Jezik je čudnovati i neuhvatljivi poklon čoveku, darovan „u početku“ (Jn 1, 1), i ne služi samo za označavanje stvari, već za tkanje smisla, za izricanje istine, ljubavi, molitve i pokajanja. Njegova priroda je dualna. On je i milost i mač, i blagoslov i oduzimanje, i epifanija i maska. Martin Hajdeger piše da je jezik kuća bitka i da u njegovom boravištu prebiva čovek (Hajdeger, „Pismo o humanizmu“). A ukoliko je jezik kuća bitka, onda je njegov temelj istinitost, a zloupotreba jezika je rušenje te kuće iznutra, zamena istinitog za korisno, lepog za manipulativno, dubokog za površno.
U doba Sofista, koje se začudno podudara sa našim vremenom, govorilo se da istina nije ono što jeste, već ono što možeš da ubediš druge da jeste. Jer Reč je moćnija od svakog oružja. Ona prodire u dušu, menja uverenja, podređuje volju. Kada se jezik povuče iz sfere taštine, kada prestane da služi sujeti i moći, on se približava svetosti. Dok u svetu „projekata“, „resursa“, „narativa“ i „protokola“, jezik više ne služi čoveku, već sistemima. On više ne osvetljava lice, već ga briše u bezličnost.
Upotreba jezika je čin odgovornosti. Kada govorimo, mi svedočimo. Kada pišemo, mi oblikujemo svet. Kada ćutimo, pripremamo reč da ne bude uzaludna. Na nama je, dakle, da biramo hoćemo li rečima služiti istini ili interesu, ljubavi ili manipulaciji, večnosti ili reklami. Sveštenici, ne svi, ali mnogi, neretko brane „teološki jezik“ ne kao put ka Tajni, već kao autoritarnu konstrukciju, gde istina ne počiva na sadržaju, već na hijerarhiji. Njihova reč, jednom izgovorena „sa amvona“, uzima se kao istina ipso facto, ne zbog toga što nosi istinu, već zato što je oni izgovaraju. Time se teološki jezik pretvara u samodovoljni diskurs moći, nalik na ono što Mišel Fuko naziva „diskurzivnim režimima“, u kojima se „istina proizvodi, a ne otkriva“ (Foucault, L’ordre du discours, 1971). Kada teološki jezik postane hladna birokratija pojmova, kad se pretvori u pravilo, onda više ne odražava Božje prisustvo, već institucionalnu samodovoljnost.
Upravo oni koji najčešće optužuju „laike“ ili „intelektualce“ da kvare jezik Crkve, često su ti koji ga najviše trivijalizuju. Neumorno pišu, propovedaju, izveštavaju, komentarišu, ali bez stvarne brige za unutrašnju logiku svetoga jezika. Njihov jezik je često lišen molitve, zrenja, i postaje opasan mehanizam koji proizvodi lojalnost, ne svetost. Tako je „problem crkvenog jezika danas njegova potrošnost i retoričnost. Umesto da svedoči, on ograđuje. Umesto da vodi, on odvraća“ (A. Šmeman, Za život sveta). Zato su oni koji brane istinitost jezika, njegovo pravo značenje, njegovo bogočovečansko poreklo, često progonjeni kao „modernisti“ ili „neposlušni“, iako je njihova borba zapravo asketska i svetootačka, a ona je vratiti reč u Logos.
Ali ono što najviše uznemirava u tom rasapu teološkog jezika jeste činjenica da njegovo urušavanje ne dolazi od onih koji ga osporavaju, već upravo od onih koji ga, tobože, brane. U crkvenoj jerarhiji jezik i diskurs funkcionišu upravo onako kako ih je Fuko opisao – samoreferencijalno, zatvoreno, iscrpljujuće. To je jezik čiji se smisao iscrpljuje u beskrajnom ponavljanju istih pojmova, u njihovom cirkularnom povezivanju koje više ne teži prema otkrivanju Tajne, već prema očuvanju strukture, prema utvrđivanju moći kroz formalnu pobožnost. U tom besmislenom loopu, koji deluje kao ritualna mantra bez prisustva Duha, teološki jezik ne osvetljava, već prikriva, ne vodi, već pokorava.
To postaje naročito jasno kada pokušamo da se tim jezikom, makar u fragmentima, obratimo izvan njega, kao što se to dešavalo u nekim pokušajima da se unese duh savesti i istine u prostor koji to više ne prepoznaje kao svoj. No, takva nastojanja često ostaju neshvaćena, jer suštinski više ne pripadaju tom zatvorenom sistemu znakova.
Tako, dobronamerni tekstovi i kada su prožeti duhom Crkve, Liturgije, proročke reči, bivaju prepoznati kao strani, kao da nemaju nikakve veze ni sa Crkvom, ni sa teologijom, ni sa „propovedanjem istine“. Lako ih je tada odbaciti kao „intelektualna mudrovanja“.
Ali to je upravo zato što je dominantna upotreba jezika unutar crkvenih krugova izgubila onu primarnu, istinsku, osloboditeljsku funkciju, a to je funkcija otkrivanja, svedočenja, prosvetljenja. I zato smatram da je prvi zadatak – ne estetski, već duhovni, ontološki – oslobađanje jezika, pogotovo teološkog jezika, od njegove zloupotrebe. A to se ne može učiniti istim tim jezikom, istim terminima, istom retorikom koja nas je i dovela do granice nerazumljivosti i samodovoljnosti. To se može učiniti samo drugačijim jezikom, jezikom koji se usuđuje da ćuti, da pita, da propituje i plače, jezikom koji zna kada ne treba da govori, a kada mora da vrisne.
Jer, da se ne lažemo, ogroman procenat takozvanog teološkog jezika Otaca zapravo je retoričko prikrivanje, kontrola narativa, suptilno ili brutalno razračunavanje s neistomišljenicima, obavijeno u zlatne pojmove pobožnosti. A mi smo dužni, ne da to ponavljamo, već da iz toga izađemo, ne protiv njih, već kroz njih, ka onome što je u njima bilo živo i božansko. Možda je ta sloboda da se kaže istina drugim jezikom jedini pravi znak da Duh Sveti još govori u Crkvi. Možda je to ono sunce pod kojim um počinje da diše. I ovde se vraćamo na Hajdegerovo upozorenje: „Najveća opasnost za jezik ne dolazi spolja, već iz njegove svakodnevne banalizacije.“ U Crkvi, ta banalizacija dolazi kroz rutinu i zloupotrebu autoriteta.
