Dok se polako krećemo u susret Božiću i vitlejemskoj pećini, misli nas današnjih hrišćana su često usmerene ka folklornim scenama, sentimentalnim pesmama, poklonima i sl. Ipak, aktuelna migrantska kriza podstiče da se prisetimo migrantske dimenzije Božića. Prevečni Sin, ne emigrirajući iz Očevog zagrljaja, bio je prinuđen, još u Djevinoj utrobi, da sa Bogorodicom i Josifom hita za utočištem, najpre u okolini Vitlejema, a onda i u Egiptu. Sećanje na te dirljive scene najvećeg Migranta, a kroz Njega našeg stvarnog statusa u svetu, pomaže nam da dublje shvatimo problem migranata i izbeglica u današnjem vremenu.
Pored dramatične krize samog ljudskog identiteta i problema odnosa sa životnom sredinom, migrantska kriza je možda najozbiljniji problem čovečanstva danas. Taj problem ponovo spaja Zapad i Istok; ovaj put na dramatičan način. On je podstakao na hitnu i duboku refleksiju o pitanju čovekove odgovornosti u svetu. Tako i hrišćani objedinjuju snage radi rešenja ovog problema.
Tužno je da se u najvećem broju slučajeva na (i)migrante gleda kao na „suvišne ljude“; pošto za njih nema mesta onda su i nepotrebni. Pogođen vestima o izbeglicama koji se tretiraju kao „suvišak“, ikonograf Stamatis Skliris je na tamnom platnu započeo sliku „Suvišni ljudi“. Ovim se on pridružio onom retkom broju pravoslavnih slikara koji su doživeli pojavu migranata kao poziv na naše pokajanje zbog zanemarivanja njihovih potresnih sudbina. Na Stamatisovoj slici mnoštvu migranata na prepunom brodu u Sredozemnom moru pridružuje se Hristos kao njihov saputnik jer On učestvuje u izbeglištvu svakoga bez izuzetka kroz svoju izbegličku sudbinu i mučeničku smrt na Krstu. Oni koji su već potonuli naslikani su sa svetlim licima kako plutaju morem, spokojno izražavajući istinu da su prevazišli smrt i strah. U godinama koje dolaze, kompozicija „Suvišni ljudi“ će, po svoj prilici, dobiti još tamnijih tonova. Da li će pravoslavni hrišćani uspeti da joj dodaju svetlije nijanse?
Gde je gostoljublje danas?
Na napuljskoj konferenciji o teologiji i Mediteranu juna meseca 2019. godine, Vaseljenski patrijarh Vartolomej je alarmantnim tonom izjavio da se „Gospodnja zapovest o prihvatanju stranaca nalazi u opasnosti“, aludirajući na pojedine vlade i zemlje koje očajne migrante sprečavaju da pronađu kakvo-takvo utočište. Problem imigracije, kao i drugi problemi danas, morali bi da zbliže hrišćane.
Postoje neke nejasnoće oko pojma „izbeglica“ ili migrant. Njihova masovna pojava je postala sistemska odlika globalizovanog sveta. Figura migranta se, kako rekosmo, posmatra kao „ljudski suvišak“ koji – samim svojim karakterom suviška – manifestuje aroganciju onih koji ne spadaju u te „suvišne“. Međutim, teološka dimenzija „bližnjeg“ itekako može da pomogne u kontekstu savremene humanitarne krize i karaktera globalizacije. Prihvatanje onih najslabijih, izloženih socijalnim i ekonomskim pritiscima, jeste imperativ. Za ovo su, nesumnjivo, potrebni teološki kriterijumi: bez teološkog senzibiliteta odgovor na krizu može biti pogrešan. U ovom istorijskom času, u svetlu načina na koji se razvija izbeglička kriza, ljudi od uticaja treba da delaju u duhu Jevanđelja.
Još je u Poslanici Diognetu istaknuto da, paradoksalno, hrišćani svaku zemlju doživljavaju (i nijednu ne doživljavaju) kao svoju „otadžbinu“. Apostol Pavle je u Fil 3,20 govorio o eshatološkom građanstvu koje tek treba da dođe. Platon je u Republici izneo ideju da su zemaljski gradovi u kojima obitavamo jedna slika — i to izobličena — unutrašnjeg čoveka (IX, 592b). Izazov dijaspore je podsetio pravoslavne na putnički i krsni status Crkve u svetu, pošto „u svetu smo ali nismo od sveta“. Zbog toga se Pravoslavlje opire idolopokloničkom odnosu prema pojmovima „domovine“ i „otadžbine“.
Biblijski pogled na došljake
Postoje mišljenja da je celokupna biblijska povest u stvari migrantska priča. I Stari i Novi Zavet kazuju potresne istorije prognanika koji su prinuđeni da beže ili napuste svoj zavičaj. Iako pojam „izbeglica“ nije zastupljen u Bibliji, postoji mnoštvo odeljaka koji govore o „strancima“, „došljacima“ ili „tuđincima“.
Knjiga Izlaska pripoveda o izabranom Narodu, Izrailju, koji je bio žrtva gorkog ropstva u Egiptu. Krajnje beznadežni, uz Božiju moćnu ruku, uspeli su da pobegnu i nađu utočište u pustinji. Tokom četrdeset godina živeli su lutajući, bez svoje domovine. Konačno, Bog je ispunio svoje drevno obećanje i nastanio ih na zemlji koju su konačno mogli da nazovu domom.
Pošto je Izrailjevo iskustvo beskućništva, izmeštenosti i stranstovanja bilo do te mere bolno, Bog je zapovedio svom narodu da uvek pokazuje posebnu brigu za strance: „Ako se stranac nastani s vama u vašoj zemlji, nemojte ga zlostavljati. Stranac koji se nastani s vama neka vam bude kao domaći. Volite ga kao same sebe, jer ste i vi bili stranci u Egiptu“ (Izl 19,33-34). Gostoprimstvo predstavlja konkretan primer ljubavi prema ovim „strancima“ kao i ukazanje kako narod Božiji treba da živi: nastupajuće gostoprimstvo uvek nalazi mesta za stranca.
Skoro na samom početku Novog Zaveta stoji Matejeva priča o tome kako Josif i Marija beže u Egipat sa svojim novorođenim sinom, Isusom, zbog zavisti paranoičnog cara Iroda. Naš Spasitelj je rano detinjstvo proveo kao izbeglica, jer njegova zemlja nije bila bezbedna. Zanimljivo, u Jevanđelju po Luki Hristos je predstavljen kao „stranac“ i „tuđinac“ u ovom svetu (2,4, 39; 8,1; 13,22; 17,11; 4,29–30; 9,53, 58; 24,18), što još više naglašava njegovu ipostasnu povezanost sa svetom. „Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečiji nema gde glavu zakloniti“ (Mt 8,20).
Na tragu Izrailjevog iskustva, Hristos ističe upravo starozavetnu zapovest o ljubavi prema strancima (Is 58, 7) kao kriterijum na osnovu koga će svima biti suđeno: „Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; stranac bejah, i primiste me“ (Mt 25,35).
Krštenje kao prihvatanje statusa migranta
Biblija nam upućuje izazov pozivom da volimo one koji su drugačiji od nas, a ne da se krijemo u bezbednoj zoni svoje intime, okružujući se ljudima sličnog mišljenja „Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate?… I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?“ (Mt 5,46–47).
Jedna od temeljnih posledica Krštenja jeste istina da „novi čovek“ nema oca na zemlji nego na „nebu“ (Mt 23,9) te da su njegova „braća i sestre“ članovi Crkve. Slično tome, „novi čovek“ nema građanstvo na zemlji nego na nebu (Fil. 3,11), pošto njegov „grad“ jeste onaj „budući“ (Jevr. 13,14: ἀλλὰ τὴν μέλλουσαν ἐπιζητοῦμεν), buduće Carstvo. Na taj način, hrišćanin i jeste i nije stranac u ovom životu. Ovo je bio egzistencijalni smisao Krštenja kao „smrti“ „starog čoveka“ i rođenja „nove“, eshatološke ličnosti. Na osnovu ovog, niko nije imigrant i svi smo (u jednom ili drugom smislu), imigranti.
Hristos je veliki Stranac u Istoriji, taj milostivi Samarjanin Koji potresa temelje postojećih monolitnih društava tako što prihvata grešnike u zajednicu svog eshatološkog obeda. Time je Isus uveo drugačiji etos i logiku pošto drugačijim odnosom određuje svoj narod, svoje prijatelje, svoju obitelj, svoju majku i svoju braću. Ono što ih odsada definiše nije krvna veza, niti zajednički ciljevi (nacionalni, politički ili ekonomski), nego ljubav koja stvara i obnavlja čoveka. „Jer ko izvrši volju Božiju onaj je brat moj i sestra moja i mati moja“ (Mk 3,35).
Jevanđelje sugeriše da ukoliko Hrista ne prepoznamo u ličnosti stranca, bolesnika, stradalnika i zatvorenika, tada ga uopšte nismo poznali. Stranac je skriveni Hristos. Sv. Grigorije Bogoslov je savetovao svog savremenika: „nećeš se izložiti opasnosti ako ovo budeš radio… pritekni mu u pomoć, ponudi mu hranu, odeni ga, obezbedi lek, previj mu rane, upitaj ga kako mu je, daj mudar savet o trepljenju, ohrabri, budi podrška“ (Beseda 14,27). Baš kao što Bog šalje „kišu na pravedne i na nepravedne“ (Mt. 5,45), tako i svetitelji Crkve gledaju na sve kao da su pravedni i čisti. Za njih nema stranaca i došljaka: štaviše, njima su najbliži oni koji su izgubljeni i namučeni zbog toga što svetitelji sebe vide kao nedostojne i izgubljene.
Istorijske prilike i rizici
Možemo reći da se osobita gravitacija jedne kulture otkriva u načinu na koji se bavi problemom stranaca (došljaka, imigranata i neznanaca).
Slike raspetog Hrista su danas svuda oko nas: na brodovima koji prevoze migrante i izbeglice, među žrtvama trgovine ljudima, imigrantima koje tuku na ulicama evropskih prestonica, u ličnostima zarobljenika u koncentracionim logorima. Tako, današnji „biblijski” neznanci su azilanti, izmeštene osobe, izbeglice, migranti (oni koji trajno napuštaju zemlju zbog siromaštva), emigranti (koji odlaze u drugu zemlju tražeći bolji život), oni koji tragaju za azilom, osobe bez države…Pomenuti patrijarh je apelovao da se u Evropi prestane sa odvajanjem ekonomskih migranata i onih koji traže azil.
Ipak, ozbiljna pitanja naviru iz globalnih previranja našeg vremena. Pojedini podsećaju na neke surove istorijske primere. U razvoju evropske civilizacije, od kraja četvrtog do sedmog veka, veći deo zapadne Evrope je doživeo kulturni prevrat koji je narušio grčko-rimsko nasleđe. Nova plemena seleći se u Evropu gde su se i nastanila – Goti, Huni, Franci, Vandali, Burgundi, Normani – bila su na vrlo niskom kulturnom nivou. „Velika seoba naroda“ je tako eufemistički nazvana, ali se radilo o nasilnoj i masovnoj migraciji sa tragičnim ishodom: uništena je, recimo, stvarnost grada. U tom smislu, hrišćanska obaveza prihvatanja stranaca ne sme da ukloni moralnu obavezu da se adresuju koreni i uzroci masovne migracije ljudi danas. Iako svako ima pravo da traga za bezbednim i humanim životom, nijedna zemlja nije obavezna da prihvati sve one koji žele da se u njoj nastane. Kriza migranata ne prestaje da bude jedna od političkih polarizujućih tema kako u zapadnoj Evropi tako i u Americi.
Odgovor iz dijaspore
Sv. Nikolaj Žički u Novim besedama pod gorom je postavio zanimljivo pitanje: „Zašto se Hristova nauka širila docnije bezmalo isključivo ka zapadu? Zašto vaskrsli Gospod nije uputio vojsku svojih apostola ka istoku, kuda je vodio lakši i utrveniji put, nego ka zapadu, kuda je vodio put uzak i opasan?“ Nikolaj odgovor nalazi u izazovu dijaspore: „Na zapadu je On bio stranac, i ka zapadu se On uputio preko slugu svojih, putem uskim i opasnim“. Put ka Zapadu je Gospodnja zapovest.
Čini mi se da teologija novijih vremena nije dala odgovarajući značaj imigrantskom statusu Crkve. To se odrazilo i na pogrešno razumevanje mnogih tema hrišćanskog života. Mnogi vernici ključni značaj pridaju naciji, u duhovnosti se akcenat stavlja na prvobitno stanje čoveka, u akademskoj teologiji na istorijske paradigme, a u bogosluženju se gotovo izgubilo kretanje „prema Kraju“. Kao da ponekad sami hrišćani usporavaju putovanje ovog sveta ka Carstvu Božijem.
Međutim, nimalo slučajno, upravo je takozvana dijaspora iznova otkrila tu zaboravljenu dimenziju. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka pravoslavni bogoslovi u Americi su krenuli da se udubljuju u postimigrantski identitet Crkve i postavili osnove za društvenu etiku i misiologiju u toj demokratskoj, religiozno pluralističkoj, a sada sve naglašenije sekularnoj zemlji. Novi trendovi u pravoslavnom bogoslovlju plod su delovanja u rasejanju, posebno ruskih imigranata u Evropi posle sovjetske revolucije.
Iako je dijaspora (kao neizbežni izazov za stari i novi Izrailj) jedan od najsloženijih problema svega Pravoslavlja, ona je veliki blagoslov: upravo nas ona podseća na spasonosnu istinu o putničkom, privremenom i krsnom statusu Crkve u svetu. Putovanje ka Carstvu predodređuje zemaljske izbore. „Pravoslavna dijaspora” je jedina pouzdana spona sa današnjom oikoumenē.
Zadatak pravoslavnog bogoslovlja danas je u tome da „bogoslovlje bližnjega“ stavi u zajednički milje života i promišljanja. Naše bogoslovlje nije protološko nego eshatološko. Nostalgija za Zemljom Živih je nostalgija nadahnuta budućnošću. Eshatološka nostalgija nije romantičarska žudnja helenističke ili indij(an)ske religije koje su bile „zatočenici svojih arhetipskih intuicija“, kako je to rekao Elijade.
Stoga ne čudi da su pravoslavne parohije u dijaspori bile istinski azil i evharistijska prihvatilišta za novodošle. U celokupnoj istoriji Srpske Crkve u dijaspori, od prvih srpskih imigranata do najnovijih talasa imigracije, parohija (parikoia) je bila to središte života, pa je organizovanje parohije bilo najveći korak u verskom i društvenom životu imigranata.
Deljenje evharistijskog hleba otkriva energičnu obnovu društvenog saosećanja koje proističe iz liturgijskog preobražaja. Kada je Apostol Pavle pisao Jevrejima (13,2) podsećajući da gostoljublje ne zaboravljaju, „jer iz gostoljublja neki i ne znajući primiše anđele“ (misleći pre svega na javljanje Svete Trojice Avraamu), tada je ukazao da je prava i jedina osnova za hrišćansku humanitarnost ista osnova koja vodi razumevanju Boga: ličnost.
