Rembrant, Beg u Egipat, 1627.
A kad oni odoše, anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: Ustani, uzmi dete i njegovu majku pa beži u Egipat i budi onde dok ti ne kažem. Jer će Irod tražiti dete da ga pogubi. I on ustavši noću uze dete i njegovu majku i ode u Egipat. I bi tamo do Irodove smrti – da se ispuni što je rekao Gospod preko proroka koji govori: Iz Egipta dozvah svoga sina. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, veoma se razgnevi i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj njegovoj okolini, od dve godine pa naniže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. Tada se ispuni ono što je govorio prorok Jeremija govoreći: Ču se glas u Rami, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje svoju decu i neće [ne želi] da se uteši, jer ih nema. A po Irodovoj smrti, gle anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu. I reče: Ustani, uzmi dete i njegovu majku i idi u Izraelovu zemlju, jer su oni koji su tražili dušu deteta pomrli. A on ustavši uze dete i njegovu majku i dođe u Izraelovu zemlju. Ali čuvši da u Judeji umesto Iroda, svoga oca, kraljuje Arhelaj, poboja se ići onamo, nego primivši zapovest u snu ode u krajeve galilejske. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni ono što su rekli proroci da će se nazvati Nazarećaninom.
Jevanđelist Matej, koji je Jevrejin i piše za jevrejske čitaoce, zainteresovan je pre svega da napravi most između Starog i Novog Zaveta. Zato se on trudi da pokaže da se u Isusu ispunjavaju starozavetna proročanstva (on ih u svom jevanđelju nabraja šesnaest, duplo više nego što ih ima u sva tri ostala zajedno). Svojim čestim ukazivanjem na proroke on nam jasno pokazuje da se Isus možda pojavio neočekivano ali ne i nenajavljeno. Sve vreme je Bog pripremao stazu za pojavu Mesije. Sve vreme je Bog govorio svom narodu da očekuje Mesijin dolazak. Iznenađenje nije u tome što je Mesija sada došao u liku Isusa, nego u tome što je došao na tako skroman način.
Postoje značajne razlike između Božijeg postupanja u Starom i Novom Zavetu. Kada faraon odbije da pusti Izraelce da odu iz Egipta, Bog ubija egipatske prvorođence, a onda i egipatske vojnike u Crvenom moru. Bog tu vlada silom. Kod Mateja Bog ne ubija ni Iroda ni njegove vojnike. Naprotiv, Irod ubija judejsku malu decu, a neki drugi ljudi će tri decenije kasnije ubiti i samog Isusa. U Starom Zavetu Bog vlada svojom moći i silom, a u Novom, paradoksalno, svojom nemoći i ranjivošću.
Kad se magi nisu vratili Irodu da mu kažu gde se nalazi novorođeni kralj, prema njegovoj izvitoperenoj pameti – pretendent na njegov presto, ovaj je poludeo od besa i poslao vojsku da pobije sve dečake po Vitlejemu i okolini mlađe od dve godine (u nadi da će među njima biti i Isus; da li je to značilo da je Isus u doba dolaska maga sa istoka mogao imati čak dve godine?). Da će se budući Mesija roditi u Vitlejemu (čije ime znači „Kuća hleba“) rekli su mu judejski prvosveštenici. To proročanstvo su našli kod proroka Miheja. I verovatno nije slučajno da je „Hleb života“ koji dolazi sa nebesa trebalo da se rodi baš u „Kući hleba“ (= u Vitlejemu). Ali gde će se to tačno zbiti, to niko nije znao. Otkrili su to paganski Magi, vođeni samim Bogom, tj. njegovim glasnikom-anđelom u vidu jake svetlosti koju su ovi držali za neku neobičnu zvezdu. Ali ni judejski arhijereji, ni sam kralj Irod nisu znali tačno mesto rođenja, i zato on šalje svoje ubice u ceo kraj oko Vitlejema.
O tom pokolju vitlejemske dece govori samo Biblija. O njemu nema svedočanstva kod drugih autora tog doba. Zbog toga su mnogi zaključili da tako nečega nije ni bilo. Međutim, može biti da postoje drugi razlozi zbog kojih niko drugi o tome ne svedoči. Najverovatnije je da je to zbog toga što je Irod bio toliko surov i što je naredio toliko ubistava i smaknuća da se ovo vitlejemsko nije smatralo dovoljno značajnim pomena. Jer Vitlejem je u to doba bio omanja varoš sa možda trista do najviše hiljadu stanovnika i moguće je da je u njemu tom prilikom stradalo desetak do najviše dvadesetak beba i to iz porodica koje nisu bile visoko na društvenoj lestvici (mada se u Crkvi često preterivalo sa tim brojem). Uostalom, šta je desetoro dece čoveku koji je pobio troje sopstvene? Da ne pominjemo stotine i stotine drugih ljudi. Među Irodovim čistkama ova se onda morala smatrati takoreći zanemarljivom, i zato nije privukla pažnju istoričara. Za njih ona nije bila bitna. Ali za hrišćansku priču o Isusu i Božiću jeste. I to je pravi razlog zbog čega je nalazimo samo u jevanđelju. Matej, citirajući proroka Jeremiju (31, 15), kao analogiju ovom pokolju opisuje tugu Rahilje, Jakovljeve žene, za svojom decom koje više nema. Njena tuga je tolika da ona odbija da bude utešena. To je jedna od najpotresnijih scena celokupne Biblije.
U kontekstu ovog pokolja nevine dece, Matej predstavlja Isusovo spasavanje vrlo dramatično. Ono zahteva intervenciju anđela (tj. samoga Boga, jer anđeli su tu da prenose Božije zapovesti) kao i trenutno delovanje. Opet anđeo Gospodnji govori Josifu, i opet u snu: „Ustani [smesta], uzmi dete i njegovu majku i beži u Egipat“. I Josif odmah tako i čini. Do Egipta su morali preći oko 250 kilometara. Dakle putovali su danima. Nije Josif imao vremena da se vraća u Nazaret po novac i svoj alat, nego su morati bežati što pre. Ko zna, možda su morali prodavati skupocene darove dobijene od persijskih mudraca da bi preživeli. Barem dok Josif nije počeo da radi kao stolar. Ne tako davno bio je poštovan građanin srednje klase, koga je ubrzo očekivala ženidba. Samo nekoliko nedelja kasnije postaće begunac od krvoločnog kralja i njegovih surovih vojnika. U međuvremenu se oženio, dobio dete, doživeo posetu persijskih Maga sa njihovim čudnim darovima, a i još čudniju posetu anđela. Mora da su mu te nedelje protekle kao u nekom magnovenju. O Josifu inače ne znamo mnogo, ali čini se da je od njegove spremnosti da smesta posluša Božiju zapovest zavisio ceo Božiji plan. Iako nije znao čemu koji korak vodi, on ga je s punim poverenjem spremno činio samo ako je Bog (preko svog anđela) bio onaj koji mu je govorio da ga učini.
Inače, Egipat je tokom istorije bio mesto gde su se Jevreji često sklanjali od opasnosti. Za vreme gladi patrijarh Avram tamo odvodi svoju porodicu da preživi (Post 12, 10). U vreme Jakova kada je zavladala glad, u Egipat se išlo po žito. Kada je Solomon hteo da ubije Jerovoama, ovaj je pobegao u Egipat, a isto tako i prorok Urija, kao i mnogi drugi. U Egiptu su kolonije Jevreja doživljavale i prosperitet. Jevreja je, prema Filonu, u Egiptu bilo oko milion, tako da naši begunci nisu morali živeti u jezičkoj i kulturnoj izolaciji, nego sa svojim saplemenicima. Povremeno je Egipat Judejcima bio gostoljubiv, pa su se neki Egipćani čak i divili judejskom načinu života. Tako npr. prvi prevod Jevrejskih svetih spisa (= Starog Zaveta) na grčki naručio je egipatski vladar Ptolomej Drugi. Zato je Bog hteo da svog Sina skloni u sigurnost Egipta, kao što je nekada davno učinio sa svojim narodom. No, postojala je i druga, mračnija, strana medalje. Za vreme prisilnog rada u Egiptu mnogi su Izraelci pali u idolopoklonstvo i počeli poštovati egipatske bogove. I kada su se oslobodili egipatske vlasti, idolopoklonstvo im se često vraćalo, tako da se sâmo ime Egipta počelo među Judejcima koristiti kao sinonim za idolopoklonstvo, ugnjetavanje i greh.
Iz Egipta je Izraelce od ropstva izbavio Mojsije. Sada Matej predstavlja Isusa kao novog i većeg Mojsija koji svoj narod izbavlja takođe od ropstva, ali ovog puta od ropstva grehu. Time Mojsije postaje praslika Isusa. I on je kao i Isus u ranom detinjstvu bio u životnoj opasnosti. I on je kao i Isus spasen intervencijom jednog člana porodice. I on je kao i Isus utočište našao u Egiptu. I on je kao i Isus, posle perioda skrivanja, pozvan natrag u svoju zemlju. I on je kao i Isus proveo posteći u pustinji četrdeset dana i noći. I njega je kao i Isusa Bog odredio da bude zakonodavac. Nabrojane sličnosti su sasvim dovoljne da Mojsije bude starozavetna praslika novorođenog Mesije.
Kad je Irod najzad umro (Isus je tada imao 2-3 godine), anđeo se i po treći put javio Josifu u snu i poručio mu da se sada može, sa detetom i njegovom majkom, vratiti u zemlju Izraela, jer su „oni koji su tražili detetovu dušu [= život] pomrli“. Množina „oni“ upućuje na to da nije bio u pitanju samo Irod, nego više njih. Možda glavni sveštenici i tumači Pisma. I opet Josif bez roptanja i ikakvog pitanja, uzima svoju porodicu i sa njima se vraća gde im je anđeo rekao.
Kad je Irod umro njegovo kraljevstvo su podelili njegova tri sina. Irod Arhelaj je postao etnarh (to je titula niža od kraljevske) i vladao je tako surovo i proizveo toliko problema da su ga Rimljani posle desetak godina svrgli sa vlasti i proterali u oblast koja danas pripada Francuskoj), a od tada je Judejom vladao rimski prokurator (osim kasnije za vreme Iroda Agripe). Josif je bio čuo za Arhelajevu surovost i nije hteo da svoju porodicu izloži mogućoj opasnosti pa nije ni otišao u Judeju, nego se umesto toga zaputio u Galileju kojom je vladao Arhelajev brat Irod Antipa, takođe nemoralan i nasilan, ali ipak ne koliko i Arhelaj. To je onaj Irod čiju će vezu sa Irodijadom, ženom njegovog polubrata Filipa, javno osuđivati Jovan Krstitelj i kod koga će na saslušanje Pilat poslati Isusa. Tako se Josifova porodica, izabravši manje zlo, skrasila u Nazaretu (praktično vrativši se tamo, jer se arhanđel Gavrilo Mariji javio upravo u Nazaretu: Lk 1, 16). To njihovo nastanjenje u Nazaretu Matej tumači još jednim ispunjenjem proročanstva: „da će se nazvati Nazarećaninom“. Međutim, problem sa ovim navodnim proročanstvom je taj što se u Starom Zavetu nigde ne pominje nikakav Nazarećanin. Čije je to onda proročanstvo?
Možda bi se rešenje zato moglo tražiti na drugoj strani. „Nazarećanin“ bi mogla biti igra reči, jer zvuči poput dve starozavetne reči: „Nazarit“ i „neser“. „Nazarit“ je osoba izdvojena kao sveta, koja se zavetovala da neće seći svoju kosu i bradu, da se neće doticati mrtvog tela i da neće piti vino i uopše alkohol, kao npr. Samson (Brojevi 6; Sudije 13, 3–7). Isus jeste izdvojen kao svet, ali on će dodirivati mrtva tela (Mt 9, 18–25) i piti vina (Mt 26, 26–29; Lk 7, 34), tako da on ne bi mogao biti verni Nazarit. A reč „neser“ se javlja u mesijanskom tekstu kod Isaije: „Izaći će mladica iz Jesejeva panja i izniknuće Izdanak [neser] iz njegovog korena“ (11, 1). Jasno je da Isus više odgovara ovom drugom primeru – on sasvim lepo može biti ova mladica ili izdanak koji je iznikao iz tih korena.
S druge strane, mnogi istraživači su primetili da je Matej rekao: „da se ispuni što je rekao Gospod preko proroka“ (u jednini, st. 15), i: „da se ispuni ono što je govorio prorok Jeremija“ (takođe u jednini, st. 17), ali i: „da se ispuni ono što su rekli proroci“ (množina, st. 23). Tako da kada Matej pominje Nazarećanina on ne govori o konkretnom proroštvu jednog proroka, nego pre o opštijem nizu proroštava koja govore o skromnim okolnostima koje će iskusiti Mesija kada jednom dođe u ovaj svet. Tako npr. prorok Isaija govori o „onome koga preziru, koga narod odbacuje, slugi gospodarâ“ (49, 7) i o onom ko „leđa svoja podmetaše onima koji ga udarahu, i obraze svoje onima koji mu [bradu] čupahu i lica svoga ne zaklanjaše od ruganja [uvreda] i od pljuvanja“ (50, 6). Isaija takođe govori o onome ko „beše prezren i odbačen od ljudi, čoveku boli, vičnom patnjama“ (53, 3), a prorok Danilo govori o „Pomazaniku [Hristu] koji će biti pogubljen i[ako] neće imati ničega [= suda = greha].“ Psalmist nam, opet, kazuje o onome ko je „podsmeh [ruglo] ljudima i [za] prezir narodu“ (22, 6) i ko je iskusio „porugu, stid i sramotu“ (69, 19). Svi ovi starozavetni opisi zaista odgovaraju Isusu.
A što se tiče mesta u kome će odrastati – Nazaret je bio veoma mali gradić, verovatno sa nekoliko stotina stanovnika, što Jevreja što pagana, dovoljno beznačajan da ga Josif Flavije čak ni ne pominje nabrajajući tamošnje gradove. Skroman status Nazareta možemo nazreti iz Natanailovog pitanja Filipu koji mu oduševljeno pripoveda da su pronašli onoga o kome su govorili Mojsije i proroci, na šta ga Natanailo pita: „Može li išta dobro doći iz Nazareta?“ (Jn 1, 46) Toliko je to mesto bilo malo i beznačajno.
Naravno, Isus se rodio u Vitlejemu (= Kući hleba), koji je bio smatran Davidovim gradom (Lk 2, 4; 11), veoma povoljnim mestom za rođenje. Međutim, odrastao je u Nazaretu i zato je kasnije bio poznat kao Isus iz Nazareta, a ne kao Isus iz Vitlejema. Matej je u beznačajnosti Nazareta video ispunjenje starozavetnih nagoveštaja o uniženom i odbačenom Mesiji. Otuda završne reči današnje perikope: „da će se nazvati Nazarećaninom“ mogu u stvari značiti da će uglednici ovoga sveta „njega smatrati beznačajnim“, tj. da će mnogi držati da je on u stvari „niko i ništa“. I zaista je koliko neočekivano toliko i veličanstveno Božije delo to što dela kroz one koji svetu izgledaju beznačajnima ne bi li onima koji svetu izgledaju značajnima pokazao koliko su u stvari beznačajni (kako to objašnjava apostol Pavle u 1Kor 1). Jer Božiji putevi nisu i naši putevi. Božanski kriterijumi nisu i naši kriterijumi. Zato, citirajući Psalam (22, 23), Isus podseća arhijereje i tumače Pisma da je davno rečeno da „Kamen koji odbaciše zidari postade krajeugaoni [= glavni] kamen“ građevine (Mt, 21, 42). I zaista, on koga odbaciše i tumači Pisma i pogotovo oholi, uobraženi i arogantni arhijereji, postade glavni krajeugaoni kamen, a to je onaj koji objedinjuje građevinu povezujući je u jednu čvrstu celinu, građevinu koja je u ovom slučaju Crkva sastavljena od Judejaca i neznabožaca kada i jedni i drugi Duhom Svetim shvate da je Isus u stvari Hristos [Mesija] i kada pođu za njim. I oholi arhijereji su prihvatali da Mesija treba da dođe, ali nisu prihvatali da on bude beznačajni drvodelja iz beznačajnog Nazareta.
Ne predstavlja li sve ovo dovoljan podstrek da se zapitamo nismo li i mi u Crkvi danas, kao nekada judejski arhijereji, opterećeni svojim društvenim i verskim predrasudama o tome ko je značajan a ko beznačajan. Zar ne bi bilo mnogo bolje da konačno shvatimo da te naše predrasude Boga niti obavezuju niti ga ograničavaju? On dela slobodan od takvih predubeđenja, neopterećen bogatstvom i društvenim titulama, zagledan u dubine ljudskih srca i u unutrašnje prostore njihove duše. Njega isključivo to interesuje. A trebalo bi i nas. Amin!
