Tražimo oca: Oproštaj za Patrijarha

Voleli bismo da verujemo našem Patrijarhu.

Voleli bismo, jer je on Patrijarh Crkve u kojoj smo rođeni i odrasli, koja je naš dom i jedino utočište, od svih srećnih i nesrećnih ljudskih zajednica, jedina koja je povezana silom jednog Duha, ujedinjena verom u jedinog istinitog čoveka i Boga, Isusa Hrista.

Teško nam je ipak da ovu veru održimo, moramo bolnog srca da priznamo, jer nam ono što on čini i govori u ovo vreme, koje zahteva ogromnu odgovornost i poziva na velika dela, šalje poruke koje su sve samo ne „nedvosmislene“, kako to njegovi bliski saradnici bezuspešno pokušavaju da nas uvere.

Te „nedvosmislene“ poruke nam navodno govore: Patrijarh je uz svoj narod, i uz studente. I tu nema sumnje.

Ali kako to stajanje uz svoj narod i uz studente zaista izgleda?

O tome govore kako Patrijarhove reči, tako i dela. Zato smo želeli da pažljivo istražimo šta je to Patrijarh javno govorio u proteklim mesecima, od dana pada nadstrešnice u Novom Sadu do danas. Ali i ono što je, s obzirom na svoje nadležnosti, javno činio.

Novembar–Decembar

Nesrećnog dana, kada je pala nadstrešnica, 1.novembra 2024, Patrijarh je javno izjavio saučešće povodom tragedije u Novom Sadu. U ovoj izjavi ničim nije sugerisano da ovakva tragedija nije uobičajena i da za nju treba bilo ko da odgovara. Ono što je navedeno kao pouka ovog događaja jeste da nas on „podseća koliko je život dragocen i krhak“.

Prvi naredni čin u vezi sa tragedijom u Novom Sadu, bio je Patrijarhovo služenje četrdesetodnevnog pomena postradalima. U oko upada da nije preneta Patrijarhova beseda tim povodom, da je pomen služen u privatnoj patrijaršijskoj kapeli, pa su mu tako mogli prisustvovati samo uposlenici Patrijaršije i Arhiepiskopije, kako se u saopštenju i navodi. U tom smislu, javni karakter ovog događaja, u poređenju recimo sa služenjem pomena u Hramu Svetog Save, takođe je bio veoma upitan. Sećamo se molitava u Hramu u rane jutarnje sate, kada je propagandna mašinerija režima “prodavala” priču o navodnoj pobedi u UN. U oko upada i to da je pomen služen 10. decembra, dakle gotovo tri nedelje od početka studentskih blokada, a za to vreme studenti već ispostavljaju svoje zahteve i na njih se šalju batinaši koji ih biju bez posledica.

13. decembra se čini da Patrijarh po prvi put otvoreno podržava studente – makar one sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, koji su na plenumu odlučili da uđu u blokadu. Njihovo pismo plenumu svih fakulteta Univerziteta u Beogradu – doduše, bez ikakvog komentara – prenosi zvaničan Fejsbuk nalog Patrijarha. Posle svega nekoliko sati, Fejsbuk nalog Patrijarha nestaje zajedno sa ovim saopštenjem. Sutradan izlazi saopštenje da se dogodio hakerski napad.

14. decembra Patrijarh na liturgiji izgovara besedu u kojoj se sada direktnije osvrće na, kako se navodi, „aktuelne događaje“ i u njoj iznosi nekoliko glavnih teza. Prva je da se molimo „za čitav svet, za mir u celom svetu“. Druga je da se „podrazumeva da očekujemo da svi vinovnici nesreće odgovaraju adekvatno pred zakonom“. Treća je da se izražava zabrinutost Crkve za „sve što se dešava u našem narodu … rastuću atmosferu konfrontacije i antagonizma uz svakodnevne incidente“. I četvrta, koja je iznesena kao središna tema kojoj je posvećen najveći deo besede, jeste ona da Crkva mora da miri, a ne da deli ljude, baš onako kao što je to činio i Sveti Sava sa svojom zavađenom braćom.

Zabrinutost zbog „konfrontacije i antagonizma“ sugeriše postojanje sukobljenih strana koje raspolažu u najmanju ruku sličnim resursima (recimo: medijima, fizičkom i političkom snagom, institucionalnim kapacitetima, finansijama, itd), bore se za osvajanje iste stvari – npr. vlasti – i koje, po prirodi svoje borbe, nemaju nikakav moralni predznak. Niko nije ni dobar ni zao. Ili su možda i jedni i drugi i dobri i zli istovremeno. Da li tako stvari stoje sa „antagonizmom“ između jedne grupe mladih ljudi koji zahtevaju odgovornost za smrt 15 ljudi i prebijanje svojih kolega, i druge koja ih, nedvosmisleno direktno podržana od strane državnog vrha, zbog toga batina i gazi kolima – svako neka zaključi za sebe.

Što se tiče teze da je „priroda i misija“ Crkve da miri zavađenu braću, to bi bilo svakako tačno u mnogim, ili gotovo svim slučajevima. To bi važilo sigurno i tamo gde se „konfrontacija i antagonizam“ dešavaju između osione srednjovekovne braće, kakva su bila Savina, koja se, oba okruženi vojskama, kako stranim, tako i i domaćim, bore za moć i presto. Ali to nikako ne može da važi, kada je reč o antagonizmu između onih koji nikakvu moć ne žele i onih koji se po svaku, pa i po cenu 100 puta većeg broja žrtava nego onih 15 u Novom Sadu, bore da je zadrže.

Mnoge apologete iz Patrijarhovog okruženja koje tvrde da je on podržao studente su se uhvatile za ovu drugu tezu – da se „podrazumeva da očekujemo da svi vinovnici nesreće odgovaraju adekvatno pred zakonom“. Kako je, ipak, moguće da se od čitave besede, nakon više od mesec i po dana od kada traje bura zbog tragedije u Novom Sadu, sva podrška zahtevima da se utvrdi odgovornost – i to ne za pogrešno parkiranje nego za smrt petnaest ljudi – svede na deo jedne složene rečenice? Na kraju, kako je moguće da se utvrđivanje odgovornosti „podrazumeva“ u zemlji u kojoj se, kako nam poslednje decenije, a naročito protekla četiri meseca govore, to apsolutno ne podrazumeva?

Januar

U Božićnoj poslanici od 6. januara, kojom se Patrijarh, zajedno sa svim episkopima obraća vernom narodu, pa i svetu, čitamo o molitvenom vapaju za postradale u padu nadstrešnice u Novom Sadu. I s tim u vezi Patrijarh nas poziva da „gledamo u svoja srca i gledamo se međusobno“ kako bismo iz tog i sličnih događaja izvukli pouku da budemo braća i ljudi jedni prema drugima. To je u principu lepo, ali da li je to sve čemu u svetlu ove nesreće možemo da se naučimo? I da li ta pouka može biti konkretnija kad je u pitanju jedna tako velika tragedija koja je izazvala srazmerno veliki potres u narodu?

Čitajući dalje poslanicu, videćemo ponovo insistiranje na slici Svetog Save koji miri braću i ideju da iako je Rastko, kao i svaki mladić, težio za pravdom, dobrotom, ljubavlju i smislom, ta težnja ipak „nije dovoljna“, već je potreban i preobražaj u Hristu. Pre nego što utvrdimo da nešto nije dovoljno – možemo li otvoreno reći da je to preko potrebno? I da ako ne postoji glad i žeđ za pravdom, dobrotom i istinom, ne može postojati ni glad za Hristom?

Deset dana kasnije, 16. januara, Patrijarh je izdao saopštenje povodom gaženja autom studentkinje Sonje, a tim povodom je i posetio u bolnici. U kratkom saopštenju, Patrijarh nam je rekao da je tim događajem potresen, da se moli za njen oporavak, da očekuje da „vinovnici ovog čina odgovaraju pred zakonom“ i upozorio „opet i opet“, da „agresija i nasilje nikome neće doneti dobro, a sve pozivam na mir i međusobno uvažavanje“.

Patrijarhova briga za Sonju je za svaku pohvalu, kao što je i njegova poseta u bolnici bila važan ljudski, ali i simbolički pokazatelj njegovog očinskog staranja. Poruka koju je tim povodom poslao, međutim, ponovo nije bila ubedljiva. Apstraktno očekivanje da vinovnici odgovaraju u državi u kojoj najveći nosilac političke moći gaženje demonstranata proglašava legitimnim, naprosto nije dovoljno. Pored toga, nisu imenovani oni koji su odgovorni za sam čin, podstrekivanje na njega, pa ni oni koji imaju insistucionalnu i političku pomoć da ovaj procesuiraju ili slične u budućnosti spreče.

Na isti način, teško da je dovoljno još jedno uopšteno pozivanje svih ljudi na mir i upozorenje da neka apstraktna agresija koju sprovodi ne zna se ko – neće doneti dobro. I u ovom slučaju važi: kada bi protiv mira bili svi, a agresijom se svi podjednako u svojoj bespoštednoj borbi služili – onda bi ovaj poziv možda i imao značaj. Kako se ovde za mir, pravdu i nenasilje bore jedni, a drugi, rukovođeni državnim vrhom, odgovaraju gaženjima, batinama i hapšenjima – nekakav uopšteni poziv na mir svih strana u najmanju ruku je besmislen. A zapravo – vrlo je štetan, ako ne i licemeran. Jer pozivati na „mir svih zavađenih strana u porodici“, u kojoj nasilnik kontinuirano prebija svoju ženu i decu, je licemerje prvog reda.

Krajem januara, proslavljen je Sveti Sava. Studenti su, zajedno sa maturantima srednjih škola i građanima koji ih podržavaju, blokirali Autokomandu koja se nalazi na manje od kilometra udaljenosti od Hrama Svetog Save. Mnogi od njih došli su na večernju i na prazničnu liturgiju. U svojoj besedi povodom praznika školske slave, najvećeg srpskog prosvetitelja i zaštitnika srpske dece, Patrijarh nijednom rečju nije spomenuo đake ni studente. Rekao je, doduše, kako svoj deci, pa i srpskoj omladini želi zaštitu i mir Svetog Save, krotost, smirenje, ljubav, i druge darove. Središna ideja, ponovljena i na Svetosavskoj akademiji na Bogoslovskom fakultetu, bila je Savino mirenje zavađene braće.

Istog dana, međutim, dakle na praznik Svetog Save, zaštitnika i pokrovitelja srpske dece, na sajtu Srpske crkve objavljen je sada već poznati sramni tekst šefa informativne službe SPC o „paralelnim univerzumima“. Sarkastičnim dociranjem ovaj službenik, čiji je direktni pretpostavljeni sam Patrijarh, pokušava da doskoči studentima tezom o tome da su oni eto sjajan dokaz naučne hipoteze o „paralelnim univerzumima“. Šta ovaj čovek sa srednjom školskom spremom o takvoj naučnoj hipotezi zna, ostaje da se vidi, ali je ovim sasvim jasno pokazao šta misli o studentima .

Ovaj tekst je izrazito važan jer je ovo prvi direktan osvrt na studentske proteste koji, do tog trenutka, traju već duže od mesec dana, a koji se pojavio na zvaničnom glasilu Srpske crkve – sajtu spc.rs. U njemu se ne govori o nekakvoj apstraktnoj omladini, miru u svetu i konfrontaciji neke zavađene braće, nego se po prvi put izgovara ta „reč preporečna“ – studenti.

Očekivano, makar za one koji žive u univerzumu u kome i srpski narod, tekst izaziva veliki odijum i ogorčenje u javnosti i tumači se kao prvi javno izrečeni stav u ime Srpske crkve, budući da je objavljen na njenom zvaničnom glasilu. Kada je shvaćeno kakvu omrazu je tekst izazvao, i da ona nije usmerena prema njegovom autoru, nego prema njegovom poslodavcu – samom Patrijarhu – narednog dana stiže demanti. Slučajno ili ne, nedugo nakon što istog dana premijer Vlade Srbije daje ostavku i signalizira kakav-takav zaokret u odnosu režima prema pritisku javnosti.

Zanimljivo, demanti potpisuje Informativna služba, na čelu sa šefom koji je potpisao tekst koji se ovom prilikom demantuje. Demanti tvrdi prvenstveno da ovaj stav „ni na koji način ne odražava stav Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija“. Njegovi stavovi, tvrdi se, jasno su formulisani u drugim javnim istupima (koji su svi prethodno ovde pobrojani).

Šef informativne službe SPC koji i dalje stoji iza svog teksta, kao i iza demantija, sa svoje pozicije, od strane Patrijarha Porfirija, nije smenjen.

Nekoliko sati pre demantija, objavljeno je javno obraćanje grupe sveštenika, monaha, teologa i profesora univerziteta pod naslovom Ne u naše ime! Ovim tekstom potpisnici se javno ograđuju od uratka šefa Informativne službe, a potpisuje ga preko dvadeset ličnosti, uključujući nastojatelje manastira, protojereje, profesore teologije, doktore i mastere teologije, profesore univerziteta, ugledne vernike itd. Njime se ukratko kaže da su studenti svoj univerzum izabrali, kao i potpisnici ovog teksta, a da je to univerzum „poštovanja zakona, zagovaranja pravde i ljudskih prava, nepokolebivog traženja istine, uvažavanja časti i čuvanja poštenja“. Potpisnici patrijaršijskom tekstopiscu ostavljaju da bira svoj univerzum, ali ne u ime Srpske pravoslavne crkve čiji glas bi sajt koji uređuje trebalo da predstavlja. Ovo javno obraćanje, razume se, nije objavljeno na zvaničnom sajtu Srpske Crkve.

Istog dana, 28. januara, sada pod imenom samog Patrijarha, a ne Info službe, izlazi osuda još jednog gaženja autom učesnice studentskih blokada. Iako ponovo osuđuje nasilje uopšte, Patrijarh po prvi put posebno osuđuje nasilje „prema našim studentima“. Dva meseca nakon pada nadstrešnice i više od mesec dana nakon početka studentskih blokada, nakon nebrojenih incidenata i sve učestalijih napada na studente, Patrijarh po prvi put javno izgovara tu reč „studenti“. Takođe, on ide i korak dalje i, pozivajući sve na odgovornost, ističe da najveću odgovornost imaju oni „koji imaju najveću moć“.

Neki Patrijarhovi sveštenici će posle govoriti da se ova Patrijarhova misao da odgovornost snose oni „koji imaju najveću moć“, nedvosmisleno odnosi na najviše državne vlasti. Međutim, drugi sveštenik, i veoma važan saradnik patrijarha, gostujući u emisiji „Ćirilica“, iste ove reči tumači tako da je ovde Patrijarh mislio na samog sebe.

Ovaj istup Patrijarha je važan jer se po prvi put izričito imenuju sami studenti, i osuđuje ne tek nasilje uopšte, nego ono počinjeno nad njima. Takođe, na odgovornost se pozivaju ne samo svi, nego oni „koji imaju najveću moć“. Šta se sada pa ovde može zameriti?

Prvo, promena u tonu javnih istupa dolazi veoma kasno, nakon što je već odavno postalo jasno ko je nasilnik, a ko žrtva, ko se bori za pravdu za postradale, a ko za očuvanje političke moći. Drugo, svima je očigledno da u tom slučaju za uopštene poruke protiv nasilja i za pozivanje na odgovornost svim stranama više nema mesta – jer je jasno ko odgovornost za nasilje u ovom sukobu snosi. Treće, ova promena dolazi tek nakon što piplmetri očigledno pokazuju da je ugled Patrijarha ozbiljno ugrožen pričom o „paralelnim univerzumima“.

Na sajtu Srpske crkve 29. januara pojavljuje se tekst, čiji je autor službenik arhiepiskopije, direktno potčinjen Patrijarhu, jedan od navedenih sveštenika, koji nastoji da obuzda očekivanja javnosti i da teološki zasnuje apologiju „nedelovanja“, tvrdeći da je isto takvo nečinjenje sprovodio i sam Gospod Hristos. On se, tvrdi autor, protiv nepravde onog vremena, pa i Rimskog carstva, uporno odbijao boriti „bilo kojim drugim sredstvom osim duhovnim“. Stoga i Crkva ne može tu ništa drugo da čini do da ide Njegovim putem. Ujedno se u tekstu nejasno implicira da to ipak ne znači da se Hristos nije borio, pa ni da Crkva ne treba to da čini, ali svakako ne u političkom, nego nekom tajanstvenom, i sasvim neodređenom „duhovnom“ smislu.

Teolozi bi mogli da preispitaju ovu tezu o Hristovom političkom delovanju, ali za ovu svrhu dovoljno je podsetiti se da Patrijarh Porfirije nije prezao od izražavanja decidnog stava po pitanju borbe za pravedno društvo – ali ono u Ukrajini (1 i 2), Siriji, i Republici Srpskoj. Verovatno je bilo i drugih primera. Teško je ne zapitati se – kako je moguće da se u svim tim slučajevima Njegova Svetost fokusirao na vrlo konkretne društvene i političke nepravde i pozivao direktno, pa i poimenice, one koji za njih snose odgovornost ili su u stanju da ih isprave. Činilo se tada da se u tim istupima nije ograničavao na „duhovnu pravdu“, opšte pozive na mir, jedinstvo, ljubav, krotost, i praštanje.

Februar

Sajt Srpske Crkve, koji i dalje nesmetano nastavlja da uređuje autor teksta o „paralelnim univerzumima“, 3. februara objavljuje tekst „Crkveni vrh“, koji dolazi kao odgovor na jasno pokazanu činjenicu da crkveni vrh (još uvek) nije podržao studente. Da situacija u kojoj je ovaj tekst pisan nije tragična, ovaj tekst bi mogao jedino da posluži za podsmeh.

Upoređujući Patrijarha sa Kajafom, a crkveni vrh sa Sinedrionom, autor nas ubeđuje, kako eto Bog ume da na nama nedokučive načine deluje i kroz takve (bogoprotivne) institucije. Tragedija ovog teksta nije u nezavidnim teološkim dometima budvanskog prote, nego u činjenici da on postaje tek drugi „teološki osvrt“ na zvaničnom sajtu Srpske Crkve povodom Patrijarhovog pozicioniranja spram studentskih protesta. I teološka odbrana Patrijarha u ovom slučaju se sažima u sledećoj ideji: Bog je delovao na nama nedokučiv način kroz Kajafu, pa valjda može, na nama jednako nerazumljiv način, i kroz srpskog Patrijarha. Ko god da je od odgovornih za njegovo objavljivanje na sajtu spc.rs pomislio da je ovaj tekst služi na dobro Patrijarhu ili ne zna za bolje ili mu ne želi dobro. Šta god da je od toga slučaj, teško da zaslužuje da bude na mestu na kome jeste.

Par dana kasnije, 8. februara, izlazi i prvi osvrt (objavljen nešto ranije na eparhijskom sajtu) iz pera jednog mitropolita Srpske Crkve. U ovom, blago rečeno, nesuvislom spisu, navodi se, insinuira ili eksplicira, između ostalog sledeće: aktuelni događaji u društvu su režirani. Drugo, studenti i đaci (koji se poimenice navode) su samo prvi red šire grupacije iza koje u konačnici stoje „strane službe za razbijanje Srbije“. Dalje, da su slični bili događaji iz 1991. i 2005, a da su njihovi učesnici prezreli Patrijarha Pavla (što će druge apologete nečinjenja takođe mnogo puta ponavljati). Nadalje, srećemo i jednu zadivljujuću parafrazu Baje Malog Knindže u rečima „neće tek tako dati Bog Porfirija Svog!“. Ovaj „neobičan“ tekst je za mnoge potvrdio stav za koji su već mnogi nagađali da ga deli i sam Patrijarh – da iza studenata stoje strane službe koje služe „za razbijanje Srbije“, te da njegovu uzdržanost možemo da pripišemo upravo tom mišljenju.

Na veliku žalost svih članova naše Crkve, ovo neće biti i poslednji osvrt istog mitropolita koji je preneo zvaničan sajt Srpske crkve. U, sada već dobro poznatom tekstu, objavljenom 25. februara, koji je od svih nebrojenih tekstova dotičnog vladike doživeo tu nesreću da ga ljudi pročitaju, on o studentima piše sledeće: „Oni drežde po ulicama, sabiraju konsenzuse, čak imaju svoje ajvanli-paše koji ih obučavaju kako da postanu „srpske ustaše“ i novi zlodusi Lubjanke.“ O jezivoj neodgovornosti i zloćudnosti ovog postupka kojim je decu Svetog Save i potomke žrtava ustaškog pokolja nazvao „srpskim ustašama“, već je dosta pisano (1, 2, 3). U javnosti se, s pravom, digla velika bura i posle nekoliko dana usledio je nemušti demanti iz pera istog autora. Mitropolit bez ikakvog dodatnog pojašnjenja ponovo citira samog sebe kako bi pokazao šta je želeo reći, demantujući da je mislio na srpske studente. Iz tog citata niti je jasno da na studente nije mislio – jer ko to drugi nego studenti sa svojim plenumima „drežde po ulicama i sabiraju konsenzuse“? – niti je jasno na koga jeste mislio (1, 2). Neko bi pomislio da mračnjaci nikako ne vole svetlost i jasnoću.

Ovaj javni istup mitropolita Davida, uzrokovao je i prvo združeno reagovanje nekoliko srpskih episkopa koji su javno zatražili da se studenti i njihova „pravedna i dostojanstvena borba“ poštuju. Zbog hronološkog izlaganja i velikog značaja ovog istupa, vratićemo mu se u nastavku.

Mitropolit Zduhač jeste bio prvi, ali ne i jedini čiju će oštru osudu studentskih blokada preneti zvaničan sajt Srpske Crkve. Na sajtu Srpske crkve 22. februara izlazi tekst još jednog episkopa koji nas poziva, sada bez ustezanja, da „gledamo svoja posla!“. Prethodno nam se isti episkop već obratio preko raznih medija, govoreći o studentima koji „besmisleno blokiraju život“. On oštro kritikuje one koji kritikuju druge, i poziva se na Hristove reči da ne tražimo trn u oku brata svoga ne videći brvno u svome. Takođe, u ovom javnom obraćanju, koje prenosi glavno internet glasilo Srpske Crkve, dotični episkop oštro krivi druge jer svoju kritiku ne iznose u tajnosti i nasamo, nego na internetu. Po sebi je jasno u kojoj meri su ove tvrdnje sebi kontradiktorne i tragične. Povrh svega, episkop Crkve Hristove u kojoj će, kako nas Gospod uči, „prvi biti poslednji, a poslednji – prvi“ (Mt 19, 30), uči nas novom Jevanđelju po kome u Crkvi postoje oni „iznad“, a samim tim i oni „ispod“. Inače dotičnom episkopu ovo nije prvi put da nam objavljuje neko novo Jevanđelje. Ne tako davno, naučio nas je gde zapravo treba da tragamo za spasenjem, tvrdeći da je „Vučićevo raspeće naše vaskrsenje!“.

Apologete navodnog crkvenog nemešanja u političku sferu sa sajta spc.rs nisu imale problem da nam prenesu ovo novo jevanđelje čoveka koji je svega par dana ranije rekao da iza predsednika Vučića „stoji većinska Srbija“ koja voli svoju zemlju – a kojoj se suprotstavljaju oni koji niti žele dobro svojoj zemlji i narodu, nego su zagovornici bezakonja i anarhije, i ni manje ni više nego – Gebelsovi učenici.

Nakon episkopskih intervencija, sajt spc.rs prenosi, 25. februara, i gostovanje jednog akademika na TV Hram, u kome ovaj s rezignacijom govori o tome kako protesti bacaju „strašnu mrlju i moralnu senku velikih razmera“ na akademsku zajednicu. On optužuje akademsku zajednicu za „hulu na Hilandar, Njegovu Svetost, na Predsednika, Premijera, na sve ono što je još uvek mirno, što daje mogućnost da daroviti ljudi nešto urade“. Baš tim redosledom. Takvi profesori zastupaju „divljaštvo“, a takvi studenti „koče, zaustavljaju i vrše permanentno nasilje“. Svi ti ljudi su nam na kraju „nepotrebni“, jer su nepravoslavni, ne-Srbi, i imaju „zadatke sa strane“. Iako možda inteligentni, oni su nedaroviti, a zato i opasni, jer im je „srce hladno“. Bez cenzure, komentara ili bilo kakve ograde, ovakve ocene prenesene su na zvaničnom sajtu Srpske Crkve.

Da se vratimo sada na združenu reakciju šestorice episkopa od 28. februara. U svom javnom istupu, oni su pozvali da se prestane sa dehumanizacijom studenata i neodgovornom upotrebom reči, ali i – vrlo važno – zatražili promenu uređivačke politike zvaničnog glasila Srpske Crkve, sajta spc.rs. Upućen je poziv da ovo glasilo odražava saborni duh naše Crkve, a da arhijereji ne dozvole da jezik kojim se studenti nazivaju „srpskim ustašama“ i drugim pogrdnim rečima postane normalan i ustaljen.

Ovo reagovanje je po mnogo čemu bitno. Prvo, njega potpisuje ne samo jedan, već šest episkopa Srpske Crkve. Jedan od njih, mitropolit žički Justin, svoju eparhiju ima u Srbiji, i stoluje na tronu prve srpske arhiepiskopije, osnovane od strane Svetog Save. Drugi, mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, stoluje na tronu Sv. Petra Cetinjskog i nosi titulu „čuvara pećkog trona“. Treći, mitropolit zahumsko-hercegovački Dimitrije, takođe stoluje na tronu koji je osnovao sam Sveti Sava. Mitropolit nemački Grigorije upravlja najvećom eparhijom u srpskoj dijaspori. Episkop Irinej vašingtonsko-njujorški upravlja eparhijom u kojoj se, sviđalo nam se to ili ne, nalazi vodeći centar političke moći savremenog sveta. Konačno, arhiepiskop zapadnoamerički Maksim, stoluje eparhijom u kojoj se nalazi epicentar globalne kulturne (meke) i tehnološke moći. Na simboličkom nivou, ovih šest eparhija predstavljaju sabranje Srpske crkve, od Tihog okeana do Žiče, i u sebe uključuje kako istorijske svetosavske eparhije, tako i one „nove“ u kojima živi sve značajniji broj članova naše Crkve.

Drugo, ovaj stav je prvi i za sada jedini saborni stav naše Crkve po pitanju studentskih protesta u Srbiji. Do ovog obraćanja, imali smo samo pojedinačne istupe: referenata, službenika, veroučitelja, sveštenika, pojedinih episkopa, pa i Patrijarha samog. Istina, Patrijarh je pozvan da u mnogo čemu bude glas celokupne Crkve. Međutim, kako smo videli, iz Patrijarhovih istupa nismo mogli da iščitamo nikakav jasan stav po pitanju studentskih protesta. Onaj koji smo mogli da pročitamo iz tekstova objavljivanih na spc.rs, nedvosmisleno je pokazao prezriv, omalovažavajući i zaista dehumanizujući odnos prema srpskim studentima. U tome je svakako vrhunac predstavljao nazivanje studenata „srpskim ustašama“ i ustupanje prostora episkopu koji ih je nazvao „Gebelsovim učenicima“.

Možda Patrijarha nismo mogli da razumemo šta nam o studentima govori – ali smo vrlo jasno razumeli šta nam tekstovi koje sajt pod njegovom direktnom kontrolom poručuje. Iza svega toga, uključujući istupe Patrijarha koji je svojom službom pozvan da izražava saborni duh Crkve, nisu se mogli nazreti nikakvi tragovi sabornosti. Moglo se iščitati samo jednoumlje grupe pojedinaca koji imaju pristup samom institucionalnom vrhu ili ga oličavaju – ali istinske sabornosti zasigurno nije bilo. U međuvremenu, nikakvog saopštenja Sinoda nije bilo, niti se ovo telo ikako osvrnulo na stanje u narodu i državi. Vanredni sabor nije sazvan, nego samo majski, redovni. Zato se s pravom može tvrditi da je jedini izraz sabornog duha Srpske crkve, možda ne onakavog kakav bi trebalo da se postigne, ali kakavog-takvog, izražen u stavu ove šestorice episkopa.

Poziv šestorice episkopa objavljen je na sajtovima njihovih eparhija u 16 časova 28. februara. Za razliku od svih ranije pobrojanih tekstova objavljivanih na sajtu Srpske Crkve, ovo je jedini tekst koji, ponavljamo, izražava kakvu-takvu sabornost, a koji svoje mesto nije našao na ovom sajtu. Da li zato što se ovaj stav ne slaže sa zvaničnim narativom koji sajt spc.rs, koji je u nadležnosti samog Patrijarha? Zato što se u ovom istupanju vladikâ ovog puta zaista nedvosmisleno podržava „pravedna i dostojanstvena studentska borba“?

Ako je, kako nas mnogi žele uveriti, Patrijarhova podrška studentima „nedvosmislena“, kako je onda moguće da se na zvaničnom sajtu Srpske Crkve, koji se nalazi pod njegovom direktnom kontrolom, za više od četiri meseca nije pojavio nijedan tekst koji otvoreno i nedvosmisleno podržava studentske proteste?! A bilo ih je mnogo. Neke su pisali đakoni (1, 2, 3), sveštenici (1, 2, 3), ugledni profesori (1, 2), mitropoliti Srpske Crkve (1, 2, 3, 4). Mnogi od njih se nisu libili da upotrebe tu strašnu reč „studenti“, već pri početku studentskih blokada. Takođe se nisu dvoumili oko toga ko se bori za pravdu i odgovornost za smrt nevinih, a ko za očuvanje političke moći. Ko je nasilan, a ko nenasilan. Nijedno od ovih javnih istupa, uključujući i združeni javni poziv šestorice episkopa nisu mogli da nađu svoje mesto na zvaničnom sajtu naše Crkve. Onom koji bi trebalo da izražava saborni um naše Crkve. Ili, ako to ne postoji, makar onda svu raznolikost mišljenja koja se po ovom pitanju unutar Crkve mogu sresti.

Da rezimiramo još jednom: za sve to vreme, sve do danas, na sajtu su izlazili tekstovi patrijaršijskih službenika sa srednjom stručnom spremom, teološkinja iz Beograda, službenika patrijaršije, parohijskih sveštenika, i dvojice episkopa od kojih je jedan nazvao studente Gebelsovim učenicima, a drugi srpskim ustašama.

Nije beznačajno ni to što su mnogi od ovih tekstova objavljivani u rubrici Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, i u njoj stoje i dan danas. Iako, kako se jednim od demantija tvrdi, sa samim Patrijarhom i njegovim stavom oni eto nemaju veze, nego predstavljaju prosto različite glasove pojedinaca.

Mart

Poslednje u nizu dešavanja koje se tiče Patrijarhovog odnosa prema studentskim protestima, ali i prema Crkvi čijoj sabornosti je po svojoj službi dužan da služi, tiče se reakcije na pomenuto istupanje šestorice arhijereja.

Iako nikakvo zvanično reagovanje iz Kabineta Patrijarha, Info-službe SPC, ili Sinoda nije usledilo, ono što se dogodilo je očevidno organizovana medijska kampanja usmerena protiv Mitropolita Joanikija.

U ponedeljak, 4. marta, na dan početka Časnog posta, na sajtu Sunčanik.info objavljen je, blago rečeno, grub tekst u kome se navodi deset razloga zašto „mitropolit Joanikije nije smeo da potpiše“ stav šestorice episkopa, a koji autor naziva „pismom protiv SPC i Patrijarha Srpskog“. Svašta se ovim tekstom tvrdi, pa u to ne vredi ni ulaziti, ali postoji nekoliko stvari koje vredi istaći.

Prvo, tekst sugeriše da je istup šestorice episkopa „pismo“, a ne „javni poziv“ i „zajednički stav“, kako stoji tamo gde je ono jedino i objavljeno – na sajtovima njihovih eparhija. Da li to anonimni autor zna nešto što mi ne znamo o prirodi ovog teksta? Da li možda insinuira da je ovaj tekst najpre bio upućen kao pismo adresovano lično Patrijarhu Porfiriju? Pa tek onda objavljen, kada Patrijarh nije našao za shodno da se na bilo koji način osvrne na ono što su mu njegova sabraća uputila? Ako je to ono što autor sugeriše nazivajući ovaj tekst pismom – bilo bi zanimljivo doznati kako mu je to moglo biti poznato.

Drugo, tekst sugeriše da je ovo pismo upereno „protiv SPC i Patrijarha Srpskog“. Ni jednom rečju se u navedenom javnom istupu ne targetira niti kritikuje, ni Srpska Crkva, niti Patrijarh Porfirije. Jedini ko je poimenice spomenut jeste mitropolit David i njegov užasni izraz „srpske ustaše“. Druga meta, čak ne ni kritike nego preispitivanja, jeste uređivačka politika sajta spc.rs.

Na osnovu ovoga, treba se zapitati: da li to autor ovog teksta, ko god on bio, insinuira da je zapravo ono što izražava sajt spc.rs istovremeno i stav Patrijarha? Ako je suditi po komandnoj odgovornosti, to bi moralo biti tako – jer njegov urednik direktno odgovara Patrijarhu. Međutim, demantiji koji se na ovom sajtu takođe objavljuju pokušavaju da nas uvere da to sa samim Patrijarhom zapravo nema mnogo veze.

Da li to, opet, možda znači da se kritika uređivačke politike sajta spc.rs isključivo mora shvatiti kao napad na Patrijarha samog i na Srpsku Crkvu? Time se zapravo priznaje da su stavovi nekolicine patrijaršijskih službenika i dvojice episkopa imaju razumeti kao jedini i opšteobavezujući stav Srpske Pravoslavne Crkve? Štaviše, da su ne samo njihovi stavovi, nego i oni sami, izraz punoće naše Crkve?

Treće, tekst nam kazuje da se kanonska odgovornost čuvara pećkog trona, mitropolita Joanikija, svodi na političku teritoriju Crne Gore i ni pedlja dalje od toga. U tekstu se kanonska granica Arhiepiskopije izjednačava sa sajtom SPC, jer kako se u tekstu navodi, mitropolit „nema kanonsku odgovornost izvan Mitropolije crnogorsko-primorske, te time nema pravo da se nekanonski meša u jurisdikciju Patrijarha srpskog i ostalih episkopa Srpske Crkve u Srbiji“. Mešanje u uređivačku politiku sajta SPC je izjednačeno sa mešanjem u kanonsku jurisdikciju Patrijarha i ostalih episkopa SPC. Dakle, sajt SPC pripada ili samo beogradskoj arhiepiskopiji, ili samo episkopima u Srbiji, iako većina episkopa u Saboru SPC jesu upravo episkopi van teritorije Srbije.

Ovaj za Crkvu veoma štetan članak deli episkope na osnovu državne (političke) teritorije, dok se pretvorno poziva na kanonsku teritoriju o kojoj autor očigledno zna malo ili nimalo. Autor se, povrh toga, ovakvim argumentovanjem sasvim slaže sa onima koji Srpsku Pravoslavnu Crkvu nazivaju – Crkvom Srbije. Iz čega sledi da ono što se dešava u matici nikako ne sme da interesuje, dotiče, a kamo li obavezuje druge delove tela naše Crkve. Nadalje, on nam sugeriše da su recimo stavovi pojedinih episkopa koji ipak žive izvan matice Srbije, izrazito poželjni. Npr. glasni propovednik spasenja u Predsedniku Vučiću iz Bihaća tu svoje mesto itekako zaslužuje, ali Crnogorski mitropolit – nikako. Na kraju krajeva, autor ponavlja ideju Vučićevih svedoka i poručuje ne samo vernima nego i episkopima da gledamo svoja posla – a ima ko će da nam odredi koja su njegova, a koja naša. To su valjda on i oni hrišćani „iznad“. Ipak, ostaje pitanje: ko su sad ti anonimni koji su “iznad” mitropolita?

Naposletku, sajt Sunčanik.info poslužio je očigledno kao lansirna rampa za režimsku kampanju protiv Mitropolita Joanikija, kojoj su se u roku od par minuta ili sati pridružili svi vodeći režimski mediji: Alo, Informer, Novosti, B92. Svi oni kao svoj izvor naveli su sajt Sunčanik.info.

Ko, međutim, stoji iza ovog sajta? Od ukupno sedam kolumni objavljenih na ovom sajtu, četiri potpisuju dva istaknuta službenika Arhiepiskopije na važnim pozicijama. Većina drugih tekstova su prenosi fejzbuk postova, autorski uradci, prevodi ili eseji koji su povezani sa drugim istaknutim sveštenicima i službenicima beogradske arhiepiskopije. Ovakav profil sajta po sebi nameće pitanje: da li su ugledni beogradski sveštenici većinski (ako ne i jedini) saradnici ovog sajta ili su možda i njegovi urednici?

Oproštaj

U nedelju uveče, nekoliko sati pre nego je započeta kampanja protiv Mitropolita Joanikija, na večernjoj praštanja, kojom otpočinje vreme Časnog posta, Patrijarh je pozvao sve ljude da mu oproste „na bilo kojoj reči ili delu koji su na bilo koji način ozlojedili, pomutili, povredili, bilo koga“.

Vaša Svetosti, dozvolite da Vam se obratimo i odgovorimo na ovaj plemeniti poziv. Opraštamo, oprostićemo i već smo unapred oprostili. Samo nam je potrebno da imamo i znamo – kome?

Onome koji posećuje pregaženu studentkinju i osuđuje nasilje posebno protiv studenata ili onome koji poistovećuje moćne nasilnike i nemoćne žrtve i poziva ih da se izmire?

Onome koji tuguje za postradalim pod nastrešnicom ili onome koji nam govori da je žeđ za pravdom nedovoljna, a odgovornost svačija pa samim tim i ničija?

Onome ko nam preko drugih poručuje da se ni Hristos nije borio za pravdu niti menjao sisteme, ili onome koji se za nju bori i sisteme bi da menja samo ako su oni dovoljno daleko, a ništa od toga ne može da ga košta?

Onome koji decu na ulici naziva decom Svetog Save ili onome koji dopušta da se ona nazivaju stranim plaćenicima, izrodima, Gebelsovim učenicima i srpskim ustašama?

Onome koji, poput naslednika Svetog Save, poziva braću na mirenje, a svojom službom Crkvu na sabornost, ili onome koji u crkvi ima favorizovanu braću, a njenu punoću svodi na grupicu jednoumnih ličnih i režimskih poslušnika?

Onome koji je duhovni pokrovitelj Bogoslovskog fakulteta ili onome koji se sa njegovim studentima od stupanja u blokade nikada nije sreo, niti se pobrinuo da nastavnici na njihov tromesečni vapaj za razgovorom odgovore?

Onome koji poziva sve ljude da mu oproste ili onome čiji podređeni u istom danu pokreću kampanju režimskih medija protiv drugog arhijereja?

Kažite nam kome, Vaša Svetosti! I oprostićemo, verujte!

A tada ćete, možda, oprostiti i Vi nama.

Podržite rad Teologija.net.