Vladika Maksim, Dom Premudrosti, 2020.
Zašto su Rusi iz San Franciska nedavno najbučnije protestovali kad je guverner Kalifornije, pod izgovorom pandemije, izdao uputstvo na osnovu koga se zabranjuje pojanje u crkvama? Odgovor je jednostavan. Otkada su u IX veku videli kako se poje u Svetoj Sofiji Carigradskoj toržestveno proslavljanje je zanavek postalo obeležje ruske crkvene kulture. Iz Konstantinovog Grada (Carigrada) i ovog Hrama presađena je vera u Hrista u Rusiji. Kako opisuje stara ruska Hronika, kada su poslanici ruskog kneza Vladimira posetili Carigrad, prvo iskustvo o Božanskoj liturgiji stekli su prisustvovanjem Svetoj Liturgiji. Kako je pisao pergamski mitropolit Jovan (Zizjulas), „Crkva u Rusiji je postala toliko privržena toj svojoj početnoj samosvesti, da je i sama do vrhunca razvila svečanost i sjaj savršavanja Božanske Liturgije i da njoj pridaje veći značaj negoli onaj koji se zapaža kod drugih Pravoslavnih Crkava“. I zato je Ruski vladika guverneru Njusomu rekao: zabrana liturgijskog pojanja na bogoslužbenim mestima je kršenje ljudskih prava i verskih sloboda. A da li Sveta Sofija ima neka prava?
Ovih dana Redžep Taip Erdogan ignoriše ceo civilizovani i kulturni svet oko sebe. Ne osvrće se na apele Uneska, Moskve, Vatikana, Bele Kuće, kao što se nije obazirao ni na višegodišnje apele onoga koji je „obučen u odeću nemoći“ – Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja, koji ga je molio da ne pristupi tom činu. Od jednog simvola jedinstva Erdogan stvara međureligijsku tenziju.
No, gle paradoksa: nastojanjem da Svetu Sofiju pretvore u džamiju, Turci pokazuju poštovanje prema njenoj veličini, žele da iznova dožive njenu nedokučivu čar. Ko je ostao ravnodušan pred njenom neobjašnjivom velelepotom!?
S druge strane, vaskoliki svet je rastužen zbog tragične odluke turskih vlasti da „preobrate“ Aju Sofiju iz muzeja u džamiju. Mnogi će pravedno protestovati zbog odluke građanskih sudova u Turskoj i pokušati da intervenišu kako bi se ova odluka preinačila. Tražiće da Sveta Sofija ostane muzej, upravo zato što poštuju i njene početke i dalju istoriju. Ruski Patrijarh je rekao da pretnja Svetoj Sofiji jeste pretnja celokupnoj hrišćanskoj civilizaciji. Nije to slučajno. „Rusi nikad ne bi postali hrišćani da nije bilo Svete Sofije“, besedio je 12. januara 1920. godine, u katedrali Sv. Pavla u Londonu, Sv. Nikolaj Žički. Da li je vreme da se Vizantija i Rusija ponovo susretnu, sada kada su ranjene i jedna i druga?
Međutim, ono što više treba da nas zabrinjava od pretvaranja hrama u džamiju jeste to što smo mi, hrišćani 21. veka, postali toliko nečujni. Moćna poruka Vaskrsenja ne odzvanja svetom i mi hrišćani delimo krivicu za ukupni sunovrat.
Neće se prvi put čuti lament hrišćanskog naroda. Srednjevekovna elegija (Pesma Svete Sofije, nastala posle pada Konstantinopolja), postaje ponovo aktuelna.
Objavljuje Bog, objavljuje i Zemlja, objavljuju Nebesa,
objavljuje i Sveta Sofija, Veliki Manastir,
sa četristo malih zvona i šezdeset dva velika zvona,
svako zvono i pop, svaki pop i đakon.
Blizu je da izađu Svetinje, i da izide car,
glas im dođe s neba i iz usta Angela:
„Prekinite Heruviku i nek se spuste Svetinje,
jer je volja Božija da Grad postane turski.
Samo pošaljite glas u Franačku da dođu tri lađe,
jedna da uzme Krst, druga Jevanđelje,
a treća najbolja: našu Svetu Trapezu,
da nam je ne uzmu psi i obeščaste nas“.
Vladičica se potrese i plače i suzi.
„Zaćuti Gospođo Vladičice, ne plači, ne suzi,
Opet s vremenom, s godinama, opet će Tvoje da bude“.
Potresno zvuče reči pomenutog Nikolaja Žičkog: „Sveta Sofija je najvernije i najveličanstvenije izlaganje hrišćanske doktrine i hrišćanskog služenja – ona predstavlja početak i kraj sveta; to je njeno mističko značenje.“
U duhu tih reči, pozvani smo da se uzdignemo iznad svakodnevne, navijačke, politizovane diskusije o ovoj temi. Dok jedan hegemon potpisuje ukaz na osnovu koga će se Sveta Sofija ponovo koristiti kao džamija, hrišćani bi mogli iznova pronaći utehu i nadu, učeći o njenim tajnama i legendama, i slušajući njen glas. Možda upravo danas više nego ikada pre.
Šta možemo mi, obični ljudi, da naučimo? Šta mi zaista znamo o Aji Sofiji? Svakako, nikada nećemo ostati indiferentni pred neobjašnjivom grandioznošću ove Majke Crkve. Pre više od dve decenije, prijatelj Srba iz Atine, Haralambos Statakis, napisao je knjigu Sveta Sofija – Mistička svetlost Velike Crkve i njena arhitektonska odežda. Prevodeći na srpski jezik njegov opis najpodrobnijih detalja, stekao sam viziju Velike Crkve, ne prosto kao slavnog zdanja, nego kao živog entiteta sa odlikama ličnosti. Vrsni lekar i filantrop Statakis, prosto me je uzeo za ruku i uveo u tajni podzemni prolaz, koji vodi kroz kristalni osmeh sunca, carigradske podzemne galerije, do predvorja Svete Sofije. Zatim mi je pomogao da prozrem, u onoliko koliko sam mogao, ovu Crkvu, koja deluje jednostavno u iskustvu koje predaje, ali ne i u svojoj strukturi i strukturalnim rešenjima. Ona nam se otkriva postupno, mistagoški. Autorova originalnost u tumačenju arhitekture i prostora je u uvođenju svetlosti kao erminevtičkog ključa za njeno razumevanje.
Poenta pisca knjige o Svetoj Sofiji glasi: „ona je mesto i obrazac besmrtnog života, zato što Logos Božiji osvećuje građevinu i živi u njoj kao Slika Svetlosti“.
Izneo bih jedan, možda i „pogrešan“, ali nadam se proaktivan predlog: zašto Sveta Sofija ne bi pripadala i jednima i drugima – a time i svima? Može li neootoman Erdogan – koji, sva je neprilika, neće poslušati apele iz celog sveta da Aja Sofija ostane muzej – svoj ukaz da dopuni klauzulom po kojoj bi i hrišćani mogli nedeljom ili praznikom da služe Liturgiju, ako ne u centralnom naosu, a ono u jednom od njenih brodova? A ako ne tamo, onda možda na južnoj galeriji na kojoj su držani Vaseljenski Sabori i na kojoj se nalazi čuveni mozaik Deisisa – pokazatelj poslednjeg velikog konstantinopoljskog daha, doduše predsmrtnog, umetnosti Paleologâ?
Da li je to solomonsko rešenje ili nije, ne znam. Sa one strane sinkretizma, znam da bi na taj način Sveta Sofija svojim rukama ponovo milovala sve stanovnike Grada.
Uistinu, može li Erdogan – i moderna Turska – pokazati toliki stepen humanosti?
Borba za Svetu Sofiju nikada nije prestajala niti je bila beznadežna. Jer, ako bi njeno porazno pretvaranje u džamiju značilo i njen gubitak, tada bi se pokazalo da ona i nije baš tako moćna. No, možda svrha Aje Sofije nije u tome da bude posedovana, nego da ona ima sve nas, bez izuzetka, kao svoje.
U svemu ovome, neshvatljiva Sveta Sofija ostaje tiha i neuzdrmana. Samo nastavlja da nas teši, da nam prašta. I da nas poziva na pokajanje.
Možda ne bi bilo loše da mi današnji hrišćani ponovo čujemo tihi glas Svete Sofije. Da se ogledamo u njenoj krotosti, kako bismo sebe bolje videli, jer je ona – „oko univerzuma“, kako je nazvao Sv. Fotije Veliki, 25. marta 862. godine. Da pomislimo da nam se sa materijalnim gubitkom nudi nešto čistije i pomirljivije – sâma Ipostasna Premudrost. Jer, hramovi koji se odnose na Sofiju u Vizantiji uvek kao svoju temu imaju Hrista, a ne neki božanski atribut ili ženski princip – kako je pokazao o. Georgije Florovski.
Logika Svete Sofije je logika Onoga koji Sebe prinosi na žrtvu da bi se spasili Njegovi, to jest svi, čak i oni koji Ga mrze, pljuju i raspinju. Rečima jednog mudrog Svetogorca: „To je jedina logika – preokretanje naše paralogične logike. To je Božansko izmirenje ljubavi“.
Možda će na njenom krstonosnom putu Sveta Sofija svojom neugašenom Liturgijom nastaviti da vaskrsava mrtve.
