Ovih dana proslavljamo uspomenu na sv. Ignjatija, episkopa Antiohije i Sirije, koji je živeo krajem prvog i početkom drugog veka. On je prvi značajniji hrišćanski pisac nejevrejskog (tj. sirijskog) porekla. Njegovo učenje o crkvi je novo. Njegovo staranje o jedinstvu i opstanku crkve je ravnoapostolno. Njegova ljubav prema Hristu je bezrezervna i bezuslovna. Njegov je lik u celokupnoj istoriji Crkve jedinstven. Iako nam je od njega sačuvano svega sedam poslanica (pisama), sadržaj njegove misli je izuzetno bogat. Iz sveg tog bogatstva, koje u sebe uključuje pobijanje judaizatorskih, doketističkih i evionističkih shvatanja o Isusu, učenje o prirodi crkve, o važnosti klira a posebno episkopa, razmatranje o značaju sloge, originalno poimanje evharistijske liturgije kao „leka besmrtnosti“ i još mnogo šta, za ovu priliku bih izdvojio i protumačio samo jednu ali važnu Ignjatijevu sintagmu na kojoj on izuzetno insistira – „uzajamno podvrgavanje“ ili „uzajamno potčinjavanje“.
No, pre toga podsetimo se da je Ignjatije prvi hrišćanski pisac koji jasno razlikuje tročlanu podelu klira na episkopa, prezvitera i đakona i koji na njoj neobično uporno insistira. Toliko da se ta podela u Crkvi, koja se javila sredinom drugog veka, a od svih crkava bila prihvaćena do sredine trećeg veka, zadržala sve do danas, tako da nam izgleda toliko samorazumljivom, kao da Crkva nikada nije postojala bez nje. Iako u stvari jeste prvih stotinak godina kada je u Crkvi postojala veća raznolikost službi, tj. kada su u njoj postojale i ove službe episkopa ili prezvitera (koje se izgleda decenijama nisu razlikovale) i đakona, ali pored ove dve i službe apostola, proroka, učitelja, harizmatika itd. Sva ova raznolikost se, počevši od Ignjatija, svela na i danas postojeće samo tri službe.
Nadalje, Ignjatije često insistira na podvrgavanju laika celokupnom kliru (episkopu, prezviterima i đakonima), mada najčešće ističe podvrgavanje episkopu (uvek pritom podrazumevajući i prezviterijat i đakonat kao episkopove savetnike bez kojih je on nezamisliv). Ovo podvrgavanje laika kliru po njemu je neophodno sredstvo za postizanje jedinstva crkve. A jedinstvo crkve je nešto što potiče od samog Boga, biva očuvano slogom hrišćana, a garantovano ulogom episkopa kao učitelja i sveštenika (zajedno sa prezviterima i đakonima). Jer Ignjatije je verovao da zemaljska Crkva odslikava nebesku, pa kao što na nebesima postoji jedinstvo Oca, Sina i Svetoga Duha, tako i u zemaljskoj Crkvi (ukoliko je slika nebeske) treba da postoji jedinstvo svih hrišćana. Ukoliko ono ne postoji, nego vladaju razjedinjenost, sukobi, progoni i sl, onda zemaljska Crkva ne odslikava nebesku, pa prema tome uopšte i nije Crkva. Jer Crkva je Crkva samo ako je jedinstvena, a jedinstvena je samo ako u njoj postoji „uzajamno podvrgavanje“ svih hrišćana jednih drugima. Čime dolazimo do naše teme. Jer, na prvi pogled nije jasno kako je takvo nešto kao „uzajamno podvrgavanje“ uopšte moguće.
Sama sintagma „uzajamno podvrgavanje“ zvuči samoprotivrečno. Kako je uopšte moguće „uzajamno se podvrgavati“? Podvrgavanje (zajedno sa nesigurnošću i strahom koje ono sobom nosi) možemo naći u mnogim oblastima života, a možda je najkarakterističnije mesto za to vojska. U svakoj vojsci postoji jednosmerni subordinacionizam: običan vojnik podvrgnut je desetaru, ovaj vodniku, ovaj, kapetanu, itd, itd. sve do generala. I to je uobičajeno značenje reči podvrgavanje (ὑποταγή). No, možemo li npr. zamisliti vojsku u kojoj postoji ne subordinacionističko nego „uzajamno podvrgavanje“, gde se običan vojnik podvrgava kapetanu ili kapetan pukovniku a ovaj generalu (što zvuči uobičajeno), ali se takođe istovremeno i general podvrgava običnom vojniku, pukovnik kapetanu itd, itd, tj. svako svakome (što zvuči krajnje neuobičajeno i gotovo neizvodljivo)? Na ovo se obično odgovara da takva vojska ne bi mogla ni postojati, tj. da u tom slučaju uopšte i ne bi bila vojska. Dakle, „uzajamno podvrgavanje“ u vojsci, a ni u svim slično strukturisanim organizacijama, zapravo uopšte nije moguće. Što znači ili da tako nešto uopšte nije moguće (budući samoprotivrečno) ili da je moguće (doduše u neuobičajenom smislu reči ὑποταγή) ali da ga treba potražiti na (sasvim) drugom mestu. Kao što je npr. Crkva.
Ovo je vrlo važno zapaziti, jer Ignjatije zahteva da u Crkvi postoji upravo „uzajamno podvrgavanje“, što znači da Crkva ne može i ne sme biti ustrojena kao vojska (mada se ona često, rekao bih prečesto, upravo tako shvata). Naime, „uzajamno podvrgavanje“ u smislu uobičajene subordinacijske podređenosti jednih drugima prosto nije moguće, jer ili će prvi biti podređen drugome ili drugi prvome. Npr. Petar i Pavle se ne mogu „potčinjavati jedan drugom“ tako što će Petar biti na hijerarhijskoj lestvici nadređen, a Pavle podređen, i istovremeno i Pavle biti nadređen, a Petar podređen. Dakle subordinacijsko „podređivanje jednih drugima“ je contradictio in adiecto. Reći da Ignjatije tako nešto zagovara značilo bi potceniti njegov elementarni zdrav razum. Prema tome, ukoliko bi pojam „potčinjavanja“ imao isključivo hijerarhijsko-subordionističko značenje, onda bi Ignjatijev (i ne samo njegov) izraz „uzajamno potčinjavanje“ ili „potčinjavanje jednih drugima“ bio samoprotivrečan.
Otuda smisao ovog izraza očigledno treba tražiti na drugoj strani, manje vojno-hijerarhijsko-subordionističkoj, a više blagodatno-jevanđeljskoj, jer tamo ga jedino i možemo pronaći. A to znači: u uzajamnom poštovanju (Petar poštuje Pavla, ali isto tako i Pavle poštuje Petra), u davanju prvenstva (Petar daje prvenstvo Pavlu, ali i Pavle daje prvenstvo Petru), u netraženju ničega samo za sebe (Petar ne traži da samo on bude poštovan ili voljen, ali ni Pavle takođe), u dugotrpljenju (Petar dugo trpi Pavlove slabosti, ali i Pavle Petrove), u nezaviđenju (Petar ne zavidi Pavlu kao što ni Pavle ne zavidi Petru), u negordeljivosti (Petar se ne gordi nad Pavlom, ali ni Pavle se ne gordi nad Petrom), u uzajamnom nošenju bremena (Petar nosi i Pavlovo breme, ali i Pavle bez roptanja Petrovo), u činjenju drugoga većim od sebe (Petar kaže: Pavle je veći od mene, a Pavle: Petar je veći od mene) itd. – jednom rečju smisao izraza „uzajamno potčinjavanje“ treba tražiti u uzajamnoj ljubavi. I jedino tu on može imati smisla. I kao što je hijerarhijska potčinjenost primer nemoguće „uzajamnosti“, tako je hrišćanska ljubav primer moguće (i jedino poželjne) „uzajamnosti“.
Pogledajmo sada da li je ova zamisao o „uzajamnom podvrgavanju“ neka Ignjatijeva novotarija, ili je tako nešto u Crkvi postojalo i pre njega? Vrlo je verovatno da se, zagovarajući ovu ideju, Ignjatije oslanja na Prvu poslanicu apostola Petra gde ovaj hrišćanima poručuje: „svi prigrlite smirenoumlje pokoravajući se jedni drugima“ (1Pet 5, 5) ili pak na Poslanicu Efescima njegovog omiljenog apostola Pavla, u kojoj on hrišćanima savetuje: „pokoravajte se jedan drugome“ (Ef 5, 21). Takođe je moguće da se Ignjatije u ovome ugleda na sv. Klimenta Rimskog koji hrišćanima u Korintu poručuje „da se svako potčinjava svom bližnjem“ (1 Kor 38, 1). Sve su ovo hrišćanski pisci najvišeg i trajnog autoriteta u Crkvi čije je spise Ignjatije poznavao i gotovo sigurno ovu koncepciju o hrišćanskoj ljubavi kao „uzajamnom potčinjavanju“ kao suštinski važnu za jedinstvo i opstanak Crkve preuzeo od njih. Kao što je verovatno da ju je sv. Polikarp preuzeo od njega kada Filipljanima sugeriše: „Svi se podvrgavajte jedni drugima“.
Posle ovih ranohrišćanskih pisaca ideju o „uzajamnom podvrgavanju“ nalazimo i kod poznijih otaca Crkve. Interesantno je da među njima Origen Ispovednik, sv. Jeronim i sv. Jovan Zlatousti ovu ideju promovišu svi podstaknuti komentarisanjem Pavlove Poslanice Efežanima 5, 31 gde se govori o odnosu muža i žene, ali je još interesantnije da ni jedan od njih trojice Pavlov izraz „uzajamno potčinjavanje“ ne primenjuje na taj odnos, (kao što to ne čini nijedan hrišćanski pisac pre 19. veka), nego je prenosi na opšti odnos vladanja i potčinjavanja. Origen i Jeronim je primenjuju na odnos klira i laosa, a Zlatousti na odnos gospodara i sluge.
Origen, pišući verovatno prvi komentar na Poslanicu Efežanima 5, 31 sv. apostola Pavla, potpuno je uveren da ovaj govori upravo o uzajamnom potčinjavanju svih hrišćana: „On [Pavle] kaže Pokoravajte se jedni drugima u strahu Božijem [Ef 5, 21]. Ovo potpuno poništava svaku želju za vladanjem i prvenstvom. Sledeća [Pavlova] zapovest je data svima, ‘jer iako sam slobodan od svih, svima sebe učinih slugom, da bi ih sve pridobio’ [1Kor 5, 13, kurziv VP]. Ovo takođe propisuje i [Pavlova] zapovest koja kaže: ‘Služite jedni drugima’ [Gal 5, 13]“.
Jeronim, najuticajniji egzeget latinofone crkve, (očigledno se oslanjajući na pomenuto Origenovo tumačenje apostola Pavla) piše: „Neka episkopi čuju ove reči (‘Pokoravajući se jedni drugima u strahu Božijem, Ef 5, 21), neka ih čuju prezviteri, neka ih čuju svi drugi učitelji, da bi se mogli pokoravati onima koji su im pokorni i oponašati apostola koji kaže – ‘Budući slobodan od svih, svima sebe učinih slugom, da ih što više pridobijem’ (1Kor 9, 19), i na drugom mestu – ‘Iz ljubavi služite jedni drugima’ (Gal 5, 13)“.
A Jovan Zlatousti, najuticajniji egzeget grekofone crkve, piše: „Neka bude razmene služenja i potčinjavanja. Jer tada neće biti ropskog služenja. Neka jedan ne sedi u rangu slobodnjaka, a drugi u rangu roba. Radije, bolje bi bilo da i gospodari i robovi budu sluge jedni drugima“. U ovom kratkom osvrtu ne možemo nastaviti ovaj niz, ali možemo skrenuti pažnju na jedan vrlo specifičan slučaj – teologa čija reč ima izuzetnu težinu – sv. Grigorija Bogoslova.
Grigorije teološki ide još dalje od svih pomenutih učitelja Crkve kada kaže da: „kao što se Sin potčinjava Ocu, tako se i Otac [potčinjava] Sinu“ (Beseda 30, 5). Ni ovde, kao naravno ni kod Petra, Pavla, Klimenta, Ignjatija, Polikarpa, Origena, Jeronima i Zlatoustog „potčinjavanje“ ne može biti subordinacijsko. Otac može biti veći od Sina, ali mu nije „nadređen“, niti je Sin Ocu „podređen“, što znači da u njihovom međusobnom odnosu nema subordinacionizma. Jedno je poredak (τάξις), a nešto sasvim drugo subordinacija. U Svetoj Trojici postoji poredak, ali ne i subordinacija. Ako Crkva treba da odražava Trojicu, onda i u njoj mora da važi isto: mora da postoji poredak, ali ne sme da postoji subordinacija. Jer, ako je nebesko stanje odnosa Oca i Sina paradigmatično za Crkvu, a za Ignjatija (i nebrojene druge svete oce) je upravo to slučaj, onda i u Crkvi treba da vlada upravo taj, a ne neki drugi tip „potčinjavanja“.
Mnogi episkopi, po ljudskoj slabosti, sanjare o nekakvom drukčijem potčinjavanju, sličnom onom vojničkom, njima privlačnijem, o čemu i maštaju, a često takvu vrstu jednosmernog i bezuslovnog potčinjavanja (subordinacije) i sprovode u delo – jedni zato što iskreno, iako potpuno pogrešno, veruju da je potčinjavanje u Crkvi nalik na ono u vojsci, iako mu u stvari ne može biti oprečnije, a drugi prosto iz neostvarenih ambicija ili čak niskih lukrativnih strasti. U takvim slučajevima morali bismo ih podsetiti na ono shvatanje „uzajamnosti“ u potčinjavanju o kakvom nedvosmisleno svedoče sveti apostoli Petar i Pavle, kao i njihovi sledbenici sv. Kliment Rimski, sv. Ignjatije Antiohijski Bogonosac, sv. Polikarp Smirnski, Origen Ispovednik, sv. Jeronim, sv. Jovan Zlatousti i sv. Grigorije Bogoslov, da se ovde zadržimo samo na njima.
Ako bismo poslušali ove nabrojane (i mnoge nenabrojane) oce i učitelje Crkve, tada bismo umesto u Crkvi zavladalog ovosvetskog koncepta potčinjavanja kao hijerarhijsko-vojno-subordinacionističkog, a koje neminovno prate i nelagodnost i strah potčinjenih, vratili onaj izvorni, apostolski i otački, a Crkvi jedino primeren koncept podređivanja – onaj slobodni blagodatno-ljubavni. Možda paradoksalan, kao toliko toga u hrišćanstvu, kakvo je npr. (ne manje paradoksalno, ali za hrišćanstvo suštinsko) – vršenje vlasti kao služenje. Jer, jednosmerno potčinjavanje i njime izazvan strah nikako ne idu zajedno sa ljubavlju bez koje je Crkva samo prazna ljuštura. O tome beskompromisno svedoči sv. Jovan Bogoslov govoreći da „u ljubavi neme straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje“ (1 Jov 4, 18). Zato se i mi okrenimo onom najboljem u sebi (jer ono uvek potiče od Boga) pa poslušajmo pomenute svetitelje i ne potčinjavajmo drugog držeći ga u strahu, pošto to ne dolikuje učenicima Hristovim, nego se radije „potčinjavajmo jedni drugima“ tako što ćemo se uzajamno poštovati, čuvati, voleti i požrtvovano jedni drugima nositi bremena čineći jedan drugog većim od sebe. Jedino po tome će, kako nas je uostalom sam Isus upozoravao, oni izvan Crkve prepoznati da smo mi Crkva, i jedino tako ćemo zaista suštinski i biti Crkva, a ne samo spolja ličiti na nju.
