrijaršiji imalo je sledeće opravdanje: ona ga je „oslobodila neophodnosti biranja između neprijateljski suprotstavljenih ruskih grupica, no tim se nije manje otvarala mogućnost održavanja odnosa kako sa članovima zajednica Moskovske Patrijaršije, tako i sa onima koji su pripadali Zagraničnoj Crkvi. No, što je još važnije, Konstantinopolj će uvek ostati ‘Crkvom – majkom’, od koje su Rusi primili hrišćansku veru. Zato sam prihvatio konstantinopoljsku katedru kao onu koja je više od svih odgovarala mojoj težnji ka izvorima. I još: po mome, ako na kraju krajeva Pravoslavlje dostigne organizaciono jedinstvo, to će uslediti samo po pastirskim staranjima Vaseljenskog Prestola”.
U vreme kada se pred njim počelo otkrivati rusko Pravoslavlje, došlo je do posete Grčkoj. „Mene je u potpunosti privlačio duhovni svet Vizantije. Živi likovi svetih na freskama (u Mistri, na Peloponezu) postali su, kao što je zapisao Jejts, ‘učitelji pjenija mojoj duši’.” U tom periodu posećuje Patmos, Svetu Goru i Jerusalim. Naročito ga je privlačila činjenica da „u savremenom Pravoslavlju, pri svim unutrašnjim teškoćama i ljudskim slabostima, nastavlja da živi istinska, neizmenjena Crkva apostola i mučenika, otaca i Vaseljenskih Sabora”. Godine 1963, u čuvenoj ediciji Penguin Books, izlazi prvo izdanje njegovog bestselera Pravoslavna Crkva (The Orthodox Church), knjige koja će i posle pola veka ostati najbolji uvod u Pravoslavlje ikada napisan na engleskom jeziku. Na ostrvo Patmos će kasnije odlaziti barem jedanput godišnje na neko vreme, i uvek će pominjati Starca Amfilohija Makrisa (upokojio se 1970, a saboru svetih pribrojan 2018. godine): „Znate li da je govorio – da nam je Bog dao još jednu zapovest, koja nije zapisana u Pismu? To je zapovest Volite drveće… Kada zasadite drvo, vi zasađujete nadu, sadite mir, zasađujete ljubav i dobićete blagoslov Božiji”.
Nasledivši Nikolu Zernova, od 1966. do 2001. godine će čitavih 35 godina biti profesor istočnih pravoslavnih studija na Univerzitetu u Oksfordu. Kada je 1965, godine rukopoložen za đakona, dobio je ime Kalistos, po Carigradskom patrijarhu Kalistu II Ksantopulosu, inače isihasti. Filokalija, taj „čudesni sabornik-zbornik rajskih cvetova i plodova”, po rečima episkopa Atanasija Jevtića, postala je centar života i delovanja Mitropolita Kalista. Od 1982. godine titularno mu je dodeljena episkopija Dioklije u Frigiji, pod Vaseljenskom patrijaršijom.
Iako nikada nije formalno osnovao „školu” pravoslavnog bogoslovlja, izvršio je ogroman uticaj na desetine mladih teologa istraživača. Kako beleži o. Enrju Laut, jedan bivši Kalistov student je rekao: „Nikada nisam izašao iz njegovog seminara a da nisam osetio kako je moj rad vredan pažnje i da je upravo zadobio novi život; takav je bio njegov veliki i poseban dar učitelja”. Kada budu objavljena, Kalistova sabrana dela će uključivati barem sedam tomova. U međuvremenu, na jutjub kanalu se može odgledati mnoštvo njegovih predavanja na najrazličitije teme, od Isusove molitve, preko odnosa pravoslavlja i zapada, do rukopoloženja žena, primata, teorije evolucije itd. U akademskom radu ostvario je spoj rigoroznog naučnog metoda i radosnog divljenja pred otkrivenom istinom.
Na osnovu svega ovog, mogao je, u svojstvu učitelja-episkopa, da svedoči i prenosi istinu Crkve na Zapadu, isprva inoslavnim a onda i pravoslavnim hrišćanima. „Ako je Bog iz ljubavi dozvolio da pravoslavni napuste svoju otadžbinu, to se desilo da bi svedočili o Pravoslavlju u zapadnom svetu”, govorio je važnu misao koja se ne čuje često u današnjim crkvenim krugovima. Odgovarajući na izvesne prigovore jednog konzervativnog teologa iz Grčke, tada mladi Kalistos je rekao:
„Ne napuštajući našu tradiciju, mi moramo učiniti skok imaginativnog saosećanja, nastojeći da iznutra shvatimo sumnje i kolebanja naših savremenika. Zato su svedočanstva Dostojevskog i Kjerkegora — da, čak i Sartra — od vrednosti savremenom pravoslavnom bogoslovlju. Jedino ako učinimo ovaj skok iz intelektualne i intuitivne uobrazilje, mi Zapadu možemo pružiti Pravoslavlje koje govori živom čoveku u njegovom bezizlazu i odgovara na njegove vapijuće potrebe. Mislioci ruske emigracije nastojali su da načine upravo takav skok, i zato je njihovo pisanje izazvalo snažno oduševljenje među nepravoslavnima”.
Prevođenjem i publikovanjem Dobrotoljublja, omogućio je mnoštvu čitalaca na Zapadu da dođu u dodir sa jednim predanjem koje osvetljava tajnu tvorevine i njenog odnosa sa Bogom, da prepoznaju lepotu tvari u njenom iskupljenom stanju, sa Hristom, istinskom filokalijom. Po rečima sv. Teofana Zatvornika: „Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (izlaganje i tumačenje) skrivenog u Gospodu Isusu života” (up. Kol. 3,3). Tu tajnu odnosa Boga i tvorevine osvetlio je otvorenom, ali pronicljivom i vaseljenskom verom i ljudskošću. Od Ave Isaaka i Dostojevskog nasledio je osetljivost za svako lice, za sve što diše („vsjakoe dihanije”) na zemlji. Održao je niz predavanja u kojima je sebe odao kao episkopa zabrinutog zbog ljudske odgovornosti za čitav kosmos, pozivajući na „kosmičko pokajanje“, ne kao puki izraz žaljenja, nego kao radikalni zaokret u našem načinu života. Zahvaljujući Kalistu, jedna važna putanja mišljenja se izdvojila u pravoslavnoj teologiji koja zagovara savezništvo između teologije i nauke i odbija stav izolacionizma. U njegovom društvu nalaze se i takva imena kao što su Jovan Zizjulas, Hristo Janaras (sva trojica, inače, počasni doktori nauka Univerziteta u Beogradu), kao i Jovan Majendorf, da pomenemo samo neke. Njihova poenta nije samo u tome da nauka nije nekonzistentna sa verom nego i da iskustvo naučnog istraživanja može da osnaži veru. Otuda ne čudi da jedan njegov članak o tome šta znači biti čovek počinje osvrtom na razne Oce Crkve a završava se jednim Jungovim citatom (psiha je „tuđa, skoro neistražena zemlja”). Govorio je sa čvrstim ubeđenjem i sledeće:
„Bogoslovlje je takođe ‘naučno’ u tom smislu što je takođe upereno na tačnost i intelektualnu strogost. Iako nas ponašanje mnogih hrišćana primorava da mislimo na suprotan način, mi Carstvu Božijem ne služimo nejasnoćama, zamagljenim i lenjivim mišljenjem. Upravo đavo voli zapletenost i netačnost, dok su projavljivanja Duha Svetog ispunjena, pre svega, jasnoćom i prozračnošću. Ali u bogoslovlju tačnost i intelektualna strogost nikada nisu dovoljni sami po sebi. Od nas se još traži – i to je važnije od svega – lično opštenje sa Bogom i ljubav prema Njemu”.
Kalist je u najvećoj meri odgovoran za način na koji je Pravoslavlje danas doživljeno u anglofonom svetu. Osim knjiga Pravoslavna Crkva i Pravoslavni put (gde prikazuje Pravoslavlje ne kao skup ideja ili doktrina, već kao veru koja se živi u praksi), pisao je opširne uvode u prevedena dela asketskih pisaca. Primećeno je da su na britanskoj pravoslavnoj sceni, uz Kalista, vodeći predstavnici personalističkog pristupa u bogoslovlju bili arhimandrit Sofronije Saharov i mitropolit Antonije suroški, inače ljudi duboko ukorenjeni u podvižničkom predanju Crkve. Teološki personalizam je pravdao svetotrojičnom verom. „Izvorno čovekovo biće nije egocentrično, već eksocentrično. Ja se ne pojavljuje kao prosopon–ličnost sve dok ja, po liku Trojice, nije okrenuto licem prema drugima, dok im ne pogledam u oči i ne dozvolim im da pogledaju u moje… Ako se odvažimo da zaista budemo ‘kopije Trojice’, moći ćemo da preokrenemo ceo svet”.
Kalistove oči su bile okrenute ka svim narodima, pa tako i prema srpskom. Bio je prijatelj srpskih teologa sa kojima se susretao na teološkim skupovima, a Srbiju je često posećivao. Samo na Kosovu i Metohiji je bio tri puta, a prvi put je daleke 1971. godine tamo išao autobusom sa grupom hodočasnika. „Srbija je od 14. veka bila mesto martirijuma… Sećanje na Kosovo treba da nastavi da cveta. To je jedan od najlepših darova Pravoslavlja svetu – osećaj lepote kao Božijeg svojstva i svojstva hrišćanskog života”. Tako je u prisustvu pisca ovog osvrta Kalistos govorio na predstavljanju monografije ”Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije”, 14. februara 2016. godine u Oksfordu koju je on i organizovao.
Višedecenijski angažman u ekumenskom pokretu uključivao je njegov aktivni rad u anglikansko-pravoslavnim komisijama, a posebno u radu Udruženja Sv. Albana i Sv. Sergija, koje je veoma unapredilo razumevanje između Anglikanske i Pravoslavne Crkve. „Meni se uvek činilo sumnjivim kategoričko tvrđenje da Svete Tajne i blagodat Svetog Duha deluju samo u vidljivim granicama Pravoslavne Crkve”. Nasuprot nekim gledištima, verovao je u eklisijalost inoslavnih crkava. Pred kraj prošlog milenijuma je o svom obraćenju iskreno rekao sledeće: „Da li treba govoriti da je moj život u krilu Pravoslavlja bio daleko od toga da bude uvek ‘nebo na zemlji’? Neretko sam zapadao u duboko uninije. No, zar sam Isus Hristos nije govorio da biti Njegov učenik znači nositi krst? Četrdeset godina kasnije iz čistog srca ponavljam: moj doživljaj Pravoslavlja na onoj prvoj večernjoj službi 1952. godine bio je veran i istinit. Od tada se nikada nisam razočarao”.
Ovaj pravoslavni Episkop je svoju izvornu englesku gospodstvenost i duhovitost tako skladno oplemenio pravoslavnom duhovnošću da je postao model obraćenika na Zapadu. Ne prihvatajući oštru antitezu Istok-Zapad niti jalovo antizapadnjaštvo zastupljeno među mnogim pravoslavnim teolozima, bio je teolog katoličanskog Predanja. „Predanje nije statično, već dinamično i ne nosi apologetski, nego istraživački karakter, i nije samo okrenuto prošlosti, već je otvoreno za budućnost. Predanje nije prosto formalno ponavljanje ideje prošlosti, nego svaki put ponovno doživljavana hrišćanska blagovest”.
Veru „jednom zauvek predatu svetima” (Jud 1,3), Mitropolit Kalistos je saopštavao i svedočio kao otkrovenje čuda i tajne. S punim pravom je verovao da će antropologija biti glavna tema pravoslavnog bogoslovlja u 21. veku. Biti čovek, u eri transhumanizma, najvažnije je zaveštanje Kalista Vera, te stoga pred kraj ovog osvrta vredi čuti njegov filokalijski iskaz: „Osnovni problem nije u ekosistemu, već u ljudskom srcu. S pravom je rečeno da patimo od ekološke srčane insuficijencije”. Oblagodaćeni i oduhovljeni čovek, objedinjenog srca i uma, otvoren, kako je govorio Kalistos, „s jedne strane za ponore nesvesnog, a sa druge za bezdan božanske blagodati”, jeste nada za spasenje tvorevine koja sa žarkim iščekivanjem očekuje da se jave sinovi Božiji (Rm 8,19).
