Jedna od pojava koja mi, u savremenom svetu kojim dominiraju društvene mreže, deluje naročito neukusno, jeste ona da, kada umre neko poznat i veliki, ljudi mahom pohrle da objave svoje fotografije s njim, istaknu bliskost sa pokojnikom i na neki način se, kao slučajno, „ogrebu” o njegovu slavu. Istini za volju, u ovakvom slučaju zaista je teško naći pravu meru – Šta, kako i koliko reći, tj. „otkriti” iz ličnog odnosa sa nekim, a da to ide u čast pokojniku i bude u službi otkrivanja njegovih dodatnih kvaliteta i dobrih strana koje izdaleka možda nisu bile vidljive, a zaslužuju pažnju i pomen, a da, makar i nevoljno, ne sklizne u pritajenu samohvalu zbog (stvarne ili, još češće, samo navodne) bliskosti sa njime?
Nemajući sasvim jasan odgovor na ovo pitanje i potpuno svestan rizika u koji se upuštam, osećam potrebu da zapišem i sa drugima podelim nekoliko detalja iz sećanja na susrete sa mitropolitom Jovanom Zizjulasom, koji, čini mi se, bacaju nešto više svetlosti na njegovu veličinu nego što sam makar ja umeo da prepoznam pre nego što sam ga upoznao.
Mnogo toga o ličnosti Mitropolita da se iščitati već iz našeg prvog susreta. Budući da je 2013. boravio u Srbiji povodom proslave 1700 godina od potpisivanja Milanskog edikta, dvojica starijih profesora koji su ga već decenijama poznavali želeli su da meni i još jednom prijatelju, kao mladim asistentima i doktorandima, ukažu čast i upoznaju nas sa njime. U prvi mah – nismo bili preoduševljeni ovom idejom. S jedne strane – naravno, to je velika čast, ali ogromna je gužva tih dana, veliki broj gostiju, kao da Zizjulas sad ima vremena za nas.
Očekivali smo da će se sve svesti na kratki kurtoazni pozdrav, te da će on, sasvim prirodno, u roku od jednog minuta zaboraviti da nas je uopšte i „upoznao”. Takođe, mislili smo, pa mi smo već „zreli” teolozi, nismo više mali da se fasciniramo time što ćemo lično sresti nekog poznatog, kao tinejdžeri kad izbliza vide neku rok zvezdu recimo. To je „samo” Zizjulas, koga smo odavno pročitali i – svaka njemu čast, al’ vremenom smo uvideli i da nije to „sve baš tako”, što on piše… Ipak, da ne bismo komplikovali situaciju i bilo koga uvredili, odlučujemo da nakratko svratimo na dogovoreno mesto, uzmemo blagoslov od Mitropolita i onda nastavimo svojim putem u izlazak koji smo planirali. Vrlo pogrešno anticipiran susret, ispostaviće se.
Već u prvom trenutku pažnju okupira njegov živi i prodoran pogled, za koji osećaš da te gleda „stvarno”, a ne čisto reda radi. Pita nas ko smo, čime se bavimo – poziva da sednemo sa njim(a). To već nismo očekivali. Neko započinje priču na teološke teme, kojima se Mitropolit najviše bavio. O neee, pomišljam, ispostaviće se, ponovo pogrešno: neće se valjda sad ovo svesti na veče gde treba da svi ponavljamo toliko (opšte)poznate Zizjulasove stavove i divimo mu se i hvalimo ga zbog njih?! Pa to ne dolazi u obzir! Sad ćete da vidite, kad ste nas već pozvali, ako nas neko prozove – ima da kažemo tom gospodinu, uz dužno poštovanje, sve ono što o njegovoj teologiji zaista mislimo, ne samo ono što je hvale vredno nego i šta je ostalo nedorečeno i nejasno, gde mislimo da nije sasvim u pravu, a gde možda čak uopšte… Tako smo i činili.
Verovatno jer smo mu bili novi, Mitropolit je u više navrata želeo da čuje baš šta mi mislimo. A mi smo pričali, iskreno i naširoko, kritikovali, pitali. A on? Niti jednom se na njegovom licu ili u glasu nije pojavio bilo koji znak nekakve ljutnje ili nezadovoljstva. Naprotiv, maksimalno koncentrisano trudio se da razume srž svake kritike i pokuša da svoje stavove modifikuje tako da na primedbe odgovori i sa velikim i istinskim smirenjem nas, kao da su uloge obrnute i mi neki veliki učitelji a on student, onda ponovo upita „je li sada u redu?”. Ne samo da se nije ljutio, nego je u nekoliko navrata i prasnuo u smeh kada bismo mu odgovorili nešto poput „i dalje ne valja”. Razgovor je potrajao pet sati, do duboko u noć. Na kraju nas je grlio i izljubio, te molio da ga posetimo u Atini i pomognemo mu u pisanju nove knjige, tako što će nam on iznositi svoje ideje, a mi ih kritikovati.
Tako je već ovaj prvi susret razbio sve predrasude i postavio temelje druženja koja će se, uglavnom u Atini, događati narednih godina. Bili smo zatečeni i ujedno oduševljeni time koliko kod njega nema ni traga osobina koje često primećujemo kod poznatih mislilaca, a prečesto nažalost i kod episkopa: zatvorenosti u sopstveni sistem ideja i verovanja, koji se po svaku cenu brani kao životno delo, koji se mora u potpunosti usvojiti i (često nekritički) hvaliti, dok se svaka kritika doživljava odveć lično i nedobronamerno, ili se njen smisao uopšte ne razume, budući da ne postoji želja ili mogućnost da se razume polazna tačka sa koje sagovornik nastupa, tj. kritikuje. Nasuprot tome – on koji je decenijama prvo bio najnapadananiji, a u tom trenutku polako već i „mejnstrim”, najcenjeniji ili sigurno barem najpoznatiji pravoslavni sistematski teolog u svetu – satima sluša i za dalje „napade” moli mlade ljude koje po prvi put sreće.
I naredni susreti samo su potvrdili i produbili ove prve utiske. Oni su se po pravilu događali u Atini, koja je sama po sebi prepuna simbolike i vrlo pogodna „pozornica” za druženja poput naših. Zaista sam često imao utisak da sam privilegovan da doživim vid učenja i učeništva kakav smo susretali čitajući stare filosofske dijaloge i spise: u neformalnim i prijatnim kontekstima, neretko uz obed, simposion. Mitropolit u odnosu na nas nikada nije držao distancu, već je dopuštao i čak nas pozivao da uđemo u njegovu svakodnevicu. Susretali smo se u njegovom stanu, simpatičnim kafanicama koje je voleo u komšiluku, kao i u domovima njegovih prijatelja. Spontano smo tako, iz živog odnosa i iskustva, a ne njegovih ili tuđih priča, saznavali da Mitropolit vodi jednostavan, skroman život, okružen knjigama i prijateljima, često vrsnim intelektualcima, lekarima, naučnicima, umetnicima. Sa svima njima govorio je uvek na neki način o teologiji, kojom je neprestano „natopljen” čitav njegov život, ali je bio i vrlo otvoren da sasluša njihova razmišljanja iz različitih perspektiva i oblasti kojima su se oni bavili.
Ponašao se asketski, ali nepretenciozno, ne naglašavajući to i ne skrećući namerno ičiju pažnju na sebe i svoj podvig. Strog prema samome sebi, ne i prema drugima. Nikada u njegovom prisustvu nisam osetio bilo kakvu vrstu pritiska, da bilo šta „moram” da uradim, pomislim ili kažem, da se insistira na bilo kakvoj formi. Osećao sam slobodu da budem ono što jesam i pred njim branim način na koji mislim i doživljavam kao ispravan. Zanimala ga je, dakle, i u ljudima je gledao ne formu – nego suštinu. I paradoksalno, jedino i upravo time što nas ničim nije „gušio”, niti bilo šta nasilno nametao, uspevao je da me „pritisne”, pozitivnim primerom, da i sam poželim da makar pokušam da mu sledujem u stvarima koje prepoznam kao dobre. Takav, nepretenciozan, način učenja primerom oduvek sam najviše voleo i oduvek mi se činio najsličnijim načinu koji je sprovodio Hristos. U tom smislu, evo još nekoliko stvari koje sam kod njega uočio i poželeo da od njega preuzmem, a za koje verujem da ne bi ni drugima škodile:
Voleo je teologiju i za nju se interesovao do te mere da je praktično bio neumoran. Neretko smo na najkompleksnije dogmatske teme, pritom na engleskom jeziku koji ni nama ni njemu nije maternji, razgovarali po šest, sedam sati. Dešavalo mi se da mi se mozak pretvori u kašu, da se unervozim, ne mogu više da sedim… On sa tim nikada nije imao problema: bio je skoncentrisan i voljan da raspravlja u sedmom satu podjednako kao i u prvom. I mada smo se trudili da svoj umor prikrijemo („kad može on u tako poznim godinama, možemo vala i mi još”) – najčešće nas je ipak razotkrivao i otpuštao rečima „Hajde na spavanje, vidim da ste popadali od umora.” Niti jedan susret nije se završio njegovim „pokleknućem”, uvek našim.
Veliki umovi su uvek više od onoga što smo u stanju da iščitamo iz njihovih tekstova. Iako sam baš zbog njegovih spisa izvorno i zavoleo teologiju, a poneke od njih znao gotovo napamet, tek živi susret sa njim otkrio mi je da su njegova stanovišta zapravo daleko šira i kompleksnija od pojednostavljenih „definicija” na koje smo često skloni da pokušamo da svedemo i njega i druge. Dešavalo se, ne jedanput, da ga suočimo sa „Zizjulasovim stavovima”, onako kako su oni, u pojednostavljenoj formi, praktično postali deo predanja, makar u našoj pomesnoj Crkvi. Po pravilu je bio jako nezadovoljan ovim „svojim” stavovima, tvrdio da nikad tako nešto ne bi potpisao i da je realnost mnogo kompleksnija od pojednostavljenih binarnih suprotnosti („ontologija a ne etika” i sl). Naravno, nemamo često priliku da lično upoznamo i razovaramo s ljudima čija dela čitamo, ali nam njegov primer pokazuje da smo, mislim, dužni da ih uvek čitamo i tumačimo u najboljem mogućem svetlu, da pretpostavljamo, dokle je god to moguće, da su oni širi i pametniji nego što nam se čini, a ne da ih pojednostavljujemo kako je to nama lakše.
Za Mitropolita Zizjulasa nisu postojale tabu teme, niti je bilo koje pitanje unapred otpisivao kao nebitno. Bio je otvoren da sluša i dovoljno ukorenjen u veri i predanju da se nije bojao da se upusti u polemiku čak i na poljima i o temama o kojima ranije nije naročito razmišljao, ukoliko uspeš da ga ubediš da je pitanje teološki relevantno. Nije se stideo ni toga da nema sve odgovore spremne u rukavu, i da za njima predano traga. Pokušaću da ukratko navedem primer koji mi je ostao u vrlo dragom sećanju. Dotakli smo se, jednom prilikom pre više godina, pitanja stvaranja čoveka, smrti i njenog ulaska u svet. Na tom mestu sam upao sa pitanjem koje je mene neko vreme mučilo, formulišući ga na, na prvi pogled, iznenađujući način: „Zašto su onda pomrli dinosaurusi?” Mitropolit je isprva bio zbunjen, ali sam mu objasnio da se pitanje svodi na smisao stradanja/smrti tvorevine pre čoveka. Mitropolit je razumeo poentu i počela je poduža rasprava u kojoj smo se svojski trudili da pronađemo odgovor na ovo pitanje, koji ni do dan danas nemam. U jednom trenutku naš zajednički prijatelj se „sažalio” na Mitropolita koga ja satima maltretiram dinosaurusima i rekao, otprilike: „Dobro Marko, dosta više s dinosaurusima, pusti čoveka na miru, ‘ajmo na neku drugu temu!” Praktično bih se mogao sasvim složiti sa ovom konstatacijom i pozivom. Mitropolit je, međutim, vrlo žustro odgovorio: „Nije dosta! Hoću dinosauruse!” Ovaj primer mi je toliko drag upravo zato što vrlo jasno pokazuje njegovu intelektualnu radoznalost i spremnost da se satima posveti tamo nekim dinosaurusima, o kojima uopšte nije razmišljao, niti planirao da o tome razgovaramo, samo, eto, jer je to nekom mladiću važno i jer je i sam razumeo da pitanje ima svoju teološku relevantnost.
Najvažnije što sam, na osnovu svega rečenog, naučio od Zizjulasa nisu njegovi teološki stavovi, mada i tu, pogotovo po pitanju njegovog učenja o ličnosti, smatram da ima izvrsnih, životno važnih momenata. Najvrednije je bilo uvideti da je čovek takvog renomea i znanja istovremeno i neusiljen, smiren, otvoren, skroman i prepun ljubavi prema teologiji, koja je nesmanjenim žarom gorela čitavog njegovog, nimalo kratkog, života. I ne, ja ne spadam u njegove najbliskije i najvažnije prijatelje ili učenike. Tim pre smatram da ima još veću vrednost to što je čak i nekome poput mene posvetio toliko vremena, na tako blagotvoran način. Verujem da postoji veliki broj ljudi koji će moći da ponude još mnogo bogatija i lepša svedočanstva druženja sa Mitropolitom nego što je ovo moje. Konačno, parafrazirajući apostola Pavla, mislim da s pravom možemo reći „takav nam teolog/učitelj trebaše”, i tek će nam, uveren sam, takvi ljudi i u budućnosti trebati, ukoliko želimo da naša teologija zadrži relevantnost u vremenu i svetu u kome živimo.
Carstvo mu nebesko i na svemu hvala!
