Ježi Novosjelski, Preobraženje
Čoveku su, u različitim vremenima, pripisivana različita određenja:
- čovek je društveno biće;
- čovek je misleće biće;
- čovek je „poetičko“ biće (u grčkom smislu reči, tj. ono biće koje stvaralački deluje u svetu).
Ova treća definicija najpotpunije izražava čovekovu suštinu, jer svet, kao što kaže ruski mislilac Fjodorov, „nije dat čoveku da bi ga posmatrao, već da bi delao“. Bog je čoveka stvorio kao vrhunac sveta, kao kosmičko bivstvujuće, a svet kao ljudsko biće. Drugim rečima: čovek je kosmičan, a svet čovečan.
Čoveku je dato da ostvaruje svoju čovečnost, tj. da bude poetičko, stvaralački delatno bivstvujuće u svetu – ne pasivno, nego aktivno, i on tu dužnost ne može izbeći.
Bog je stvorio čoveka kako bi ovaj vladao nad tvorevinom, obdelavao i čuvao raj i živim stvorenjima, spoznavši ih, davao je imena. Čovek je sazdan po ikoni i podobiju Božijoj, što za njega ujedno predstavlja i datost i zadatost. Čovek je od Boga stvoren da u svom podobiju ostvaruje obraz Božiji. Čovek je sebi samome stavljen u zadatak, da bi stvaralačkim naporom ostvarivao svoj predvečni lik. To ne znači da su Božije i ljudsko stvaralaštvo istovetni, jer se biće Božijim stvaralaštvom izvodi iz praznine, dok čovek stvara iz Božanstvene punine. Može se reći da je čovek tema koju je u ljudsko biće uneo Bog, te da je zadatak čovekovog stvaralaštva da tu temu realizuje i razvije. Čovek je prizvan da bude sa-tvorac sveta. To, naravno, ne znači da čovek može stvoriti nešto što Bog nije stvorio, nego da on nastavlja raskrivanje božanske zamisli o svetu. U osmoj glavi Premudrosti Solomonovih o tome je rečeno: premudrost je za Boga bila „radost“: „i radost je moja sa sinovima čovečijim“.
Mogli bismo reći da je Bog u šestodnevu stvorio svet „veoma dobro“, ostavivši čoveku u zadatak da stvaranje dovrši. Raj je, na primer, bio sazdan u jednom delu Zemlje, a čovek je dužan da ga proširi na svu vaseljenu. Ako svet čoveku nije dat zrenja radi, tj. objektivno, onda to znači da mu je dat projektivno [kao nacrt]. Stvaralaštvo je, dakle, crta Božijeg lica u čoveku. Ali čovek nije stvoren kao individualno, već kao rodovsko biće, kao živo i živuće mnoštvo u jedinstvu. Zato stvaralaštvo čoveka pojedinca svagda pripada stvaralačkom delu čovečanstva kao celine, zajedničkom delu – i u tome lice Božije ostavlja svoj pečat.
Da li je pad u greh izbrisao obraz Božiji u čoveku? Nije, jer se obraz Božiji ne može izbrisati. Bog se zbog svojih dela ne kaje. Ali snaga i stepen podobija se može izmeniti, i upravo to se nakon pada i dogodilo. Stvaralačke čovekove sile su oslabile. Narušen je odnos čoveka prema svetu i sebi samom. Čovek više nije bio u stanju da Božije postojanje i postojanje sopstvenog duha saznaje s očiglednošću. Za njega je ostalo nesumnjivo jedino postojanje svetske ploti. Stoga mu se pokazalo nužnim da asketski osvešćuje svoj bogopodobni duh, izbavljujući se iz robovanja svetu. Usled nedoličnog odnosa prema svetu, čovek je sebe učinio zatočenikom kosmosa.
Nakon grehopada, čoveku je suđeno da robuje svojim telesnim potrebama. On je zatočen u ploti. Ali čovek je svakako zatočenik, ne i rob, i u njemu ostaju crte njegovog carskog porekla.
Ishod pada u greh bio je tragičan rascep u čovekovom stvaralaštvu, iz čega i proizlazi borba duha i ploti – asketsko suprotstavljanje dveju mogućnosti čovekovog stvaralaštva: s jedne strane, čovek koji se potčinjava svetskim stihijama, živeći životom tih istih stihija, a s druge – čovek koji se sa stihijama bori i u sebi ostvaruje lik Božiji.
Tako se otvaraju dva puta za ostvarenje stvaralačkih sposobnosti čovekovih: put civilizacije i put stvaralaštva (kulture). Civilizacija je prilagođavanje uslovima prirodnog života. Kultura je pak stvaralački odnos čoveka prema svetu i prema samom sebi, kojim čovek na svet i sebe samoga utiskuje pečat svog duha. Ali ne postoje apsolutna kultura i apsolutna civilizacija, zato što čovek ne može biti ni potpuni rob ni potpuni stvaralac.
Već u Bibliji su naznačena ova dva puta – put robovanja svetu, put Kaina i kainovaca, kovača i onih koji prave oruđa – i put kulture – put naroda Božijeg.
Kako se stvaralački odnos prema svetu ostvaruje u paganstvu i Starom Zavetu?
Paganstvo je, ne samo u poređenju sa Starim Zavetom, već i u poređenju sa hrišćanstvom, neka vrsta prvobitnog Edena, kada su ljudi „bili nagi“ i prebivali u prvobitnoj nevinosti i čistoti. U poređenju s videlaštvom Starog Zaveta i izoštrenim vidom datim u hrišćanstvu, paganstvo je slepo. Paganstvo ne zna za greh, ne vidi senku koju prvorodni greh baca na celokupno biće. Prednost drevnog paganstva je preimućstvo religioznog slepila, prednost i mudrost nekakvog detinjeg stanja. Ali to nije ona mudrost koju bi trebalo da stekne zreo čovek.
Međutim, paganstvo je, makar i u nejasnim obrisima, ipak znalo za greh. U svesti starog sveta bila je prisutna „mojra“ – tragična nužnost bića. Zato je stari svet domovina tragedije. Za stenu prikovani Prometej je slika titanskog suprotstavljanja čoveka prirodnim stihijama (koje se u paganstvu javljaju u liku nemilosrdnih bogova). S jedne strane – Prometej, s druge Dionis – menade, orgijazam: sve ovo predstavlja svedočanstvo da je stari svet slušao podzemne udare. Ali, uopšte uzev, mogli bismo reći da je paganstvo naivnije i srećnije od nas, jer ono nije razdvajalo religiju i civilizaciju od tragizma kulturnog stvaralaštva u meri u kojoj to činimo mi – starina nije znala za sekularizaciju. Drevni paganski život je u tom smislu odista bezazleniji i pobožniji.
Kada je reč o odnosu prema kulturi i stvaralaštvu, Stari Zavet stoji u znaku pedagoške zabrane. Paganska kultura je za Izrailj bila otrov i opasnost. Ikonopoštovanje i filosofija, koje su za Helene bile Božiji dar – Izrailju su bili zabranjeni. Ali u onom životnom okviru koji mu je bio dopušten, Izrailj je živeo u kulturnom jedinstvu i nije, kao ni Helenstvo, znao za sekularizaciju. Izrailju su bili Bogom dani izvesni zakoni života, države, građanskog poretka, pa i sveštene poezije povezane s kultom. Opštenje sa drugim kulturama bilo je zabranjeno; takvo opštenje je bilo moguće jedino putem „bluda“, tj. otpadništva od vlastitog kulta. Život Izrailja je religiozno nadahnut (Davidovi Psalmi, umetnost skinije), pa u tom smislu i kulturan. Još jedna crta je karakteristična za kulturu Izrailja: svoju istoriju oni su doživljavali kao sveštenu, svešteno-rodoslovnu povest koja narod čini jednom porodicom, kao svešteno dèlo kulture povereno jevrejskom narodu. Izrailju je bio darovan ideal Carstva Božijeg na putevima istorije. To je kultura koja se nadahnjuje otkrivenjem istinitog Boga, kultura kao jedinstvo života – izgubljeni Eden za kojim tragamo, a nismo kadri da ga se domognemo.
Stari Zavet i jeste „stari“ utoliko što prethodi Novome. Novi Zavet je ispraznio Stari, ispunivši ga. Hristos nije došao da sudi, već da spasi svet. „Jer Bog tako zavole svet da je Sina svojega jedinorodnoga dao.“ Hristos je svetlost koja „obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet“ (Jn. 1, 9). U ovim rečima svet označava kosmos u kome je čovek kosmijurg. Isus Hristos ispunjava i osigurava to učešće čoveka u stvaranju sveta, učešće koje mu je bilo dato od samog početka.
U hrišćanskoj literaturi, međutim, neprestano nailazimo na suprotstavljanje Boga i sveta. Hristos je govorio apostolima: „Ne ljubite svet, ni što je u svetu“ (1 Jn, 2, 15). Postoje dva značenja, dva razumavanja sveta: 1) svet kao kosmos, kao neba i zemlja – u tom smislu je svet neuništiv i biće preobražen; 2) svet koji boluje, kojim vlada „knez ovoga sveta“ – i taj svet će biti spasen. Hrišćanstvo ne ograničava odnos prema svetu nijednim od ovih značenja. Kroz svoga Sina, koga je poslao svetu, objavio je istinski odnos prema svetu. U hrišćanstvu je suprotnost dva različita značenja – sveta i „sveta“ – dostigla zaslepljujuću bistrinu. Hrišćanski život predstavlja neprestanu borbu sa svetom, borbu za duhovno postojanje. Ukoliko u toj borbi posustajemo, kultura biva žrtvovana zarad civilizacije. Pobeda u toj borbi kulturu čini stvaralačkom. Asketizam i kultura nisu suprotstavljeni: reč je o jedinstvenom duhovnom načelu u čoveku, o ostvarenju jedinstvenog lika Božijeg u čovečanstvu.
Čovek je stvoren u svetu i ploti, to je nužan uslov postojanja, i od toga se niko, dok je živ, tj. dok stvara, ne može odbraniti. Ali, ako ne tvori, ne dela, ako je prema svom delu neodgovoran, ako u delanje ne ulaže snage svoje misli, snage ljubavi, on ne ostvaruje asketizam, već nihilizam. Ako se to i naziva asketizmom, onda je takav asketizam sužanj svetu i znači priznavanje sveta u još većoj meri no što je to slučaj u sekularnoj civilizaciji. Nihilističko shvatanje asketizma izraženo je u oslobođenju sebe od odgovornosti za svet. Istinski asketizam pokazuje se kao najveća kulturna i stvaralačka sila u svetu.
Hrišćansko vladanje, oštrina hrišćanskog oka unosi u srce stvaralački tragizam protivništva. U području ostvarenja kulture neosporan je princip Fjodorova: „Ništa ne sme biti besplatno.“ Sve što čovek čini treba da bude zasluženo stvaralačkim naporom, trudom. Čovek je protivrečno bivstvujuće, njegova je sudbina tragična, i samo blagodat Božija može dati čoveku mir, spokojstvo i radost.
Suprotnost kulture i civilizacije u hrišćanstvu poprima naročito izrazite forme. Civilizacija bi u svom razvoju mogla da ovlada čovekom i razruši njegov duh, tj. da ga vrati u prepotopsko stanje (potomci kainovaca). Ukoliko bi boljševici u Rusiji i mogli ostvariti svoj ideal civilizacije, vratili bi čoveka u dopotopska vremena. To je danas, međutim, nemoguće: u svet je stupila svetlost hrišćanstva.
Bilo bi utopijski i neblagočestivo misliti da se čovečanstvo može osloboditi od jarma prvorodnog greha, od bremena civilizacije, i da može vratiti sav život u kult-kulturu. Ali čoveku je dato da se tim putem kreće i da u tom smeru neprestano osvaja nove oblasti.
Shvatanje odnosa prema kulturi i civilizaciji različito je u protestantizmu, katoličanstvu i pravoslavlju. Protestantizam oštro razdvaja dve oblasti života hrišćanina: oblast ličnog duhovnog života i oblast svetskog delanja, svetskih poslova, rada. Takvo razdvajanje je za protestanta časno i religiozno opravdano. Druga oblast služenja svetu regulisana je moralom, te otuda i sama ima značenje za religiozni život čoveka. Protestant moralno čini sve što je moguće kako bi spasio kulturu od civilizacije, ali pošto mu to ne polazi za rukom, ostaje u vlasti sekularizacije.
Katoličanstvo sva životna pitanja rešava na osnovu hijerarhijskog potčinjavanja klerikalnoj organizaciji života. Kultura i civilizacija su u odnosu uzajamne potčinjenosti. U katoličanstvu crkveni život nadahnjuje svetsko stvaralaštvo, i u tome je njegova zasluga. Ali za nas je nemoguć put stvaralačke borbe za kulturu ukoliko priznajemo hijerarhijsku potčinjenost kulturi. Pravoslavni put je put slobode, a to znači: odsustva potčinjavanja crkvenog stvaralaštva određenim klerikalno-hijerarhijskim nalozima. Ponekad se ovo shvata uprošćeno i usko, a ponekad se poima i šire. Ali upravo životna blagočestivost ruskog naroda, koja je uzrastala vekovima, predstavlja izrazit primer pobede kulture nad civilizacijom. Ruski narod nije protkan religioznim nadahnućem samo u hramovnom, već i u celokupnom životu, izvan hrama, u svakodnevici. Utoliko se može smatrati ispravnom drevni opis ruskih seljaka: „Kad ne bismo psovali i pili, bili bismo sveti.“ Pronicanje u svakodnevicu i osveštavanje običnog života tipična je odlika pravoslavlja.
U čemu se sastoji poslednji zadatak kulture? Zadatak kulture je delo bogočovečanstva, tj. očovečenje sveta i oboženje čoveka. U tom smislu, zadatak kulture je potpuno bezgraničan. Hristos je postao istinski čovek i izvršio delo očovečenja svetskog života. Stoga smo mi hrišćani dužni da neprekidno idemo tim putem, iako znamo da cilj nećemo dostići. Ali dostignućâ svakako mora biti. Mi moramo stvarati, odnoseći se s religioznom ljubavlju prema tom delu koje činimo, kako bi svako naše delo bilo poput kamena prinesenog za izgradnju Carstva Božijeg. Nedostižna granica kulturnog stvaralaštva je Carstvo Božije. Sasvim je neumesno i neubedljivo oslanjati se na to što u Svetom Pismu nedostaju uputstva u vezi s područjima, granicama i karakterom čovekovog stvaralaštva. U Reči Božijoj o tome ništa nije kazano, jer se na tu temu ništa ne može ni reći: ciljevi čovekovog stvaralaštva određeni su slobodom koja je u čoveka upisana – i otuda ne mogu biti determinisani u Pismu.
U svakom slučaju, iz ovog ćutanja Reči Božije nipošto se ne može izvesti nihilistički odnos prema stvaralaštvu po principu „bilo kako“, jer to „bilo kako“ znači odricanje od kulture u korist civilizacije. Bog je počastvovao čoveka dajući mu udela u sopstvenom tvoračkom delu. I zato stvaralaštvo ima religioznu vrednost, ono je moguće samo ako je pređen asketski put, jer asketski put je imanentan stvaralačkom aktu. Tu se pokazuje suprotnost asketizma i nihilizma. Asketizam je neotuđivi deo stvaralačkog puta, dok je nihilizam granično poricanje stvaralaštva. Ljudsko stvaralaštvo nije samo unutrašnje stanje, već i spoljašnje delanje koje menja lik sveta. U stvaralaštvo spada likovna i svaka druga umetnost, svako ljudsko delanje koje se projektuje kao ars. Stvaralaštvo mora biti povezano s religioznom vrednošću čoveka (asketski momenat mora biti imanentno založen u stvaralačkom aktu). Spoj spoljašnjeg i religioznog delanja je nadahnuće (duhovni artizam). Kult je duhovno središte kulture.
Dva ruska mislioca, koja izražavaju raspoloženje i karakter svoje epohe, ovako su odgovorila na pitanje smisla i norme religiozne kulture:
- Al. Buharev je pripovedao kako sve treba izvršavati u duhu Isusa Hrista, sa Njim biti i u Njegovo ime tvoriti.
- Fjodorov je smatrao da stvaralaštvo nije samo unutrašnje, već i spoljašnje delanje, i na tom temelju je video mogućnost obnove palog čoveka na putevima kulture.
Kao što materija voli formu i umetnika koji joj formu daje, tako i čovek traga za onom formom koja je draga njegovoj materiji. Ali on ne sme delovati kao Prometej i rob, nego kao sin kom je kazano: „Bez mene ne možeš činiti ništa“, i koji o sebi samom govori: „Sve mogu u Isusu koji mi daje snagu.“
Izvor: Sergeй N. Bulgakov, „Dogmatičeskoe obosnovanie kulьturы (Rečь o. S. Bulgakova na sъezde pravoslavnoй kulьturы)“, Vestnik RSHD, № 7 (1930), 8–12.
Preveo Milosav Gudović
