The greatest enemy of knowledge is not ignorance, it is the illusion of knowledge.
Док пишем ове редове мота ми се по глави она Орвелова реченица у којој он примећује да нам се нараштај недотупавних обесио о врат попут огрлице нанизане лешевима. У времену када је информација заменила знање, морамо се запитати да ли они који верују у тумачења која немају упориште у анализи, већ само у предрасудама, сујеверју, параноји или другим врстама нерационалног мишљења, који верују опскурним медијима, спектаклима и сензацијама, трагичарима жуте штампе, агресивним веганима, равноземљашима, антивакцинашима и осталим верујућим у завере, смеју да буду генератори, дисеминатори и промотери вере и културе (или су пак они сами њен производ), а да сви који преиспитују такве ставове бивају аутоматски етикетирани као издајници, плаћеници, или не дај Боже, као научници.
О релацији вера–наука у садашњем контексту упутно је апстраховати оно што је партикуларно, јер о самом односу се не може говорити изван контекста постмодерног доба. Наиме, све те групе могу деловати само у контексту садејства с временом које се одликује тиме да човек постаје жртва огромне завере. Ипак, кроз анализу тих радњи може се видети да, на пример, особа тиме потврђује изграђену слику о себи и на тај начин покушава да надомести свој статус и место у друштву, нерешене личне конфликте, а да је притом сама блазирана од могућих последица. Међутим, начин на који то ради доноси, могло би се рећи, више штете него користи.
Прво правило таквих група јесте да је важније имати мишљење него знање. Тако данас, када питате било кога нешто о вакцинацији, најчешће као одговор добијате уопштене фразе, да не кажемо офуцане формулације, општа места. А управо ти „квази-стручњаци“, самозвани „експерти“ и шарлатани, умишљене „свезналице“, нису ни свесни колико се праћакају и даве у властитом незнању. И не само то, него и колико залуђују и заносе друге, који нису толико у материји, па их слушају и верују њиховој препотенцији.
Наизменична струја, вакцине против беснила, туберкулозе и дечје парализе, чине светлију листу проналазака 20. века, насупрот другим изумима као што су светски ратови, концентрациони логори, атомско наоружање, мноштво других средстава за масовно убијање и мучење људи, те материјали и средства за глобално загађивање природе. Јасно је да је имунизација знатно побољшала животни стандард савременог човека. Међутим, морамо знати да је антивакцинални покрет био присутан још од времена енглеског доктора Едварда Џенера који је, чувши како је извесни сељак из Дорсета приметио да је млекарица која је музла његове краве имуна на богиње, решио да намерно на своју породицу пренесе крављи вирус и тако je спасе заразе.[1] Нарочито се свештенство тада противило вакцинацији и сматрало је нехришћанском због тога што су вакцине долазиле од животиња. Међутим, крајем прошлог и почетком овог века, покрет који се супротставља коришћењу вакцина у превенцији болести доживљава своју кулминацију. Чест аргумент против вакцина јесте њихово повезивање са аутизмом, као и низом идиопатских симптома, па све до поистовећивања вакцина са жигом „Звери“, чак и до тога да се вакцинација назива „сатанска медицина“. Такав покрет тражи „само право на избор“ да своју децу препусте Божијој вољи и природној селекцији. Даља аргументација почива на ирационалном страху који је поткрепљен псеудонауком.
Ове године су на Спасовданској литији прошетали и они који су уз прославу празника протествовали и против обавезне вакцинације. Како кажу, они из верских убеђења не желе да вакцинишу своју децу, јер сваки труд да се спречи болест представља мешање у Божији промисао о том детету. Тезу о болести као „Божијој казни“ и вакцинацији као „Сотонској медицини“ изнео је енглески теолог и свештеник Едмунд Масеј, из Колчестера у Есексу, 1722. године, дакле пре скоро три стотине година. Он је, упркос заразној болести која је тих година харала Британијом, јавно изразио свој став као став цркве тј. да је вакцинација Ђавоља лудорија. Његова проповед штампана је у посланици под насловом „Опасна и грешна пракса вакцинисања деце“. Још од тог времена изостанак рационалног расуђивања доводи до панике и веровања да смо сви део глобалне завере моћника. Наш страх нас тера да верујемо да ће вакцине угрозити здравље, па и животе наше деце. Удружења анти-вакцинаша одбацују главну импликацију науке: стварно је само оно што је мерљиво. Често не прихватају аргументе нити мерљиве доказе јер за њих тврде да су управо део те „велике завере“.
Када говоримо о методама правилног разумевања, односно одвајања науке од псеудонауке, на првом месту би требало да се нађе скептицизам, који би уз емпиризам и рационализам требало да буде део научног метода, практични прибор за разоткривање псеудонауке. Нажалост, скептицизам је усмерен у погрешном правцу. Карл Попер, британски философ аустријског порекла, оштро је истакао да основно питање којим философија науке треба да се бави и узима у обзир јесте демаркација науке од не-науке и псеудо-науке. Основни принцип логичког позитивизма је потврђивање да исказ има научно значење само уколико се може доказати да је тачан или нетачан – тј. уколико је проверљив.
Попер је образложио да је кључна одлика науке фалсификационизам – оповргљивост хипотезе или тврђења, тј. могућност да буде контрадиктована посматрањем или исходом експеримента. Пол Фајерабенд је био велики опонент Поперовог критичког рационализма и епистемолошки анархиста, који се противио свакој привржености научном методу због тога што је „забрањивао слободан проток идеја“. Године 1978. је сковао термин „епистемолошка анархија“ као оличење принципа „све може“, верујући да добар научник може развити добар самостални метод који може да се примени на одређено поље истраживања.
Доба технологије и брзе информације, а најчешће полу-информације, окренуто је ка релативизовању вредности, како сазнајних и моралних, тако и естетских и културалних. Релативизам служи као основна методска алатка за деконструкцију свега постојећег, па тако и културе дијалога и разумевања, односно потраге за истинитом информацијом. Резултат деконструкције дијалошке форме потраге за истином и смислом јесте, како је још Лиотар тврдио – феномен „раскола“.[2] У нашој јавности се често диже прашина око научних постигнућа, углавном међу полуписменим, полуинформисаним, или пре неписменим круговима, али често је најприсутнија идеолошка предрасуда. Наравно, није у питању само неспособност да се повуче оштра граница између науке и псеудонауке, већ је реч и о далеко приземнијем нивоу: има ту и чисте необавештености, скромне друштвене прихваћености која тера на интрузивне нападе, који већ у старту покрећу порицање и занемарују читав процес сазнавања. Много је лакше уграбити нечију пажњу емоционално раздражујућим аргументом, смаком света, заверама, него истинитом информацијом. Притом се екстремно, често од стране неуких, поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није истинита информација, и како ми забога уопште можемо да знамо да је нешто истинито, јер за њих знање мора да подразумева да је то „очигледно“ или да то „сви знају“. Људима који не желе да уче и који лако верују да је све теорија завере, обична информација, а она је углавном истинита, делује једноставно и некако јој не верују.
Према ономе што нам је рекао чувени Артур Шницлер, у суштини постоје само три врлине: објективност, одважност и осећај одговорности. Управо су ове три врлине за разумевање овог питања и најважније. Сведоци смо да се преврати дешавају у науци и то неретко. Када је Ајнштајн изнео своју теорију релативности, многи физичари нису били спремни да прихвате његове закључке. Али она је морала бити прихваћена јер је Ајнштајн имао стварне доказе за њу. Само неколико година касније, група младих физичара је открила квантну механику која се директно супротставила многим закључцима Ајнштајнове теорије. Многи физичари су им се опирали годинама, укључујући ту и самог Ајнштајна који није хтео да прихвати њихове аргументе. Ипак, и овог пута физички докази су потврдили веродостојност квантне механике, и она је данас централни део физике. Тако је 1925. година означена као година почетка превазилажења класичне физике и њених мета-мета-граница. Читав свет класичних граница у свим областима живота и свих наука заљуљао се и срушио пред Ајнштајном, Шредингером, Едингтоном, Бором и Хајзенбергом. Ови физичари су изгледа, успели да делимично сагледају стваран свет, подручје без граница, свет који је Адам видео пре него што је повукао фаталну границу, свет какав јесте и какав није када се класификује, ограничи, картографише.
Да ли религија губи свој смисао и сврху постојања све већим сазнавањем о деловању природе?
„Научници у принципу не шире лажи о свом послу. Али понекад, да се не би неком замерили, они увијеним исказима обмањују јавност тврдњама да су њихова научна открића у складу са религијским доктринама, или просто прећуткују контрадикције између ових области. У питању је чудна попустљивост, јер су научници иначе чувени по задовољству са којим се обрушавају на друге идеје са којима се не слажу. Астрономи се подсмевају астролозима, без обзира што велики део јавности верује у астрологију. Лекари отворено нападају противнике вакцинисања због угрожавања здравља деце. Али многи научници се уздржавају од подсмеха религији, у страху да ће то људе удаљити од науке.“[3] Зашто онда верујући људи не узврате истом мером, поверењем, а не нападима на науку и њен прогрес?
Блажени Августин, епископ Хипона, један од великих теолога Запада и очевидаца инвазије Вандала, у делу О Божијој држави тврди да су сва дешавања део великог божанског плана и неизбежан корак ка силаску Небеског Јерусалима. Између осталог, написао је и следеће: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?“
У светоотачкој традицији се може пронаћи могућа синтеза „истине овога света“ и „истине Божије“, али она захтева умереност. Један од изазова који стоји пред човечанством јесте питање како спојити веру у овај свет и љубав према њему са вером и љубављу према природним наукама и истини коју нам оне доносе. Синтеза је ту најефектнији метод и само се сједињењем вертикале, вере у Бога, и хоризонтале, вере у овај свет, и поверењем у науку може омогућити хармоничан развитак и напредак човечанства и уклонити опасност од губитка онога што је по речима Св. Василија Великог, „привлачно и мило сваком срцу које више воли истину од полуистине“ (Св. Василије Велики, Дела I, 36).[4]
У свом чланку „Научна и религиозна истина“, Хајзенберг је потврдио: „У историји науке, још од чувеног суђења Галилеу, непрестано се тврди да се научна истина не може помирити са религиозном интерпретацијом света. Иако сам сада убеђен да је научна истина непобитна у сопственом пољу, никада нисам сматрао могућим да одбацим задовољство религиозног размишљања, просто као део застареле фразе у свести човечанства, као део од којег ћемо морати одустати од сада. Стога, током свог живота непрестано сам приморан да премишљам о односу ових двеју мисаоних сфера, јер никада нисам био способан да сумњам у реалност онога на шта оне указују. (…) Тамо где идеје водиље нису остављене да указују на пут, скала вредности нестаје, а са тим и значење наших дела и патњи и на крају може остати само негирање и очај. Религија је, стога, основа етике, а етика је хипотеза живота.“ Ајнштајн је веровао у строгу узрочност (каузалност) до краја свог живота. У свом последњем преживелом писму Ајнштајну, Хајзенберг пише да док је у новој квантној механици Ајнштајнов вољени принцип узрочности без основа, „ми се можемо тешити да ће добри Господ Бог знати положај честица и стога ће дозволити да принцип узрочности и даље има важност“.[5]
Морамо се подсетити да је до раздвајања теологије и науке и њиховог антагонизма дошло тек у 18. и 19. веку. Наговештајем смрти Бога и нестанком вере у Њега, нестала су морална начела која су ишла у комплету с вером и која су до тада држала свет у каквом-таквом балансу психичких и унутрашњих снага уопште. У том периоду Ниче ослобађа свет од Бога, те божанских принципа и морала, и од тог момента човек мора сам да се бори и избори за сопствене вредности и нови општи морал. Но, оно што је Ничеа највише плашило јесте то да ће за ову промену бити плаћена страшна цена и да ће је друштво, вековима ненавикавано на промене, платити главом. Губитак вере неминовно доводи до зјапећег вакуума смисла у главама људи, али и у самом корену људске егзистенције.
Данас поуздано можемо рећи да савремене дистинкције између научника и философа није било све до 19. века. Од самих почетака писане историје, сваки мисаони подухват, чак и ако је имао и практичну страну, припадао је једном јединственом скупу који је обухватала философија природе. Тако Аристотелу, Бејкону, Авицени дугујемо за велелепне теорије и практична остварења, колико и Њутну или Марији Кири. У 19. веку философско-научна дебата поприма нови ток, док се Црква осећа угроженом оним што је називала подривањем верских учења у режији науке. Џон Хершел је узео учешћа у овој дебати која ће, како се испоставило, тек у 20. веку узети маха, и подсетио да се наука не бави испитивањем религијских веровања нити питањем постојања Бога. Став о потреби дијалога између природних наука и теологије, можда је најлепше изрекао британски математичар и логичар и филозоф Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) написавши: „Ако имамо у виду значај религије за човечанство, као и значај природних наука, онда није претерано рећи да будући ток историје зависи од одлуке садашње генерације у погледу односа међу њима.“ Теологија се једноставно не може издвојити од достигнућа природних наука и човековог удела у њима.
Да ли наука нужно води у атеизам или су у могућој сарадњи?
Данас се више него икада јавља потреба за дијалогом између теологије и науке. Британски биолог и теоретичар, оксфордски професор Ричард Докинс, одбацује било какву могућност везе између религије и науке, него је изричито за хуманизам без религије, па чак и против ње. Вајнберг је свакако у праву да се реч Бог, ако не желимо да је профанизујемо, мора употребљавати као ознака за Творца света „примереног нашем поштовању“. Нажалост, много је збрке настало зато што се не повлачи разлика између онога што се назива ајнштајновском религијом и вером у Личног Бога.
У књизи A Brief History of Time Стивена Хокинга читамо: „…јер тада бисмо спознали ум Бога“. Како ово тумачити? Хокинг је расправљао о неким проблемима који се јављају ако се претпостави да је у васиони све детерминисано. И закључује да је тада свеједно да ли иза предодређености стоји свемогући Бог или закон науке. Увек се може рећи да су закони науке израз Божије воље.[6] Молекуларни биолог Урсула Гудинаф у својој књизи The Sacred Depths of Nature одаје утисак да је религиознија од Хокинга или Ајнштајна. Она воли све религије, воли цркве, џамије и храмове. Она иде толико далеко да себе назива „религиозним природњаком“. Дакле, овде се поставља јасна разлика између религиозности и онога што данас подразумевамо под црквеношћу.
Модерна наука је трансформисала свет. Али како примећује Хана Арент, наш свет је свет сумње и стога он и јесте духовно секуларан. Ако бисмо желели да стварно елиминишемо секуларност, морали бисмо елиминисати модерну науку и њену трансформацију света. „Модерна наука је заснована на филозофији сумње, за разлику од старе науке која је била заснована на филозофији чуђења пред оним што је онакво какво јесте. Уместо дивљења пред чудом универзума које се појављује људским чулима и разуму, ми смо почели да сумњамо да ствари нису онакве какве нам се чине. Тек кад смо ускратили поверење нашој чулној перцепцији открили смо да се насупрот читавом свакодневном искуству Земља окреће око Сунца. Из овог темељног неповерења према појавама, из ове сумње да појаве не објављују истину, изведена су два радикално различита закључка: Паскалов очај да „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ из којег долази „признање људске беде без Бога“, или модерно-научна прагматична тврдња да сама истина није нипошто објава него процес непрестано променљивих склопова радних хипотеза.“[7]
Колико је после свега изнетог упитно да се сама црквена заједница, свештеници, теолози баве појединим питањима науке као што је вакцинација, астрономија, биологија итд? Мислим да та питања морамо препустити науци и бити одговорни и захвални према великом доприносу који нам је, на пример, само медицина пружила. Јер када смо болесни сви идемо код лекара. Сви који вам саветују другачије су манипулатори или вама или својим „знањем“, које је обично скромно, и хвата се за пароле и информације преузете са брзог интернет курса.
Овде бих храбро поменула оно што је написао Дарвин: „Само оне јединке које извлаче исправне закључке о свету који их окружује имаће изгледа да преживе и оставе потомство.“ Дакле, остаје нам оно за шта смо ми људи способни, а то је умешност вредновања и преиспитивања, а што нам даље не дозвољава да будемо неодговорни. Наука и вера се данас, као и иначе, не сукобљавају. Једино се могу сукобљавати њихова тумачења.
[1] Енглески доктор Едвард Џенер (Edward Anthony Jenner) је први применио убризгавање екстракта кожних промена пацијената оболелих од крављих богиња (на латинском vacca – крава; vaccinia – кравље богиње) и тај поступак назвао вакцинација. Он је на тај начин код вакцинисаних изазивао благо обољење након кога је, због сличности вируса вакциније и вариоле, пацијент имао трајни имунитет и против много опаснијих великих богиња. Џенер је то и доказао, убризгавајући екстракт кожних промена пацијената оболелих од вариоле, при чему ниједна вакцинисана особа није добила болест. Након његових бриљантних резултата, пракса вакцинације се брзо проширила развијеним светом, а Едвард Џенер, који се с правом може назвати оцем активне имунизације, послужио је као узор другим научницима да крену са развојем вакцина против других смртоносних болести. Симболично је да је управо вариола прва (а засад и једина) болест која је захваљујући свеобухватној вакцинацији становништва планете Земље у потпуности искорењена, чиме су сачувани животи стотина хиљада деце на годишњем нивоу (1967. године, само десет година пре искорењивања, вариола је годишње убијала око 2 милиона људи широм света). Више на страници Examinus.org.
[2] Жан Франсоа Лиотар, Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991.
[3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.;
Лоренс Краус је професор на Државном универзитету Аризоне, директор Origins Poroject-a и председник одбора спонзора Bulletin of the Atomic Scientists. Аутор је већег броја књига, између осталог и The Physics of Star Trek и најновије A Universe from Nothing.
[4] Н. А. Заболотски, „Тејар де Шарден и црквена традиција“, Теолошки погледи 4 (1971), 263–278.
[5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God.
[6] Предавање одржано на семинару Сигма клуба, на универзитету Кембриџ, априла 1990, из књиге Црне рупе и бебе-васељене, превод Зоран Живковић, Издавачки атеље Поларис, Београд 1995.
[7] Хана Арент, „Религија и политика“, Confluence II/3 (1953).
