Počivši mitr. Amfilohije (1938–2020) – kao bogoslov – postao je internacionalno poznat i priznat 1973. godine, kada je u Solunu publikovao svoju doktorsku disertaciju Tajna Svete Trojice po Sv. Grigoriju Palami. U Grčkoj je ta monografija odmah počela da se tretira kao teološki klasik, a ubrzo je i među inostranim istraživačima isihazma stekla status jednog od najboljih radova o Palami.
Taj status nije izgubila ni do današnjeg dana, iako bibliografija radova o Palami i isihazmu uopšte sadrži nekoliko hiljada naslova. Mitr. Amfilohije je bio izuzetno talentovani teolog. Nažalost, to se često previđa, stoga sada donosimo prevod sažetka mitropolitove disertacije, kako bismo skrenuli pažnju na knjigu koja na najbolji način svedoči o njegovoj bogoslovskoj darovitosti.
Sv. Grigorije Palama, manastir Vatoped
1. Sv. Grigorije Palama nama se danas pokazuje duhovno srodniji negoli ljudima iz njegovog vremena. Njegova ličnost i njegovo delo svedoče, da „vreme otaca“ nije završeno sa Sv. Jovanom Damaskinom, nego da spada u „vreme“ Crkve. Živeći u kriznim vremenima, on, kroz svoje delo, tumači i rezimira celokupno bogoslovlje o Svetoj Trojici, bilo prenikejsko, bilo poslenikejsko.
Oci Crkve priznaju pre sabora u Nikeji, na osnovi ikonomijskog (=domostrojiteljnog) javljanja Boga, da je Bog Trojica. Izvesna nejasnost, u razlikovanju Božije ikonomije (=domostroja stvaranja i spasenja) i večnog načina Božijeg postojanja, označava taj predteološki period, i ima u sebi opasnost subordinacije (=potčinjenja) Sina i Svetoga Duha (Ocu). Borba nikeanska i slédeće teologije bila je usmerena u pravcu „samoipostasnosti“ i „jednosuštnosti“ licâ Svete Trojice. Ova potonja teologija dovela je do jasnog razlikovanja između teologije i ikonomije.
Napori da se spreči podređivanje Sina i Svetoga Duha, kao običnih silâ ili stvorenjâ Oca, nastavljeni su kroz hristologiju Četvrtog i pogotovo Šestog vaseljenskog sabora. Šesti vaseljenski sabor formuliše: da Sin ima prirodnu i božansku volju i energiju. Ovde se razlikuje božanska priroda i Božija volja, koje razlikovanje pokazuje ne samo širinu hristološke dogme, nego i povezivanje pojma večne energije kao delanja Božijeg i same tvorevine u vremenu, kojom se stvaralaštvo Božije volje projavljuje.
Označavanje volje kao prirodne osobine razumne prirode, i odbrana te istine od strane Sv. Maksima (Ispovednika) i Šestog vaseljenskog sabora bilo bi nerazumljivo, da je kod Boga – ili čoveka – sve priroda (tj. da nema ništa drugo osim proste „prirode“). Pitanje prirode bilo je rešeno na Četvrtom vaseljenskom saboru, te bi Šesti sabor bio suvišan. Ova hristologija (saborâ) ima u sebi mogućnost daljeg razvijanja teologije o Svetoj Trojici. Plodovi te hristologije su se pokazali pogotovo od 9. veka, i dalje oko Filioque i razlikovanja između teologije i ikonomije.
Trijadološki rezultat te hristologije je razvijanje učenja o prirodnim osobinama Svete Trojice, vezano za Njihovo javljanje i projavljivanje, i vezano takođe za mogućnost učešća (=pričastija, zajedničarenja) stvorenjâ u Bogu. Sv. Palama ovde zauzima važno mesto u daljem vizantijskom bogoslovlju. Razlika između „suštine“ i „energije“, kao glavna tema njegovih teoloških dela, može se posmatrati samo u trijadološkom i hristološkom okviru.
Iz analize (u ovom radu) pokazuje se da je sukob između Palame i njegovih protivnika zasnovan na različitoj antropologiji i različitom shvatanju odnosa između Boga i sveta. Ta razlika ima duboku pozadinu. Ona počinje i završava se oko centralnih trijadoloških i hristoloških pitanja. To pokazuje značaj Palamine trijadologije za pravilno razumevanje njegove teologije, i samog „isihastičkog spora“, kao i njegovih uzroka i posledica.
Ovaj (doktorski) rad je pokušaj analize palamitske trijadologije. U prvom poglavlju se obrađuje Palamina teorija poznanja, u drugom njegovo učenje o trojičnom Bogu, i u trećem njegovo bogoslovlje o „sjedinjenju“ i „razlikovanju“ u Trojici. Posebna pažnja posvećena je Palaminoj kritici Filioque, koja je neodvojiva od učenja o jedinstvenom dejstvu (=energiji) Svete Trojice. Zbog toga se ovde izučavaju „izvori“ Palamine teologije i teologije njegovih protivnika. Posebno se ističe aktuelnost ove prve za naše doba.
Stav ove studije, u vezi rasprave između Palame i njegovih pristalica i protivnika, jeste, da je to spor između biblijsko-svetootačkog predanja, s jedne strane, i, s druge, jedne vrste manje-više prikrivenog humanizma. Činjenica, da se protivnici Palamini kreću u hrišćanskoj tradiciji i da se prikazuju kao njezini aktivni branioci, ne može prikriti prave pretpostavke njihovog teološkog stava.
Ta pretpostavka je humanizam, koji ima dva izvora: s jedne strane, vizantijski humanizam, koji je povezan sa bezbožnim monizmom i grčkom filosofijom, i, s druge, sa sholastičkom teologijom, s kojom su bili u dodiru Varlam i kasniji Palamini protivnici. Ta epoha pokazuje početak autonomije ljudskog razuma i vodi celi dalji duhovni razvoj Evrope do danas.
Poricanje iskustva božanstvenoga, i mogućnosti učešća (=zajedništva) u nestvorenoj Božijoj svetlosti, od strane ovih vizantijskih „prethodnika renesanse“ (Bouyer), sadrži u sebi opasnost potiskivanja ovaploćenja i stvarno postojećih energija Onoga koji je „postao telo“ (=Hrista Bogočoveka), kao početnog momenta (čovekove) egzistencije i razuma. Rezultat toga je provalija između Božijeg i ljudskog, i jedan agnostički apofatizam.
Božansko se stavlja u apsolutno nepoznat prostor, a čovekovo, i njegovo savršenstvo, sužava se (samo) u svetske okvire. Oboženje postaje nešto čisto simbolično, a viđenje Gospoda (samo) intelektualna teorija. Prikrivena polazna filosofska tačka teologije Palaminih protivnika – usijanizam (=esencijalizam), kao i tumačenje svetih otaca pod prizmom platonizma i grčke mudrosti, vode tome – da se Bog čini kao jedno manje-više apstraktno biće. To ne znači da se ipostasi Svete Trojice poriču; jer se zajedničko delo trojičnoga Boga, koje i Palama brani, ne negira.
Ali usijanizam (=esencijalizam) ipak zamračuje razlikovanje ipostasiˆ, da bi se tako omogućilo negiranje razlike između suštine i energije. Poricanje pravilnog i ne samo razumskog delovanja čoveka u otkrivanju i javljanju trojičnosti, vodi tome da se ipostasi posmatraju kao apstraktna „načela“, a i Bog kao apstraktni uzrok postojanja. Kroz to se jača poverenje u mogućnosti ljudskoga uma, čime se automatski sužava prostor i neophodnost otkrivenja.
Duhovno iskustvo se zamenjuje prirodnim spoznanjima, i Bog se postavlja u okvire analogno (=naturalno) poznatljivoga. Sledeći korak mora da bude filosofski teizam, ako ne deizam, i u zadnjoj konsekvenci – ateizam. Duhovni razvoj Evrope, koji je plod sholastičkog humanizma i renesanse, to dokazuje.
Preterano korišćnje analogijâ u gnoseologiji, u učenju Latinâ o „tvarnoj blagodati“, posmatranje bića kao polazne tačke teologije, to su momenti koji se nalaze kod Palaminih protivnika. Oni sa Latinima dele gledište o prostoti Božijeg bića, što vodi ka odricanju razlike između teologije i ikonomije, što znači i između prevečnog načina postojanja božanskih ipostasi i njihovog otkrivanja i javljanja u vremenu.
Za razliku od monističkih shvatanja njegovih protivnika, stav Sv. Palame je, da tako kažemo, trijadološki. Trijadološka struktura njegovog mišljenja, koja takođe određuje njegovu antropologiju, rezultat je njegove vernosti velikim ocima Crkve i njihovoj teologiji. Polazna tačka Palaminog mišljenja jeste živo prisutsvo Svete Trojice kroz ovaploćenje Logosa i kroz zajedničku energiju (=delovanje) ipostasi, u kojoj učestvuju stvorena bića. Njegovo učenje o egzistenciji Boga, Otkrivenju Boga i odnosu Boga prema tvorevini, i obratno, rezultat je, a i razvijanje, shvatanja prethodnih Svetih Otaca Crkve.
2. Dok se čovek kreće u granicama prirodnog poznanja, on je, prema Grigoriju Palami, osuđen da večno ostaje okovan neznanjem, mrakom i slepilom. Pravo poznanje Svete Trojice dobija se samo kroz poznanje potpune nemoći ljudskih mogućnosti i kroz „svetlost poznanja“ (bogodanog), to znači kroz otkrivenje Božije. Ono neizrecivo iskustvo te svetlosti počinje sa verom kao „nedokazivim dokazom“ tajne Svete Trojice. Tajna se tako predaje (=živo predanje) kao što je primljena, i očekuje u isto vreme potpuno predavanje ljudske logike jednoj trojičnoj logici, koja nadmaša ljudsko shvatanje.
Sv. Palama priznaje i katafatičku i apofatičku teologiju, ali smatra da se prava i pravilna apofaza i katafaza ne mogu postići bez vere. Kroz veru, i kroz nju moguće mističko iskustvo, dolazi se do nadilaženja katafatičkog i apofatičkog puta, u smislu racionale funkcije. Vera vodi ka iskustvu, koje nadilazi svako logičko dokazivanje, i zbog toga se doživljava (πασχήται) i prima kao dar. Postoji i apofaza, koja se kao otkrivenje večno neshvatljivoga Božijeg postojanja u otkrivenju i javljanju doživljava. Apofatički put je neizbežan za shvatanje Boga, ali kao prirodno otkrivenje on je relativan.
To je razlog relativnosti svake vanhrišćanske (=spoljašnje, ovosvetske) filosofije, bilo katafatičke ili apofatičke. Prema Sv. Grigoriju, katafatika i apofatika tek kroz istinsku veru dobijaju smisao. Ako je čovek tada dostojan da dobije iskustvo Božije, onda prima potpunu neshvatljivost Božije egzistencije. Otkrivanje i javljanje Tajne Svete Trojice jeste pouzdan i empirijski događaj, i ovo iskustvo osvetljuje dubine Nepoznatoga, koje postoji onostrano. Postoji shvatljivo i neshvatljivo kod trojičnoga Boga. Jedno se odnosi na energije Njegove, a drugo na prirodu i predvečno postojanje licâ Svete Trojice.
3. Slikoviti primeri se mogu koristiti za prikazivanje Svete Trojice, ali oni pokazuju svoju anagošku vrednost samo u svetlosti Duha Svetoga. Na temelju teofanijâ (=bogojavljanjâ) i Božijih otkrivenja možemo razmišljati o Bogu kao osnovi tvorevine, i tvorevinu da koristimo da bi se približili trojičnom korenu svega. Sv. Palama koristi sliku sunca, kao sunce i zrak, da bi prikazao prirodu i energiju Trojice. Za prikazivanje jednosuštnosti i trojičnosti Božije on koristi sliku sunca-zraka-svetla, ili sliku tri sunca itd.
4. Poseban položaj u njegovoj gnoseologiji imaju psihološke slike. Sv. Palama zastupa jednu dinamičnu antropologiju. Jezgro poznavanja Boga jeste zbog tajanstvene srodnosti čoveka kroz „sliku“ trojičnoga Boga u čoveku, uvek posmatranu u svetlosti i prisustvu same Trojice. Psihološko trojstvo, koje Palama koristi svejedno da li se tiče trojične prirode duše – nus, logos, pnevma – ili trojnosti poznanja – noeron, logikon, estiton – ili trojnosti „uma“ kao vraćanja sebi i uzdizanja Bogu – nus, gnosis, eros – ili silâ (polidinamon = mnogomoćnosti) duše – pokazuju, da čovek izobražava Boga kroz svoju egzistenciju i svoja dinamična kretanja.
Čovek postoji kao trojna i bogata priroda, i kao takav je slika mnogosilne božanske Trojice. Ali te slike ostaju uvek nejasne i oskudne, i ne mogu prikazati sakrivenu tajnu Svete Trojice. Za Palamu, čovek je ontološki i gnoseološki odsjaj trojičnosti. Njegova antropologija je trijadomorfna (=trojicelika), a nije njegova trijadologija antropomorfna.
5. Trojičnost se samo tamo izobražava gde se nalazi prvobitna trijadološka harmonija jedinstvene i mnogosilne ljudske ličnosti. Gde se ona izgubi, a to se desilo sa padom čoveka, smanjuje se mogućnost pravog poznanja Boga. Zbog toga je potrebno očišćenje palog čoveka, koje se shvata ne samo kao etičko ili psihološko, nego se i mora razumeti kao ontološko.
Zbog toga put prema pravom poznanju Boga, bilo katafatički ili apofatički, nije samo put racionalnog razmišljanja, silogizama, nego put celokupne egzistencije u njezinoj čistoti prema Bogu, da bi na nju došla mistična svetlost Božija i da tako dobije pravo poznanje.
6. Delo otkrivanja/javljanja Boga čoveku je delo sve Svete Trojice. Trojičnost postoji trojstveno i poznaje se trojno. Palama zastupa postepeno otkrivanje Boga: zbog ljudskih slabosti otkrivanje se zbiva postepeno. On kaže, da Stari Zavet jasno propoveda o Ocu, ali ne i jasno o Sinu. Novi Zavet otkriva Sina i govori o Duhu Božijem, Koji nam sada daje poznanje. Zbog toga ovaploćenje Logosa ima izuzetnu ulogu. Prema Palami, Bogočovek Hristos je istovremeno otkrivenje Boga, smisao čoveka i celokupne tvorevine.
Hristološka pozadina Palamine teologije i gnoseologije karakteriše sva njegova dela, pogotovo kada se ona posmatraju u vezi sa njegovim životom i životnim iskustvom. Moglo bi se reći, da je celokupno razmišljanje Svetiteljevo prožeto sa molitvom Isusovom: „Hriste Bože, pomiluj me grešnoga!“, koja je bila njegov duh i mistični izvor njegovih misli.
On veruje u posebnu vezu između čoveka i Logosa (=Hrista), koja je postojala od početka. Kroz stvaranje čovek dobija najveći dar, a to je mogućnost sjedinjenja sa Bogom – u Hristu – „po Ipostasi“. Ovaploćenje kao punoća Božijeg plana za Njegovo stvorenje ima fundamentalne ontološke i gnoseološke konsekvence.
Sjedinjenje dvaju priroda u Hristu nosi u sebi mogućnost poznanja Boga. Sin, Koji nam je bliži zbog ovaploćenja po ipostasi, poznatiji nam je nego Otac i Duh, i zbog toga nam je Sin dokaz ipostasnih osobina Oca i Duha. Zbog toga je ovaploćenje Logosa, kao ipostasno sjedinjenje božanske i čovečanske prirode i zajedništvo, kao blagodatno sjedinjenje Boga i čoveka, temelj Palamine teologije i otkrivenja Boga.
Kao što je ovaploćenje Logosa, kao ostvarenje pravoga čoveka, antropološka činjenica/događaj, tako je otkrivenje i prisustvo Svetoga Duha u čoveku takođe antropološka činjenica/događaj. Čovek samo onda postaje poznavalac, ako je pokrenut Duhom. Jer je samo otkrivenje u Duhu – širina otkrivenja i poznanja.
7. Trojično otkrivenje Boga vodi Sv. Grigorija Palamu ka Božijoj egzistenciji. On razlikuje dva tipa otkrivenja tajni trojičnosti. Prva, „vjerujemo u Boga Oca, Sina i Svetoga Duha“, to je čisto biblijska forma. Druga je: „Klanjamo se Bogu u jednoj mudrosti i božanstvu, trojičnom i svemoćnom“, što pretpostavlja svecelo teološko iskustvo svetih otaca. Kroz prvu, on utemeljuje jedinstvo Boga na monarhiji Oca, ali ne bez suštine, i uzima ličnost kao polaznu tačku. Druga forma ističe suštinu i nepoznatljivost Trojice.
Kada Palama govori o licima Svete Trojice, naglašava lica kao polaznu tačku trijadologije. Kada govori o Božijem jedinstvu i prostoti Božije egzistencije, pogotovo vezano za Božiju energiju, on zajedno sa monarhijom naglašava i suštinu kao polaznu tačku te prostote i jedinstvenosti. U oba slučaja se radi o hermenevtičkoj (=egzegetskoj) metodi, jer u stvarnosti monarhija bez ousia (=suštine) ni ousia bez monarhije Oca i druge dve ličnosti (Sina i Duha) ne može postojati, niti se razumeti.
Zbog toga prigovor Palami za „modalizam“ nije osnovan, jer on strogo sleduje biblijskopatristički lično (=personalno) posmatranje trojičnosti. Sv. Palama odbacuje preterano isticanje ličnosti kao polazne tačke na račun suštine, i stalno podvlači „nadsuštinske suštine“, jer oko nje on sagledava ne samo prirodna svojstva, nego i ipostasna, ali uvek blagodareći ipostasi Boga Oca. Normalno je da je prostota i jedinstvenost Božijeg bića, koje on brani, uticala na njegovu trinitarnu teologiju.
8. Palamino formulisanje vere u božanstvo Oca, Sina i Svetoga Duha poklapa se sa ranijim istočnim ocima Crkve. Kroz isticanje posebnog značaja razlike predvečnog postojanja božanske Trojice i Njenog otkrivenja, koje otkrivenje je zasnovano na razlici suštine i energije, njegovo učenje o ipostasi dobija poseban smer. Kada on npr. deli biće Božije, koje je bez uzroka, i Njegovo otkrivanje „radi uzroka“, Palama označuje Boga Oca kao „nadsuštinsko ime i stvarnost“, tj. kao Boga.
Taj izraz koristi i vezano za druge dve ipostasi. Naziv „nadsuštinska stvarnost“ se odnosi na nedeljivost, neshvatljivost i neizrecivost božanstva, a ime „Bog“, kao i druga imena, odnose se na pričastnog i „vidljivog“ Boga. Jedno i drugo opisuje božansku Trojicu, koja po suštini i postojanju nije deljiva, ni participantna, a po energiji i otkrivanju i javljanju jeste pričastna i vidljiva (theatos, Theos).
9. Osim tog razlikovanja između suštine i energije, Palama takođe poznaje razlikovanje između suštine i ipostasi, koja donosi sa sobom razlikovanje ipostasnih svojstava. I pored razlikovanja, Trojice u tri ipostasi, i Njihove zajedničke suštine i jedinstvene eneregije, ipak jedan je Bog. Jer, u monarhiji Oca temelj nalazi jedinstvo predvečnog bića i postojanja Božijeg, kao što u trojičnoj energiji nalazi jedinstvo stvorenja sveta.
Razlika između predvečnog načina egzistencije Boga, i načina Njegovog otkrivenja i stvaranja, dakle Njegovog javljanja, zasnovana je na razlikovanju između ipostasnih i prirodnih osobina božanske Trojice. Jer da su ta svojstva i osobine identične, stvaranje iz prirode Oca bilo bi identično sa rađanjem Sina i ishođenjem Duha, i onda bi priroda bila ista sa voljom Božijom.
Mnogobrojnost stvorenjâ i postojanja, i različiti načini njihovog učestvovanja (=participiranja) u božanskim energijama, kao i javljanje u vremenu, pokazuju da postoji razlika u Božijim energijama. Tako npr. Božije stvaralaštvo i Njegovo predviđanje nisu isto, inače Bog ne bi imao večno stvaralaštvo, ili bi stvorenja bila isto onoliko večna kao Božije predviđanje/predznanje.
Ovo učenje Sv. Grigorija Palame o „sjedinjenjima“ i „razdeljenjima“ potvrđuje njegovu veru u božansku Trojicu, nedeljivu i neshvatljivu po suštini, koja se otkriva i javlja u stvaranje neba i zemlje po jedinstvenoj volji i energiji.
10. Kako Sv. Palama smatra prirodne osobine karakteristične za prirodu, tako smatra da su ipostasne osobine karakteristične za ipostasi. Postoje tri ipostasi: Otac, Sin i Sveti Duh. Ima više ipostasnih osobina koje se spominju za svaku ipostas. Dok su prirodne osobine zajednične za tri ipostasi, kao što je i suština, od koje sve polaze, glavno svojstvo i obeležje ipostasnih osobina jeste njihova nemogućnost saopštavanja i prenošenja drugima (akoinonita).
Kao ipostasno svojstvo Oca, Palama navodi nerođenost, koja sa sobom uključuje bezuzročnost i uzrokovanje za Sina i Duha. Monarhija Oca, koja se odnosi na predvečno postojanje Sina i Duha, razlikuje se od zajedničke monarhije (sva tri lica), koja se odnosi na stvaranje bićâ od Oca kroz Sina u Svetome Duhu. Značaj koji Grigorije Palama pridaje monarhiji Oca, postaje jasan kada pretpostavlja, kao drugu razliku u Bogu, razlikovanje kroz uzrok i uzrokovano (aition i aitiaton).
Ipostasnost Sina je Njegovo rađanje, uzrokovano od Oca postojanje, i Njegovo javljanje Svetoga Duha „kroz sebe i u sebi“. Ipostasna osobina Duha je u tome, da proishodi od Oca, da je uzrokovan, i da se javlja i poznaje „posle Sina i sa njim“.
11. Filioque je za Sv. Palamu, pre svega, eklisiološka jeres kao poricanje zajedničkog verovanja (homofrosine) Crkve kroz samovoljno, „individualno“ uvođenje Filioque u Ispovedanje vere, a onda je i teološka jeres, jer je to kvarenje istinske, bogootkrivene nauke Crkve o ishođenju Svetoga Duha.
Zbog razlike između predvečnog načina postojanja Ipostasi i načina njihovog otkrivanja i javljanja Palama govori o dvostrukom proizilasku Duha Svetoga. Duh ishodi predvečno od Oca, šalje se kroz vreme i javlja se od Oca kroz Sina, i takođe i od Sina.
Dinamično shvatanje Boga označuje celokupno delo Palamino i ne iscrpljuje se samo kroz predvečnu egzistenciju Svete Trojice i Njeno javljanje. Po Sv. Palami, postoji osim Božijeg dela u vremenu, tj. stvaralaštva, takođe i „ergon anarhon Theou“, večno vraćanje Boga sebi, otkrivanje, projavljivanje i veza ljubavi među licima, koja pretpostavlja postojanje ipostasi po bitiju. Zajednički i prožimajući se život ipostasi, ili perihorisis, označen je jednom dinamikom, kojom se ističe identitet i bogatstvo trojičnoga života kao i jedinstvo trinitarnih energija.
Javljanje u vremenu je otkrivanje te Božije dinamike, života i energije i večno postojeće zajednice i perihorisisa (=uzajamnog prožimanja) ipostasi, u kojoj mi prepoznajemo predvečno egzistenciju Boga kao Trojice i kao Tvorca i Promislitelja i Spasitelja. U tom pogledu Sv. Palama tumači Svetoga Duha kao „eros“ Oca prema Sinu i Sina prema Ocu, i večno „upotrebljavanje“ i projavljivanje Duha kroz njih, tj. projava punoće i bogatstva božanskog života u Trojici i prema stvorenom svetu.
U latinskoj teologiji, pak, „eros“ (amor) Oca i Sina ustanovljuje, stvara ipostas Duha. Kod Palame, međutim, Duh ishodi samo od Oca i u isto vreme, homousion (=jednosuštan) i homodinamon (=jednosilan) On na Sinu počiva i projavljuje se – daje se od Oca kroz Sina. Slično učenje kao Palama zastupao je pre njega Grigorije Kiparski, kada govori o Duhu prosijavajućem kroz Sina.
12. Ovo učenje o duplom izlasku Duha i o večnom dinamizmu i vezi ljubavi između božanskih ipostasi ima svoj uzrok u razlici između suštine i energije. Onaj ko ovu razliku poriče, dostiže odmah do Filioquea kroz identifikovanje predvečne egzistencije ipostasi – teologija – i javljanja – ikonomija.
Filioque je bilo posledica neprihvatanja ovog teološkog razlikovanja, koje pretpostavlja hristologiju Šestog vaseljenskog sabora i celokupnu biblijsko-patrističku nauku o shvatljivosti (lipton) i neshvatljivosti (akatalepton) Boga, o pričastnosti (methekton) i nepričastnosti (amethekton), i o vidljivosti i nevidljivosti (oraton, aoraton) Boga. Svojim učenjem o ovom razlikovanju Palama brani ispravnost iskustva Crkve i izražava patrističko učenje o oboženju i o odnosima između Boga i sveta.
Javljanje neshvatljivog Boga i istina o oboženju pokazuje da je Bog nedeljiv i neshvatljiv u svojoj prisutnosti. Ako poričemo Božiju shvatljivost, onda poričemo i Njegovu egzistenciju i Njegovo javljanje. Ako ne priznajemo Njegovu nedeljivost i nepristupnost onda poričemo Bibliju i dolazimo u bezizlaznost: Stvorena bića su, tad, deo Božije suštine i kroz to božanska Trojica postaje mnogoipostasna (miriohipostatos), tako da je panteizam neizbežan.
Potrebno je da se prizna razlika između suštine i energije, koja ne opisuje podelu/deljenje Boga, jer „to sagledati ne znači deliti“. Ovo razlikovanje ima antinomični karakter i može se reći da svi izrazi koje Palama koristi ništa drugo ne izražavaju nego javljanje (phanerosis) i u javljanju neizrecivost postojanja Svete Trojice.
Kroz svoju energiju Bog snishodi prema svome stvorenju, to znači javlja se, da bi projavio neizrecivu lepotu suštine. Postojanje energije, u kojoj je prisutno celo božanstvo, ne ukida prostotu i jednostavnost Božijeg bića, nego ga javlja (ukazuje na njega).
13. Iz ovoga proizilazi, da je optužba o dvoboštvu izneta protiv Palame isto toliko neodrživa kao i optužba za mnogoboštvo. Sv. Palama ne samo da veruje u prostotu Božijeg bića, nego isto tako i u tri ipostasi. Božije energije ne stvaraju ipostasi ili mnogo ipostasi, nego označuju triipostasnu prirodu. Energija je „sjedinjenje“ tri ipostasi, kao što je i suština jedna ista za Oca, Sina i Svetoga Duha.
Palama ne poriče da lica dobijaju imena od silâ i energijâ, kao što i energija dobija imena jedne ipostasi, ali odbacuje dupliranje identiteta ipostasi i energije kroz isto ime. Jer, jedinstvo po prirodi triju ipostasi označuje/ukazuje na jedinstvo po ipostasi (u Hristu) božanstva i čovečanstva, dok svako drugo sjedinjenje stvorenih bića sa Bogom biva kao sjedinjenje po energiji.
Zbog toga se svako javljanje Duha čoveku, dar Duha Svetoga apostolima, obitavanje (moni) Oca i Sina u čoveku, itd. odnosi na to sjedinjenje Boga sa ljudima po energiji i blagodati. To učešće/pričastije čoveka u Bogu po energiji pokazuje, da se ovde ipostasi ne zovu po ipostasima nego po energiji.
Nemoguće je, pak, da postoji energija bez Onoga koji deluje; ali i Onaj koji deluje ne može postojati bez prirodne Energije i izvora energije (energetikon), što znači bez Suštine. Ako se Sin i Duh nazivaju silom i energijom Oca, to može da znači dve stvari: ili Ipostas – u tom slučaju se razume kao ipostasna/ipostazirana sila i energija (enipostatos), – ili dinamika i energija – jer imaju oduvek istu silu/ moć kao Otac. Zajednička energija je znak bića aktivnih Ličnosti i neizrecivo javljanje triipostasnog božanstva.
14. Rezime sveukupne teologije Grigorija Palama je, da se razlog sporenja između njegovih pristalicâ i protivnikâ ne mora tražiti u nekoj „novoj nauci“, nego u razlici u pristupu tajni Svete Trojice. Isticanje jedinstva Božijeg bića od strane Palaminih protivnika ukida takođe razlike između ipostasi i veze Boga sa svetom.
Izjednačenje (=poistovećenje) teologije i ikonomije, koje potiče od usijanizma (=esencijalizma), vodilo je na Zapadu u Filioque i učenju o stvorenoj blagodati, a na Istoku, kod vizantijskih humanistâ, vodilo je ka apstraktnom božanstvu i kroz to ka poricanju stvarnog iskustva (=doživljavanja) Boga u Crkvi.
Sv. Palama polazi od razlikovanja predvečnog bitija božanske Trojici i ikonomijskog javljanja energije, da bi ukazao na pogrešnost Filioque. On brani zajedništvo sa Bogom i mistički realizam, koji je srž same Crkve. Njegova teologija je bezuslovno priznavanje ovaploćenja Logosa, sa svim posledicama koja nastaju od toga.
Zbog toga je za njega problem razlikovanja u Trojici – sotiriološki problem, a ne traženje ontoloških pojmova i izraza. On brani, konačno, samo dve stvari: neizrecivu veličinu i bogatstvo Svete Trojice, i takođe veličinu čoveka, koja je utemeljena na bezgraničnom rašćenju njegovom kroz pričastije (=zajedničarenje) sa Ocem, Sinom i Svetim Duhom u večnoj slavi.
Izvor: Amfilohije Radović, Tajna Svete Trojice po svetom Grigoriju Palami, Manastir Ostrog, 2006, str. 228–237.
Prevod: Veljko Kuštrov
