Митрополит крушевачки Давид је демантовао да је српске студенте, који већ мјесецима протестују против лажљивог и корумпираног режима Српске напредне странке, прозвао усташама.
Подсјетимо се, митрополит је у тексту објављеном на званичном сајту Српске Цркве исписао сљедећи пасус:
„Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца… не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану ‘српске усташе’ и нови злодуси Љубјанке.“
Будући да је овакав сомнабулични излив немуштости и сулудих оптужби узбуркао духове у цијелом друштву, па и у самој Српској Цркви, митрополит се понадао да ће, због количине несувислости, неодређености и петљавина у властитим текстовима, моћи да се извуче тврдећи како под „српске усташе“ и „злодусе Љубјанке“ није мислио на студенте, већ на њихове наводне налогодавце (које је, такође, измислио). Па ипак, неки од нас су се потрудили да прочитају све што митрополит, наводно, није имао намјеру да каже.
У уводу свога текста о здухаћима и манитошима, у преводу опсједнутим људима и будалама, митрополит каже:
„Када су нереди, буне и револуције разних боја у току, на њиховом крају ипак преовлада она црвена, или боја крви, и тада сви учесници параде постају одговорни за далекосежне историјске посљедице, и то знају како бескрупулозни мајстори заплета, тако и наивни пијуни.“
Дакле, митрополит и они који објављују његове пашквиле, стјерани у ћошак, не могу измијенити истину да се све оптужбе у остатку текста односе на „одговорне“, па тако и на наводне „наивне пијуне“ – студенте, односно будуће „српске усташе“.
Међутим, непажљивом читатељу (којем се заиста не може замјерити непажња над оваквим текстом) је промакла још једна врло битна митрополитова намјера.
У једном од пасуса он, због себи добро знаних разлога, пише:
Срби се просто катапултирају горе ка небесима и доле ка преисподњи, а између тога се броје њихове хипербаричне коморе у којима ће лежати запечаћени. Тамо леже и приложници небеса мучеништвом, рођаци из Ћипуљића: њих дванаесторо утамањених и ујамљених.
Овдје се јасно алудира на страдање родбине актуелног предсједника Србије Александра Вучића у Другом свјетском рату од стране хрватских усташа, чиме митрополитово називање студената „српским усташама“ добија своју сврху. Вучићева породица је страдала од усташа из Другог свјетског рата, а Александар Вучић ће бити невина жртва нових усташких кољача – и то српских.
Митрополит свој прорежимски памфлет, очекивано, заокружује безброј пута цитираним и исто толико пута ванконтекстуално злоупотребљаваним одломком из Посланице Римљанима Светог Апостола Павла о „покоравању властима“, које су „све од Бога“, и томе да је ко је противан властима – противан и Богу, баш као да су у вријеме Апостола Павла постојали демократски изабрани цареви и намјесници, или као да је тражење правде од буџетски плаћеног (народним новцем) правосудног система противљење самом концепту власти, а не управо супротно – Δημοκρατία (демократија), δῆμος (демос – „народ“), κράτος (кратос – „моћ, власт“) – вршење власти од стране народа, која је, као и свака власт, од Бога.
Према томе, законодавна, судска и извршна власт у Републици (res – „ствар, предмет, посао“, publicus– „јавни, који припада народу“) Србији јесу власт народа, а не власт над народом.
Умјесто тога, митрополит нам, у складу са пропагандом отуђеног режима, Александра Вучића, ненадлежног да се уопште бави правосуђем, проглашава неким deus ex machina којег је Бог спустио директно с небеса и на којег су насрнули крволочни, богопротивни здухаћи и манитоши – „српске усташе“.
У реалности, ствари стоје потпуно другачије.
Управо концепт власти који промовише митрополит Давид, а у чему га подржава врх Српске Цркве, застрашујуће наликује на онај у нацистичкој Независној Држави Хрватској, у којој је неизабрани поглавник господар живота и смрти својих поданика, поготово ако се усуде побунити против његове „од Бога постављене власти“ (како је резоновао загребачки надбискуп Алојзије Степинац).
Сарајевски нови лист, петак 14. мај 1943.
Ствари за митрополита Давида, међутим, стоје далеко трагикомичније.
Прелиставајући у архиву усташку штампу, која је у периоду 1941–1945. излазила у Сарајеву, наишао сам на интервју с јеромонахом Павелићеве неканонске творевине, тзв. Хрватске православне цркве, Варнавом Радовановићем, од 14. маја 1943, који побуњенике против усташке државе назива „поживотињченим устаницима“ (да не кажемо здухаћима – оп. а.), тврди да НДХ православном народу није жељела никакво зло, да им је, напротив у свему помагала, те да је у шуме и збјегове одлазио искључиво због заведености „партизанском промиџбом“:
„Као видљив знак захвалности за… помоћ указану им од усташа, многи домаћини дали су на крштењу својој дјеци име првог усташе, усташког поглавника, нашег Поглавника др. Анте Павелића. По селима моје парохије сада има велики број Анта и Антонија. Јер народ је увјерен да Независна Држава Хрватска не цијени и не оцјењује грађане по вјери ни народности, већ да је то приватна и унутрашња ствар сваког појединца.“
Ако бисмо се водили СНС-овском интерпретацијом Посланице Римљанима из пера митрополита Давида, баш свака власт, па и Павелићева, јесте од Бога, те „јеромонах Радовановић“ није погријешио када је побуњенике против „Богом постављеног“ Анте Павелића називао животињама, пропагандистима, а народ трагично заведеним.
Дакако, није овдје намјера изједначити поглавника Павелића и предсједника Вучића, па ни „јеромонаха“ Варнаву и митрополита Давида, али аналогија између оваквих свјетоназора се не може негирати, између осталог и због тога јер указује на то како малициозно-удворничко жигосање недужних људи има бумеранг-ефекат, односно какво и чије резоновање канонску СПЦ, која је мученички пострадала и због свог досљедног јеванђеоског антифашизма, ужасавајуће приближава резоновању неканонске усташке творевине – ХПЦ.