Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti kojima je Njegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava?
Zar će se Ljudska pustolovina vratiti stvaralačkom mitu prapočetka, iz koga je na svetlost istorije izvedena, ali ne onako kako se helenski i balkanski argonautički heroj Jason trijumfalno vratio sa Zlatnim Runom o ramenu, nego, pobeđena i osramoćena, s odrtom, krvavom, prljavom kožom svojih zabluda, iluzija i grehova?
Ako prvi stihovi „Vijenca“ odaju moje zebnje, stih s kraja „Luče“ – „Voskresenjem smrt si porazio“ – vraća moje nade.
Ali šta nas čeka: „era strašna ljudskijema koljenima“, ili će se plovidba za Zlatno Runo humanog identiteta i svrhe, svemu uprkos, nastaviti i borbom neprestanom „voskresenjem smrt poraziti“, da nas u neku Arkadiju dovede, nije nam dano da znamo. Koji će se od ovih Njegoševih stihova oživotvoriti u sudbini potomstva, neizvesno je.
[Besjeda Borislava Pekića prilikom primanja Njegoševe nagrade 1. novembra 1987. na Cetinju (Borislav Pekić, Odmor od istorije, LXV deo, Beograd: BIGZ 1993)]
Borislav Pekić (1930–1992) prilikom primanja Njegoševe nagrade u navedenom obraćanju iskazuje brigu za onoga kome se obraća i nenametljivo, kao dilemu, sugeriše mu preobraćanje. Pritom njega samog obavezuju kako riječi Vladike i Pjesnika tako i ono što je Pekić ne samo zapisao nego i iskusio u tamničkim „godinama koje su pojeli skakavci“: „Mogao sam biti ubijen. Ali nisam mogao biti pobeđen.“[1] – Ovaj iskaz, ovaj životni stav, sam po sebi znači mnogo. No on takođe govori o tome da za Pekića kao pisca pitanje o istini ne može da bude svedeno na teorijsko pitanje estetske istine, tj. pjesničke ili umjetničke istine. Čudesan pisac, tvorac izobilno obimnog i sadržajnog književnog opusa, pisac kojeg odlikuje životna i stvaralačka autentičnost, istorijska samosvijest u kojoj odzvanja eho minulih mitopejskih vjekova kao god i buka tekućeg „savremenog“ života, posvećenik spasavanja svijeta od zaborava, – Borislav Pekić je u svom književnom djelu izložio brigu za status istine. „Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu.“[2] U ovom Pekićevom naizgled jednostavnom formulisanju sopstvene poetike ono „samo“ sadrži zapravo sve: predstava svijeta je problem teorijske istine, odnos prema svijetu je istina moralnog stava, a angažman u svijetu je istina političkog života. Onda Pekićev tekst nije „samo“ literarna tvorevina otvorena za mnoga i razna čitanja i interpretativne strategije (što danas često postaje neobavezna igrarija na asfaltiranoj poljani kulturalnih studija), nego je tekst našeg Pisca prevashodno usmjeren na univerzalnu istinu, on sadrži zahtjev za istinom i poziv da u toj istini učestvujemo. Otuda Pekićev tekst ima potenciju da se značenjski realizuje u promjenljivim i kompleksnim kontekstima, a i recepcija Pekićevog teksta ima svoj promjenljivi i kompleksni kontekst. Naprimjer, jedna značenjska realizacija se dobija kada smo „Skakavce“ čitali nekad u socijalizmu, a druga kad ih čitamo danas u globalizmu: u prvom kontekstu nema slobode mišljenja, naše ideje su cenzurisane, a u drugom tj. sadašnjem našem kontekstu samo mišljenje je obesmišljeno i suspendovano, a inače možete misliti šta god vam je volja – jer mišljenje je nebitno a ideje su ostvarive samo kao glavobolja. U svoje doba naš se Pisac vajkao da ako govorite o građanskim slobodama: „Niko vas neće razumeti. Komunisti će vas gledati kao neprijatelja, neopredeljeni kao ludaka, prijatelji kao budalu. Jedino će vas ozbiljno uzeti policija. I najednom se, u narodu za koji ste čuli da je za slobodu tolike ratove vodio, nađete u položaju čoveka koji o slobodi ozbiljno može razgovarati jedino sa policajcima.“[3] – Danas međutim policija ima pametnija posla, jer građanske slobode su postale opšte dobro, koje služi da se robovi osjećaju što ugodnije, i što slobodnije; da ne shvate da su robovi.
I
Zbog čega je istina zaista toliko važna?[4] Znamo, istina ima i praktičnu i teorijsku vrijednost i važnost, a ravnodušnost prema istini je ne samo saznajno nego i moralno neprihvatljiva. Nekad je strast za istinom čak uslov da opstanemo kao ljudska bića. Pekić veli: „Ono što čoveku najpre pada u oči kad pogleda XX vek, jesu ustanove iz kojih izvire i u koje otiče: tamnice, bolnice, ludnice i čajdžinice. Prve zadovoljavaju njegovu strast za istinom; druge – njegovu strast za životom; treće – njegovu strast za mirom; četvrte – njegovu strast za srećom.“[5] Istina bi trebalo da bude mjesto susreta strasti i razuma. Međutim, danas se savjet „budite razumni“ na sve jezike prevodi „odustanite od istine“. Inače vam sleduje ludnica, ako tamo uopšte primijetite promjenu ambijenta. A ako u razum i istinu uložite strast – onda vam sleduje tamnica, i primijetićete promjenu ambijenta: tada se tamo slobodnije diše.
Istina i činjenice ne smiju da zavise od proizvoljnosti privatnog i subjektivnog pogleda na svijet. Istinitost naših činjeničnih tvrdnji relevantna je za racionalnost naših stavova i moralnost naših postupaka. Uopšte, razlika između toga šta je istinito a šta je neistinito relevantna je i za naše saznajne ili faktičke sudove i za naše vrijednosne ili normativne sudove. Stanovište da je poštovanje istinitosti činjenica manje važno od nekog ličnog doživljajnog stava vodilo bi životu u kom bismo se teško mogli ispravno orijentisati. Nema napretka, tj. uređenog i pristojnog života u zajednici, bez poštovanja istine i činjenica. To je važno i kada se radi o poznavanju samoga sebe: samosaznanje, a ono uključuje i spremnost da se suočimo sa svakovrsnim činjenicama o samom sebi, omogućava nam da sopstvena uvjerenja i postupke uskladimo s istinom i činjenicama. Borislav Pekić je dakako zainteresovan za vezu istine i samosaznanja: „Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. (…) Taj ključ nije van nas, taj ljuč kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama.“[6] „Istinu treba tražiti ne u beskraju makrokosmosa nego u dubinama mikrokosmosa. Dakle, ne van čoveka nego u čoveku.“[7] Ovaj važan i istrajan motiv mikrokosmosa prvi je eksplicirao Demokrit (frg. 34: ἄνθρωπος μικρὸς κόσμος – „čovjek je svijet u malom“), a osim u grčkoj filosofiji i gnosticizmu nalazimo ga u svetootačkim spisima (npr. kod Sv. Maksima Ispovjednika, Sv. Grigorija Palame), dakako i kod Njegoša. S tim u vezi je i Pekićeva asketska metafora ljestvice (κλῖμαξ, scala paradisi): „Penjanje u visine nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina.“[8] Ovdje bi morao da dođe do riječi Blaženi Avgustin: „Nemoj ići van, vrati se u samog sebe; u unutrašnjosti čovjeka boravi istina; i kad svoju promjenljivu prirodu doznaš, prevaziđi i samog sebe.“ (Noli foras ire, in teipsum redi; in interiore hominehabitat veritas; et si tuam naturam mutabilem inveneris, transcende et teipsum.)[9]
II
Vratimo se onoj formulaciji Pekićeve poetike koja nas upućuje na predstavu svijeta kao problem teorijske istine, na odnos prema svijetu kao na istinu moralnog stava i na angažman u svijetu kao na istinu političkog života.
Najprije teorijska istina. Načelno: „Svaka definicija osiromašuje istinu o pojmu koji definiše.“[10] Ovdje bi se Pekić možda mogao pozvati i na glasoviti Spinozin stav da je svako određenje istovremeno i negacija: omnis determinatio est negatio.[11] Za Pekića: „Istina je polimorfna, ali ne pluralistička.“[12] Naime, istina može uzimati mnoge oblike, ali istina ne može biti mnoštvena. Ovim stavom Pekić bi razočarao postmoderniste i kritičare „logocentrizma“, jer je bliži tradicionalnom shvatanju o jedinstvu uma u mnogostrukosti njegovih pojavnih oblika. No mimo istine logičkog zaključivanja postoji i neposredno sagledavanje istine: „Neposredno saznanje, odnosno znanje nečega uvek je istinitije od ma kako dobrog zaključivanja, jer logičko zaključivanje je jedan proces, kao i u svakom procesu može se dogoditi, a najčešće se i događa – greška, bez obzira da li se radi o jednom mehaničkom procesu u savršenom kompjuteru ili o takvom istom procesu u jednom savršenom mozgu. Pošto neposredno znanje ne zahteva proces nego je pitanje sadržano u istom vremenu, u istoj ravni, sa tačnim odgovorom nema nikakvih mogućnosti za grešku. Mi se nalazimo u neposrednom dodiru sa najdubljim istinama.“[13] S druge strane, važna je istina naše civilizacije jer je to egzistencijalna istina: „Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogrešnog pravca moderne argonautike. Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu. Neko nam je podmetnuo rđavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikad pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane […]. Da čovek u stvarima oko sebe može nešto za sebe da nađe, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.“[14]
Istina moralnog stava ima za Borislava Pekića dominantnu snagu važenja. Poput Ludviga Vitgenštajna, koji se ispovijedao da kada bi uspio da napiše knjigu o Etici time bi dao odgovor na najvažnija filosofska pitanja, i naš Pisac načelno tvrdi: „Mislim da se o moralu uvek i pod svim okolnostima i može i mora govoriti. Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo, odnosno šta bi još drugo zadržalo svoj smisao da bi se o njemu govorilo?“[15] Pritom je Pekić svjestan dubine problema utilitarizma: „Da bi se utvrdilo šta je moralno a šta nemoralno, nije dovoljno utvrditi šta je korisno ‘po naše živote’ nego šta treba učiniti da naši životi budu korisni. Ono što naš život čini nekorisnim, iako je za njega korisno ne može biti moralno, jer je neracionalno i obrnuto: ono što nas čini korisnim, iako je za nas nekorisno, moralno je jer je racionalno.“[16] Izgleda da „racionalno“ ovdje znači logosno, slovesno, naime da upućuje na pretpostavku opšte smislenosti poretka stvari i događaja. Podsjećajući da „bez griže savesti žive samo biljke“[17] i koristeći se poznatom Kantovom metaforom, Pekić apodiktički savjetuje: „Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali.“[18] A u strahovitom suočenju sa sobom naš Pisac-robijaš kondenzuje radikalno iskustvo: „Najviše se plašim života koga bih bio prinuđen da se stidim ili odričem. Plašim se da dođem u situaciju da samoubistvo izaberem kao jedini način da se sačuvam.“[19]
Istina političkog života mora da u svom središtu ima slobodu. „Sloboda nije trenutno osećanje stanja, nego trajno osećanje cilja.“[20] Dakle, sloboda se ne može svesti na formalnu slobodu izbora i pojednostavljeno ispoljavanje slobodne volje (liberum arbitrium); sloboda podrazumijeva svrhu. „Da bi se izvojevala sloboda treba se buniti, čak iako to nema smisla, bunite se, iako će vas ta pobuna usmrtiti, istrebiti, uništiti, bunite se radi same pobune, radi očuvanja prometejskog duha. Sub specie aeternitatis.“[21] Onda: „Sloboda je sudbina.“[22] Sloboda je čovjekov način postojanja i karakter, naime njegov etos, pa kao da Pekić kroz protekla hiljadugodišta odgovara Heraklitovoj riječi „karakter je čovjeku sudbina“ (frg. 119: ἦθος ἀνθρώπῳ δαήμων). Sa iskustvom političkog robijaša Borislav Pekić „slobodnim zatvorenicima narodnih demokratija“ posvjedočuje: „Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.“[23] Moralna i politička sfera su neodvojive. Za dvadesetpetogodišnjeg Borislava Pekića: „Politika je javni moral. Moral je privatna politika.“[24] Zato: „Treba se pridružiti ljudima koji brane neko pravo, neki viši vid ljudske egzistencije, čak i ako se čovek sa njima u potpunosti ne slaže. To sa politikom nikakve veze nema. To je čisto moralno pitanje.“[25] Onda to znači i obavezuje da se čovjek u političkom životu angažuje o svom trošku i uglavnom na svoju štetu. Kao Borislav Pekić.
III
Ponovimo pitanje: Zbog čega je istina zaista toliko važna? – Nasuprot laži, istina ima instrumentalnu vrijednost tj. korisnost upravo zato što istinito opisuje stvarnost i što nam tako omogućava da se orijentišemo u stvarnosti. Laž ima namjeru da osujeti naše razumijevanje stvarnosti i onemogući naše orijentisanje u stvarnosti. Poznavanje razlike između istine i laži uslov je racionalnog mišljenja i ponašanja, takođe i u moralnom pogledu. Istina i činjenice povezane su s vjerovanjem i povjerenjem, što je elementarni uslov društvenog života na svakom nivou (prijateljstvo, porodica, društvo), dok laganje podriva i destruiše svaki oblik ljudske društvenosti. Jasno, lažovima je najvažnije da li je ono što govore svrsishodno u postizanju manipulacije radi neke njihove koristi, a ne opterećuju se time da li je to što govore istinito ili lažno. Tada i istina paradoksalno može da dobije na važnosti jer se pomoću istine može najbolje lagati. (Dakle, u pogledu korišćenja istine lažovi su veoma tolerantni i fleksibilni, uopšte nisu isključivi.) Onaj koji nam pristupa sa intencijom laganja hoće zapravo da nam nametne život u svijetu laži iako on sam ne živi u tom svijetu. Budući skriven iza laži, on nam ne dopušta da ga upoznamo, u smislu da znamo šta misli, pa naša prirodna otvorenost postaje glupost i ludost. Tada naše prirodne sklonosti i osobine izopačuje neko drugi, mimo naše volje i naših postupaka. Kada nas neko laže onda se naše subjektivno iskustvo otvorenosti i povjerenja ispostavlja kao nepouzdano, usled čega gubimo tlo pod nogama i sposobnost orijentacije, sumnjamo u sopstvene prirodne sklonosti i osobine, ne percipiramo sebe kao razumno biće, i to ne svojom krivicom: drugi nas pravi budalom i s pravom se ljutimo. Zbog toga je važno da u situacijama u kojima ne možemo znati istinu možemo da prepoznamo laž.
Pekić poučno kaže: „Ja raspolažem samo brojnim sumnjama. Mnoštvom pitanja, bez odgovora. Nizom jednačina, bez rezultata. Masom neizvesnosti, bez ijedne izvesnosti. Ne poznajem još nijednu opštu istinu koju bih, čista srca i uma, spokojne savesti, smeo na bilo kakvom prostoru da branim. Ono što mi se čini da bolje prepoznajem, to je – laž. (Ali to još ne znači da i istinu znam.) Pre znam šta svakako nije dobro, nego šta je izvesno dobro. Više šta nikako ne treba raditi, nego šta svakako treba da se radi.“[26] Na opštem civilizacijskom i društvenom planu Pisac nam nudi koliko iskustveni toliko i proročki opis sadašnjeg (da li samo sadašnjeg?) stanja stvari: „Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta… može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.“[27]
Što su pojedinci i društvo civilizovaniji – to bi trebalo da su odgovorniji prema istini i činjenicama. Zamislimo društvo (bar nama je to lako!) u kojem svi jedni druge lažu i svi su svjesni da i drugi lažu i svi znaju da i drugi znaju da oni lažu. Mogli bismo reći da u takvom društvu, u kom dakle svi znaju da svi lažu, niko nije prevaren. No to svakako ne bi bilo idealno društvo; čak: to uopšte ne bi bilo društvo. Možemo da budemo međusobno beskrajno iskreni u laganju, ali se na ovom paradoksu brutalnosti laži ne može zasnovati prijateljstvo pa ni ljudsko društvo. Briga za istinu, sklonost da zastupamo istinita uvjerenja, sposobnost da razvijemo međusobno povjerenje koje nije motivisano koristoljubljem, – sve to nas vjerovatno u mnogom pogledu ograničava, ali bez prihvatanja takvih ograničenja mi nemamo identitet ljudskih bića i ne možemo stvoriti istinski ljudsku zajednicu. Gola istina može biti neprijatna, kao što gola laž može biti prijatna, ali mi smo uprkos tome u stanju da izaberemo istinu. Zato što naš izbor istine i dobra, čak i onda kada dovodi u pitanje život, odlučuje o našem dostojanstvu i ima snagu davanja smisla. A laž nas sluđuje i život čini nepodnošljivim.
Uzvišena egzistencijalna forma potvrđivanja istine je samožrtvovanje. Pekić i sam zna: „Sposobnost za najvišu žrtvu se pokazuje time da se bude niko da bi ono sve za šta si se borio – pobedilo.“[28] Upravo onaj Koji je za nas razapet, Koji je pretrpio patnju i poniženje, podnio žrtvu ljubavi, ne samo da je rekao nego je i životom potvrdio: Ja sam Put, Istina i Život.
IV
Ovo nas odvodi pitanju: Koja antropologija, koja slika čovjeka, leži iza po-etike, iza etike i politike Borislava Pekića? Na ovom pitanju insistira i sada ga retušira Pekićev naslov „Godine koje su pojeli skakavci: uspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954)“. Grčka riječ ‘antropopeja’ (ἀνθρωποποιία) znači „stvaranje čovjeka“. Naime, komunistički zatvor je ambijent za stvaranje čovjeka, što sadrži dvije suprotstavljene intencije: s jedne strane represivni trud da se stvori novi, socijalistički čovjek, a s druge strane otpor da se u kritičnoj situaciji robije drži na umu ono Njegoševo „Što je čovjek, a mora bit čovjek!“ (Gorski vijenac 2329). U momentu hapšenja i privođenja Borislav Pekić ima na umu upravo ovo: „predstoje mi još mnoge neizvesnosti, među njima ona najsudbonosnija, koja se ne tiče moje sudbine, već odgovora na pitanje ko sam, kakav sam ja to čovek.“[29] To je antropopeja.
Suočenja sa sobom i sa drugima daju našem Piscu priliku za razne antropološke i karakterološke uvide: „Da bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.“[30] Ili: „Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni.“[31]
Distancirajući se u bezbroj nijansi i od sopstvene robije, Pekić poput nebeskog posmatrača uviđa kako su informbirovci tj. golootočani zarobljeni sopstvenom patnjom od koje ne vide ni sopstvenu krivicu, naime to što Partija koja preduzima brutalnu represiju je njihova i što su i oni gradili baš takvu zemlju, niti su u stanju da vide patnju drugog; samo oni znaju za patnju, i drugi ima jedino da ih ćutke sluša. Dok šezdesetosmaše posmatra s nadmoćnim osmijehom, jer ih „suštinski ne ujedinjuje ništa ozbiljnije od nekoliko udaraca pendrekom po leđima“.[32] No ni jedni ni drugi, makar bili Pekićevi životopisni saputnici, svakako nisu bili njegovi protivnici. Borislav Pekić se usudio da se usprotivi „novoj vlasti“, onima koji su nadirali i gazili, koji su žurili da sakriju, pa čak i sami da zaborave svoje porijeklo; oni nisu imali vremena ni za lažno predstavljanje; uostalom, imali su silu kao sredstvo za konvertovanje laži u istinu, za preoblikovanje straha u dobrovoljno pristajanje, za pretumačenje okrutnosti u prirodnu nužnost. Njihova batinaška hermeneutika, univerzalna jer opštevažeća, stvarala je novi svijet koji svi jasno razumiju, ali koji ipak neki ne prihvataju.
Borislav Pekić nije prihvatio crvenu hermeneutiku u crnim kožnim mantilima, prihvatio je mladalačko političko robijanje, i nije prihvatio mržnju. Njegovu osvetu oblikuje novozavjetna plemenitost, a njegov stav karakteriše uzvišena duhovna nadmoć: „Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.“[33] I pouka: „Meni moje nevolje više ne trebaju. One mi više ništa ne kazuju niti dokazuju. Trebaju mi samo zato što znam da je potpuno zaboravljanje vlastite patnje polovina puta u zaboravljanju tuđe.“[34]
*
Borislav Pekić, jedan od najboljih među nama, izgovorio je, napisao je, živio je riječi: možete me ubiti, ali me ne možete pobijediti. Takav Borislav Pekić, koji je kao osamnaestogodišnjak bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije „Savez demokratske omladine Jugoslavije“, zbog čega je osuđen na višegodišnju robiju, imao je od koga da nauči ovu rečenicu, uostalom rečenicu koju je carskom Beču uputio Princip Gavrilo. Naime, Borislavov otac Vojislav uputio je 1917. pred odlazak u komite pismo okupacionoj austrougarskoj „Slavnoj Cesarsko-kraljevskoj Upravi za Crnu Goru“ da je, kao što je red, obavijesti: „… i zato odlazim među ljude čija je borba izraz muka i patnji narodnih, odakle ću se za spas njegov boriti do potonje kapi krvi, a oružje koje sam u ruke uzeo ostaviću samo onda kad on postane deo Velike Srpske Države. Vojislav D. Pekić.“[35] Tako je i bilo.
Neki od nas svakako su mogli čuti onu rečenicu od svoga oca, naprimjer ja od moga Veselina. Danas ona nažalost zvuči kao iz neke bajke u kojoj su nekada ovdje živjeli divovi. Mada se iz slabosti uglavnom gradimo da se te bajke ne sjećamo. Borislav je sin svoga oca Vojislava. To što daje razloge za ponos zna da istovremeno bude teret koji nije lako nositi. Meni pak nije lako da nosim ni teret ovih riječi o Borislavu Pekiću, koje su zapravo izraz poštovanja prema jednome od najboljih među nama.
Izvor: Besjeda održana na izložbi o Borislavu Pekiću 14. maja 2015, u Nikšiću, u sklopu „Dana Borislava Pekića“, a objavljena u: B. Šijaković, Otpor zaboravu, Foča, Beograd 2016, 173-186.
[1] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci: uspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954), knjiga prva, Beograd: Službeni glasnik2010, 194.
[2] Marginalije i moralije Borislava Pekića, priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, Beograd: Službeni glasnik 2014, 194 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].
[3] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci: uspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954), knjiga druga, Beograd: Službeni glasnik2010, 184.
[4] Na ovo vajkadašnje, sokratovsko pitanje nedavno je nastojao da na obuhvatan i opšterazumljiv način odgovori Harry G. Frankfurt, OnTruth, New York: Knopf 2006.
[5] Marginalije i moralije, 38 [Život na ledu: Dnevnici 1955/59].
[6] Marginalije i moralije, 405 [Rađanje Atlantide].
[7] Marginalije i moralije, 136 [Rađanje Atlantide].
[8] Marginalije i moralije, 137 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].
[9] Augustinus, De vera religione 39.72.
[10] Marginalije i moralije, 138 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].
[11] Radi se zapravo o Hegelovoj adaptaciji i adopciji jednog Spinozinog stava, formulisanog u pismu J. Jelesu od 2. juna 1674.
[12] Marginalije i moralije, 135 [Filosofske sveske 1955/59].
[13] Marginalije i moralije, 461 [Rađanje Atlantide].
[14] Marginalije i moralije, 430 [Zlatno runo].
[15] Marginalije i moralije, 239 [Zlatno doba dijaloga].
[16] Marginalije i moralije, 238 [Političke sveske 1955/59].
[17] Marginalije i moralije, 353 [Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira].
[18] Marginalije i moralije, 240 [Stope u pesku].
[19] Marginalije i moralije, 237 [Život na ledu: Dnevnici 1955/59].
[20] Marginalije i moralije, 357 [Život na ledu: Dnevnici 1955/59].
[21] Marginalije i moralije, 358 [Uspon i pad Ikara Gubelkijana].
[22] Marginalije i moralije, 358 [Zlatno runo].
[23] Marginalije i moralije, 308 [Stope u pesku].
[24] Borislav Pekić, Političke sveske / Filosofske sveske, Beograd: Službeni glasnik 2012, 77 (3. septembar 1955); upor. Marginalije i moralije, 295.
[25] Marginalije i moralije, 238 [Korespondencija kao život].
[26] Marginalije i moralije, 399 [Zlatno doba dijaloga].
[27] Marginalije i moralije, 406 [Sabrana pisma iz tuđine].
[28] Marginalije i moralije, 474 [Zlatno runo].
[29] Godine koje su pojeli skakavci, knj. I, 40.
[30] Marginalije i moralije, 73 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].
[31] Marginalije i moralije, 10 [Zlatno runo].
[32] Godine koje su pojeli skakavci, knj. I, 49, nap. 30.
[33] Marginalije i moralije, 268 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].
[34] Marginalije i moralije, 270 [Život na ledu: Dnevnici 1983/84].
[35] Borislav Pekić, Tamo gde loze plaču: Eseji, dnevnici, priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, Beograd: Službeni glasnik 2014, 322.
