Ježi Novosjelski, Planinski put, 1961.
Nakon povratka u obrazovni sistem, verska nastava se i dalje, posle nešto više od 15 godina, doživljava kao novi predmet, koji je najmlađi i najkasnije je ušao u školske kabinete. Na posletku, doživljava se od najneukijih među prosvetnim radnicima kao predmet koji je potpuno novotarski uveden nekakvim izmišljenim reformama, koje se skoro dvadeset godina valjaju i prežvakavaju od strane ministara prosvete.
Ovaj poslednji doživljaj verske nastave žalosno svedoči o ukorenjenom gađenju dela srpskog građanstva prema svemu onome što Crkva predstavlja u društvu. Nju je prema gore pomenutom najsigurnije čuvati u četiri zida, koja, pretpostavljate, svakako nisu državna institucija – škola.
Kome uopšte treba verska nastava? Čuju se ideje da Crkvi po prirodi njenog postojanja i aktivizma ona treba radi misije. Državi treba radi odgajanja naraštaja koje bi valjalo čuvati u okvirima etički zdravih svetonazora. Romantizovano razmišljanje sa malo uporišta u realnosti.
Načinimo napor i pogledajmo realnosti u oči.
Verska nastava je vraćena u obrazovni sistem sa statusom obaveznog izbornog predmeta. Prošle godine je njen status na mala vrata (ali onima koji su znali da čitaju između redova ovo je nagoveštavano izjavama ministara prosvete) promenjen u obavezni izborni program. Sledeća etapa izmene bi mogla biti: neobavezni (fakultativni) izborni program.
Vidimo da u našem obrazovnom sistemu postoje predmeti i programi. Ova distinkcija predmet – program se uklapa u neiskorenivu ideološku postavku da verska nastava nema naučni metod, te da nauka o veri i ne pripada naukama.
Kada ovome dodamo i činjenicu da je septembra 2018. na sajtu Ministarstva prosvete osvanuo javni spisak svih nastavnika koji izvode versku nastavu na teritoriji RS, stvar postaje jasnija. Fus nota tog spiska, iako sitnim slovima ispisana, jeste važna. Ona kaže da direktor škole ima pravo da traži nastavnika koji će predavati versku nastavu u školi. Do sada su verske zajednice preporučivale i slale veroučitelje u škole. Od sada, sa postojećeg spiska verskih zajednica direktor škole može samostalno da izabere za sebe nastavnika. Šta to ustvari znači? Na opštem planu znači demonstraciju moći države nad Crkvom, a na pojedinačnom još nezavidniji položaj nastavnika verske nastave.
Generalno, sve ovo sledi ritam marša koji u globalnoj raspodeli moći naša zemlja ima obavezu da prati, a o čemu sam pisala u prethodnom tekstu. Dakle, u vezi je sa momentima racionalizacije obrazovnog sistema. Da ponovim: racionalizacija obrazovnog sistema tiče se zapravo smanjenja radnih mesta u prosveti. Među zaposlenima u školama čini se da je najlakše dati otkaz tehničkom osoblju i nastavnicima verske nastave. Što se tiče tehničkog osoblja i racionalizacije, ovo je 2018. od strane Ministarstva prosvete izvedeno tako što je otpušten određen broj domara i tetkica na najjednostavniji mogući način – prebrajanjem kvadratnih metara škole i lakonskim premeravanjem koliko kvadratnih metara ustvari jedna tetkica i domar mogu da opsluže.
Sa nastavnicima verske nastave bi sličan scenario mogao da se odvija na sledeći način. Veroučitelji nisu zakonom zaštićeni kao drugi nastavnici. Tačnije, njihovim otpuštanjem država nema obaveze kao prema drugim nastavnicima, a koje se tiču stavljanja na spiskove tehnoloških viškova, kao ni obaveze oko otpremnina. Stoga je njihovo otpuštanje elegantno i jednostavno. Valja imati na umu da se otpuštanjem veroučitelja otpušta i značajan broj nastavnika građanskog vaspitanja (ili im se smanjuje fond časova, time i plata).
Kada je reč o verskoj nastavi, sledeće godine ćemo videti na koji način će se prebrojavati, ne kvadratni metri, već učenici i da li će uopšte biti zainteresovane dece za ovaj školski program bez ocena i, moguće je, bez obaveznosti pohađanja.
