Prof. dr Rodoljub Kubat, redovni profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, šef je katedre za Stari Zavet i grupe za biblistiku. Autor je većeg broja naučnih monografija i desetina studija objavljivanih u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima. Trenutno vodi projekat „Septuaginta na srpskom“ i priprema drugo izdanje Leksikona biblijske egzegeze.
U kom je trenutno statusu dekan vladika Ignjatije Midić, čije je povlačenje sa funkcije takođe tražio Sinod?
Vladika Ignjatije je i dalje dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF). U medijima su se pojavile mnoge nepreciznosti i nejasnoće. Istina je da je vladika Ignjatije na početku prethodne sednice Nastavno-naučnog veća podneo ostavku. Međutim, on je i dalje dekan u tehničkom mandatu ili dekan u ostavci. Problem je u tome što naš Savet nije legitiman jer nije izabran na način koji predviđaju Statut Univerziteta i Statut Fakulteta, pa samim tim nije u mogućnosti da prihvati ostavku i imenuje vršioca dužnosti dekana. U principu, mi imamo veći problem sa time što nemamo Savet nego što je dekan podneo ostavku.
Možete li da pretpostavite šta je u pozadini nastojanja Sinoda da se otpuste Vasiljević i Vilotić, ako su njihovi potpisi na apelu protiv peticije o reviziji Darvinove teorije proglašeni samo „nepotrebnim“, pa se činilo da napetost između vrha Crkve i grupice sveštenika neće eskalirati?
Pre svega, rekao bih da je čitava priča oko apela banalizovana. Banalizovana je u tom smislu što nije sagledana intencija toga apela. Ne vidim razlog da ta pitanja i dalje stoje na dnevnom redu. To je jedna akademska stvar, u kojoj ljudi imaju pravo da iznesu svoje mišljenje. Pravoslavna Crkva saborno nikada nije osudila niti dovela u pitanje nijednu naučnu teoriju, pa ni teoriju evolucije, pa u tom smislu takve istupe treba shvatiti kao dobre povode, na osnovu kojih se može bolje definisati odnos vere i nauke, što i treba da bude jedna od važnijih tema akademske teologije.
Zašto je Sinod uzeo na metu baš vladiku Maksima i docenta Vilotića, po Vašem mišljenju? Da li su istinski razlozi, bar za vladiku Maksima, potpisivanje apela protiv revizije Darvina i povlačenje paralele između autokefalnosti Ukrajinske pravoslavne crkve i SPC, za vreme Svetog Save?
To je pitanje na koje ne bih mogao dati jasan odgovor. Te i takve pretpostavke se provlače kroz našu javnost. U dopisu Svetog Sinoda, vladici Maksimu se prigovaraju izvesna zastranjenja i odstupanja, što se odnosi na potpisivanje apela (doduše, to je bio Stav). Takođe se, mada nedovoljno jasno, pominje pitanje Ukrajine. Zabrinjavajuće je što je vladici Maksimu uskraćena mogućnost da pruži odgovore, pogotovo po pitanju izvesnih „dogmatskih zastranjenja“. Pada mi na pamet sudbina Jana Husa, kojem je, bez obzira na sve okolnosti i surovost rimske inkvizicije, bilo omogućeno da se brani. Sve se to dešavalo još početkom 15. veka. S druge strane, pitanje vezano za missio canonica nije svojstveno pravoslavnom Predanju, niti trenutnoj crkvenoj praksi u današnjem Pravoslavlju, a ni pravnoj regulativi Republike Srbije. Ova institucija svojstvena je Rimokatoličkoj Crkvi, u kojoj se naziva tehničkim terminom missio canonica, a njeno pravno važenje po pravilu je regulisano međudržavim ugovorom Vatikana sa pojedinim zemljama sa većinskim rimokatoličkim stanovništvom. Kod nas, institucija odobrenja Sinoda za nastavnike predviđena je Statutom PBF, ali ne i višim zakonskim aktima (Statutom Univerziteta, Zakonom o visokom obrazovanju), s kojima može doći u koliziju. To se u slučaju dvojice nastavnika i desilo, što je nedavno potvrdio Odbor za statutarna pitanja Univerziteta u Beogradu.
Penzionisani vladika Atanasije Jevtić pobunio se protiv samovolje vladike Irineja kojom je hteo da uzurpira nezavisnost PBF, kao dela BU, na poslednjoj sedniici Naučno- nastavnog veća, recite nam kakve su bile reakcije i šta se događalo, kao i kakav je bio epilog?
Ne mogu da iznosim detalje sa same sednice, mada razumem potrebu za takvim pitanjem. Nažalost, neki delovi sa naše sednice su izašli u javnost, i na jednom od njih se može čuti govor vladike Atanasija, u kojem indirektno proziva vladiku Irineja. Vladika Atanasije je naš najveći bogoslovski autoritet, čovek sa ogromnim moralnim kredibilitetom. Njegove reči uvek imaju posebnu težinu. Opet, na sve to valja gledati sa ljudske strane, gde postoje stalna neslaganja i sukobi, koji se na različite načine verbalizuju. Ništa neuobičajeno u životu Crkve. Sveto Pismo nam u pregršt pripovesti donosi realističnu sliku čovekove sklonosti sukobljavanju. Sukobi su u prirodi ljudskih odnosa. Reakcije su, prirodno, različite jer ljudi različito gledaju na problem. Ovim ne želim da relativizujem stvari jer uvek postoji neko ko više teži istini, i oni koji se protive tome. U protivnom bi smo upali u etički relativizam, ili još gore nihilizam. Uveren sam da je opšti utisak kod svih nas nastavnika jedinstven, a to je osećaj nelagode i zabrinutosti. Epilog je jasan – dekan je podneo ostavku, Savet je od strane univerzitetskih tela, sa pravne strane, proglašen nelegalnim. U prevodu, upali smo u ozbiljnu krizu.
Da li je SPC osnivač Bogoslovskog fakulteta kad Sinod smatra da ima prava da utiče na njegovu nezavisnost, ili je posredi nešto drugo?
I u ovom slučaju moraću da razjasnim jedan nesporazum. Nije tačno da je Sinod ili neko drugo crkveno telo osnovalo Bogoslovski fakultet. Naime, naš Fakultet je jedan od četiri saosnivača Univerziteta kao državne institucije. Dakle, pored Medicinskog, Pravnog i Filozofskog, Bogoslovski fakultet je najstarija visokoškolska ustanova univerzitetskog nivoa. Naravno da je Crkva bila saglasna sa time. Tadašnji arhijereji su dobro shvatali značaj i važnost jednog takvog čina. Naravno, čast je za svaki univerzitet da u svome sastavu ima Bogoslovski fakultet. Tako je to svuda u svetu: Oksford, Jejl, Hajdelberg itd. Sve do odstranjivanja Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta od strane komunističkog režima, Fakultet je funkcionisao bez formalno-pravnog upliva od strane Sinoda. Čak ni prema našim Uredbama, nastavnici nisu dobijali to što mi danas nazivamo missio canonica. Posle progona sa Univerziteta, Crkva je preuzela brigu o Fakultetu, sve do poništavanja odluke iz 1952. godine. Vlada je 2004. odluku o izbacivanju Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta, proglasila pravno ništavom. To znači da Bogoslovski fakultet pravno nikada nije bio izdvojen sa Univerziteta. Mislim da su ove stvari veoma važne, i da ih treba jasno predstaviti.
Vi ste svakodnevno u neposrednom kontaktu sa studentima, kako oni reaguju na aktuelna previranja na PBF?
To su stvari o kojima malo govorim sa studentima. Naravno, moji su stavovi jasni i to sam javno i govorio. Rekao bih da je pozicija studenata našeg Fakulteta prilično nelagodna, i da tu postoje neke ozbiljne opasnosti. Isključivanje PBF sa Univerziteta bi moglo da ima vrlo negativne posledice po studente. Studenti bi time izgubili pravo da njihove studije budu finansirane iz budžeta Republike Srbije. Samim tim, gube mogućnost da stanuju u studentskim domovima, da koriste studentske menze, uskraćuju im se popusti na razne kulturne sadržaje, studijska putovanja i sl. Najgore je od svega što studenti mogu ostati bez diploma naučno akreditovane ustanove, i time se izložiti velikom riziku. O tome je opširnije govorila grupa studenata u tekstu, nedavno objavljenom na jednom od portala. Koliko mi je poznato mi imamo negde blizi hiljadu i pet stotina studenata. Pretpostavljam da su oni toga svesni.
Da li reakcija zavisi od njihovog opredeljenja da li će jednog dana biti naučnici-teolozi ili crkvena lica?
Rekao bih: da.
Da li je situacija o kojoj govorimo uticala i na zaposlene?
Bilo bi prirodno da jeste. Na PBF ukupno ima preko sedamdeset zaposlenih, i bez obzira što svi težimo hljebu nebeskom, potreban je i hljeb zemaljski. Zaposleni rade za prihode. Fakultet i dalje funkcioniše u smislu redovnog održavanja nastave i osnovnih administrativnih aktivnosti. On je u ovih poslednjih dvadesetak godina, bar od kada sam ovde zaposlen, funkcionisao normalno i uspešno.
U kom procentu profesorski kadar podržavu stav da Fakultet bude sastavni deo Univerziteta?
Ogromna većina podržava taj stav. Svima nama je dobro poznato koliko su se sveti Oci zalagali za školstvo. Jedan rimski car iz 4. veka, koji je u mladosti bio hrišćanin, napustio je hrišćanstvo i vratio se idealima drevnih grčkih i istočnjačkih božanstava. Zbog toga je ostao poznat kao Julijan Otpadnik (Apostat). Naime, on je jednim carskim dekretom bio zabranio hrišćanima da učestvuju u državno-školskom sistemu. Za najistaknutije bogoslove toga vremena, sv. Vasilija Velikog i sv. Grigorija Nazijanzina, to je bio najgori mogući udar na Crkvu. Obojica su posvetili nekoliko tekstova na tu temu, u kojima su ukazivali na važnost toga da hrišćanski bogoslovi punopravno participiraju u tadašnjem školskom sistemu. Kao kuriozitet naveo bih da je taj školski sistem bio prilično antihrišćanski. Mi nastavnici PBF doživljavamo Univerzitet kao zenicu oka našeg naroda i društva. Na današnjem Univerzitetu ne postoji ništa što remeti slobodan akademski rad i hrišćanski način života, tako da je naš stav u osnovi jasan.
Da li se na Fakultetu osećaju uticaji različitih struja u okviru Crkve i kako?
Ako mislite na teološke i idejne, razlike postoje. Međutim, one nisu žarište problema, jer da jesu to bi moralo biti izneseno u jednoj oštrijoj formi na videlo. Politike u dnevno-političkom smislu gotovo da nema. Koliko mi je poznato: niko od kolega nije član nijedne političke stranke. O nekakvoj crkvenoj politici teško je tu govoriti. Najveći broj nas nema nikakve istaknute crkvene funkcije. Opet, postoje neslaganja. Naveo bih lični primer. Moj koncept je zasnovan na otvorenosti teologije prema svetu u kojem živimo, i aktualizaciji biblijske poruke u tom istom svetu. Neki su više okrenuti unutrašnjem životu Crkve, treći spekulaciji i kontemplaciji. U tim koordinatama se kreću i naša razmimoilaženja.
Ako, kao što pokazuju ankete, SPC doživljava pad popularnosti zbog raznih nerazjašnjenih afera, da li se to na bilo koji način oseća na Fakultetu?
Da. Opada broj zainteresovanih za naš Fakultet. S druge strane, to stvara izvesnu nelagodu. Pitanja afera kod nas nisu nikada debatovana, i smatram to velikom greškom. Ne u smislu da treba da se bavimo nekom konkretnom aferom, jer iz objektivnih razloga nismo u mogućnosti da se time bavimo, niti je to u prirodi našeg primarnog posla. Međutim, mi bismo u teološkom i duhovnom smislu morali da detektujemo neuralgična mesta, gde postoji pogodno tle za afere, i naravno time pomognemo arhijerejima Crkve u prevazilaženju problema. Konkretno, morala bi većina stvari u životu Crkve biti transparentnija. Sive zone su opasne. Mi nemamo razloga da bilo šta krijemo, jer Otac nebeski, u kojeg verujemo, ionako sve vidi. Mi našu veru crpimo iz Tajne, tako da samo ona treba da ostane skrivena.
Kako vidite izlaz iz situacije u kojoj Crkva teži da „prisvoji“ PBF?
Svi članovi Fakulteta su članovi Crkve. Uopšte svi verujući pravoslavni hrišćani su Crkva, koja naravno ima svoju strukturu i poredak. Mislim da se Vaše pitanje više tiče odnosa Sinoda i Fakulteta. Po rečima vladike Atanasija i drugih koji se bave istorijom Crkve, nesuglasica je kroz istoriju bilo. Međutim, one su prevazilažene, jer je Bogoslovski fakultet po sebi velika i značajna institucija, pa je u interesu svih da ona funkcioniše na najbolji način. Mi iduće godine slavimo stogodišnjicu, iza Fakulteta stoji bogata istorija, Fakultet je naslednik i nastavljač naših bogoslovskih viših škola koje sežu do 18. veka. Ozbiljna je to tradicija. Važno je da shvatimo da je PBF, pored toga što obrazuje veliki broj našeg sveštenstva, ima još jednu bitnu ulogu. Naime, na akademskom nivou je nemoguće baviti se našom kulturom bez ozbiljnog učešća učenih bogoslova. Kako je moguće razumeti našu rukopisnu tradiciju, likovnu umetnost, srednjovekovnu književnost bez zajedničkog učešća bogoslova, istoričara, slavista, izučavalaca književnosti itd? U većini projekata od nacionalnog i kulturno-istorijskog značaja učešće moraju uzeti i teolozi. S druge strane, PBF ima intenzivnu i plodnu saranju sa velikim brojem teoloških fakulteta širom sveta. Našu aktivnost su prepoznale i visoko vrednovale i kolege sa Univerziteta. Dovoljno je samo malo se bolje informisati, pa videti na koliko značajnih međunarodnih skupova, konferencija, studijskih programa učestvuju kolege sa Bogoslovskog fakulteta.
Naravno, nama je potrebna bliska saradnja sa drugim kolegama sa Univerziteta, pogotovo onima čija se polja istraživanja dodiruju ili prepliću sa temama kojima se mi bavimo. Mi na biblijskom institutu trenutno radimo na projektu „Septuaginta na srpskom“, na kojem se prvi put posle staroslovenskih prevoda, prevodi Stari Zavet na srpski sa origanalnog predloška. učestvuje preko trideset kolega, među kojima su klasični filolozi, biblisti, slavisti, srbisti, tekstolozi, vizantolozi i dr. Prošle godine smo objavili Leksikon biblijske egzegeze na kojem je učestvovalo preko stotinu domaćih i stranih autora iz različitih naučnih oblasti. To su samo projekti, na kojima lično učestvujem, a da ne pominjem aktivnosti ostalih kolega. Bogoslovski fakultet je od početka negovao akademske standarde, što se može videti u tome što su između dva svetska rata na Fakultetu predavali: Veselin Čajkanović – naš znameniti etnolog i istoričar religije, akademik Dragutin Anastasijević – osnivač vizantologije kod nas, akademik Filaret Granić, potom istaknuti ruski mislilac Vasilije Zjenjkovski, ugledni akademik i pravnik Sergije Trojicki i dr. Bogoslovski fakultet, bez preterivanja, ima najveći kohezivni potencijal u okviru grupacije društveno-humanističkih fakulteta. Kako i gorepomenuta imena svedoče, bliske su nam studije klasične filologije, istorije, filozofije, prava, antropologije, psihologije, etnologije, slavistike, srbistike itd. Sve se to danas može dodatno pospešiti kroz interdisciplinarne studijske programe, u čemu, u prvom redu, vidim našu akademsku misiju.
Zašto je važno očuvanje autonomije PBF?
Pre bih rekao: slobode. Sloboda je u osnovi naše vere, sloboda je u osnovi savremene demokratije. Bog nas je stvorio slobodnim i odgovornim. Ugrožavati ljudima slobodu da misle apsolutno je neprihvatljivo. Zapravo, sloboda je osnov svakog kreativnog mišljenja. U kontekstu toga, npr. bogoslovski fakulteti u Grčkoj funkcionišu mimo administrativnog uticaja Sinoda tamošnje Crkve. Ista situacija je u Bugarskoj i mnogim fakultetima širom sveta. Stvari su tu jednostavne, zar osvešćenim hrišćanima sa najvišim naučnim zvanjima treba posebna kontrola? Šta je smisao ukidanja njihove slobode mišljenja?
Da li se može reći da postoji sukob između PBF i Sinoda? I čemu taj sukob može da vodi po najfatalnijem scenariju, odnosno, čime vam Sinod preti?
Lično, ne bih to tako definisao. Mislim da postoji više razloga koji su doveli do postojeće situacije. Dva su presudna, od kojih je jedan lični, a jedan suštinski. Lični se, naravno, tiče interesa pojedinaca u svemu ovom. Ova događanja su čak i najavljena pre nešto više od godinu dana. Tu se radi o tome što se na Fakultetu poštuju akademski standardi vezani za izbor u zvanje. Postoji, naravno, i ozbiljniji razlog koji se tiče obrazovanja jednog značajnog dela naših studenata koji se žele posvetiti svešteničkom pozivu. Tu moramo biti pošteni i racionalni. Naime, naši studenti na Fakultetu imaju dobre mogućnosti da se obrazuju iz oblasti tumačenja Svetog Pisma, teologije svetih Otaca, kanonske tradicije, istorije opšte i pomesne Crkve, dogmatskog bogoslovlja i drugih važnih disciplina. Međutim, problem je u tome što se znanje pastoralnih aspekata njihovog obrazovanja ne može sasvim zadobiti u okvirima postojećih studijskih programa. Bez obzira što studenti stiču temeljna znanja iz pastirskog i liturgijskog bogoslovlja, i što je udeo kurseva iz ovih oblasti u nastavnom kurikulumu veliki, ipak i toliko zastupljeno, ovo obrazovanje ne pokriva baš sve potrebne aspekte pastoralnog rada. Za svešteničku službu pored navedenih stvari, potrebna je ozbiljnija pastoralna priprema, koje se naročito odnosi na učešće na bogosluženju, crkvenom besedništvu, pastirskoj praksi itd. Važno je da naši bogoslovi imaju praksu u radu sa verujućim. Potrebno je da se bave konkretnim pitanjima, kao što su služba na parohijama, sticanje iskustva u ispovedanju, radu sa bolesnima, organizaciji dobrotvornih aktivnosti itd. Ti aspekti ni izbliza nisu pokriveni na zadovoljavajući način. Otuda postoje duboki i dugotrajni šumovi. Našim arhijerejima su potrebni odgovarajuće obučeni kandidati za sveštenike, i to pitanje valja rešavati.
Kako vidite budućnost Fakulteta u najboljem i najgorem slučaju?
Budućnost PBF, odnosno visokog bogoslovskog obrazovanja vidim u onome što je već rešeno u mnogim pravoslavnim zemljama. Osvrnuću se opet na praksu u Grčkoj. Problem o kojem sam već nešto rekao, a tiče se obrazovanja budućih sveštenika, rešen je tako što su otvorene duhovne akademije, koje nisu u sastavu univerziteta. Upravo se tu stvara mogućnost dobre pripreme za pastoralnu službu. Isti slučaj je i u Rusiji i Bugarskoj. Problem je rešen tako što se sistem visokog bogoslovskog obrazovanja razvio u dva kompatibilna pravca. Zanimljivo je napomenuti da to ima mnogo sličnosti i sa praksom u doba svetih Otaca. Pripremu za pastirsku službu, budući sveštenoslužitelji sticali su u crkvenim okvirima, najčešće uz svoje episkope. Intelektualni razvoj i obrazovanje sticali su na visokim učilištima. To je strateški interes naše Crkve i društva u celini. Idealno bi bilo, ako bi Fakultet i Duhovna akademija ostvarili blisku saradnju. To je čak moguće i kombinovanjem programa Fakulteta i Duhovne akademije. Svima bi bilo mnogo lakše i bolje. Mislim da bi alternativa ovome svima trebalo da bude jasna – propast.
Imate li još nešto da kažete na kraju?
Nisam posebno emotivan, ali teško je otrgnuti se mučnom osećanju. U godini u kojoj proslavljamo veliki jubilej 800 godina autokefalije Srpske pravoslavne crkve, i u osvit proslave čitavog veka rada PBF, umesto da to dostojno proslavimo, mi se sukobljavamo. Moramo se istinski zapitati: koliko smo mi danas duhovna deca Svetog Save i Svetog Simeona Mirotočivog?
Izvor: Kraća verzija intervjua prof. Rodoljuba Kubata objavljena je u: NIN, br. 3597, 05.12.2019.