Umetnost komunikacije

Postoje mnogi različiti aspekti umetnosti komunikacije. Ovom prilikom ukratko ćemo se osvrnuti na dva koji privlače našu pažnju. To su samo dve kapi u okeanu ove teme koje, razume se, imaju dodirnih tačaka sa unutarnjim životom čoveka u pravoslavnoj veri.

Kada je reč o prvom aspektu, možemo da se oslonimo na učenje sv. Pajsija Svetogorca. Ljudi su danas u velikoj meri otuđeni od jednostavnog, ličnosnog načina življenja, i to svakako utiče na način komunikacije. Da bismo ilustrovali ovu tvrdnju, predočićemo da neki od staraca kažu da su ljudi ranije imali životinje, a danas imaju mašine. Ako se pokvari mašina, čovek će da je baci u đubre i da kupi novu. Životinju će, pak, dodirnuti i time će sagledati da je ona živo biće i osetiti sastradavanje. Stoga neki savremeni teolozi govore o teologiji dodira, posle kojeg čovek može da poveruje u Boga. Sećamo se primera episkopa Atanasija (Jevtića) koji je posle odslužene Liturgije vodio decu da pomaze telad, dok danas neka deca moraju da odu u zoološki vrt da bi videla telad.

Prema tome, ogroman napor savremenog čoveka da stekne život ispunjen svetovnom srećom – na primer, da svaki član porodice ima svoj automobil, da svako ima televizor u svojoj sobi, itd. – rađa i svetovnu napetost. Ako govorimo o umetnosti komunikacije, prisutna napetost je kič i šund komunikacije. Sv. Pajsije Svetogorac kaže da treba da budemo pažljivi u duhovnom životu, jer tamo gde je napetost i očaj, tamo se vodi „đavolski“ duhovni život, i dodaje da nema potrebe da budemo napeti u bilo čemu u životu, pa ni u komunikaciji, zato što je napetost od đavola, zbog čega izaziva podelu. Čovek svu svoju nadu treba da ima ne u sebi, nego u Hristu. Hristos je pun ljubavi, dobrote i utehe i nikada nas ne guši, već izobiluje duhovnim kiseonikom i duhovnom utehom. Zato i komunikacija treba da se ohristovljuje, a ne da se opterećuje bolesnim sitničarenjem, pojavom koja guši svojom napetošću i izaziva glavobolju od koje puca glava.

Bitna stvar za sveukupni unutarnji život,  pa prema tome i za komunikaciju, je čovekov podvig izbegavanja samoopravdavanja. Samoopravdavanje je iskrivljeno unutarnje stanje. Bog nas neće obesiti ako sagrešimo – kaže sv. Pajsije Svetogorac – ali samoopravdavanje čini da čovek ne vidi da promašuje u odnosu i da taj promašaj postaje dioptrija kroz koju sagledava odnos, a to je već potpuna zabluda. Takav čovek za druge nikada nema opravdanje, dok za sebe uvek ima samoopravdanje (primer Adamovog pada koji mi svakodnevno ponavljamo). Adam počinje da se samoopravdava i da ubeđuje Boga: „Žena koju mi ti dade, ona me natera“ (Post 3, 13). Samoopravdavanje doprinosi egoizmu, ono je pad koji izgoni blagodat Božiju i onemogućava komunikaciju.

Vidimo, dakle, da je i samoopravdavanje čoveka isteralo iz raja. Sv. Pajsije Svetogorac dodaje da, kada se čovek neprestano samoopravdava, verujući da ga niko ne razume, da su svi prema njemu nepravedni, kada sažaljeva sebe kao žrtvu, takav čovek prestaje da vlada samim sobom. Sv. Pajsije Svetogorac zaključuje svoj iskaz sledećim rečima: „O, strašno je razgovarati sa čovekom koji je navikao da se samoopravdava“, i dodaje: „Bog neka mi oprosti zbog ovoga što ću reći: onaj ko se samoopravdava, njemu je đavo duhovnik, takav čovek svo svoje znanje usmerava na samoopravdavanje i celokupna njegova komunikacija se sastoji u rečenici: ja nisam kriv, ti si kriv što meni nije dobro“. Zato, prema prepodobnom Pajsiju, sa takvim čovekom ne treba komunicirati, budući da ne može da mu se pomogne. Odgovornost za takvu dušu ne može da ponese niko.

Ako čovek nauči da ne bude napet i da se ne samoopravdava, vežbajući time umetnost komunikacije, taj čovek dolazi do drugog suštinski bitnog aspekta. Celo Sveto pismo je prožeto jednim posebnim glagolom koji ima ogromno značenje i koji aludira na otvaranje čovekovih spoznajnih organa. Reč je o glagolu „slušati“. Čovekov poseban zadatak je da ume da sluša. Kod prorokâ se najčešće sreće taj glagol, kada kažu: „Govori, Gospode, sluga tvoj te sluša“, ili kada se Gospod obraća izabranom narodu rečima: „Slušaj, Izrailju!“, ili kada premudri Solomon poziva mlade da slušaju šta im govore roditelji. Stoga je potpuno jasno da je suštinski bitna umetnost da čovek ume da sluša. Nažalost,  reč je o umetnosti koju savremeni čovek, naročito na našim prostorima, ignoriše, i samo zato se javlja ogroman broj problema u međuljudskim odnosima. Mitropolit limasolski Atanasije ističe da čovek danas uči da govori, stiče obrazovanje da bi znao da govori valjano i da zvuči plemenito, da govori ono što želi i da štiti svoje pravo da govori, ali skoro niko ga ne uči da sluša. Može mu se reći da bude poslušan učitelju, ali ta poslušnost treba da bude rezultat slušanja, a ne obratno.

Duh u kom se ovaj glagol koristi u Svetom pismu upućuje na to da je zaista velika umetnost da čovek nauči da pazi na reči koje izgovara drugi čovek, a da bi naučio da pazi na reči drugoga, čovek najpre treba da prestane da govori, da se utiša. I opet mitropolit limasolski ističe: nije dovoljno da čovek prestane da govori ustima, treba da prestane da govori i umom, jer često čovekova usta ne govore, ali njegov um vrti neke svoje „kompakt diskove“, neprestano govori, i ne samo što govori, nego i projektuje „video-snimke“, pa čovek gleda različite slike. Zato, da bi čuo druge, čovek najpre treba da počne da tihuje, da naćulji uši duše, da sluša i da razume šta mu govori drugi. Zato je izuzetno važno razumevanje jezika drugog. Umetnost slušanja je ne samo da čuješ drugog kada kaže da ima neki problem ili neka razmišljanja. Reč je o nečem mnogo dubljem. Čovek treba da nauči da sluša i način na koji drugi ćuti, da nauči šta mu drugi govori ne samo kada govori, nego i kada ćuti. I otac Aleksandar Šmeman u svom Dnevniku, osvrćući se na hrišćansku antropologiju, piše da je sve – to „sve“ je podvučeno, naglašeno – dakle, da je sve u telu dato za komunikaciju, poznanje i zajednicu: uši da slušamo, oči da gledamo – sva čula. Po njemu, tema za razmatranje je samo: šta je to što slušamo, šta je to što gledamo? Sve što slušamo i sve što gledamo treba da bude – ili barem tome treba da se učimo – naš prozor u večnost.

Dešava se i da Gospod ćuti. U molitvi kažemo: „da bude volja Tvoja“. Postavlja se pitanje: koliko je čovek spreman da postupa po volji Božijoj? Čovek može da kaže: neka Gospod želi šta želi, samo da me ne stavi u tešku situaciju. Božija volja nas ne vodi u bezizlazne situacije, u ropstvo, nego nas oslobađa, nosi nam radost. Zato Gospod često ćuti, zato ne govori u čovekovom životu, jer čovek nije spreman da sluša, pošto želi da čini svoju volju.

Isto se dešava i sa ljudima. Mi treba da naučimo da slušamo reč koja izlazi iz ćutanja drugog čoveka. Ponekad se iza ćutanja kriju velike stvari koje čovek Crkve čuva u sebi da ne bi napravio još veće probleme. Potpuno je drugačije ćutanje necrkvenih ljudi, naročito onih kod kojih postoji ozbiljna unutarnja rastrojenost. Naravno, to ćutanje u odnosima može da napravi velike probleme, jer ako jedna osoba počne da ćuti, a druga ne poznaje umetnost prodiranja u svet drugog čoveka, umetnost razumevanja šta taj drugi želi da kaže ćutanjem, onda problem počinje da deluje iznutra i u određenom trenutku može da izađe na videlo, a onda postaje teško komunicirati.

I savremena deca počinju teško da slušaju, teško da komuniciraju. Jedan prijatelj koji radi na izdavanju pasoša pričao mi je: dođu roditelji sa detetom od tri-četiri godine da mu izvade pasoš, a dete ih ne sluša, ne želi da sedne da se fotografiše, besni po kancelariji, a roditelji, kao neodgovorni, kao infantilni, nisu vaspitali decu da imaju određenu granicu. Ima roditelja koji kažu detetu: sedi tu, čekaj – i dete ih sluša i poslušno je. Ima nekih koji ni sami ne slušaju i nisu poslušni zato što su decu pretvorili u centar sveta. Naravno, treba imati pažnje za dete, treba mu dati na značaju, ali treba mu reći da postoje i granice. Danas roditelji sa samo jednim detetom imaju probleme, a ranije se vaspitavalo i po desetoro dece u jednoj porodici. Dakle, ranije su i u našem predanju deca umela da slušaju, ali sada smo izgubili umetnost komunikacije, kao da više ne umemo da komuniciramo jedni sa drugima. Sve se pretvorilo u ironiju i u vređanje drugog. Vređanje je način izražavanja unutarnjeg sveta. Zbog nepoznavanja komunikacije raspadaju se zajednice, čovek niti sluša niti ume da kaže dobru reč, samo zna da izrazi sumnju.

Umetnost komunikacije se rađa u smernosti. Da čovek pokaže smernost, da sasluša šta mu govori drugi, ma ko taj drugi bio, da ga ne prezre, makar ovaj i nemao šta važno da kaže – od značaja je i da drugi bude saslušan. Čak i ako drugi greši, uravnotežena ličnost sa time može da se suoči na jedan ispravan, smeran način. To kaže i sv. Pajsije Svetogorac: čak i ako se drugi prema tebi postavljaju loše, ti se postavi ispravno, shvati da su oni tako naučeni i da je u tvojoj moći da odlučiš da se postaviš ispravno i smerno. Jer, i ako drugi traži nešto što ne treba, nema potrebe da onoga od koga se to traži u tom odnosu obuzme bes. Šta god da je rekao drugi, odnos prema rečenom zavisi od samog čoveka.

Ako se savremeni čovek potrudi da ne bude napet, da se ne samoopravdava i ako uloži napor u podvig slušanja, takav čovek postaje umetnik razgovora. Držeći se ovih vrednosti i dodajući tome neka opšta pravila valjanog načina vođenja dijaloga, čovek ulazi u komunikaciju sa drugim kao u susret i razgovor o temama, o pitanjima oko kojih ne postoji jedinstvo, a cilj razgovora je da se dođe do saglasnosti, do jednog pouzdanog temelja zajedništva.

Tako dolazimo do suštinski važne predanjske izreke koja izvrsno oslikava odnos pravoslavnog čoveka prema najrazličitijim okolnostima sa kojima se suočava u životu, uključujući i odnos prema umetnosti i komunikaciji. Ta izreka glasi: u suštinskim stvarima treba da vlada jedinstvo, u sporednim stvarima sloboda, a u svemu treba da vlada ljubav Hristova.

Izvor: Episkop stobiski David (Ninov), Nadvor od granicite: razmisluvanja za ličnosta i sistemot, Skopje: Makavej, 2022.
Prevod: Ivan S. Nedić i Jelena V. Nedić