Pavle Evdokimov je bio čovek kontrasta, čak i kontradikcije. Rođen i odrastao u Rusiji, bio je duboko okupiran ruskom književnošću i teološkom kulturom. Ipak, kada je došao u Francusku, za razliku od drugih emigranata, pisao je malo, zapravo ništa nije objavio na ruskom. Sve njegove knjige i članci pojavili su se na francuskom. Njegov otac bio je vojnik, pa je i sam Pavle išao u školi za kadete. Tokom građanskog rata koji je usledio nakon Boljševičke revolucije, on se borio u Beloj gardi.
No, nakon decenije i više godina, on se oženio mladom ženom. Ostajao je kod kuće pazeći na decu, dok je njegova žena išla na posao – ne tako tipično za današnje vreme, ali svakako u potpunosti strano tridesetim godinama XX veka. Bio je oženjen, i zaista, nakon što je njegova prva žena preminula kod kancera, ponovo se oženio dosta mlađom ženom. Ipak, jedna od centralnih tema njegovih dela jeste ideja o „unutrašnjem monaštvu“. Postoje mnogi drugi kontrasti koje ćemo prikazati kada budemo istraživali njegov teološki oeuvre [opus].
Najpre, recimo nešto o njegovom životu.[1] Pavle Evdokimov je rođen 2. avgusta 1901. Sledstveno tome, on je bio nekoliko godina stariji od Vladimira Loskog. Godine 1907, njegovog oca je ubio vojnik koji je pripadao revolucionarskom odredu. Pavle i njegov stariji brat otputovali su u centralnu Aziju, kako bi se pridružili svojoj majci i upokojenom ocu. Jedva je uspeo da vidi očev poslednji izraz lica. Olivije Kleman, koji je kasnije postao blizak prijatelj Evdokimova, govorio je da je verovatno ovo iskustvo njega uvelo u dve glavne oblasti njegove teologije: prva je žrtvena ljubav Očeva, a druga je osmeh Očev, koji ćemo celu večnost imati pred sobom.
Pavlova majka, pripadnica stare aristokratije, bila je vatrena hrišćanka. Upravo se od nje Pavle naučio veri – veri koju nikada nije dovodio u pitanje. Kao što je njegova druga žena, nakon Pavlove smrti, rekla o njemu: „Verovao je kao što čovek diše.“ Idući uobičajenim modelom, Evdokimov je počeo školovanje u školi za kadete Državne armije. Međutim, tokom raspusta, majka ga je vodila u posete manastirima. Upravo u ovom periodu počinje njegovo upoznavanje i duboko simpatisanje pravoslavnog monaškog života.
U vreme Oktobarske revolucije, njegova porodica se obrela u Kijevu, gde je, pored vojnog obrazovanja, mladi Pavle pohađao Duhovnu akademiju (vrlo neobična stvar za nekoga ko je pripadnik noblesse, d’épée [plemeniti sloj]; većina njegovih vršnjaka biće sveštenički sinovi). Tada je započeo njegovo bogoslovsko obrazovanje.
Nakon nekoliko meseci, on se pridružio Beloj gardi i borio se u konjici, nekoliko puta blisko izbegavajući smrt. Malo posle toga, on se vratio svojoj porodici. Godine 1922, zajedno sa stotinama hiljada Rusa, njegova porodica se našla u izgnanstvu. Kao što je i nekolicini njegovih ruskih prijatelja, iskustvo egzila je i njemu pokazalo smisao hrišćanskog života, u čijem središtu se nalazi izgnanstvo, „jer ovde nemamo postojana grada, nego tražimo onaj koji će doći“, kao što naglašava autor Poslanice Jevrejima (13, 14).
Nakon provedenog vremena u Konstantinopolju, Berlinu, Pragu i Beogradu, u septembru 1923. godine on se nastanio u Parizu. Svoje studije je nastavio na Sorboni, a naredne godine postao jedan od prvih studenata na novootvorenom Institutu Svetog Sergija. Kako bi omogućio sebi školovanje, preko noći je radio u fabrici automobila Citroën ili na železničkoj stanici, čisteći vagone. Četiri godine je proveo studirajući na Sergijevom institutu. Dvojica njegovih učitelja, kojima je dosta dugovao, bili su otac Sergije Bulgakov i Nikolaj Berđajev.
Evdokimov je sam govorio zbog čega im je bio dužnik. „Jedan slobodoumni filosof, a drugi sveštenik i profesor dogmatskog bogoslovlja“, svaki je govorio o slobodi pravoslavlja i njegovoj proročkoj misiji. „Produbljivajući ‘instituciju’ jednim ‘događajem’, svaki je naglašavao ulogu Svetog Duha.“ Od oca Sergija je naučio da „neguje ‘instinkt za pravoslavlje’ koji te postavlja na puteve predanja […] na kojima iznova otkrivaš neposrednost Biblije. Takođe, potrebno je da se čovek udubi u razmišljanje otaca, da živi Liturgiju, da ‘učestvuje u evharistijskom plamenu’, da otkrije ikonu, eshatologiju, sve stvari vere koje se nalaze izvan istorije, meta-istorijsko“.[2]
Godine 1927. Pavle je oženio protestantkinju Natašu Brunel, iz Nima u Provansi sa očeve strane, a Ruskinju i Kavkazkinju sa majčine. Nastanili su se u kući u Mentonu, gde je Nataša naučila italijanski. Dobili su dvoje dece, Ninu 1928. i Mihaela 1930. Dok je Nataša zarađivala novac kao učiteljica, Pavle je ostajao kući i pazio na decu i, u isto vreme, radio na svojoj doktorskoj tezi, ne iz teologije već filosofije, koja je kasnije obranjena 1942. godine na Univerzitetu u Eks-an-Provansi. Objavljena je pod naslovom Dostoïevski et le problème du mal[Dostojevski i problem zla].[3] U svojoj disertaciji, predstavio je Dostojevskog kao proroka hrišćanstva, podsticanog na obnovu usled ateizma. Dve godine kasnije, objavio je knjigu Le Mariage, sacrement de l’amour[Brak – Tajna ljubavi].[4] Nakon ovoga, Pavle je sa porodicom napustio Menton, koga su okupirale italijanske trupe 1940. godine i privremeno se nastanili u Valensi.
Pri kraju rata, 1945. godine, Nataša umire od kancera i Pavle se sa decom vratio u okolinu Pariza. Svoju doktorsku tezu je predao 1942. godine. Iste godine umire njegova majka i Nemci okupiraju „slobodnu zonu“. Zajedno sa njegovim prijateljima protestantima, Pavle je uključen u Comité inter-Mouvements pour l’accueil desévacués (CIMADE) [Unutrašnji pokret za brigu o evakuisanima], koji je nastojao da spasava živote, naročito Jevreja. Bio je uhapšen i zadržan nekoliko nedelja, ali je pušten zauzimanjem prijatelja, sudije iz Oranža. Nakon rata, njegovo učešće u CIMADE se nastavilo. Sada su se brinuli o sudbini izbeglica. Godine 1946. on je zatražio kuću za utočište izbeglica, a od 1947. do 1968. godine, kuću za studente iz centralne i istočne Evrope, nakon 1956. i iz Poljske, a zatim i iz zemalja trećeg sveta.
U periodu od 1948. do 1961. godine, bio je član upravnog odbora Ekumenskog instituta u Bosiju (Bossey) u Švajcarskoj. Pavle je, 1953. godine, postao profesor na Institutu Svetog Sergija u Parizu, predajući Zapadno hrišćanstvo i Moralno bogoslovlje. Ponovo se ženi 1954. godine sa dvadesetpetogodišnjom Tomoko Sakai, koja radi kao tumač, ćerkom japanskog diplomate i Engleskinje. Njegov brak sa Tomoko uticao je da oslobodi svoje kreativne moći, kao i širenju svojih kulturnih simpatija uslovljenih Rusijom, kako govori Olivije Kleman.
Kasnije, 1958. godine, pojavila se njegova knjiga Le Femme et le salut de monde [Žena i spasenje sveta][5]. Naredne godine je izašlo njegovo najobimnije delo L’Orthodoxie [Pravoslavlje][6], za koje je nagrađen doktoratom iz bogoslovlja na Institutu Svetog Sergija; dve godine kasnije, 1961, kao plod istraživanja ruskih korena njegove misli: Gogol et Dostoïevski ou la descente aux enfers [Gogolj i Dostojevski: Silazak u pakao][7]. Naredne godine izdaje drugu knjigu o braku: Le Sacrement de l’amour: Le mystère conjugal à la lumière de la tradition orthodoxe [Sveta tajna ljubavi: Tajna braka u svetlu pravoslavnog predanja][8]; 1964. godine jedno od njegovih glavnih dela: Les Ages de la vie spirituelle: Des pères du desert à nos jours [Vekovi duhovnog života: od pustinjskih otaca do naših dana][9]; 1968. godine: La Connaissance de Dieu selon la tradition orientale [Znanje o Bogu prema istočnoj tradiciji][10]; 1969. godine: L’Esprlt-Saint dans la tradition orthodoxe [Sveti Duh u pravoslavnom predanju][11]. U godini njegove smrti, 1970, objavio je sledeća dva rada: Le Christ dans la pensée russe [Hristos u ruskoj misli][12] i L’Art de l’icône: Théologie de la beauté [Umetnost ikone: Teologija lepote][13].
U poslednjoj deceniji života, Pavlova ekumenska nastojanja su se nastavila. Godine 1964. je pozvan da učestvuje na Drugom vatikanskom koncilu kao jedan od pravoslavnih pristalica sa Svetog Sergija. Nakon nekoliko godina, 1967, postaje profesor Ekumenskog instituta u Bosiju i na Institutu za više studije [Institut Supérieur d’Études] (Ekumenskom, novootvorenom u Parizu). Godine 1968. postao je doktor honoris causa na Univerzitetu u Solunu. Preminuo je iznenada u snu 16. septembra 1970. godine.
Izvor: Modern Orthodox Thinkers from the Philokalia to the present, London 2015. Šira verzija će biti objavljen u novom broju „Kalenića“ (4/2021).
Preveo: Lazar Marjanović
[1] Više o Evdokimovom životu videti: Olivier Clement, Orient–Occidcnt: Deux passeurs: Vladimir Lossky et Paid Evdokimov (Geneva: Labor etFides, 1985), 105-210 (za njegov život, naročito: 105–116); Michel Station,‘Note bio-bibliograpinque sitr l’oeuvre de Paul Evdokimov’, Contacts235–236 (jul-decembar 2011), 267–275; dvostruki članak posvećen Evdokimovu. Na engleskom: Michael Piekon, u Paul Evdokimov, Ages of theSpiritual Life [Vekovi duhovnog života] (Crestwood, NY: St Vladimir s Seminary Press, 1998), 1–10; i In the World, Of the Church: A PaulEvdokimov Reader [U svetu, o Crkvi: Čitalac Pavla Evdokimova], ed, Michael Piekon and Alexis Vinogradoff (Crestwood, NY: St Vladimir’sSeminary Press, 2001), 1-9. Takođe, videti lične Evdokimove autobiografske napomene: ‘Some Landmarks on Life’s journey’ [Neki orijentiri na životnom putovanju], u Evdokimov, In the World, 37–47.
[2] Evdokimov,‘Some Landmarks’, 38-39.
[3] Dostoïevski et le problème du mal (Lyon: Editions du Livre Français, 1942; reprint Paris: Desciée de Brouwer, 1978).
[4] Le Mariage, sacrement de l’amour (Lyon: Éditions du Livre Français, 1944).
[5] La Femme et la saint de monde (Paris-Tournai: Desclée de Brouwer, 1958; reprint 1978).
[6] L’ Orthodoxie (Neuchâtel: Delachaux et Niestlé, 1959).
[7] Gogol et Dostoïevski on la descente aux enfers (Paris: Desclée de Brouwer, 1961; reprint Paris: Éditions de Corlevour, 2011).
[8] Le Sacrement de l’amour: Le mystère conjugal à la lumière de la tradition orthodoxe (Paris: Editions de l’Épi, 1962; reprint 1980).
[9] Les Ages de la vie spirituelle: Des pères du desert à nos jours (Paris; Desclée de Brouwer, 1964; reprint 1980).
[10] La Connaissance de Dieu selon la tradition orientale (Lyon: Xavier Mappus, 1968).
[11] L’Esprit-Saint dans la tradition orthodoxe (Paris: Cerf, 1969; reprint 2011).
[12] Le Christ dans la pensée russe (Paris: Cerf, 1970).
[13] L’Art de l’icône: Théologie de la beauté (Paris: Desclée de Brouwer, 1970).
