Velika subota (Mt 28, 1–20)

I pošto minu subota, na osvitku prvog dana nedelje, dođoše Marija Magdalina i druga Marija da osmotre grob. I gle, zemlja se veoma zatrese; jer anđeo Gospodnji siđe s neba, i pristupivši odvali kamen od grobnih vrata i seđaše na njemu. A njegovo lice bejaše kao munja, a njegovo odelo kao sneg. I u strahu od njega stražari uzdrhtaše, i postadoše kao mrtvi. A anđeo odgovarajući reče ženama: Vi se ne bojte; jer znam da tražite raspetog Isusa. Nije ovde; jer ustade kao što je [i] kazao [da hoće]. Dođite da vidite mesto gde je ležao Gospod. I brzo idite i recite njegovim učenicima da ustade iz mrtvih; i gle, on će pred vama otići u Galileju; tamo ćete ga videti. Eto vam kazah. I izašavši brzo iz groba, sa strahom i velikom radošću pohitaše da [ovo] jave njegovim učenicima. A kada iđahu da jave njegovim učenicima, i gle, srete ih Isus govoreći: Radujte se! A one pristupivši, uhvatiše se za njegove noge i pokloniše mu se. Tada im Isus reče: Ne bojte se, idite te javite mojoj braći neka idu u Galileju, i tamo ćete me videti. A dok one iđahu, gle, neki od stražara dođoše u grad i javiše prvosveštenicima sve što se dogodilo. A oni, sastavši se sa starešinama učiniše veće, i dadoše vojnicima dovoljno novaca, govoreći. Kažite: Njegovi učenici dođoše noću i ukradoše ga dok smo mi spavali. I ako to čuje namesnik, mi ćemo ga uveriti i vas osloboditi brige. A oni uzevši novce, učiniše kao što bejahu naučeni. I ova se reč razglasi među Judejcima do danas. A jedanaest učenika otidoše u Galileju, na goru kuda im je Isus zapovedio. I kad ga videše, pokloniše mu se; a neki posumnjaše. I pristupivši Isus im reče govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka [sveta i] veka. Amin!

Jevanđelist Matej ovu perikopu počinje rečima: „Pošto minu subota“ (što će reći dan kada je sve bilo zabranjeno raditi), a to je po jevrejskom računanju sa zalaskom sunca, neke žene: Marija Magdalina (ona koja ga je predano sledila i kojoj je bilo mnogo oprošteno jer je mnogo volela) i još jedna Marija (možda majka Jakovljeva ili Josifova), a jevanđelist Marko dodaje i Salomiju, odoše u zoru da osmotre Isusov grob. I verovatno ne samo da osmotre, nego i da dovrše pomazanje pokojnika miomirisima (tj. smirnom i alojem kako je nalagao običaj, Jn 19, 39) koje možda u petak uveče na brzinu i nije bilo obavljeno u potpunosti. Time će njih nekoliko (doduše, prema apostolu Jovanu samo Marija Magdalina) postati prve koje će objaviti njegovo vaskrsenje.

Što se tiče broja svedoka da bi se njihovo svedočanstvo smatralo verodostojnim, judejski zakoni su u sudskoj proceduri zahtevali dva svedoka (Ponz 19, 15), ali ni jedan nije smeo biti žena. Tokom svoje misije Isus je svesno kršio najrazličitije judejske zakone i običaje (pokazujući tako da ne drži do njih) pa je i ovog puta prekršio taj običaj dopuštajući ženama (a ne muškarcima) da prve objave njegovo vaskrsenje, pošto uplašenih jedanaest muškaraca nigde na vidiku nije bilo (najverovatnije su bili skriveni negde u siromašnoj četvrti u dolini Tiropeon). Doduše, ni ove dve žene nisu bile svedoci vaskrsenja u pravom smislu reči, jer one nisu videle kako Isus vaskrsava budući da su došle do groba u cik zore, kada je on pre toga već bio vaskrsao (ne znamo tačno kada – negde u toku noći između zalaska i izlaska sunca). Pravi svedoci one postaju nešto kasnije, u trenutku kada ih on susreće na njihovom povratku i pozdravlja ih. 

Pri samom grobu ovim dvema ženama anđeo samo kaže da je Isus vaskrsao, kao što je i kazao da će učiniti. Ne objašnjava kako. I ne bez razloga, jer objašnjavati vaskrsenje u trenutku dok se ono objavljuje bilo bi nalik objašnjavanju npr. Verdijevog Rekvijema u trenutku dok se on izvodi. Pravi poredak je prvo ga čuti i doživeti, pa ga onda eventualno analizirati i objašnjavati. Vaskrsenje takođe: prvo je trebalo primiti takvu poruku, mentalno i emocionalno je obraditi i savladati, a tek posle toga je dolazilo u obzir moguće objašnjenje. Isto tako, poruku o vaskrsenju trebalo je prvo poslati u svet, a njeno eventualno tumačenje je ostavljeno za neodređenu budućnost. Matej izbegava svako tumačenje jer veruje da nikakvo tumačenje ne bi moglo adekvatno objasniti Isusovo vaskrsenje. Tako i Jovan na kraju svog jevanđelja kaže da se čak ni sva dela Isusova ne mogu popisati, a mi bismo mogli dodati – a kamoli protumačiti. Stoga anđeo, ništa ne tumačeći, samo objavljujevaskrsenje govoreći da Isus nije u grobu nego je ustao iz njega kao što je i rekao da će učiniti.

Kao što grob nije mogao obuhvatiti Isusa, tako ga ne može obuhvatiti ni Matejevo ni bilo koje drugo jevanđelje. Jer Isus je prepun iznenađenja. Zato on nije ograničen čak ni svojom smrću. Iznenađujući nas, on i nju prolazi i nastavlja u budućnost koju je Bog pripremio svojoj tvorevini.

I dok je u Judejaca običaj bio da muškarci naređuju a žene slušaju, Isus sada i to preokreće pa ženama daje ne samo da one prve budu svedoci njegovog vaskrsenja, nego i da one budu te koje će kazati muškarcima da idu u Galileju, a ovima da ih poslušaju. Zato su Marija Magdalina i druga Marija pošle da jave učenicima da odu u Galileju jer će tamo videti vaskrslog Isusa. Tako su ovi muškarci bili u dodatnom iskušenju da poveruju ženskom svedočenju (koje čak ni sudovi nisu priznavali), jer konačno one su (za njihovu patrijarhalnu svest) bile samo žene. A sve da žene i nisu bile svedoci, zar već samo po sebi nije preteško poverovati da je mrtvac ponovo oživeo? No, bilo im je rečeno da se ide u Galileju, što je značilo pešačiti dugo. S obzirom na neverovatnost vesti koje su donele žene mironisice, prihvatiti put za Galileju označavalo je skok u veru.

I poslušavši ove žene „jedanaest učenika odoše u Galileju kuda im je i zapovedio Isus“ (Mt 28, 16). Jedanaest, a ne dvanaest. Ovo treba da nas podseti na Judinu izdaju, jer ih je Isus bio odabrao dvanaest, prema dvanaest Judinih sinova i prema dvanaest Izraelovih plemena. Tako broj jedanaest nekako svedoči nepotpunost, nedovršenost, nesavršenost. Isus je ovom nesavršenom broju dao savršen (apostolski) poziv time što je upravo ovakvu nesavršenu Crkvu od jedanaest apostola poslao u svet da objavi njegovo savršeno delo.

Učenici su se na brdu u Galileji sabrali zajedno prvi put posle Isusovog hapšenja, i kada videše Isusa pokloniše mu se, ali neki su oklevali budući neodlučni (διστάζω). Hteli su da veruju da je Isus vaskrsao, i na neki način su i (po)verovali, ali su istovremeno bili u sebi rascepljeni, podvojeni. I oboje je razumljivo. I da su se poklonili Isusu, videvši ga živog posle umiranja na krstu, ali i da su posumnjali jer ništa u njihovom dotadašnjem iskustvu (osim donekle događaja sa Lazarom i one dve devojke) nije opravdavalo ili objašnjavalo tako nešto. Mi smo danas spremni da one među njima koji su oklevali osudimo, ali Isus, budući da nije takav licemerni čistunac poput nas, ne osuđuje ih nego ih, naprotiv, ohrabruje obećanjem da će biti sa njima „do svršetka veka“, tj. zauvek. I takve kakvi su, nesavršeni sa svim njihovim sumnjama, Isus bez oklevanja uzima za svedoke svog vaskrsenja i za one koji treba da nastave i dovrše njegovo delo. Na taj način se i mi uveravamo da on onda može ponešto učiniti i preko nas, takođe neodlučnih i nesavršenih. Učenici će polako uzrastati u ulozi koju im je Isus namenio. Njegovom nevidljivim podrškom ovi obični ljudi će obaviti veoma neobičnu i veoma tešku misiju. Oni će, često nepoverljivom pa i neprijateljskom, svetu razglasiti radosnu vest o spasitelju ljudi i celokupne tvorevine kojeg ni smrt ne može zadržati u svojoj vlasti. O Sinu Oca nebeskoga, ali i o načinu da i mi ljudi postanemo njegova braća i prijatelji.

Neka bi dao Bog da nikada ne zaboravimo tu apostolsku lekciju koju su, nas radi, i oni i onaj kojeg su propovedali platili svojim životom. Amin!