Nekada određene okolnosti pomažu društvu da se lakše razvije. Tako, bez previše uvijanja, koje krade dragoceno vreme, prelazim direktno na temu. Razmišljao sam da bi polazna tačka mog izlaganja mogao biti Μαρτύριο [mučeništvo, svedočanstvo] novomučenika Teodora Vizantinca. Između ostalog, dobro je da se ove godine što češće podsećamo ovog teksta jer slavimo 200 godina od Grčkog ustanka. Iz ovog Martirija izdvajam sledeće informacije:
- „Petog dana prve nedelje Velikog časnog posta“, dakle, dana poput današnjeg, koji je međutim tada bio drugog datuma (15. februara),„otišao je blaženi Teodor i pristupio sudiji grada Mitilene“ (Μυτιλήνης)[1], da bi ispovedio svoju veru, pokušavajući da pronađe najbolji način da izrazi svoje kajanja zbog odricanja od Hrista.
- Teodor, koji je prethodno boravio u sultanskim palatama u Konstantinopolju i uživao u položajima koje je dobio kao nagradu za dobrovoljno prihvatanje islama, „došao je sudiji“, plašeći se smrtonosne pošasti kuge, koja je odnela mnoge živote 1794.[2] Epidemija koja je izgleda mučila Konstantinopolj još od 1792. godine, na osnovu podataka iz prepisa Nikodima Agiorita i Doroteja Vulisma[3].
- Tokom zatočeništva koje je Teodoru izrekao sudija Mitilene zbog teškog zločina odricanja od islamske vere, novomučenik je pretrpeo strašna mučenja od strane Turaka, mada je nekoliko sati pre vešanja „u suboru ujutru“ – dan pomena i sećanja na velikomučenika Teodora Tirona – „došao jedan hrišćanin (u ćeliju) gde je bio sluga i zatekao je mučenika kako peva Vozbranoj Vojevodje. Zatražio je (Teodor) od ovog hrišćanina olovku i napisao je pismo lokalnom arhijereju sa molbom da mu pošalje po slugi (hrišćaninu) Svete Darove, i da se pričesti“.[4]
U melanholičnom okruželju zatvora, sa gorkim fizičkim povredama od premlaćivanja, imajući i „očne jabučice skoro ispale sa svoga mesta“ od stiskanja glave, novomučenik je utehu i podršku pronašao u himni Vozbranoj Vojevodje i uglavnom u pričešćivanju Svetim Darovima, koje je lokalni arhijerej odlučio da pošalje po zatvorskom slugi, zaobilazeći ustaljeni običaj prenošenja darova od strane sveštenoslužitelja.
U scenariju koji smo opisali možemo pronaći nekoliko paralelnih korelacija sa onima koji su danas iskusili prijem na intenzivnu negu. Naravno ovde nema krvnika, niti postoji zatvor za osuđenike, međutim, postoji nevidljivi virus, koji može naneti isto ili još više muka u jednom okruženju potpuno izolovanom od porodice, prijatelja, donekle slično zatvoru. Pacijenti na intenzivnoj se neočekivano nalaze sami naspram smrti, računajući sate, čak i minute zemaljskog života. Oni se takođe bore da podnesu stradanja svoga tela zbog oštećenja vitalnih organa, shvatajući ponekad sa velikom frustracijom da neki ipak izgube bitku za život. U ovoj surovoj realnosti, apsolutno sam siguran da mnogi uznose pesme Bogu, svom preostalom snagom na njihovim usnama iz dubine srca, neki poju Vozbranoj Vojevodje i naravno traže nepostojeću uslugu da im se donese Sveto Pričešće. Oni koji su ozbiljno zaraženi virusom odlaze sami u bolnicu, tamo ostaju sami, umiru sami i na kraju ih same (bez prisustva bližnjih) i sahranjuju. Na kraju, korelacija sa mučeništvom Svetoga Teodora nije samo zbog istorjskih slučajnosti, već uglavnom zbog proživljavanja sličnih događaja. Zaista, oni koji istrajno stradaju u Hristu i umiru od virusa mogu se opisati kao novomučenici.
Dame i gospodo, sve do danas, više od godinu dana nakon početka pandemije, bilo je mnogo pa i plodnih rasprava o načinu pričešćivanja, uvek sa akcentom na očuvanje zdravlja vernika. U dijalogu su se ispitivala svetootačka i kanonska svedočanstva radi nekog novog rešenja, ali izgleda da izvori ne pomažu, barem u datim okolnostima. Ali u slučaju pričešćivanja Svetim Tajnama onih koji su u životnoj opasnosti, stvari stoje sasvim drugačije. Pre svega, Crkva je od davnina imala stav da takvi slučajevi moraju nužno i na svaki način dobit pristup izvoru večnog života. Tako se čak ukida data epitimija, odnosno lišavanje Božanske Evharistije po odluci pastirske odgovornosti, onima koji su počinili neke zločine. Pred smrću kanonska akrivija se povlači.
Od mnogih primera crkvene ikonomije u takvim slučajevima, pomenuću sledeće, koji su po mom mišljenju vrlo korisni. Lav, episkop Kalabrije, jednom je pitao Svetog Fotija da li je dozvoljeno da žene odnose Svete Darove hrišćanima koje su Saraceni bacili u zatvorske ćelije. Fotije je odmah i bezrezervno potvrdio takav čin pobožnih žena koje su prenosile Svete Darove. Osim toga, prema tadašnjim običajima, đakonise su zapravo imale i takvu liturgijsku ulogu. Odmah potom, Fotije prelazi kanonske granice i priznaje da čak i nevernici, za koje pretpostavljamo da uključuje Saracene, mogu imati istu priliku, sve dok se prema Svetim Darovima odnose s poštovanjem, dok ih dostavljaju do zatvorenika – osuđenika na smrt. Teološki argument Fotija je da neverne žene ne ukidaju Svetost, već naprotiv, Sveti Darovi osvećuju i zatvorenike i sve one koji im sa ljubavlju i poštovanjem služe.[5]
Mogućnost, na koju je Sveti Fotije s velikom lakoćom ukazao, može se pastirski koristiti, odnosno, primeniti, u situaciji koju je stvorila pandemija virusa Covid-19. Crkva danas, kao i tada, ima pravo da po nekom čoveku, lekaru ili medicinskoj sestri, muškarcu ili ženi, koji imaju pristup bolnici, pošalje komad Svetog Hleba i Svete Krvi Hristove, pohranjen u poseban mali sud, tako da „zatvorenici” intenzivne nege mogu da se pričeste, radi prenosa Večnog Života onima na samrtnoj postelji i kao čin utehe za „zaboravljene“. Način takvog prenošenja Darova je jednostavan i u saglasnosti s crkvenom praksom, ili barem u nekim njenim aspektima, kao što se primenjuje u slučaju podvižnika.
Budući da je danas na sastanku prisutan mitropolit Argolije, koji dobro poznaje crkvenu tradiciju Viotije (Βοιωτία), pozvaću se ovde na primer iz Žitija Svetog Luke Steriotiskog (Jeladskog, 10. vek). Svetitelj se često pričešćivao, ne samo na Svetoj Evharistiji, već i pređeosvećenim Darovima, koje je ili nosio u svoju isposnicu, ili su mu ih tamo slali,[6] očigledno u posebnoj posudi, sličnoj onoj o kojoj se govori u 101 kanonu Trulskog sabora (Peto-šesti sabor). Takva praksa je bila dugogodišnja navika podvižnika. Vidimo da je identičnu praksu potvrdio i Simeon Solunski pet vekova kasnije.[7] Dakle, davanje Svetog Pričešća van hramova se navodi u nekim aspektima kanonskih pravila.
Stižemo polako do konačne tačke. Evharistijska teologija je danas otvorila nove horizonte za razumevanje pravoslavne duhovnosti. Tako je od mnogih promovisano i podržano često učešće u Evharistiji[8]. Međutim, evharistijski život ne može biti ukorenjen i iscrpljen u konvencionalnim ljudskim zakonima, čak iako su to kanoni Crkve. Ne zaboravimo da je tajna upravo krsna žrtva Gospodnja, koja traje kroz vekove – ona koja na najsavršeniji način povezuje eshaton sa istorijom. Bog, koji osvećuje svet, deluje prema svojoj premudrosti i milosti, u zavisnosti od prijemčivosti ljudske duše i naravno bez potčinjavanja zakonu stvorenog. U tom smislu se takođe razume stav koji je izrazio Genadije Sholaris u vreme sličnom ovom našem. Ovde dodajem njegov stav kao još jedan deo mozaika, znajući da mozaik ostavljam neoblikovan, razumnu misao koju vaša zrelost može dovršiti: „Velika Tajna Svetog Pričešća daje napredak vernicima u duhovnom životu. To se dešava zato što je pričešće ne samo fizičko jelo i piće, već i duhovna hrana. Ništa neće izazvati blagodat Božiju da se spusti (momentalno) samo prostim primanjem Svetog Pričešća, već je prethodno neophodna priprema kako bi se uzelo učešće u Svetim Darovima… Kako darovi Svete Evharistije dolaze od Boga kroz pravilnu pripremu, pa kada sa ljudske strane postoji neophodna priprema, blagodat Božija neće izostati zbog (trenutnog) odsustva s Liturgije, ako nije bilo moguće prisustvo se zbog neke nepremostive prepreke.“[9]
To su utešne reči za čoveka koji se guši (od tuge) zbog svog odsustva (s Liturgije), pa ostavimo prosto Bogu da isceli naše nedostatkom, „Njemu koji je svima (bio) sve“. (1Kor. 9,22)
Izvor: Θεόδωρος Ξ. Γιάγκου, Θεία Κοινωνία: Εκκλησιαστική οικονομία σε καιρό πανδημίας, 18.3.2021.
Prevod: Nikola Rakićević
[1] Ο Νεομάρτυς Θεόδωρος ο Βυζάντιος. Πολιούχος Μυτιλήνης, Μυτιλήνη 2000, σ. 327.
[2] Όπ. π. (kao gore), σσ. 316-317.
[3] Θ.Ξ. Γιάγκου – Αντ.-Αιμ. Ταχιάος, Αλληλογραφία αγίου Νικοδήμου Αγιορείτη και Δωροθέου Βουλησμά. Το Πηδάλιον και οι «περιπέτειές του», Αγία Νάπα 2020, σ. 324.
[4] Όπ. π., σσ. 331-332.
[5] Βλ. PG 102, 780-781.
[6] Δ.Ζ. Σοφιανός, Ο όσιος Λουκάς, ο Βίος του, Αθήνα 1993, σσ. 152-153.
[7] PG 155, 889.
[8] Βλ. Νικόδημος Σκρέττας, Η θεία Ευχαριστία και τα προνόμια της Κυριακής κατά τη διδασκαλία των Κολλυβάδων, Θεσσαλονίκη 2008
[9] Ι.Μ. Φουντούλης, Η Οικονομία σε λειτουργικά θέματα κατά τον Πατριάρχη Γεννάδιο Σχολάριο. Οι ποιμαντικές ανάγκες της τουρκοκρατίας, Χριστιανική Θεσσαλονίκη – Οθωμανική περίοδος, 1430-1912, Α΄, Θεσσαλονίκη 1993, σσ. 197-198.