Zabluda istine…

Totalitarne države i društva, u svom grandioznom i moćnom izgledu, kojim pokušavaju da izazovu divljenje, iznutra su sastavljene od pojedinaca koji su korumpirani i nagriženi fingiranjem svakodnevnog života. Tako npr. govoreći o životu i ljudima u Sovjetskom Savezu sedamdesetih godina prošlog veka, o supersili onog vremena, pisac Vasilij Šuškin postavio je bolno pitanje: „Šta se zbilo s nama?“ „Ne samo da je kvalitet života pogoršan već i međuljudski odnosi. Elementarna solidarnost je polako nestajala, sa njom i samilost. Ljudi kao da više nisu marili jedni za druge.“ Iza fasade sile, moći i discipline gomile (kvantiteta), neretko se krije trulež.

U jevanđeljima je sasvim očigledno da Hristos pokazuje izuzetnu blagost i razumevanje prema grešnicima koji se iskreno kaju, ali je istovremeno i veoma grub prema farisejima, koje On predstavlja kao moralne licemere. Simbolično, fariseji su svojim rečima bili ljudi verni zakonu, ali su istovremeno „gušili“ slobodu misli svojom „tiranijom“ nad njima. Njihove reči su izraz zakona, ali ne i izraz njihove sopstvene slobode. U tom smislu, Hristos ih naziva „okrečeni grobovi“. Čovek koji nema slobodu da izrazi svoje misli nije ništa drugo nego „okrečeni grob“, a sloboda da govori nije ništa drugo nego sloboda da misli.

Hristova osuda „farisejstva“, koje ubija ne samo pojedinca nego i celu zajednicu, može se naći i u fragmentima kanonskog predanja. U kanonima Pravoslavne Crkve tako nailazimo na jedno pravilo koje kao da brani slobodu misli i savesti. Tako Sedmi vaseljenski sabor u svom osmom kanonu (VII,8) govori o Jevrejima koji su primili hrišćanstvo, ali koji i dalje sleduju svojim starim običajima.

Na kraju kanon zahteva: „određujemo da se takvi ne primaju ni u opštenje, ni na molitvu, ni u Crkvu, nego neka javno budu po svojoj veroispovesti Jevreji; niti decu njihovu krštavati, niti da roba (hrišćanina) kupuju ili stiču. Ako se neko od njih obrati (Crkvi) iz iskrene vere, i ispovedi (Hrista) od svega srca, pošto poreče njihove običaje i stvari, kako bi time i druge izobličio i ispravio, takvoga primati, i krstiti i decu njegovu…“

Čini se da je Sabor ovim kanonom odlučio da odbaci odluku cara Lava III Isavrijanca od 721-722 godine, kojom su Jevreji i Montanisti bili primorani da postanu hrišćani. Mnogi Oci Crkve su pisali protiv prisilne hristijanizacije, smatrajući da je ona duboko pogrešna. Takve reakcije unutar Crkve samo ukazuju na činjenicu da su prisilne konverzije bile motivisane imperijalnim, a ne crkvenim interesima. Ili, drugim rečima, Crkva je zahtevala unutrašnju iskrenost (kvalitet) onih koji joj prilaze, za razliku od države kojoj su bitni spoljašnji elementi pokornosti (kvantitet).

Svoje odbacivanje nasilnih prelaza u hrišćanstvo Crkva je potvrdila 8. kanonom  (VII,8) Sedmog vaseljenskog sabora 787. godine. Ono što je za nas posebno bitno jeste isticanje u kanonu pitanja slobode, slobode savesti i slobode da se bude autentičan. I pored toga što novokršteni Jevreji sve rade po pravilima hrišćana, oni tajno žive svoj autentični judejski život. Crkva staje u odbranu njihove slobode da budu slobodni u tome, da ne simuliraju svoj hrišćanski život.

Nikodim Milaš u komentaru na ovaj kanon kaže kako je prisilna konverzija nešto „protivno duhu hrišćanstva, koje osuđuje prinuđivanje savjesti čovjekove…“ Motiv slobode kao vrhunske vrednosti u razumevanju ljudske ličnosti, jeste ono što i ovaj kanon pokušava da zaštiti.

Otuđenje unutar Crkve prirodno će doći onda kada ne postoje dobri odnosi među Njenim članovima, kada relacioni odnosi više ne čine naše postojanje. Narušavanje odnosa dovodi i do narušavanja samog identiteta svakog pojedinca, ali i Crkve kao zajednice svesnih ličnosti, u Njenom istorijskom postojanju. U svojoj knjizi „12 pravila za život: Protivotrov haosu“, svetskom bestseleru, dr Džordan Piterson govori o opasnosti sveta u kojem su ljudi skloni da lažu ili primorani da lažu:

Ukoliko nećeš otkriti sebe drugima, ne možeš se otkriti ni samom sebi. To ne znači samo da ti potiskuješ ko si, iako to znači i to. To znači da toliko toga što ti možeš postati nikad neće, izazvano neophodnošću, biti otkriveno.

U poglavlju koje se bavi neophodnošću autentičnog života, Piterson pojašnjava kako jedan sistem koji tera čoveka da neprestano laže i fingira svoj život na kraju odvodi u totalitarizam. Viktor Frankl daje socio-psihološki zaključak: „obmanjivo, neautentično individualno postojanje jeste preteča socijalnog totalitarizma.“

Kroz osmi kanon Sedmog vaseljenskog sabora (VII,8) pokušali smo da u jednom fragmentu ukažemo na brigu Crkve da zaštiti slobodu savesti, slobodu misli. Ovim kanonom Crkva nije želela da ima samo kvantitativno veći broj vernika, bez brige o tome kako ti članovi misle, šta čine i koliko vole (kvalitativno). Crkvi su bili potrebni ljudi koji su se iz faze „fingiranja života“ konačno „vratili sami sebi“, kao u priči o Bludnom sinu. Gušenje slobode reči nije ništa drugo nego gušenje slobode misli koje implicitno nagoni čoveka da ćuti ili licemerno laže, simulirajući svoj crkveni život.

Zbog svega rečenog, iznenađuje da pravilo VII,8 nije uspelo da snažnije bude implementirano u životu Crkve. Zaštita ličnosti od opasnosti da bude samo brojka nije uvek nailazila na razumevanje. Utoliko možda ne iznenađuje da u Ustavu SPC stoji odredba koja na nespretan način podseća na državne zakone koji se tako zlokobno identifikuju kao „verbalni delikt“ iz vremena socijalizma (član 133. SFRJ). Tako je jedna od krivica koju izviđaju i sude nadležne crkvene vlasti: „pretresanje i kritikovanje u besedama zakona i naredaba nadležnih vlasti i njihovih postupaka“ (Ustav SPC, član 214).

Iako je ovaj član Ustava SPC nastao pod uticajem mnogih sličnih zakonskih rešenja sa početka 20. veka, novi Ustav bi morao uzeti u obzir nove okolnosti i pitanje crkvenog identiteta u cilju ispravljanja ovakvih anomalija. Suštinski problem ovako definisanog člana Ustava, jeste u tome što nosi opasnosti od stvaranja crkvene zajednice koja će biti primarno izgrađena na principima kvantiteta urednog kolektiva kao glavnog merila njene snage, dok će kvalitet biti zanemaren.

Kritika i dijalog su prilike da se ličnost slobodno izrazi, da misli i razvija svoje talente, da postoji kao neponovljivo i jedinstveno biće – ikona Božija. Ukidanje iskrenosti koja se otkriva u odgovornoj kritici jeste uvod u diktaturu misli. Diktatura misli pak nije ništa drugo nego jasna opasnost za celokupno društvo, ali mnogo više za Crkvu. Biće bolno da ideal eklisijalne zajednice bude samo disciplinovana gomila otuđenih ljudi, otuđenih od sebe i od drugih, kojoj je oduzeto pravo da realno živi i postoji.