Volja za voljom (ili: kako razumeti volju, nevolju i samovolju)

Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenjima, u teskobama za Hrista. (2Kor. 12, 10)

Pojedini smatraju da će se u veštačkoj inteligenciji, kada elektronski roboti dovoljno ovladaju kompleksnim algoritmima ponašanja, sasvim prirodno projaviti i razne ljudske odlike, poput svesti o lepoti i humoru, bolu i zadovoljstvu, slobodnoj volji i savesti. Kako čitamo kod Rodžera Penrouza u Carevom novom umu, to je jedno vrlo naivno verovanje. Volju je moguće zamisliti jedino u nedeterminističkom svetu. A da li je takav naš svet? Zašto je slobodna volja kamen spoticanja za ljudski um?

U svetu je postojalo mnogo velikih učitelja mudrosti. Oni su izneli vrhunska učenja o dobroti, pravdi, ljubavi, istini, volji i sl. tako da su njihovi sledbenici stekli pokazatelje za etičan, vrlinski život. Ipak, nijedan od ovih velikana duha nije bio ličnosna personifikacija svojih učenja. Jedino je Hristos lično ovaplotio istine o kojima je govorio. On je ipostasna vera, lepota, mudrost, ljubav – i ipostasna volja. Ovo „ipostasno“ treba razumeti tako da Hristos svoju volju ostvaruje ne prosto kao impulse svoje prirode (naturalna reakcija), nego kao samovlasno i htednuto ispoljavanje prirode koja je u vlasti ličnosti. Kod Hrista volja biva aktivirana ne nekim neurološkim dejstvom (iako kao čovek On poseduje i prirodnu fiziologiju) koliko ličnosnim „overavanjem“. Njena vrhunska overa bila je pred Golgotu. Zato je moguće da On onima koji ga ubiju ne uzvrati prirodno (ljutnjom, osvetom i sl.) nego na lični način (ipostasno), što će reći slobodom koja im daruje život večni i vaskrsenje. Zaključimo da Hristos svojom vlašću preobražava impulse prirode u dela volje, tako da oni ne budu rezultat prirodne nužnosti, kao što je slučaj kod nas. Njegova ipostas nije biološka nego – iz našeg ugla gledano – eshatološka, budući da je utemeljena u Svetoj Trojici.

Ovo nas podstiče da naglasimo pojam (pr)overavanja, verifikacije. Sve što je vredno mora da prođe kroz oganj provere. Jedan monah je na početku svoga podviga – kao cilj života – zatražio da mu Bog da dar ljubavi. Njegov starac mu je na to rekao da pazi šta traži, da se radi o jednom riziku. Pre nego što daruje ljubav Gospod hoće da dobro proveri čoveka. Istorija je polje tog odmeravanja i ona pokazuje rizičnost čovekovog statusa. Naime, u stihijnim snagama ovog sveta teško je da se u ljudskom duhu, kako je pisao o. G. Florovski, razbudi „volja za voljom“, što će reći: smelost slobode usled saznanja o stvaralačkoj dužnosti i odgovornosti čoveka. U svetu koji pulsira od kretanja i koji se predstavlja kao „završen“ (a nije), pojedinac doživljava svoju nemoć. Genijalne skulpture Alberta Đakometija (jednog od najznačajnijih skulptora XX veka) pokazuju taj usud (τὸ πεπρωμένο) figurâ koje podsećaju na usamljeno drveće usred zime koje je izgubilo svoje listove. Nije ni čudo: značajnu ulogu u njegovom delu igrala su filosofska pitanja o ljudskoj situaciji, kao i egzistencijalne i fenomenološke rasprave. U svojoj vulkanskoj bogoplamenosti arhimandrit Justin Popović je u Filosofskim urvinama napisao i ovo: „obresti se u ovom zagonetnom svetu kao čovek: to je prvo i najveće iznenađenje“. No, iznenađenje može da bude i neprijatno. U tom začaranom kosmizmu leži zenica tragizma jer je čovek obremenjen tajnama oko sebe. Sićušan je u odnosu na nesagledivi univerzum i njegova volja se pokazuje slabašnom. Pa ipak, u jeku takvih i sličnih gledišta o čoveku, Oci Crkve su razvili jednu optimističnu antropologiju volje koja vodi ka razumevanju čoveka kao makrokosmosa. Patristički VII vek će uzdići volju do stepena jedne sveobuhvatne sposobnosti. Kako je došlo do toga?

Još u IV veku jedan Otac Crkve je čoveka opisao kao makrokosmos u mikrokosmosu (ceo svet je malen u poređenju sa savršenim čovekom), implicirajući da je čovek, budući bogoliko biće, potencijalno veći od celog sveta. Možemo zamisliti koliku volju mu je dao Bog kada mu je poverio da po slici Tvorca vlada svetom i usmerava ga ka izvoru postojanja. S obzirom na značaj volje, hrišćanska književnost je došla do široke lepeze izrazâ za voljni fenomen čovekove ličnosti (volja, voljnost, apetit, htenje, želja, opredeljenje, izvoljenje, izbor, itd.) Svi ovi pojmovi se međusobno razlikuju; recimo, θέλημα ukazuje na moć, a θέλησις na odnos.

Da bismo još više razumeli značaj volje, obratimo pažnju da Bog putem svoje voljne energije, „ospoljašnjuje“ način svog postojanja i života. U Svetoj Trojici ne postoji izbirljiva volja nego „božanska i očinska (πατρικὸν) volja“ (shodno jednom maksimovskom izrazu koji postavlja Oca za prvonačalno ipostaziranje zajedničke volje) koja je prosta i koju dele Tri Ličnosti. Istovremeno, pošto su stvorena bića proizvod njegove slobodne volje, to Bog poznaje sva bića kao samu svoju volju ili svoje želje. Međutim, za razliku od Boga, čovek je „voljno biće“ u konfliktnom (palom) stanju. Svi znamo kako je teško da se dve ličnosti sa jakom voljom slože: tada ospoljašnjenje predstavlja pretnju za drugo biće. Primeri iz bračne ili monaške zajednice to ilustruju. Postoje suptilna ili manifestna neslaganja između stvarnog ponašanja sveta, čoveka, crkvenih vlasti itd i njihovog opisa u klasičnim udžbenicima.

Da bismo razumeli da je li slobodna volja iluzija koju stvara naš mozak (ubeđuje nas da smo mi načinili slobodan izbor iz raspoloživih opcija dok je izbor već bio načinjen), moramo poći od činjenice da se postojanje sveta uistinu ne zasniva na prirodi ili volji sveta, nego na volji Drugog. Međutim, Bog je čovekovu samovlasnost „postavio kao zakon“, saglasno jednoj antinomičnoj formulaciji Sv. Grigorija Bogoslova. Bog, tako, ustanovljuje čovekovu slobodnu volju. Time Grigorije želi da kaže da slobodni izbor ne samo da je moguć, nego je i neophodan. Međutim, prirodu ove volje treba objasniti.

Maksim Ispovednik prikazuje prirodnu volju kao jedan apetit koji je na raspolaganju čovekovom logosu; volja je logosna, pa time i samoodređujuća. Međutim, volja je i postavljanje cilja a to sadrži i mnoge fantastične elemente; Maksim Ispovednik je definiše kao fantastični apetit. I dok volja pripada prirodi samo kao „puko (prosto) htenje“, volja kao način ili „kako“ volje pripada ličnosti.

Obratimo pažnju, međutim, da su Sv. Grigorije Niski i Sv. Maksim Ispovednik smatrali da je volja sedište greha. (Stari Grci nisu povezivali greh sa voljom nego sa nečistotom.) Stoga nije isto isceliti ljudsku prirodu i njenu volju. Isceljenje prirode biva kroz Hristovo sveukupno delo koje kulminira u vaskrsenju. Međutim, svrha isceljenja volje je u njenom slobodnom preobraćenju a to može doći samo iznutra, ljubavlju. To ne može učiniti niko umesto nas samih.

Prema tome, volja o kojoj je ovde reč ne svodi se na slobodu izbora. Ona je ono stanje o kome smo govorili: lično htednuto postojanje pred Bogom, čovekom i svetom. Tako prava volja nije ona koja se koleba između činjenja i nečinjenja. Štaviše, za nju izbor ne postoji u vidu dileme, nego u vidu afirmacije bogodane logosnosti. Dakle, ako se sloboda izbora tiče samo sredine puta a ne cilja-predodređenja, tada mi kao hrišćani ne težimo slobodi koja se ispostavlja kao izbor između više mogućnosti, nego slobodi kao načinu postojanja pokretanom ljubavlju.

Enigma teologije, kao i umetnosti, leži u nepoznavanju puteva saznanja unapred. Uostalom, duhovni život je rizik. U teologiji vlada pravilo da ono nepredvidljivo postaje deo života. Međutim, postoje određene konstante u bogoslovlju koje ne dozvoljavaju zamagljivanje istine: istina se, prema tome, ne nalazi u falsifikatu, nepravdi, samovolji, neslobodi, kazni, progonu… Najviše se treba kloniti onih koji smatraju da poseduju istinu, da unapred znaju „činjenice“, da im je zagarantovana dominacija kontekstom… Procul a Jove procul a fulmine. Stoga je mrzovolja (ili zlovolja) među antipodima gornjih pojmova volje. Ona je put u gnev, melahnoliju i pad. Apostol Pavle je pisao Titu (takođe episkopu): „A episkop kao Božiji domoupravitelj treba da bude… ne samovoljan, ne gnjevljiv, ne pijanica“ (Tit. 1, 7). Blagodat razbuđuje slobodno proizvoljenje koje, u trudu podviga, čuva čoveka od voluntarizma pada.

Za razliku od samovoljnih teologa, harizmatični teolozi ne znaju kako im je došla prosvetljujuća misao. Kao što je Pikaso primetio da svaki slikar, čak i onaj akademski, pred slikanje nekog dela, postaje „laički slikar“, tako i mi možemo reći da je svaki pravi teolog, pre akademskog sistematizovanja misli, jedan teolog-laik. Kada vam iznosi svoje misli na teološku temu, Jovan Zizjulas liči na dete koje slobodno i zanosno pripoveda o onom što je videlo ili doživelo. Poput male Helene iz „Kefalice“, kojoj naviru misli i same se pretaču u njen slatki govor. Kada dete crta ono nema straha od greške nego povlači linije kao da je potpuno sigurno kako njegova slika treba da izgleda. Slično je i kada peva. To je dar.

Helenina maštovitost nas podseća na to da je φαντασία jedna temeljna odlika volje u antropološkom smislu, koja se potvrđuje kao mogućnost da prevaziđemo sebe tako što ćemo predodrediti svoju volju na osnovu blaženog cilja. Uostalom, sva blaženstva su stavljena u perspektivu budućnosti (up. Mt. 5, 3-11). Fantazija je mogućnost koju čovek ima da bi postavljao ciljeve dok prevazilazi svoje moći i svoju vlast (prema kojima je u kontradikciji), i da pomoću njih inovira svoju volju. Oci nas uče da integritet imamo tek kada naša ljubav navede slobodnu volju da se više ne suprotstavlja bogodanoj prirodi.

Kada si u podneblju istine, tada nestaje tama jer „prođe senka zakona, budući da je nastupila blagodat“. Istina osvetljava i ono što je mračno. Grčki slikar Janis Caruhis je rekao da „na Atici u podne telo upija senke“. Za takve opservacije treba imati poseban osećaj. Kad se predaš „Duhu koji nema ni početak ni kraj“, tada postaješ slobodan i primećuješ kako jedna vrlina počinje da traži drugu. Slično tome, pak, kad čovek učini jedan greh tada sledi novi greh – na primer, pokušava da slaže da ga nije učinio.

Hristos, kao prevečni Logos Boga Oca u Duhu Svetome, jeste ličnost u kojoj su protološki „smešteni“ nestvoreni logosi-želje Božije o tvorevini. On dela u istoriji na takav način da Tajnu njegovoga ličnosnog otelovljenja svi naraštaji mogu voljno da prihvate kao eshatološko naznačenje, tako da njihovo da bude večno da (up. Jak 5, 12).