На данашњи дан преминуо је блажене успомене Владика Атанасије (Јевтић) (1938–2021). Тим поводом објављујемо делове два његова интервјуа с почетка деведесетих година, јер је оно што је тада говорио у великој мери актуелно и у ове наше дане.
Вл. Атанасије и новинарка Славица Лазић, Патријаршија 1991.
Нећемо му опростити тенкове!
(„Српска реч“, број 16, 1. април 1991,
разговор водила Славица Лазић)
Осећање личне одговорности које је оца Атанасија довело на Теразије да се обрати младима Београда, млади су пропратили дуготрајним аплаузом. Преко својих јавних иступа, књига, новинских написа, отац Атанасије Јевтић пуне две деценије доказује да место Српске Цркве није на маргини страха и потчињавања, већ је њено место тамо где је и њен народ.
Након мартовских демонстрација (9. марта 1991), јасно је да је Слободан Милошевић покушао да манипулише и са Српском Православном Црквом и њеним Патријархом. Како се то догодило?
– То се дешавало са овим Синодом, са претходним патријархом Германом, па и сада овај покушај са патријархом Павлом, који је тек изабран у децембру. Милошевић је наставио праксу неопростиве и неподношљиве ароганције и према новоустоличеном патријарху Павлу, одбивши да му на разумљив и протоколарно достојанствен начин честита избор. Као да је то била сасвим приватна, његова ствар што је изабран за Патријарха, а не ствар целе Цркве. Тај господин ни речју није поменуо ни Српску Цркву, ни Православље, настављајући игнорантну политику према СПЦ, чиме је јасно ставио до знања да би то било понижење за њега као комунисту и некакву умишљену државничку величину да на прави начин поздрави Српског патријарха. Милошевић, уосталом, није дошао ни у Грачаницу на Косово, о 600годишњици, ни у Саборну цркву у Сремске Карловце на прославу три века сеоба, ни у Светосавски храм на Врачару. Бог с њим, што кажу браћа Руси, оставимо га.
Али, требало је од стране Синода и Патријарха да се на достојанствен, коректан, али јасан начин њему стави до знања: господине Председниче, Српска Црква је старија институција од свих власти у Србији, од свих државника и институција које у њој постоје. Треба још додати и да се рачунало и на то што је патријарх Павле дошао са Косова, да је сам изузетно честит и скроман човек, заиста свети човек, а светитељима није до подозревања и сумњичења, јер су заиста прости и кротки као Божији јагањци. Такав је наш садашњи Патријарх.
Последњи догађаји потврдили су и до краја разобличили колико су комунисти спремни да обмањују не би ли своју власт задржали што дуже. Патријарх је поверовао у то да буде у мисији мирења, па је замолио студенте да се мирно разиђу, да не буде више крви, али се сам брзо тргао и исправио, и пред младима остао светла лида, јер им је рекао истину: да су понос Српског рода и да истрају у својим праведним захтевима за истином, правдом и слободом. Тако је Патријарх остао и у очима народа и код младих оно што треба да буде Српски патријарх, а Милошевићева стратегија манипулисања само се опет и на том пољу разоткрила и разобличила.
Како Ви тумачите драматичну најаву Слободана Милошевића да Србија не призиаје ниједну одлуку Председништва СФРЈ после оставке председника Joвuћa! Да ли демократским процесима у Југославији прети заустављање, а Србији увођење ванредног стања?
– Милошевић се и ту појавио као један арогантан човек, као нефлексибилан политичар, самозвани државник и човек који ради у корист своје и наше опште штете. Он одлучује, он смењује, он поставља, он има за све овлашћења, а српска Скупштина функционише као екипа послушника коју он инструише према сопственим потребама. Мислим да је он надаље фаталан за нас Србе и да, нарочито последњим одлукама, дефинитивно негира све што је раније постигао и за шта је имао некаквих заслуга. Учинио је све да они који долазе остану на маргинама утицаја, није дозволио праве слободне изборе; своје потенцијалне противнике је дискредитовао на све могуће начине, народу је претио; на тзв. „спонтани“ митинг на Сави људе су терали, на пример, из предузећа из Вој водине и Србије, не би ли их окупили у нешто већем броју (него студенти на Теразијама), на том несрећном Ушћу које је већ стварно зашљижило муљем и добило своје буквално значење. Јер, река на свом завршетку доноси и истоварује муљ. Тако је и са комунистима данас.
С друге стране, једино старо-нови комунисти, које и после 45 година апсолутне власти и даље није срамота да још говоре, имају још могућности да у потпуности врше утицај на друштво. Сви ти Брозови упропаститељи Српског народа, генерали предвођени Милошевићевом супругом, још увек имају право да говоре, галаме, прете и не стиде се. То је страшно и то само показује колико савест код тих људи не функционише. Уместо да се сакрију у мишју рупу и да ћуте, јер имају добре пензије, они још желе да одређују будућност српској омладини, а довели су нас до ивице провалије у коју нас стрмоглављују све скупа закрвљене. Очигледно је да је Милошевићев тоталитаризам на ивици да се претвори у тероризам, што он духовно већ јесте – духовни терориста Српског народа, а манипулише великим идејама о „демократији“! Колико пута само он и његови комунисти изговоре реч демократија! Та реч је потпуно девалвирала у њиховим устима.
Не треба о демократији много говорити, понашање показује, односи показују, поступци говоре. Разни Игићи, Бакочевићи, Матковићи, Прље, Трифуновићи, Богдановићи, Соколовићи и даље, читају нам лекције из демократије! Како се мало људски не застиде! Они манипулишу простим људима и користе своју ароганцију као доказ неке супериорности. А штури су, духовно празни, бесплодни и зато немају будућности у овом народу. Они само вешто, као и много пута до сада, користе наше невоље и тешке околности у којима је ова несрећна земља, да би се одржали, али им је крај близу. Српска младост је последњим мартовским догађајима осветлала образ и показала да је против сваког комунистичког режима. На Теразијама је свануло српско пролеће.
Шта рећи о српском властодршцу који је послао тенкове на народ? Мислите ли да српској држави треба српска војска?
– Нека Милошевић не мисли да ћемо заборавити то што се пуцало на српску децу и што је послао тенкове на Србе у Београду! Као да смо шиптарски качари или Туђманове усташе! У отвореној поруци упућеној Милошевићу, написао сам да је тај поступак гест крајњег понижења и срама упућен Српском народу, чиме је потпуно разоткрио право лице његове „демократије“! То не треба да му заборавимо, јер такво понижење нам није приредио ни Броз, мада је био зликовац, тиранин и деспот. Само је Хитлер понизио Српски народ бомбардовањем и тенковима. Да је Милошевић имао могућности, није искључено да не би употребио и гора средства од тенкова.
Сигурно је да једној држави треба војска, па и српској. Срби су и војнички народ, али не само војнички. Они су и монашки, светитељски, мученички, културан и уметнички народ. Свакако да Српском народу треба српска војска.
Претучени и богослови
Да ли су и студенти Богословског факултета, чији сте декан, учествовали на студентским демонстрацијама? Да ли су се професори Вашег факултета солидарисали са осталима и потписали петицчју подршке?
– Наши студенти су одувек били са осталим београдским студентима који и сами студирају на нашем факултету, а и наши студенти упоредо на осталим факултетима, тако да постоји универзитетско јединство. Они су слободни људи који се сами опредељују и у време почетка демонстрација били су на Теразијама. Професори су се спонтано солидарисали са праведним студентским захтевима осуде тираније и насиља. Студенти богословља су пробдели све ноћи са осталима. Ја нисам одмах, нажалост, могао да сазнам колико је наших студената било ухапшено и тучено у затворима, али и тиме су студенти богослови поделили судбину осталих. После сам сазнао да су ухапшена и тучена четворица.
Поништавањем одлуке из 1952. године, којом је Римокатолички богословски факултет искључен из састава Загребачког свеучилишта, Сабор Хрватске је вратио достојанство високом школству своје републике. Чак је утврђено да се Католичком факултету у Загребу чланство у Свеучилишту вpaћa у непрекинутом трајању од оснивања Свеучилишта у Загребу до данас. Има ли наде да српски комунисти врате Богословски факултет у састав Београдског универзитета?
– Са захвалношћу спомињем догађај од понедељка у подне (11. март) када сам говорио са Теразијске чесме. Младић, студент Ђорђевић, који ми је дао микрофон рекао је: „Ево, долази декан Теолошког факултета и ево још једног разлога да се оствари наше студентско тражење, да се Теолошки факултет врати на Београдски универзитет.“ То је поздрављено бурним пљеском. И то је, дакле, био један од захтева студената, неартикулисан у оних десетак које су били ставили на папир. Тај захтев заиста постоји и неколико београдских факултета раде на томе: Филозофски, Медицински, а и ми такође радимо. Али, нећемо да се понижавамо. Претходни и несменљиви Милошевићев министар културе, Дача Марковић, један полуписмени човек, брутални комуниста, који никакве духовне димензије нема нити је пројављивао, није ни помишљао на такву иницијативу. Ми се нећемо понижавати и мољакати. Као што је наша српска црквена народна уметност или писменост, или историја, део Универзитета, тако је и Богословском факултету место међу осталима. Надамо се да ћемо се тамо вратити, али само достојанствено, никако под условима „дозиране демократије“, коју нам дају комунисти на кашичицу, не стидећи се тога. Зато нам се не жури. Можда је и боље да се под оваквим, још увек комунистичким властима, засад не враћамо.
Црква није само патријарх
Вишедеценијски притисак на Цркву амортизовао је њену независност, тако да је она у неретком Пристајању на манипулације доведена у подређени положај. Сећам се да је Паљевину Пећке патријаршије прво лист „Православље“ Прогласио „несрећним случајем“. Зашто је СПЦ била немоћна да се избори за достојанство у послератном комунистичком режиму?
– Не бих се сложио са ставом у Вашем питању. Устаљена педесетогодишња навика да се при помињању СПЦ мисли искључиво на Патријарха и пар људи у Синоду је потпуно погрешна. Српска Црква је сав Српски православни народ, и верници, и свештеници, и монаштво, и владике, и Патријарх. Изјава самога Патријарха скоро никога осим њега не обавезује у Српској цркви, ако та изјава не одговара стварном одразу стања у њој. Многи од нас су осудили ону изјаву патријарха Германа из 1981. године и скривање шиптарске намерне паљевине Пећке Патријаршије. Или друге његове изјаве о Титовом „мирном путу“ по свету, па о подршци овој или оној власти или властодршцу. То што можда нисмо могли доћи до изражаја у јавности, до штампе, друго је питање. Колико пута сам ја лично говорио да је Пећка патријаршија запаљена, и сестре монахиње из Пећи су то сведочиле, па и поједине владике, али једноставно је доминирало то што је Патријарх Герман рекао, а јавност гледа и мисли да је то баш сама Српска Црква.
Многи од нас у Цркви су били у сукобу са таквим ставовима и одбацивали их. Црква је богочовечанска ширина, Црква је домаћа Божја и људска породица, а у породици не прогањају оне који другачије мисле или раде, него се увек прво има много стрпљења, разумевања и ширине, док не дође до критичног момента, када је потребно и осудити шта је за осуду, похвалити шта је за похвалу. У том смислу, Сабор владика је био доста суздржан, али су излетали Патријарси Викентије и Герман, па и поједини чланови Синода, поједини епископи и свештеници, а нарочито несрећно Удружење свештеника. Такве појаве које су чешће долазиле до гласа јавности, одавале су утисак да је Српска Црква десеткована, рањена и присиљена да се тако додворава властима, аминује и повлађује власти. Али, стање није било нимало такво ружичасто! У истом том Синоду постоји архива где се помно сабирају случајеви напада на Цркву, прогона од стране комунистичке власти и злостављања. О Косову се дуго ћутало, али ипак сабиран је материјал, који је делимично објављен у нашој књизи „Задужбине Косова“ и он је показао да је Црква у ствари стално указивала и сведочила о невољама Срба на Космету. Пар пута је чак и сам Патријарх Герман, који је с Титом тако добро стајао, протествовао и самом Титу, рецимо 1968. године. То је сложено питање и не би се могло лако приписати Цркви.
Приметио сам у штампи, чак и у „Српској речи“, да се једноставно лако прецрта, „ликвидира“, тј. апсолвира цела Црква због поступка некога у њој, макар то био и Патријарх. Не можемо тако целу Цркву једним потезом оптужити да она служи власти и властодршцима. Не пристајем на то! Ја сам, као и многи, исто тако Црква, па никоме осим Христу не служимо!
Црква је много шира реалност него што је моментална политичка оцена и процена једног новинара или једног политичара.
Мора се схватити да је Црква веома сложен организам. Да је било слугу Брозу и комунистима и Милошевићу од стране Српског народа и из српског народа унутар Српске Цркве тачно је, али се не може то тако генерално проглашавати. Црква се, истина, довијала, понекад и попуштала, понекад се и одупирала. Било је владика, свештеника, монаха и још више верника по комунистичким затворима, тако да и то треба знати и памтити да је неслободна.
Права природа – у слободи
Да ли је Српски народ промењен после полувековне комунистичке деспотије?
– Не бих рекао. Било је привремених промена које су почеле да узимају маха – безкарактерност, полтронство, неотпорност, линија мањег отпора, довијања, мимикрија… Тоје нешто што је неким нашим људима својствено у тешким ситуацијама, али што не представља праву природу нашег народа. Чим дође мало слободе, одмах се испоље оне друге, дубље српске црте, а то је: слободарство, правдољубивост, демократичност, саборност, особине Српског народа да не трпи регуле, а камо ли насиље и понижење, као што сам рекао ових дана на Теразијама. Садашњи догађаји показали су да су то дубљи и трајнији слојеви у српском народном бићу, него ови комунистички наноси, за које Маркс у својој концепцији о човеку и друштву каже да су „надградња“. Она је сада пала а темељни архетипски залози у српском карактеру поново избијају на површину. Не треба се мeђутим олако заносити ни самим тим традицијама, наслеђем и заиста дубоким неувелим коренима, увек плодотворним у Српском народу, него их треба даље неговати. Не треба се само препуштати стихији. Зато је велика одговорност наша и на генерацијама које стасавају и које су се појавиле ових дана у Београду.
Предстоји нам свима већа и тежа одговорност него пред нашим очевима. Године 1968. је био бунт, али је то био само комунистички, зато и није било неког већег успеха. То је била својеврсна „културна револуција“ као у Кини, где су очеви тражили „Црвени универзитет“ и „аутентични комунизам“, као што данас Милошевић обнавља неки комунизам у социјализам, и мисли да је то нешто битно другачије. Нема сумње да је и у тим побунама ’68. било људи који су хтели али нису могли или смели да говоре против комунизма. Зато ’68. за мене није ни издалека нешто приближно овоме што се сада дешава код нас. То што је сада у младима аутентично проговорило треба да потраје, али за то је потребан нови људски напор и подвиг, подвижништво. Човек је уопште биће напора, биће подвига, и у томе га треба поучавати и подржавати.
Било је пријатно запањујуће колико је спонтано омладина православна, јер oceћa, још носи у свом народном бићу, у савести, у срцу, у љубави, у слободарству те православне духовне залоге који су много дубљи од комунистичких наноса и „надградњи“. Није атеизам тако дубоко зашао у српску душу као што неки мисле. Он је свакако разорно деловао, али није разорио народно биће. Ови људи су показали ону храброст, коју су комунисти назвали „рушилачким походом“, а то је уствари била борбеност младих, жеља да одстоје своје право, да усправно стоје, и они су га изборили! Млади су нам осветлали образ. Треба даље да истрају у подвигу слободе.
Између народа и неба
Познато је да је Српска Црква, кад год је било прилике, сарађивала са државом испуњавајући древну праксу симфоније цркве и државе. Режим који се данасу Србији издаје за правну државу умногоме је условио и сузио простор Српској Цркви. Како ви коментаришете тај однос синергије данас?
– Црква треба да сарађује са влашћу на добро народа и у начелу то не значи сервилан однос, него рад на заједничком послу. Због тога је Српска Црква увек била конструктивна, – зато је била и трпељива. Понекад су и људи у Цркви прогоњени да би се очувала та сарадња, па је жртвовано много што-шта. Та сарадња је елемент Цркве и Црква треба да позитивно сарађује са државом, јер тиме помаже људима и народу, и у том смислу је позитивна према принципу власти, према држави, према ономе што ипак представља неки ред и поредак у Васељени. Али, од тога па до могућности злоупотребе, с обзиром на слободарски дух, саборни дух, особени дух Православља, где је свакоме у Цркви, и вернику и свештенику и владици, широк простор личног одлучивања и опредељивања, велика је разлика. Ту су бивале, бивају нажалост, и вероватно ћe бивати злоупотребе, понижавања и дискредитовања и тог принципа сарадње и саме Цркве као божанске, тачније богочовечанске установе.
Под комунистима је Цркви било теже, зато је било и више таквих посрнућа, посртања, нисам сигуран да и у једној будућој власти која дође, свеједно која, неће бити тога. Зато би добро требало проучавати ту распетост Цркве између служења свом народу, па ако хоћете и својој држави, те синергије или сарадње, симфоније са државом, и с друге стране њеног есхатолошког усмерења према Царству Небеском, за које је Црква свим бићем опредељена и које усмерење никад не сме напустити. Црква је знак Царства Небеског на земљи, она је присуство овде и сада (hic et nunc), она је предокушај, антиципација тога Царства. Тога се Црква никад не сме одрећи. Зато радије иде на мучеништво него на издају своје мисије. Ал и, понављам, Црква је тело и Распетога и Васкрслога Христа Спаситеља.
Да ли је опозиција злоупотребљавала СПЦ?
– То говоре они који се још нису навикли на стварну присутност и потребу опозиције. Видите да ово време комунисти настоје да докажу да је опозиција „манипулисала“ омладином. Молим вас, шта има лошег у томе ако је омладина иступила са позиција опозиције? Нека се одвикну господа, тј. другови комуњаре, да само они имају право на животни простор и деловање са подршком државних буџета, полиције и војске. Ако је, рецимо, сва омладина била за опозицију, шта има лошег у томе? Они не могу да се привикну на антикомунистичке демонстрације, на слободне митинге, јер су тоталитаристи. Питају: да ли је опозиција злоупотребљавала знак крста на застави? А шта су они радили, мангупи комунисти, манипулишући свиме и свачим и намећући нам њихове критеријуме и мере?
Рано је говорити о злоупотреби Цркве од стране опозиције. Видећемо када она дође на власт. Ја ни ту немам илузија, јер знам да ћe свака власт у принципу гледати да користи Цркву, покушаће да се наметне. Питање је само да то буде што мање, тј. што праведније, да буде човека достојније. У разговору са једним Србином са Косова, иначе послаником, који је изразио негодовање због опозиционог митинга, одговорио сам му: господине, морате се једном привикнути на опозицију и опозиционо понашање. Нека закажу и нека држе митинге, нека узнемиравају ову власт, која нас све онеспокојава толике године својим понашањем! Мислим да нам свима треба имати стрпљења, разумевања, ширине, али и предострожности. Видећемо када дође опозиција на власт, шта ће она радити. Није поштено још од сада дискредитовати опозицију.
+ + +
Из Атанасијевог интервјуа на Студију Б
(„Интервју гледалаца“ – Студио Б.
Објављено већим делом у „Борби“, 14–15. март 1992.)
Драгојловићев „час демократије“
Ако мислите да је прошле године 10, 11. и следећег дана марта била манипулација, ја не мислим тако. Зато сам био синоћ и зато ћу сада навратити.
Данас поподне, међутим, у „Аргументу више“ на Првом програму Радио-Београда министар вера Драган Драгојловић ме је буквално напао рекавши претходно да он мене није чуо шта сам говорио. Честитам на таквој демократији и приступу. Ја сам њега чуо.
Сматра да сам ја злоупотребио Цркву што сам синоћ говорио на Теразијама. Господин је компетентан да говори о понашању Цркве, докле ја смем ићи, могу ли доћи у Београд на терен другог епископа… Заборавља да ја, као професор, долазим сваке недеље, једном или два пута у Београд, и да је Београд исто тако мој град. Да не говорим о свести и савести православној.
Та власт никада није признала да је Црква манипулисана од власти. Од избора Милошевића нису пропустили прилику, укључујући господина Драгојловића у понедељак, у Цркви Светог Саве… Зашто је дошао? Какво је њему место ту? Ако је Патријарх дошао да одслужи помен, није дошао на митинг. Шта је господин Драгојловић имао ту да тражи? Ако је тако, зашто не остави да гa и опозиција „употреби“, макар колико га они употребљавају. Ја сам управо говорио (на Теразијама) о тој манипулацији и злоупотреби појединих људи у Цркви. Не признајем да је икада ико могао да злоупотреби Цркву. Црква је, сви ми. Од Светог Саве до задњег српског детета. Чак и они који не мисле да су Црква. То није претензија, то је истина овог народа.
Нека извини, као од човека – као политичара, ја очекујем да да оставку. Ја сам готов да своју оставку дам вечерас за добро свог народа. Кад они буду на то готови, безусловно, онда ће моћи разговарати са мном и са овим народом. Када он помиње да сам ја говорио о крви, о мржњи, иако сам рекао да само тражим и тражићу док могу, владу народног спаса, јединства, слоге, да управо превазиђемо ове поделе. Управо највеће поделе чини СПС, владајућа странка, на челу са Милошевићем. Он је у новогодишњем интервјуу причао да на Косову постоје поделе између домородаца и колониста. Његова је партија то створила. Не постоје стварне поделе Срба. Питајте Мому Трајковића, питајте праве сведоке који живе на Косову. Да не говорим колико је СПС Српски народ поделила.
Господин Драгојловић је данас у свом интервјуу сејао исти страх који су сејали пред 9. март. Мене није уплашио, али ме је разочарао као песник, а не као политичар. Од политичара нисам ни очекивао више. Али, као песник да говори о крви, о мржњи, управо у моменту када је то искључено – на скупу младом, свестраначком, а још више надстраначком. Најбољи су нам људи ван странака. Пола српског народа није изашло на гласање. Шта то значи? И они говоре у име српског народа. Они прете српском народу полицијом и војском, друг Јовић, на пример…
То је оно што је трагично, та политика владајуће идеологије, која је само преобучена комунистичка. Никакве битне промене нема. Не може, када говоре Бакочевић, Трифуновић, Радош Смиљковић, Јовић, Богдановић, кад они говоре о демократији, не може то уверити народ у демократију. Демократија није у речима, него у стварном понашању.
О Београду и крви
Генерал Јакшић, комуњара, недавно је говорио „нећемо дати да нас кољу као јагањце“. Ко ће да га коље ко јагањце? То је подсвест господина генерала, који је тако постао, то што је постао, и лагао нас. Тако и ово. Подсвест о крви… Они су говорили да ћe Београд бити заливен крвљу. Сада ће да тријумфују да Београд нема опозицију, да је то била шака људи. Ја позивам господина Драгојловића да се на Теразијама лепо, демократски са том децом искажемо.
Господин Драгојловић не помиње када су они покојног патријарха Германа манипулисали. Када је запаљена Пећка патријаршија, они су га натерали – погрешио је што је пристао – да изјави да пожар није подметнут, а сестра монахиња из Пећи је сведочила да три пламена на растојању од 20 метара истовремено лижу зграду Пећке патријаршије.
Исто је тако и сада. Они би хтели да им служимо. Ја бих лично хтео и као човек, Србин, као монах, као професор, да им што пре видим леђа, комплетној гарнитури која нас је довде довела. Да им „препустимо политику“ овог народа. Препустили смо им, и зато смо довде дошли. То не значи да сам за опозицију, за вође опозиције.
Да ли се господин запитао зашто Српска скупштина из Босне ставља озбиљне замерке Србији и Црној Гори… Они су, господо моја, издали Крајину и Босну. Издаће све да би се одржали на власти. Боље је да што пре оду, ова деца им поручују, боље је да што пре оду да овом народу почне да свиће. Немамо можда моментално правих људи. Наћи ћe се. Пуна је Србија Карађорђа, Милоша, Александра, Мишића. Верујем да ћe наш народ испливати. Када нам је било најтеже, нама је онда једини прави почетак набоље. То говорим као Србин. Нека то окарактеришу како хоће, нека кажу да се бавим политиком. Шта би хтели: у епрувету да ме ставе. Мој владика Теодор вршачки је жив одран зато што се са народом дигао за ослобођење (1594). Последица тога његовог понашања је било спаљивање моштију Светог Саве. Од тога је овом народу произашао бољитак.
Владика и политика
Православна Црква није ни политичка организација, нити се бави политиком. Друга је ствар комунистичка ујдурма да Црква „не сме да се меша у политику“. Осим кад њима треба – пошто су деценијама манипулисали Свештеничким удружењем, потпуном слугом њихове политике и никад то нису називали мешање у политику.
P.S. У јуну месецу 1992. године у Београду су почели студентски протести (15. јуна) и пренели се и у јули месец (до 10. јула 1992). На Богословском факултету је 14. јуна организован састанак представника студентских организација, на коме је изнет и усвојен коначан план „заузимања” ректората и три факултета. Дошавши у Београд почетком јула, Атанасије је ушао у једну од сала Универзитета, где су били окупљени студенти и поздравио их следећим речима:
„Дошао сам накратко из наше Светосавске, али Мученичке Херцеговине и враћам се одмах. Дошао сам да вас поздравим. А шта да вам кажем, кад је све јасно!? Једноставно вас молим и желим да истрајете у својим правдољубивим, слободарским и Светосавским и Светолазаревским подвизима. И да не заборавите Српски народ у осталим Српским земљама, па и у Светосавској Херцеговини и Босни и у Српским Крајинама. Хвала вам. Живели, и достигли до онога што ваше чисто и младалачко срце жели. Живели!“
Дајући подршку омладини, поздрављен бурним аплаузом, враћа се назад у своју Епископију, да би са народом делио добро и зло.
