Šta znači biti duhovan danas? (ili: Quo vadis, homo sentiens?)

Ceo svet se nalazi u stanju zbunjenosti. Sa nailaskom pandemije primećeno je da se ljudi psihološki ograđuju od drugih. Društveni mediji pružaju snažnu evidenciju o ovom patološkom stanju sa mnoštvom nezdravih pojava.

Mnogi očekuju da duhovnost kao takva može da pomogne. Međutim, duhovna oblast je gotovo neshvatljiva za savremeni način razmišljanja, u kome se religija doživljava kao specijalni efekat ljudskog poriva za onostranim. Posle viševekovnog sledovanja teološkoj tradiciji koja je načinila oštar rez između duše i duha, savremeni čovek je nasledio dilemu izbora između njih.

Ipak, Crkva i teologija nastavljaju da se zanimaju za „duhovne teme” još od događaja Pedesetnice kao i od momenta kada je Apostol Pavle načinio razliku između duhovnog (πνευματικός), duševnog (ψυχικὸς) i telesnog (σαρκικὸς) čoveka. Hrišćanska duhovnost ima u svom središtu otelovljenog Boga kao „Sina Čovečijeg” Koji u Duhu Svetom unosi u istoriju istinu o čoveku. Zbog toga se nameće pitanje na koji način ova duhovnost može da utiče na modernu kulturu?

Pavlovo razlikovanje između telesnog, duševnog i duhovnog

Počnimo sa kratkim pogledom na terminologiju i na aktuelni sadržaj pojmova — telesno, duševno, duhovno da bismo videli kakav značaj oni mogu imati za savremenu problematiku.

Mnogi misle da je Apostol Pavle iz helenske literature pozajmio i distinkciju „duhovno-duševno-telesno” (Rm 7-8; 1Kor. 2,12-3,4), povezujući je sa psihološkim razumevanjem karakterističnim za grčku misao. Zaista, kod drevnih Grka, čovek se sastoji iz tri dela.

Međutim, izvor pavlovskog razlikovanja je judejski, a ne grčki. Apostol Pavle se po ovom pitanju kreće u biblijskom miljeu iz kojeg potiču pojmovi basar (telo), nephesh (duša) i ruah (duh). U tom predanju, telesno ukazuje na biološko postojanje čoveka i vezuje se za instinkt samoodržanja. Duša je samo životni princip koji nije imun na smrt i ne garantuje opstanak ličnosti posle smrti. Duh, pak, ukazuje na božanski dar i životvornu snagu koja dolazi od Boga.

Teološki posmatrano, tri pomenuta pavlovska izraza treba povezati sa tri različita načina ispoljavanja čoveka. Pogledajmo ih ukratko.

Načini manifestovanja čoveka

Telesni čovek živi i ponaša se isključivo na osnovu svog biološkog identiteta. To će reći: zanima se kako da sačuva svoje biološko postojanje koje sadrži, između ostalog, i instinkt samoodržanja. Održanje života u biološkoj ravni telesni čovek stavlja za krajnji cilj svog postojanja. Jedini cilj telesnog čoveka je preživljavanje njegove biološke ipostasi. Stoga, kada neko zapreti njegovoj biološkoj ipostasi, on će ga ubiti!

Duševni čovek je onaj koji stavlja izvesne „brane” u odnosu na porive telesnog čoveka. Stoga duševni čovek, na primer, ne želi da naškodi drugom. On želi da zaštiti sebe, ali to ne čini na uštrb drugog. Celokupno vaspitanje usmereno je ka duševnom čoveku.

Duhovni čovek je onaj koji je vođen Duhom Svetim, Koji u njegovo postojanje unosi buduće stanje, eshaton. Duh to čini prenoseći čoveka u stanje u kome njegovim postojanjem neće diktirati biološki instinkt samoodržanja te ga neće koristiti na štetu drugog. I ne samo to, nego sadrži i element ljubavi. Jer, u konačnoj analizi, eshaton je ljubav koja čini da sebe žrtvujem radi drugog.

Prema tome, kod Apostola Pavla imamo tri načina postojanja koji se ne poistovećuju sa tri dela (ili sprata) čoveka.

Primera radi, po istom Apostolu, kada god neguju samoljublje ljudi ostaju telesni (σαρκικοί). U 1Kor. 3, 3, on pita: „Jer sve dok su među vama zavist i nesloga i razdori, zar niste telesni i zar se ne vladate po čoveku?” Ipak, iznenađujuće za neke hrišćane, ni duševni čovek (ψυχικὸς) ne predstavlja za Pavla neko idealno stanje. Štaviše, on smatra da duševni i duhovni čovek nisu tako bliski. „A duševni čovek ne prima što je od Duha Božijeg, jer mu je ludost, i ne može da razume, jer se to ispituje duhovno” (2, 14).

To što je današnji čovek pre svega „duševni” čovek duguje modernoj kulturi u koja ga svodi na nivo osećanja. Svaka istorijska epoha je razradila svoj tip idealnog čoveka (npr. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus i sl). Naše doba je svedok kulta emocija i oduševljenja, i njen ideal je homo sentiens (čovek koji oseća). Mediji intenzivno eksploatišu one programe ili slike koje igraju na kartu emocije i impresije. Ali, u svetlu pavlovske antropologije, emocije mogu da budu samo iluzija dubine čoveka.

Prema tome, „duhovni” čovek (u već navedenom smislu) predstavlja rešenje za dilemu modernog čoveka. Ali, kako to razumeti? Da li je duhovni suprotstavljen duševnom ili telesnom u ontološkom smislu? Apostol Pavle odbacuje takvu podelu zbog toga što on ne govori o delovima nego o načinima. On pravi razliku, ali ne vrši hijerarhijski rez i tripartitnu podelu.

Ljubav kao glavni izraz duhovnosti

Za Apostola Pavla članovi Crkve su „duhovni” (πνευματικοί). On ovde ne upućuje na neka psihološka iskustva hrišćana. Njegova logika je povezana sa post-vaskrsnim iskustvom Crkve. Naime, posle Hristovog vaznesenja, učenici su primili Duha na dar i On, kao Utešitelj, dela kako bi uneo darove Budućeg veka unutar hrišćanske zajednice. Kao rezultat toga, svi članovi Crkve postaju „duhovni”, crpeći svoj etos iz budućeg načina postojanja kome ih uči Duh. Izvor istinske duhovnosti je članstvo u Crkvi kao telu onih koji su, zahvaljujući Krštenju i zajednici Duha Svetoga (što je Evharistija), stekli večni identitet. Ako su svi članovi Crkve postali „duhovni”, to znači da im Duh Sveti omogućava da predokuse buduće Carstvo čije su odlike: „ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje; za takve nema zakona” (Gal 5, 22-23).

Iz tog razloga, saglasno Pavlu, istinski hrišćanin ne dopušta diskriminaciju koja bi jedan dar (ličnost ili harizmu unutar zajednice) stavljala iznad drugih. Jedan član zajednice ne može da prezire drugog i da postoji nezavisno do ostalih članova. „I neugledni naši udovi imaju veći ugled, dok onim uglednim to ne treba. Ali Bog tako složi telo davši slabom udu veću čast, da ne bude razdora u telu, nego da se udovi podjednako brinu jedan za drugoga” (1Kor 12, 24-25). Vrhunski oblik duhovnosti je ljubav (1Kor. 13, 13) zbog toga što je Duh zajednica. Prema tome, ukoliko nemam ljubavi, tada sam ništa (up. 1Kor. 13, 2).

Pošto je ljubav stvar volje i očišćenja od zla, tj. svega što vodi ka odbacivanju drugog, jasno je da borba za „duhovnog” čoveka povlači podvig.

Kako sve ovo izgleda u svetlu psihologije?

Nesumnjivo, pojam telesnog kod Sv. Pavla ukazuje na telo u kome se utvrđuje individualizam, u kome fizičke potrebe i žudnje (ako nisu kontrolisane) vode ka sebičnim postupcima i motivima (παρὰ φύσιν). „Duša” izražava prirodne, psihološke funkcije. Pri tom, duševno ne treba okarakterisati kao prirodno u smislu zdravog i celovitog. Poistovećenje prirodnog (κατὰ φύσιν) sa zdravim i normalnim nije u skladu sa svetootačkim pogledom koji prirodu ne opravdava kao takvu. Priroda je zdrava jedino ukoliko je u zajednici sa natprirodnim Bogom, ukoliko je dovedena do stanja ὑπὲρ φύσιν, tj. ako je obožena.

Zbog toga, pitanje je da li postoji ijedan plauzibilan primer duhovnog u bazičnoj interakciji unutar ljudske psihologije. Po mom mišljenju, za „duhovnog čoveka” ne postoji ekvivalent u psihologiji zbog toga što se ne radi o svojstvu ljudske prirode nego (ničim iznuđenom) daru od Boga. U svakom slučaju, u pavlovskoj perspektivi, „duhovni čovek” je prijemnih Duha Svetoga koji ličnost čoveka vodi do nadilaženja prirodnog (biološkog) stanja bića („ako ste pak Duhom vođeni, niste pod zakonom”: Gal 5, 18) i eshatološkog usinovljenja („jer koje vodi Duh Božiji, oni su sinovi Božiji”: Rm 8, 14).

Biti vođen Duhom i vladati se na osnovu zakona jesu dve stvari koje se međusobno isključuju. Važi ili jedno ili drugo, ali ne oboje. Biti, pak, istinski duhovan predstavlja crkveno, a ne individualno psihološko iskustvo.

Interakcija između duha, duše i tela u današnjoj krizi

Bilo koja vrsta krize (pritisak, frustracije, uznemiravanje na poslu) podstiču čoveka da angažuje svoje prirodne potencijale. U vreme krize najočiglednije se ispoljavaju duševni i telesni način.

Kriza, na primer, nagoni neke ljude da postupaju kao telesni ljudi. Ako neko, iz reakcije na stres ili traganja za utehom, postane zavistan (prema hrani, internetu, kupovini itd), ta ličnost će biti bliža „telesnom čoveku”. Ako neko iz sličnih razloga postane radoholičar (workaholic), ta ličnost će biti više privučena duševnom obrascu, zbog toga što ovde nije u igri strast; međutim, ukoliko se radoholičar hrani narcizmom, to lako postaje „telesni” čovek. Pogledajmo nekoliko primera u sledećoj tabeli.

	Telesni	Duševni	Duhovni
Povređenost, ranjenost nasiljem	Želja za osvetom, mržnja, zlopamćenje	Žal, borba za oproštaj, sećanje na dobre stvari	Praštanje, prihvatanje
Brak	Narcističko iskorišćavanje, putenost	Podnošenje drugog	Smirenost, žrtvena ljubav do samozaborava
Životne frustracije	Zlopamćenje, traganje za materijalnom utehom	Tuga, strpljenje, želja za prevazilaženjem	Vera, žudnja za Bogom
Nacionalizam	Isključiva ljubav prema svom narodu	Tolerisanje drugih naroda	Ljubav prema drugima narodima
Radoholičar (workaholic)	Sebično sticanje na kompulsivan način	Dela milosrđa, pomoć drugima	Samoodricanje, darežljivost
Bogatstvo	Bogataš iz jevanđelja	Pomoć drugima sa interesom (duhovnim)	Nesebično pomaganje drugima

Gornja tabela pokazuje da tri modusa nisu statična nego da su dinamički isprepleteni. Kod duhovnog čoveka, telesno i duševno sarađuju u potpunosti i bivaju dovedeni do preobražaja.

Kriterijumi pozajmljeni iz budućnosti

Da bi se procenila kritična situacija, potrebno je imati viziju budućnosti, tj. ono na osnovu čega znamo šta je Božija volja o nama. Zadatak sveštenika, terapeuta, veroučitelja i dr. je da ukazuju na istinu čoveka. Kriterijumi na osnovu kojih možemo da „čitamo” realnost — ljude, događaje, pojave i postupke — pozajmljeni su od istine koja je istorijski otkrivena u Hristu.

Zvuči prosto, zar ne? Možda, ali stvar se tu ne završava. Jer, dok anticipirani Kraj ne dođe, mi i dalje imamo ozbiljnu borbu pred nama. To povlači opitno iskustvo slobode, neizbežni krst i izoštren osećaj za istoriju.

Trajni izazov za hrišćane sastoji se u uvođenju dimenzije Kraja u njihove živote, tako da svako svoju krizu — od porodice, posla, braka, preko krize sredovečnosti do društvenih, kulturnih i političkih previranja — može da sučeli na zdrav način. O tom hrišćanskom stavu prema navedenim pitanjima najuverljivije govori ranohrišćanski spis Poslanica Diognetu (4–5):

„Oni (hrišćani) žive u jelinskim i varvarskim gradovima, kako je svakome palo u deo, i u svome odevanju i hrani i ostalom životu sleduju mesnim (lokalnim) običajima, ali projavljuju zadivljujuće i zaista čudesno stanje života (i vladanja) svoga. Žive u otadžbinama svojim, ali kao prolaznici (πάροικοι). Kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Svaka tuđina njima je otadžbina, i svaka otadžbina tuđina“.

Navedena ilustracija hrišćana (ponekad teško zamisliva u našem vremenu) svedoči o paradoksu jedne ilegalne i progonjene religije. Bio je to, kako ističe francuska istoričarka Mari-Fransoa Baslez, paradoks jedne mistične religije koja je sa svojim mučeništvom promislila svoju antropologiju dajući važno mesto telu; paradoks jedne univerzalne religije koja je razlikovala kulturu od religije – pokazujući da čovek može biti hrišćanin nezavisno od toga da li je Grk ili Jevrejin; paradoks jedne religije koja u globalnoj istoriji spasenja u Hristu davala odgovore na pitanja aktuelnosti. Bila je to vizija života koja je u rezultatu dala jedan etos nadahnut budućnošću.

Mudra procena događaja u svetlosti Kraja bila je od početka važno oruđe u rukama Crkve. To joj je pomoglo da ne dozvoli sunovrat zbog svađa i ličnih interesa. Verujemo da će ona pomoći i danas kada smo suočeni sa krizom smisla života.