Telesni i duševni bol (Preplitanje bola s ontološkim pitanjem)

Realnost bola (πόνος, οδύνη, ἀλγος, ἀλγηδών, ἀλγηδόνα) nepristupačna je objektivnoj definiciji. Pod pojmom bol podrazumevamo nešto što se realno nekom dešava, ali je nedostupno zajedničkoj, opštoj potvrdi. Razumevanje ovog pojma je zajedničko (opšte), dok je autentičnost njegovog značenja isključivo subjektivna. Bol upoznajemo jedino na osnovu naših subjektivnih iskustava, ali razumemo pokazatelje koji svedoče o bolu (plač, uzdisanje, jecaji, stenjanje, slikoviti opisi i slično), jer se oni odnose i u velikoj meri upućuju na naša subjektivna iskustva. Postoji izobilje strane literature o fiziologiji bola, njegovom uzroku, o farmaceutskom i psihološkom suočavanju i upravljanju bolom. Ali, ne postoji definicija, određenje bola. Rečnici pribegavaju tzv. prihvatanju traženoga [λήψη τού ζητουμένου]. Bol je, navodi se u njima, „neprijatan fizički ili psihički osećaj“, „telesna ili duševna muka, osećaj (bolnog) stradanja“. Međutim, šta to znači osećaj? Ova reč je takođe nepokorna definicijama. „Osećaj je“, opet se navodi u rečnicima, „efekat proizveden stimulacijom čulnih organa i promene koja se kao posledica ovoga dešava u kori velikog mozga.“ Čulo je organ delovanja osećaja, čiju definiciju i tražimo. Nadražaj organa i prenos ovih stimulacija u mozak predstavljaju deskripciju fiziologije osećaja, fiziologije bola, a ne njegovu definiciju.

Takođe, ni bežanje u reči „ἀλγος“ i „ἀλγηδών“, kao ni razlikovanje telesnog i duševnog bola, ne može definisati (konceptualno razjasniti) šta je realnost bola. Mi razumemo da postoji jasna razlika između osećanja strahovite zubobolje i onoga što izražavamo kao „mučne emocije“ uzrokovane smrću našeg voljenog bližnjeg i narušavanja našeg odnosa sa njim. Međutim, ovo naše razumevanje može značiti jedino to da mentalna svest ne izražava (ne podržava jasno, niti objektivno opisuje) diversifikaciju bola.

„Ne mogu drugome da pokažem moju zubobolju, niti sam u mogućnosti da mu dokažem da je imam“ – iznosi (kritički) Vitgenštajn [Filosofska gramatika A1, 6]. Upravo zbog ovoga mi i ne možemo da znamo da li dva čoveka imaju isti bol, niti da li isti uzročnici kod dva različita čoveka izazivaju isti bol.

Mi poznajemo biološke procese nervnog prenosa stimulansa od tačke fizičke povrede ili oštećenja do mozga i povratka ovog impulsa kao doživljaj bola. I, zbog toga što poznajemo fiziologiju bola, na njega možemo i da utičemo analgeticima (lekovima protiv bolova), koji u procesu prenosa nadražaja deluju na smanjenje ili eliminisanje bola. Međutim, nikada nismo u mogućnosti da izmerimo intenzitet bola niti da jasno razlikujemo vrstu i kvalitet bola. Šta god da objektivno doživljavamo kao posledicu prenosa nervnih impulsa, bilo koje telesno oštećenje ili povredu, to prevazilazi funkcionalni proces prenosa – prevazilazi tel(esn)o (u bukvalnom smislu): posle hirurške amputacije operisani i dalje ima doživljaj akutnog bola u nepostojećem, amputiranom „delu tela“. Takođe, može da postoji i akutna zubobolja u slučaju kada su izvađeni svi zubi.

Bol je nepokoran, kako u svojoj definiciji tako i u objektivnoj proceni: isti uzrok ne izaziva isti intenzitet bola – uzrok bola i njegov intezitet ne potpadaju pod nepromenljive logičke zakone (naučne zaključke). Bol ne predstavlja uvek upozorenje na opasnost niti je intenzitet bola uvek u funkciji rizika od povreda. Porođajni bolovi se ispovedaju kao nepodnošljivi, mećutim ne upozoravaju na opasnost, kao što i jedna zubobolja može biti doslovno tiranska. Nasuprot tome, moguće je da se neke smrtonosne nehronične bolesti razvijaju sasvim bezbolno.

Nedvosmisleno, ljudi bolom nazivaju koliko telesni toliko i duševni bol. Grci su govorili o „bolu srca“, „bolu usled besa“, „bolu zbog smrti“, „bolu zbog ljubavi“… Mogli bi ovim bolovima da dodamo još neke kao što su npr. patnje (bolovi) izazvani nepravdom, klevetama, ili gorčinom neuspeha, tugu zbog podređenosti ili bespomoćnog otpora iskorišćavanju, ropstvu. U svim ovim (i još mnogim sličnim) slučajevima, kao ljudi doživljavamo bol koji bi mogao da bude toliko oštar i nepodnošljiv koliko i bol usled velike fizičke povrede ili telesnog oštećenja. Nazivamo ga duševnim (psihičkim), ali ga to ne sprečava da bude bol organskog porekla, tako da može da se ublaži ili neutrališe farmaceutskim hemijskim proizvodima: sedativima, anksioliticima, antidepresivima.

Bol deluje u okviru bioloških granica našeg postojanja, ali njegova lokalizacija ne razjašnjava njegovu definiciju, ne rasvetljava ontološki sadržaj bola: njegov uzrok i njegovu svrhu.

Ontološki neodređen, bol, po svojoj bliskoj srodnosti, nalikuje iskustvu zadovoljstva. Možda bi zadovoljstvo mogli da posmatramo kao suprotnost bolu. I opet, bez mogućnosti definisanja i pribegavajući pomenutoj logičkoj grešci [λήψη τού ζητουμένου], za zadovoljstvo kažemo da je iskustvo duševnog uživanja, telesnog blagostanja i radosti, ali o njegovim uzrocima i svrsi verovatno ne možemo reći ništa jasnije od onoga što je rečeno u slučaju bola: biološki, zadovoljstvo sledi i u službi je funkcija koje su od presudne važnosti za samoodržanje i fizičko održavanje čoveka. Ono deluje kao instinktivni podsticaj u cilju preduzmanja (a samim tim i traganja i pripremanja) ishrane, kao i potrage za seksualnim partnerom i spajanja sa njim radi razmnožavanja (produžavanja) vrste. Takođe, zadovoljstvo se rađa i iz nametanja i dominacije zadovoljenja nagonskih impulsa, sa jasnom i, ponovo, biološkom svrsishodnošću (korišću).

Ali, ne samo to. U nekim slučajevima, čini se da se zadovoljstvo prepliće i sa potrebom odnosa, da sledi dinamiku odnosa slobode od bioloških korisnosti. Tako, na primer, ono prati zadovoljstvo osećaja ukusa i, kao što smo rekli, na taj način se, uzimanjem hrane i pića, zadovoljava individualni ukus. Međutim, ljudi se uvek i u svakom vremenu raduju (osećaju daleko veće zadovoljstvo), kada u jelu učestvuju zajedno sa njima poznatim, omiljenim i voljenim ličnostima. Na večerama ili banketima (i to ne samo u staroj Grčkoj) uživanje u konzumiranju hrane i pića izgleda da je uvek i u potpunosti sekundarno u odnosu na radost prijateljskih susreta i slovesnih odnosa. Od najstarijih vremena, kada smo kao ljudi nekome želeli da ukažemo čast, da mu pokažemo našu ljubav, pozovemo ga da obeduje sa nama, da sa nama podeli (prioritet od životnog značaja) potrebu za hranom i pićem. Priprema što je moguće ukusnijeg obroka (radi izazivanja što većeg zadovoljstva) očigledno je ovde u funkcji našeg odnosa prema gostima, a ne instinkta samoodržanja – to je „znak“ časti, naše privrženosti i ljubavi.

Izgleda da zadovoljstvo prati dinamiku odnosa i u slučaju seksualnih potreba i aktivnosti: individunalno samozadovoljavanje uvek se više podrazumevalo kao surogat zadovoljstva, kao jedno nepotpuno zadovoljstvo u poređenju sa dvojnim spajanjem, „seksualnim odnosom“. Međuzavisnost punoće (celovitosti) i intenziteta zadovoljstva, posvedočuje se u zajedničkom iskustvu (i svedoči se obilato u svetskoj literaturi) uzajamne seksualne privlačnosti i želje – intenzitet i celovitost (punoća) prate razvoj erotskog događaja: od uzajamnosti primarne želje do (za)uvek neostvarene punoće međusobnog samoprevazilaženja i samoprinošenja.

U oblasti ljudske umetnosti zadovoljstva lepote, intenzitet i punoća prate, takođe, dinamiku odnosa: uživanje u muzici, slikarstvu ili poeziji očigledno se nalazi u funkciji odnosa sa ličnošću koja je stvaralac, kao upoznavanje drugosti njegovog stvaralačkog logosa – razvoj odnosa vodi do otkrivanja ove ličnosne drug(ačij)osti onoliko koliko i u (za)uvek neostvarenu punoću zadovoljstva ljubavnog učestvovanja u logosu delovanja ličnosti stvaraoca.

Paralelizam bola i zadovoljstva, kao i prepoznavanje kroz iskustvo potencijalnih usklađivanja zadovoljstva sa dinamikom ličnosnih odnosa, moglo bi otvoriti, takođe u potenciji, interpretativnu perspektivu bola. Jezička formulacija ove moguće perspektive bola približno bi mogla glasiti ovako:

Nepoznato bola je „cena“ ili (tačnije), mera ispoljavanja egzistencijalnog nedostatka koji definiše atomocentrični način postojanja. Zadovoljstvo „pruža utehu“ ovom neuspehu zakonitostima prirodnih nužnosti, ali i usklađavanjem sa dinamikom ličnosnih odnosa. Ukoliko, dakle, bol i zadovoljstvo posmatramo ne kao oportunističke slučajnosti individualne egzistencije, već kao meru (priliku za identifikaciju i procenu) egzistencijalnog nedostatka atomocentrizma, onda bi odnos ljubavi mogli da razumemo kao način olakšavanja, trpeljivog prihvatanja ili mogućeg otklanjanja bola.

Zajedničko iskustvo svedoči da je bol koji se doživljava u samoći nešto sasvim drugačije od bola udruženog sa ljubavlju, nežnošću, staranjem. Ova diferencijacija može da se doživi (i da postoji) samo kao psihološka činjenica, bivajući podjednako atomocentrična sa istim tim bolom. Moguće je, ipak, da bude i realno iskustvo postojanja-kao-odnosa, iskustvo samonapuštanja u ljubavi koja se nudi, iskustvo poverenja i individualnog samoprevazilaženja. U svakom slučaju, granice između slobode u ljubavi i ograničenosti u individualizmu (granice sebičnosti i nesebičnosti) su teško razlučive – dinamika prevazilaženja, asketska dinamika slobode, istoznačna je sa doživotnom budnošću.

Bol, propadanje i smrt za čoveka determinišu zlo. Svako drugo tumačenje ili kategorisanje zla vodi u ove tri konkretne pretnje, koje oblikuju neizbežne događaje u životu svakog čoveka pojedinačno. Oni su realan, neosporan izraz egzistencijalne nedostatnosti tvorevine, znak koji ukazuje na njeno razlikovanje od nestvorenog – na razlikovanje stvorenog od egzistencijalne slobode i egzistencijalne punoće nestvorenog.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda nadu da tzv. zlo, egzistencijalna razlika stvorenog i nestvorenog, predstavlja egzistencijalnu pretpostavku da će stvorene ličnosne egzistencije učestvovati u biću (egzistenciji) na način na koji postoji nestvoreno. U najmanju ruku, za ljudski jezik i spoznaju, samo nestvoreno, kao egzistencijalni samouzrok, može da bude i jeste samosloboda (sloboda po sebi, autentična i istinita, a ne u odnosu na date egzistencijalne nužnosti). Nije stvorena ličnost uzročnik same sebe i svog postojanja i ne može da pozna (da realizuje) svoju slobodu, izuzev u odnosu na nužnosti koje može da prekorači da bi stigla do slobode – nužnosti koje prepostavljaju i određuju njeno postojanje.

Stvoreno je uslovljeno svojom egzistencijalnom nedostatnošću (u poređenju sa egzistencijalnom slobodom i punoćom nestvorenog) – uvek unutar jasnih granica ljudskog poimanja. Ova egzistencijalna nedostatnost realizuje se kao način različit načinu postojanja nestvorenog: nestvoreno je bezvremeno, stvoreno je vremensko – njegovo postojanje se meri kao neprestani prelazak od nekada ka kasnije. Nestvoreno je bez početka i bez kraja, stvoreno ima svoj početak i svoj kraj. Nestvoreno je nestradalno, stvoreno strada od bolnog osećaja, bolnog pamćenja, raznovrsnog telesnog i duševnog bola, smrti. Služeći se ljudskim saznanjem i jezikom, način egzistencijalne slobode i punoće nestvorenog definišemo kao ljubav („postojanje, biće ljubavi“), a način egzistencijalne nedostatnosti stvorenog kao individualistička samoživost.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda da ova razlika u načinu postojanja za čoveka predstavlja preduslov njenog prevazilaženja, jer sloboda stvorenog može biti realizovana samo u odnosu prema datostima njegovih egzistencijalnih ograničenja. Ova ograničenja funkcionišu kao odskočna daska voljne (i harizmatične) promene načina postojanja, kao čovekov ulaz u način slobodnog postojanja iz individualističke autonomije – iz samoživosti u način postojanja ljubavi. Ostaju otvorena (najmanje) dva pitanja:

Prvo: Zbog čega se egzistencijalna nedostatnost stvorenog, njena logička (i realna), nedvosmislena razlika od nestvorenog, kada poseduje svoje uzročno poreklo u ljubavi Stvoritelja, otkriva i ostvaruje kao neophodnost bola, propadanja i smrti? Zbog čega egzistencijalna nedostatnost stvorenog ne bude samo kvantitativna: limitirajuća za mogućnosti i granice (svršetke)? Zašto da smrt svakog čoveka ne bude tiha i mirna, u snu, u poznim godinama starosti? Zbog čega je potrebno da postoji sadistička neophodnost bola, mučenja bolestima? Zašto postoji smrt male dece, još nesazrelih bića? Zbog čega, za ljudsku svest nepodnošljiva sablazan apsolutne „indiferentnosti“ prirode, postaje za ličnosnu drugost čoveka njeno sazrevanje, njena stvaralačka energija?

I drugo pitanje: Ako bol protumačimo kao egzistencijalnu nedostatnost stvorenog, a egzistencijalnu nedostatnost kao zlo, o kojoj egzistencijalnoj nedostatnosti i kojem bolu svedoči dvehiljadugodišnji jezik crkvenog svedočenja u slučaju demona, nalogodavaca zla? Stvoreni demoni se posvedočuju kao bića vanvremenska, bez dimenzija, netruležna i verovatno bez emocija. I, ukoliko je smrt „ušla“ u stvoreni svet da zlo ne bi postalo besmrtno, zbog čega hrišćanski jezik ne prihvata ovu dobrobit (ili nužnost) u slučaju demona? Zašto na ovaj način učiniti da zlo postane besmrtno, uzimajući u obzir da besmrtnost čoveka treba isključiti, dok besmrtnost zla kroz besmrtnost demona ne predstavlja smetnju? Ako je nematerijalno njihovog stvorenog postojanja ono što ih spasava od egzistencijalnih ograničenja, onda su sva pitanja bez odgovora jednostavno prenesena na pitanje: zašto je po definiciji materija loša (kada je) stvorena od Boga?

Na ova pitanja ne postoje realistički (ne ideološko-racionalistički) odgovori. Objašnjenje bola, objašnjenje zla, čija iskustva mi ljudi doživljavamo u realnosti, ne mogu da nam ponude ni naučnici niti naš razum. Smisao bola, smisao zla (njihovog uzroka i svrhe, njihovog preplitanja sa ontološkim pitanjem), jezik, čija su ograničenja po definiciji uvek ograničenja našeg čulnog sveta, naših naučnih uverenja, nije u mogućnosti da identifikuje.

Svedočanstvo crkvenog iskustva propoveda da se do neizrecivih odgovora, koristeći se datom jezičkom semantikom, dolazi kroz kognitivno iskustvo ljubavnih odnosa: vere – poverenja, samoprevazilaženja i samodavanja. Utvrđivanje tačnosti ovde navedenog predlaže se u funkciji vežbanja čovekove slobode.

 

Izvor: Izlaganje na konferenciji Pastirsko delovanje u oblasti zdravstva, u organizaciji Vaseljenske patrijaršije (Rodos, 2008). Članak je prvi put objavljen u zborniku: Χρήστος Γιανναράς Τό αἴνιγμα τοῦ κακοῦ, Ἴκαρος, 2008; srpsko prevod: Eutanazija iz pravoslavne perspektive, prir. D Popović, Kragujevac: Kalenić, 2017, 96–102.
Prevod: Dragan Popović