Carstvo nebesko je kao čovek car koji načini svadbu svome sinu. I posla svoje sluge da zovu zvanice na svadbu; i ne htedoše doći. Opet posla druge sluge govoreći: Kažite zvanicama: Evo sam svoj obed ugotovio, poklani su moji junci i hranjenici, i sve je spremno; dođite na svadbu. A oni ne marivši otidoše, ovaj u svoje polje, a onaj u svoju trgovinu. A ostali uhvatiše njegove sluge, izružiše ih i pobiše. A kada to ču onaj car, razgnevi se i poslavši svoju vojsku, pogubi one krvnike, a njihov grad zapali. Tada reče svojim slugama: Svadba je spremna, a zvanice ne behu dostojne. Idite, dakle, na raskršća i koga god nađete, pozovite na svadbu. I izašavši one sluge na puteve, sabraše sve koje nađoše, i zle i dobre, i napuni se svadbena dvorana gostiju. A ušavši car da vidi goste, ugleda onde čoveka neobučena u svadbeno ruho. I reče mu: Prijatelju, kako si ušao amo bez svadbenog ruha? A on oćuta. Tada car reče slugama: Svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite i bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih.
Priča o svadbi cerevog sina, Lekcionar ep. Luke Kipriota, Grčka, 1594.
Ovu parabolu Isus je ispričao tri dana po svečanom ulasku u Jerusalim, ali pre nego što je na Veliku sredu na Maslinskoj gori podučavao o znacima kraja vremenâ (Mt 24 i 25), dakle verovatno u tu sredu ujutru (mada ni datiranje na utorak nije pogrešno), otprilike dva i po dana pre nego što će biti uhapšen, maltretiran, mučen i na kraju pogubljen. Kome se tom pričom Isus obraćao? Ko su to „oni” kojima, kako veli apostol Matej, on „kazuje ovu priču”? To su, po svoj prilici, isti oni prvosveštenici i judejske starešine kojima kazuje i prve dve parabole (Mt 21, 23–43) ispričane neposredno pre ove. Ovom pričom je Isus hteo da im pokaže čemu je nalik Carstvo nebesko i ko je dostojan da uđe u njega.
Priča, kako je beleži Matej, počinje time da je car priredio svadbu svom sinu (kod Luke je „neki čovek” priredio sinu „svečanu večeru”). Kod Mateja car dvaput poziva zvanice (što je bio običaj u višim društvenim slojevima klasične antike), kod Luke jednom. Kod Luke se zvanice izgovaraju zbog nedolaska na razne načine, kod Mateja se i izgovaraju i uz to bivaju agresivni. Verzija slična ovima postoji još i u apokrifnom Jevanđelju po Tomi, koje po svoj prilici beleži jednu varijantu usmene tradicije. Međutim, sve te razlike ne utiču na konačan smisao ove priče.
A smisao Isusove priče je u tome da se osudi prezir koji je pokazao Izrael (a onda i svaki pojedini Judejac, a posebno judejske starešine) prema milostivom pozivu koji im je Bog učinio preko Isusa Mesije. Svadba o kojoj Isus ovde pripoveda je ona ista koju kao „svadbu Jagnjeta” spominje apostol Jovan u svom Otkrivenju (19), ali i ona koju spominje rabinska literatura. Naime, prema jevrejskom predanju, na kraju vremena ceo narod Božiji (Izrael), na svom prelasku iz ovog u budući život, veseliće se na mesijanskoj gozbi (ili novozavetnoj „svadbi Jagnjetovoj”). A ta gozba je bila shvaćena kao znak saveza Boga i Izraela. U današnjoj paraboli Isus opisuje duhovnu nezainteresovanost Jevreja prema pozivu koji im na ovakvu gozbu šalje sam Bog, preko glasnika koji je u nekim rukopisima u jednini (i tada ga neki, poput Sv. Jeronima, tumače kao Mojsija) a u nekim u množini (i tada ih svi tumače kao proroke). Isus opisuje i providno izgovaranje Jevreja za nedolazak, koje kulminira ubijanjem glasnikâ, tj. prorokâ (za čiju pogibiju on (u Mt 23) okrivljuje judejske licemerne vođe). Pritom, sasvim je jasno da oni koji ne poštuju glasnike, ne poštuju time ni onoga ko ih je poslao. Analogno tome, oni koji ne priznaju Sina, ne priznaju ni Oca koji ga šalje.
Priča, dakle, počinje time što je car priredio gozbu svom sinu. Ovde je car Bog, a sin je naravno Isus, pošto se i inače u jevanđeljima (Mt 9, 15, 25, 1; Jn 3, 29; Ef 5, 25–32; i Otk 21, 2, 9) carev sin ili Mesija prikazivao kao mladoženja. Ovakav prikaz svadbe jevanđelska je paralela starozavetnom prikazivanju svadbe kao simbola saveza (ili zaveta), gde je Izrael bio žena Jahveova, koja se na kraju pokazala nevernom (o čemu govori prorok Osija) budući da je ostavila Jahvea i pošla za drugim ljubavnicima, odnosno (raznoraznim) bogovima. Međutim, Novi Zavet se ne usredsređuje na odnos Boga prema jevrejskom narodu u celini, nego na poseban odnos Isusa prema pravim vernicima. I ovde i drugde Isus koristi sliku svadbe da upozori ljude da ne odbiju Božiji poziv i da ih dolazak mladoženje (tj. Isusa na njegovom Drugom dolasku) ne dočeka nespremne.
Pozvani (Jevreji) su se, međutim, neprestano izgovarali kako ne mogu doći. Inače, dolazak na svadbu bio je obavezan u palestinskom Judaizmu, a prisustvovanje svečanosti pokrovitelja bilo je širom carstva neizostavno za one čiji je on pokrovitelj. S druge strane, ignorisanje carskog poziva povlačilo je za sobom ozbiljne kazne. Pogotovo su apsurdni izgovori koje su Jevreji navodili svedočili o njihovom namernom vređanju domaćina. Čini se, dakle, da svi ti društveni običaji nisu bili dovoljni da ih opomenu na njihovu obavezu koju, kao odabrani narod, oni imaju prema Bogu kao svom caru sa kojim su sklopili nerazorivi savez. Da stvar bude još gora, to njihovo odbijanje dolaska bilo je ne trenutno nego stalno, tokom celokupne njihove istorije, što Matej nagoveštava upotrebom imperfekta. Jedan se izgovarao ženidbom, drugi kupovinom njive, treći kupovinom volova, itd, itd. A to znači da su bili preokupirani ovozemaljskim do te mere da nisu ni obraćali pažnju na božansko. U potpunosti su bili zaokupljeni ovozemaljskim stvarima da nisu pridavali nikakvu pažnju božanskom pozivu.
No, car ih, uprkos tome, poziva još jednom (iako je i prvi carski poziv bio ujedno i čast i obaveza, jer – car se ne odbija). I ako su oni prvi glasnici bili proroci, ovi drugi glasnici su po svoj prilici bili apostoli. No, ne samo što su se pripadnici izabranog naroda izgovarali za nedolazak i što su ponovo odbili cara, nego su im carski glasnici (tj. proroci kao Božiji glasnici koji ih stolećima stalno iznova pozivaju u Carstvo Božije) dosadili (pošto su im budili nečistu savest) i oni su počeli da ih prebijaju i ubijaju. A to je bio pouzdan znak pobune protiv Gospoda(ra). I zaista, to je konstanta jevrejske istorije – prebijanje i ubijanje proroka. Na to ih podseća Isus na jednom drugom mestu (Mt 23, 37) gde im kaže: „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i kamenuješ one koji su ti poslani; koliko puta sam hteo da saberem tvoju decu, kao što kokoš sabira svoje piliće pod krila, i ne htedoste“. Na isti način kao i sa ranijim prorocima Jevreji su nameravali da se obračunaju i sa Isusom (što su na kraju i učinili). Kada im je Isus došao i doneo im Božiji poziv na svadbu, tj. Carstvo, jevrejski narod je mogao navesti mnoge razloge zbog kojih ga nije prihvatao kao Mesiju, ali u osnovi svega je bilo to što nisu (po)verovali u njega. Odbijajući blagodatni poziv Jevreji su odbili da učestvuju u gozbi Jagnjeta. Car se tada okrenuo drugima.
Naredio je slugama da idu na raskršća i pozivaju na gozbu sve odreda i dobre i loše (što je još jedno podsećanje na Isusovo poslanje grešnima, a ne pravednima). Uostalom, blagodat ne samo što oprašta, ona i preobražava. Dakle, sluge, poslanici Božiji, sada apostoli od Isusa poslani na sve strane sveta, pozivaju i nejevreje, tj. pripadnike svih naroda (pošto su se Jevreji pokazali nedostojnima, za Boga nezainteresovanima). Svi su pozvani, ali niko ne bi smeo da ostane onakav kakvim ga je poziv zatekao. A pozvani nejevreji se u ovoj paraboli nazivaju siromašnima, bogaljima, slepima i hromima. „Siromašnima“ – jer nisu dobili toliko Božije blagodati koliko jevrejski narod, „bogaljima” – jer su zbog toga duhovno „obogaljeni”, „hromima” – zato što zbog toga „hramlju“ kroz život, a „slepima” – jer su „slepi“ pošto ne vide ono što je Božije. Svi oni zajedno, bili (do toga časa) dobri ili loši, pozvani su od Boga da napuste ropstvo greha ovoga sveta i pridruže se gozbi Jagnjeta–Hrista. A spaseni nisu oni koji samo krenu na put ka Carstvu, nego oni koji to putovanje dovrše i uđu u Carstvo.
Ovom parabolom Isus nas po ko zna koji put podseća da Carstvo nebesko ne pripada oholima i nadmenima, nego smirenima i skromnima. Arogantni po pravilu ignorišu Boga i ismejavaju ili maltretiraju njegove glasnike. Zato se Bog obraća nižim društvenim slojevima koji će smireno prihvatiti njegov autoritet. U nastavku priče kaže se da uobražene krvnike Bog pogubi tako što „posla svoju vojsku“ i „zapali njihov grad“. Ova Božija vojska bi mogli biti „anđeli nesreće“ (iz Ps 78, 49), a mogla bi to biti i Matejeva aluzija na razaranje Jerusalima. Jerusalim, kao par excellence jevrejski grad, potpuno su razorili Rimljani sedamdesete god. (pod Titom), dok Matej svoje jevanđelje piše koju godinu kasnije te mu je taj događaj veoma svež. Rimske trupe je, prema mogućem Matejevom tumačenju Isusovih reči, poslao Bog kao kaznu uobraženim i razboženim Judejcima koji su živi odnos prema Bogu vremenom pretvorili u samozadovoljno vršenje obreda, u precizno definisane postove i detaljno držanje svakojakih običaja (više nego morala) a nadasve u arogantno razumevanje sebe kao naroda koji je toliko uzdignut iznad ostalih da ove može jedino podučavati i korigovati, a koji je pritom ostao gluv i zatvoren za svaku korekciju koju su proroci, završno sa samim Isusom, njemu uzaludno upućivali.
No, zaoštrava Isus ovu svoju priču (barem kod Mateja, jer kod Luke ovog nastavka nema), neće svako ko uđe na Mesijinu svadbenu gozbu tu i ostati, nego samo onaj ko ima odgovarajuće „svadbeno ruho“. A šta je to? Neka posebna odeća? To nije verovatno, jer su poslednji gosti pozvani potpuno iznenada i nepripremljeni, onako kako su se zadesili na ulici. Kako bi im onda Bog–car mogao tražiti da neizostavno imaju neko specijalno svadbeno ruho? Biće zato da je u pitanju „ruho“ u prenesenom smislu reči. Možda je to vera? Ili su to dobra dela? Ili pak sveti život? Možda pravednost?
Pritom, u ovim Isusovim rečima ne možemo da ne vidimo odjek Božijih reči otkrivenih proroku Sofoniju (1, 7 i 8) gde se gnev Gospodnji obrušava na one „koji nose tuđinsko odelo”. Sada samo treba shvatiti koje odelo Bogu nije tuđinsko i u kojem bi nas on prihvatio na svojoj nebeskoj gozbi. Prema Sv. Jeronimu, „svadbeno ruho su Gospodnje zapovesti i dela koja se čine po Zakonu i Jevanđelju – [jer] to sačinjava odeću novog [„nadnebeskog“] čoveka“. Ovo je već mnogo bolje od doslovnog tumačenja. No, možda je još bolje to svečano i novo ruho shvatiti kao samog Hrista (koga oblačimo na sebe u krštenju – zar ne kažemo: „vi koji se u Hrista krstiste u Hrista se obukoste“), pri čemu je staro ruho naše staro „ja“ koje, ako hoćemo da budemo sa Hristom a Hristos da bude u nama, moramo odbaciti, jer sa njim ne možemo u Carstvo nebesko (tj. na svadbu Sina Božijeg). Tome možemo pridružiti i Hristov atribut „pravednost“ u koju se takođe zaodevamo na krštenju („oblači se rab Božiji u odeću pravednosti” ili „pravde“).
Dakle, ne prebacuje domaćin (Bog) nekome što prosto nema novo svečano ruho (uostalom, nije ga ni mogao imati kada je na tu svadbu došao nenadano pravo sa ulice), nego što imajući jednom to svečano odelo, tj. Hrista obučenog na krštenju (jer niko ga nema samo po rođenju), sada se na svadbi (ili svečanosti Carstva) pojavljuje bez tog odela (dakle, bez Hrista, tj. pojavljuje se neohristovljen i samim tim nepravedan i bogoodstupan) i zato ga Gospod(ar) kao uljeza izbacuje napolje (pošto je takav već pre toga Hrista izbacio napolje iz sebe). Drugim rečima, i oni koji su u Crkvi, tj. koji su se obukli u Hrista (i to u bilo kom rangu jerarhije: laici, đakoni, prezviteri ili episkopi) ne ulaze automatski u Carstvo, nego i te kako mogu biti na sramotu Bogu a sebi na pogibiju, pogotovo ako uobraženo misle da na sebi nose sliku Hristovu, a u stvarnosti su ga se davno odrekli svukavši sa sebe Hrista koga su na krštenju svečano obukli. Upravo takvi su oni bez svadbenog ruha, tj. bez Hrista kao utemeljitelja i garanta novog i poslednjeg saveza. Jer, kao što je većina judejskih vođa bila nepripremljena za Hristov prvi dolazak (ovaploćenje ili telesno rođenje, Mt 23, 13–33), tako će se i neki od onih koji se izjašnjavaju kao verni Isusovi učenici (ili čak kao apostolski sledbenici) pokazati nepripremljenima za njegov Drugi dolazak (Mt 24, 45–51).
Prema tome, cela ova priča se, kako vidimo, dramatično uozbiljuje u završnoj poruci u kojoj se svako bez svadbenog ruha (tj. svako ko je sa sebe svukao Hrista, koga je na krštenju bio obukao) ne samo izbacuje sa gozbe, nego se svezanih ruku i nogu baca u „najkrajnju tamu“ koju karakteriše „plač i škrgut zuba”. Ovde u stvari prisustvujemo Isusovom opisu scene konačnog suda. U to da li ovaj opis treba shvatiti doslovno ili (pedagoški) metaforično, ne možemo sada ulaziti. U svakom slučaju se gozba pokazuje kao svetkovina onih koji ulaze u Carstvo, a isključivanje iz nje kao Božiji sud onima koji su odbili poziv blagodati i blagosti Božije. Pritom, treba znati da je Božija blagodat beskrajno velikodušna, ali i to da da bismo je bili dostojni to zahteva ništa manje do ceo naš život.
Jer, opominje Isus, mnogo je pozvanih ali je malo odabranih (kod Luke stoji: „mnogi će tražiti da uđu, ali neće moći”). Isus na jednom drugom mestu kaže da je malo onih koji pronalaze uska vrata koja vode u život (Mt 7, 13–14). Dakle, mnogi su od Boga pozvani da uđu u Carstvo (i zato su se i krstili i postali članovi Crkve), ali će od njih samo mali broj zaista ući u Carstvo (uspevši da sačuva „odeću krštenja“, tj. samoga Hrista). A sačuvati Hrista znači održati ono što nam je rekao da činimo: da pomažemo sirotinju, ne zavidimo nikome, ne ogovaramo, ne lažemo, ne spletkarimo, kada učinimo kakvo dobro da to sakrijemo od svih tako da za to samo Bog zna, a ne da o tome trubimo unaokolo, da ne činimo (pa čak i ne poželimo) nikome nikakvo zlo, da volimo ne samo svoje bližnje nego i svoje neprijatelje, itd, itd. Ako sve ovo možemo i ako (se barem iskreno i istrajno trudimo da) ovako živimo onda smo Hristovi, a ako ne onda se samo lažno predstavljamo kao hrišćani. Nemojmo ovo nikada izgubiti iz vida. Amin!
Izvor: Vladan Perišić, Licemeri, milost hoću a ne žrtvoprinošenje (Tumačenje jevanđelskih perikopa), Dubrovnik: Vidoslov, 2019.
