Danas su mnoge reči prevrednovane i izgubile smisao. Među njima je i pojam vere. Ljudi je svode na običnu ljudsku veru.
U „posthrišćanskoj epohi“, za „postmodernog čoveka“, vera je postala za „dobronamerne“ skup dobrih načela; za „moralne“ skup moralnih propisa; za „pobožne“ vršenje religioznih rituala; za „patriote“ deo nacionalne tradicije; za „moderniste“ simbol konzervatizma; za „naučnike“ simbol mraka i neznanja; za „trgovce“ duhovna dobit; za „tužne“ uteha. Verovati znači prihvatanje nekih načela, stavova, istina, vrednosti, bez ispitivanja, dokazivanja i proveravanja. Veru ljudi često razumevaju kao „uverenost“, „uverenje“, „ubeđenje“. Biti vernik znači biti uvereni pristalica nekog učenja, doktrine, ideologije.
Verovati podrazumeva prihvatiti neko učenje, kosmologiju bez logičkih i empirijskih dokaza. Za neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola koji blagosilja i štiti njihovu moć i vlasništvo. Za „uslužne“ i pseudointelektualce verovati znači prihvatati a ne razumeti.
„Veruj i ne istražuj“ (parola nepoznatog porekla)! Neki je smatraju „kvintesencijom metafizike“ (Hristo Janaras). Vera je ovde slepa. Apsolutno poštovanje autoriteta. Takva vera je idejni temelj svakog totalitarizma: ideološkog, političkog, religioznog.
„Bez nevolje nema bogomolje“ (narodna izreka). Ljudi često veruju i traže Boga u vreme straha, rata, nesreća, elementarnih nepogoda, patnje, bola, nemaštine. Kada ti periodi prođu oni se vraćaju životu koji nema nikave veze sa Bogom. Veruju kad im nešto treba, a kada to prođe opet nastavljaju da žive kao da Boga nema. Ima ljudi koji ne veruju u Boga, ali su kažu religiozni. Vole da svrate u Crkvu (kada nema nikoga u njoj). To im „prija“. Tada nalaze „mir“ i „spokojstvo“. Vera je neka vrsta rekreativnog zadovoljstva u „svetim“ i „uzvišenim“ stvarima.
U civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti, vera je neophodna i korisna za nacionalne interese, porodicu, društvo. Ona ljude čini dobrim i poštenim. Ako si „dobar“ Bog te nagrađuje, ako si „loš“ On te kažnjava. Tako se razrešuje sva ljudska (ne)pravda. Vera je važna za vaspitanje dece i omladine. Od nje se očekuje da ih „dresira“, da budu pokorna i poslušna. Vera je terapija, pomoć i uteha, garant individualne sreće i zadovoljstva. Za neke je vera samo „karanfil na reveru“. Oni veruju u ono što se najbolje plaća. Veru neki tumače kao „tradiciju“ i „lep običaj“ (obavezujemo se danas na ono što je bilo nekada, na stil egzistencije koji je bio u prošlosti).
Šta vera nije? Vera nije intelektualno znanje, ni povremeno religiozno osećanje, koje nastaje i nestaje. Predmet vere nisu apstraktne ideje već konkretne ličnosti u koje čovek ima poverenje. Vera nije neko mišljenje, moralni propis, uverenje koje se temelji na umovanju. Vera nije mehaničko ponavljanje, recitacija onoga što se naučilo, niti je prihvatanje teorije o stvarima o kojima se zapravo ništa ne zna.
Postmoderni čovek veru razume kao nekadašnji stil egzistencije, kao nešto „jučerašnje“. Vera je konzervativizam, nešto što je suprotno moderni. Obavezujemo se danas na ono što je bilo juče. Vera nije naučna istina, društvena navika, nacionalna tradicija. Vera nije utisak ili osećaj, optimizam prema životu, zadovoljena potreba za sigurnošću. Ipak. Od svega toga nešto i jeste.
Šta je vera? Vera je poverenje, lični odnos.
Vera je dar Božiji. Vera je život, ja–ti odnos. Vera je dodir, susret sa Hristom, poverenje u Hrista.
Verovati znači „sticati Duha Svetog“ (Sv. Serafim Sarovski). Vera nije privatno traženje istine već prihvatanje Istine.
Vera je prihvatanje Hristovog pogleda na nas same, na druge ljude, na stvari oko nas, na čovečanstvo, na istoriju, na svemir, na samoga Boga.
Vera je svetlost koja prožima i obasjava ceo život.
Vera je iskustvo, odnos, komunikacija. Ona može biti posredna i neposredna. Stupnjevita. Vera je poverenje u Jevanđelje (Sv. Nikolaj) i u Hristovu radosnu i spasonosnu vest.
Verovati znači imati poverenje u Boga, poverenje u svedočanstvo praotaca, proroka, apostola, svetitelja.
Za hrišćane nije suštinsko pitanje: da li veruješ u Boga, nego veruješ li Bogu koji se otkrio, uvremenio i uprostorio, o kome ti govori i svedoči Crkva.
Vera nije ja i njegovi problemi i potrebe. Vera je ekstatična.
Verovati znači biti za druge. Ko veruje taj ne pripada sebi već onome u koga veruje.
Prava vera je slobodna jer oslobađa čoveka od samoga sebe, od svih stvari i predmeta.
Vera je „prinos“, darivanje. Ko najviše veruje, taj najviše daje.
Vera je ljubav. Ona ništa ne traži. Ako se daje da bi se nešto dobilo, ne dobija se ništa a gubi se sve. Ako se daje sve, a ne očekuje ništa, prima se sve.
Vera je kao i ljubav zaborav na sebe, odricanje od svoga Ja, „izlazak“ iz sebe.
Vera je nada, „potvrda stvari nevidljivih“ (Jev 11, 1).
Vera je svojstvo samo ljudskih bića.
Vera je čežnja, žudnja, nadom ispunjeno isčekivanje nečeg što se želi (Aleksandar Šmemen).
U „svetu bez drugog“ vera je stalno odsutna-prisutnost Drugog koji jedino život može da učini vrednim i smislenim.
Vera je dodir drugog.
Savremeni čovek pretvara i sebe u religiju, apsolutizuje sebe i svoje. Gradi identitet na sebi. Verovati znači odreći se sebe i svojega (svoga ja, svoje nacije, partije, kulture, ideologije) i saživeti se sa ne-Ja, sa Bogom.
Ljudi se često služe Bogom i drugim. Vera ih tera da služe Bogu i bližnjima.
Kada ljudi danas kažu da veruju u jednoga Boga pod tim obično podrazumevaju sve bogove. Verovati u jednog biblijskog Boga – Svetu Trojicu – znači verovati u jedinog Boga koji isključuje sve druge. Zato se vera u Hrista označava kao „uskogrudi fanatizam“, a sujeverje kao „širina pogleda“ na svet.
Hrišćanska vera pretpostavlja jedinstvo, sintezu, ravnotežu onostranog i ovostranog, Boga i čoveka, duše i tela, vere i razuma. Vera u ovaploćenog Boga Logosa je vera u stvaralačku silu razuma. Verovati i delovati nerazumno protivreči samoj prirodi Boga (Benedikt XVI).
Postmoderni „klub sebičnih“ (osionih, gramzivih, pohlepnih, samoljubivih) i Boga pretvara u „tržišni proizvod“ koji se nudi i „modulira“ za potrebe klijenata. „Gladni u izobilju“ crkvenu veru mere po onome što ona čini za čoveka (naciju, partiju, državu, svet) a ne po onome šta ona jeste. Za hrišćansku veru je važnije biti nego imati.
Ljudi danas često transformišu Crkvu u religiju, potom religija postaje kultura, pa politika i na kraju se utopi u tržište. Kupujem, dakle, postojim! Sve, pa i „religiozna dobra“ u prebogatom supermarketu pseudoduhovnosti. Zato oni nešto stalno traže od Boga, trguju sa Njim. Traže da On vrši njihovu volju, da realizuje njihove planove, umesto da oni tvore volju Božiju. U vremenu „globalne“ torture i simromaštva verovati znači živeti za druge, voleti druge i deliti sa njima sve.
Vera je čovekov dijalog sa Bogom, prirodom i drugim ljudima.
Vera je stil života a ne jedan njegov deo.
Izvor: Radovan Bigović, Crkva u savremenom svetu, Beograd: HKC – Službeni glasnik, 2010, 9–14.
