Teologija i nauka

Sporna tema „Teologija i nauka“ je proizvela mnoštvo rasprava tokom godina, ali je treba stalno potkrepljivati jer iskrsavaju novi problemi.

Pre nego što obrazložim pomenutu temu, želeo bih naznačiti da kada se služim pojmom „teologija“ mislim na pravoslavnu svetootačku teologiju, onako kako je ona sačuvana u Pravoslavnoj crkvi, a ne na sholastičke i protestantske teologije koje su se razvile na Zapadu. Govoreći na ovu temu, ukratko ću izneti nekoliko stavova koje smatram važnim.

Klasična metafizika i nauka

Pojam „metafizika“ se prvi put pojavljuje u izdanju Aristotelovih dela koja je priredio Andronik Rodoski u prvom veku pre Hrista. Poznato je da je Aristotel napisao knjigu pod naslovom Physike Akroasis ili Fizika i neka druga dela u kojima se bavio prirodnim fenomenima, kao što su nebo, rođenje i propadanje, meteorologija itd. Dodatno, Aristotel je napisao drugu knjigu pod naslovom Prva filosofija koja predstavlja njegovu ontologiju. Izdavač pomenutih knjiga stavio je knjigu Prva filosofija nakon knjige Fizika, te je ona nazvana Metafizika [„Posle fizike“]. Na taj način, metafizika predstavlja nauku koja se bavi Vrhovnim bićem, Bogom.

Platonovo učenje, koje prethodi Aristotelovom, takođe potpada pod pojam metafizika. Platon je tvrdio da je Bog vrhovno Biće u kome postoje nerođene ideje i da je svet stvoren na osnovu tih ideja. Dodatno, Aristotel je obrazložio teoriju o prvom nepokretnom pokretaču.

Otuda je metafizika nauka koja govori o Bogu, ali Boga povezuje veoma usko sa prirodom, jer su sve postojeće stvari kopije nerođenih ideja ili su pokrenute Vrhovnim bićem. Sholastička teologija preuzima ovu klasičnu metafiziku i nalazimo je u delima Tome Akvinskog koji govori o analogia entis. Ovo znači da postoji analogija između Boga i stvorenih bića. Dalje šireći, to znači da postoji bliska veza između metafizike i fizike, između Boga i tvorevine. Šta god da se događa u tvorevini, refleksija je ideja. Veoma je karakteristično da je sâm Aristotel povezivao filosofiju sa naukom.

Proučavajući zapadnu teologiju, kako je ona izražena u delu Summa Theologica Tome Akvinskog, pronalazimo gledište da je stvaranje sveta kopija božanske suštine kroz dovođenje arhetipa do statusa ipostasi.

Ova veza između metafizike i fizike, odnosno između zapadne teologije i nauke, sačinjava određen svetonazor i sva tumačenja po pitanju Boga, čoveka i sveta zasnivaju se na ovom gledištu. Tokom renesanse i prosvetiteljstva, pak, kako se razvijao humanizam, zasnovan na racionalnoj misli i ljudskoj autonomiji, činjenice su se promenile. Postalo je nemoguće prihvatiti vezu između metafizike i nauke, prihvatiti da sve što postoji u svetu jeste kopija Platonovih ideja ili da je pokrenuto Aristotelovim prvim nepokretnim pokretačem.

Naučnici koji istražuju svet, kako zemlju tako i nebo, ispitali su sve kroz posmatranje i eksperiment. Pozitivizam koji se razvio krenuo je u smeru suprotnom od metafizike. Kroz ovu perspektivu ateistički humanizam raspravljao je protiv Boga Zapada. Na taj način je stvoren ateizam. Ateizam je zapravo odbacivanje izmišljenog Boga, jer je Bog Platona i Aristotela, kao i sholastičkih teologa, zapravo zamišljen, nepostojeći. Stoga se izjava o smrti Boga odnosi na Boga metafizike – klasičnog i hrišćanskog – koji preovladava na Zapadu. Papini teolozi su želeli da zaštite Boga koga je opisao Toma Akvinski, a kao rezultat toga sukobili su se sa naukom, zaista nasilnički, kao što se vidi u delima svete inkvizicije.

Pravoslavlje kao anti-metafizika

Oci Crkve – a posebno imam u vidu sv. Grigorija Bogoslova, sv. Grigorija Niskog i neke druge koji su se bavili ovim temama, kao i sv. Grigorija Palamu – nisu delovali u okvirima klasične i zapadne metafizike već u suprotnom smeru. Zapravo, pravoslavna teologija, onako kako su je izrazili Oci Crkve, jeste antimetafizička. Daću nekoliko primera kako bih ovo pojasnio.

Jedan primer je vezan za pojam analogia entis. Kao što smo ranije kazali, zapadna hrišćanska metafizika zastupa stav da postoji analogija između sveta koji vidimo i nerođenog sveta ideja koji ne vidimo, da je čitav svet kopija Božjih ideja i u ovoj tački oni vide harmoniju u stvaranju. Oci Crkve su, međutim, protiv ovog mišljenja i, sledeći bogoslovlje Crkve, uče da je svu tvorevinu Bog stvorio iz nebića a ne iz nerođenih ideja. Prema ocima Crkve, ne postoji ontološki odnos između Božjih ideja i ideja stvorenog sveta. Svet je nastao iz nebića u biće. Sv. Grigorije Bogoslov u svojim bogoslovskim besedama zahteva od svojih slušalaca da „odbace Platonove ideje“.

Drugi primer je nastavak prethodnog i odnosi se na dušu. Prema klasičnoj metafizici, kako je izražava Platon, čovekova duša pripada nerođenom svetu ideja i nakon svog pada ona je zatočena u telu koje je tamnica duše. Zato što duša ima sećanje na svet ideja, ona želi da se vrati u njega odbacujući telo i sav misticizam filosofa platoničara i neoplatoničara se okreće oko ove tačke. Oci Crkve pak ne prihvataju takvo viđenje duše. Oni tvrde da duša ne pripada svetu ideja, već da je zapravo Božja tvorevina koja je nastala iz nebića, kao uostalom i ceo svet. Iz ove perspektive, dakle, telo nije tamnica duše i duša nema potrebe da se vrati u svet ideja, na mistički način, kroz magiju. Dobro je poznato da se neoplatonizam usko povezuje sa magijom, kao što vidimo u životu Plotina. Otuda, pravoslavna teologija odbacuje misticizam i platonizma i neoplatonizma.

Treći primer, koji proizlazi iz prethodnih, bavi se razlikom između nestvorenog i stvorenog bića. Dok se metafizika bavi metafizičkim i prirodnim fenomenima, oci Crkve upućuju na nestvoreno i stvoreno biće. Ovo je naročito važno jer, kako smo ranije pomenuli, u metafizici su prirodna bića kopije metafizičkog, dok je za oce Crkve Bog nestvoren a sva priroda je stvorena, to jest, Bog ju je stvorio i ona nije kopija ideja. Najvažnije, ne postoji dijalektička razlika među njima, kao da metafizičko stoji na samo jednom stupnju više iznad prirodnog. Umesto toga, Božja nestvorena energija susreće stvorenu energiju stvorenog.

To je razlog zašto se Oci Crkve nisu sukobljavali sa naukom, kako se to dogodilo na zapadu u doba inkvizicije. Oni su odlično znali da bogoslovlje govori o nestvorenom Bogu i razvija preduslove za osvećenje stvorenog nestvorenom Božjom blagodaću, dok se nauka bavi istraživanjem stvorenog. Stoga, sa gledišta pravoslavne teologije, napredovanje u prirodnim naukama nama ne predstavlja problem, jer naučna otkrića ne potkopavaju čovekov odnos sa Bogom, pošto tvorevina nije kopija ideja kada bi se moglo reći da je Bog uvređen svakim ispitivanjem.

Radi razmatranja ove teme osvrnuću se na astronomiju i savremenu genetiku.

Drevna jelinska metafizika tvrdila je da su nebeska tela nepromenljiva i da ciklično kruže bez promena. Aristotel u svom delu „Fizika“ tvrdi da postoji promena u prirodnim fenomenima ali ne i kod nebeskih tela, što je on pripisao „onome posle fizike“ (metafizici). Indikativno je da je on smatrao nebeska tela živim bićima, nižim bogovima koji su bliski božanstvu. Otuda u svemiru postoji osobina nepromenljivosti, dok savremeni astronomi, posmatrajući zvezdano nebo, vide promene. Savremena astronomija ne može da gleda na nebeska tela kao na bogove, jer je čovek u stanju da pošalje svemirske letelice sa ljudima na ova nebeska tela i čak da hoda po Mesecu.

Štaviše, savremena genetika ima načina i mogućnosti da proučava subćelijski svet i istražuje sve tajne u njemu, kao i da svedoči o promenama koje se dešavaju u pitanjima genetike, čovekovoj DNK. Iz tog razloga, savremena nauka ne može da prihvati da ona istražuje sve ove elemente kao kopije metafizičkog sveta ideja.

Zato tvrdimo da pravoslavna teologija, koja odbacuje metafiziku, nema suštinski problem sa napredovanjem savremene nauke ukoliko nauka ne ide izvan svojih granica. Tako ona ne napada nauku kada nauka služi čoveku. Zapravo, u savremenim otkrićima divimo se premudrosti Božjoj koja je stvorila svet, „Kako je mnogo dela tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga tvojega“ (Ps 104, 24).

Naravno, postoji problem u vezi sa načinom na koji se naučna otkrića koriste. Moguće je da neka od njih postanu problem za čoveka i svet, doprinoseći zloupotrebi prirodne sredine, genetskom zagađenju i da konačno povrede samog čoveka. Čak i u tim primerima, pravoslavna teologija postavlja samo određene suštinske bogoslovske principe i ističe da sama nauka mora da postavi bioetička pravila kako ne bi radila protiv čovečanstva. Beležimo da savremena bioetika postavlja takva pravila, nakon susreta molekularne biologije sa mehaničkom medicinom i tehnologijom.

Zadatak teologa i zadatak naučnika

Do sada smo razmatrali odnos između metafizike i nauke i istakli kako su one bile zajedno povezane u prošlosti, no u naše doba, naročito u poslednja dva-tri veka, one su razdvojene. Ipak, iako nauka deluje nezavisno od teologije, naučnici mogu biti vernici i teolozi, a teolozi mogu biti naučnici, no svako od njih zna svoje granice, ulogu i misiju.

Pravoslavna teologija govori o tome šta Bog jeste, kao što možemo videti u pravoslavnim dogmatika koje izlažu učenje Crkve o Bogu. Bog je nestvorena Trojica ličnosti – Otac, Sin i Sveti Duh – kako nam je otkrio sâm Hristos svojim ovaploćenjem i kako su iskusili svetitelji Crkve. Pored toga, nauka se bavi stvorenjima, istražujući suštinu stvorenog, posmatrajući način na koji funkcioniše i zatim dolazi do zaključaka koji se beleže kako bi doneli dobrobit čovečanstvu.

Pravoslavna teologija tvrdi da je Bog tvorac sveta. Bog ga uvodi u postojanje iz nepostojećeg, daje mu život i otuda se Bog može veličati kroz tvorevinu. Pored toga, nauka istražuje način na koji je Bog stvorio svet ili makar način kako stvorena bića deluju.

S jedne strane, pravoslavna teologija definiše „razloge postojanja bića“, to jest, govori o nestvorenoj energiji Božjoj koja je unutar svakog stvorenja, čak i najmanjeg, poput vlati trave. Postoji bićetvoreća, životodavna energija u čoveku koja se projavljuje u načinu na koji on koristi svoju inteligenciju. S druge strane, nauka se bavi materijalnom suštinom stvari, posmatra njen sastav, promene i korist koju može doneti čovečanstvu. Iz proučavanja prirodnog sveta možemo otkriti sastav stvari i da li su sposobne da leče određene bolesti. Ovo se postiže u medicinskim laboratorijama.

Pravoslavna teologija upućuje na preobražaj sveta, kako se svet osvećuje i kako se čovek spasava. Hleb i vino se preobražavaju u Telo i Krv Hristovu ne podležući promeni svoje suštine, ulje postaje sveto miro, itd. Štaviše, ceo čovek se osvećuje telom i dušom i može se sjediniti sa Bogom. Ovo je zadatak pravoslavne teologije. Nasuprot tome, nauka se bavi načinom na koji se pospešuju materijalne stvari, kako bi se rešili ekološki problemi, dok medicinska nauka traži lek za propadljivo, smrtno telo tako da čovekov život može zadržati određeni kvalitet.

Sve ovo pokazuje da je zadatak pravoslavne teologije drugačiji od zadatka nauke. Očigledno je, onda, da se zadatak pravoslavnog teologa razlikuje od zadatka naučnika. Ta dva se ne mogu brkati. Pravoslavni teolog se može uključiti u nauku samo onda kada je naučnik. Naučnik se može povezati sa Bogom samo onda kada sledi gledište teologije. Za teologa koji ima samo teološko znanje neprihvatljivo je da se izražava o naučnim gledištima ukoliko nije naučnik. Za naučnika je neprihvatljivo da izražava teološka gledišta ukoliko nije teolog. U oba slučaja postoje granice između teologije i nauke.

U svakom slučaju, Sveto pismo nije naučna knjiga već bogoslovska, i njen cilj nije da stvori nauku već da pomogne čoveku da upozna Boga i sjedini se sa Njim. Ovo znači da su pisci Svetog pisma, proroci i apostoli, koristili naučno znanje svoga vremena. Zbog toga, niko ne može koristiti primere iz Svetog pisma za razračunavanje protiv nauke, niti se mogu naučna dostignuća sagledavati kao ona koja potkopavaju Sveto pismo. Na primer, pisci Svetog pisma koriste znanje svog vremena o kretanju sunca oko zemlje i otuda pišu o izlasku i zalasku sunca. Potonje otkriće da zemlja kruži oko sunca ne potkopava veru u Sveto pismo, koje ima teološku a ne naučnu svrhu.

Nauka može biti korisna ili pogubna za čoveka. Ona će svakako nestati kada ovaj svet okonča svoje postojanje. Teologija se bavi osvećenjem sveta i čovekovim preobražajem i vodiće čoveka zajednici sa Bogom, po okončanju svemira.

Prema tome, nema prostora za sukob između nauke i teologije. Postoji samo mogućnost za sukob između teologa i naučnika i to onda kada oni prelaze svoje granice. Teolozi pokušavaju da upoznaju Boga i da ljude privode k Njemu, a naučnici pokušavaju da proučavaju prirodu.

U naše vreme, kada ljudi tragaju za smislom života, pravoslavna teologija im može pomoći tako što neće ulaziti u sukob sa naukom ili sa ateistima. Kao sveštenici i teolozi mi imamo značajno područje delovanja na duhovnom, egzistencijalnom i društvenom polju sa ciljem da pomognemo našim savremenicima koji stradaju.

Izvor: Orthodox Theology and the Sciences: Glorifying God in His Marvelous Works, Eds. Protopresbyter George D. Dragas, Pavel Pavlov and Stoyan Tanev, Sofia University Press “St Kliment Ohridski” & Newrome Press LLC 2016, 14-22.
Prevod: Andrijana Krstić