Silazak u Ad (fragment freske), Makedonija, 1191.
„Ako Hristos nije vaskrsao, uzaludni su i naša propoved i vaša vera“ (1Kor 15, 14). U ovom iskazu apostol Pavle je sažeo ono sa čime stoji ili pada celokupno hrišćanstvo – Hristovo vaskrsenje. Samo ukoliko je zaista vaskrsao, Isus je pokazao da nije samo smrtni čovek (iako je po sopstvenom izboru i po „dogovoru“ Svete Trojice i to), nego Sin Božiji i time Bog. Od trenutka vaskrsenja, gledano unazad, njegove reči i postupanja tokom celog njegovog života više se ne daju meriti ničim ljudskim, nego obratno, od sada on postaje merilo svega ljudskog, a njegove reče i dela postaju razumljive tek iz perspektive vaskrsenja. Zašto je to tako?
Zato što se Isus nije samo vratio iz mrtvih. On je vaskrsao. A to je nešto potpuno drugačije. Nezamislivo drugačije. Za svog zemaljskog života Isus je oživeo tri mrtvaca: mladića iz Naina (Lk 7, 11–17), Jairovu kći (Mk 5, 22–24, 35–43) i Lazara (Jn 11, 1–44). Sve troje su zaista bili mrtvi i sve troje je Isus ponovo vratio u život. Ali u ovaj biološki život u kojem su i bili: život ograničen prostorom, vremenom, materijom i što je najvažnije smrću. Sve troje će doduše još neko vreme poživeti, ali će posle toga neminovno umreti. Kao uostalom i svako ljudsko biće.
Isusov povratak iz mrtvih nije takav. To nije povratak u ovaj život. On je iz mrtvih prešao u sasvim drugačiji život. Iz života kojim vlada propadljivost i smrt on je otišao u život zajedništva sa Bogom, zauvek napustivši domen smrti. Od tada je izvan njenog dosega. To je život toliko drugačiji da ga gotovo ne možemo ni zamisliti. Sveto Pismo nam daje nekoliko natuknica koje nam pomažu tek toliko da ne pomislimo kako tu vrstu života možemo pomešati ili izjednačiti sa životom koji sada živimo. A osnovna je u tome što život po vaskrsenju nije povratak u ovaj život, nego odlazak u jednu sasvim novu, sasvim drugačiju dimenziju postojanja. Onu koju svi mi priželjkujemo i kojoj se nadamo. Postojanja u Božijoj blizini. Štaviše, postojanja prožetog božanstvom. U carstvu ili carevanju Božijem.
Isus, dakle, nije oživljeni mrtvac koji svoj biološki život nastavlja da živi u svetu, nego onaj ko svoj radikalno nov način postojanja živi u Bogu. Zato oživljavanje Lazara (koje se često pogrešno naziva Lazarevo vaskrsenje) nije najbolja slika Isusovog vaskrsenja. Doduše nešto malo od toga je prisutno: Lazar više nije mrtav. Ali tu se svaka sličnost završava. Tako npr. Lazara su po izlasku iz groba odmah svi prepoznali, a Isusa nisu. Lazar je ponovo umro, a Isus više nikad ne umire. Od vaskrsenja pa nadalje Isus više ne pripada našem svetu, nego je prešao u sasvim novu dimenziju stvarnosti. Nama nezamislivu. Ako naša stvarnost ima tri dimenzije, on je prešao u četvrtu. Ako ima deset, on je prešao u jedanaestu. Dakle u onu nama potpuno nepoznatu. To je razlog što opisa Isusovog vaskrsenja nema ni kod jednog jevanđeliste. Priroda onoga što se tada dogodilo (kao i onoga što se stalno događa) između Oca i Sina takva je da izmiče svakom ljudskom iskustvu. I zato se vaskrsenje ne da prikazati. Jevanđelisti to ni ne pokušavaju.
No, ako nam je potrebna neka, ma koliko nesavršena, analogija iz našeg empirijskog života, možda se možemo poslužiti (jer svakako je bolja od one sa Lazarom) analogijom sa leptirom. Naime, leptir nastaje od gusenice. Onaj ko dobro poznaje gusenice, a nije video leptira, nikada ne bi ni pomislio da su u nekoj vezi. A leptir ipak nastaje od gusenice. I uprkos tome je totalno drugačiji. Telo im je sasvim drukčije. Gusenica puzi po zemlji, a leptir slobodno leti sa cveta na cvet. Pa i sam nastanak leptira iz gusenice, to iščaurivanje, neodoljivo podseća na „oslobađanje“ od stegâ – kao da se budući leptir oslobađa od ograničenja gravitacije koja ga neumoljivo, u vidu gusenice, drži pribijenog pri zemlji. Oslobađa se da bi mogao slobodno da poleti.
Uz to, Isus nije ni utvara (avet, sablast, duh) koja pripada svetu mrtvih ali se nekako može prizvati u svet živih. Poput npr. Samuilovog duha koga prizivačica duhova u En Doru na Saulovu molbu nakratko priziva iz sveta mrtvih (1Sam 28, 7–20). Taj duh je u stvari mrtvac koji kao utvara prebiva u podzemnom svetu i koga je moguće privremeno prizvati, ali koji se opet mora vratiti u svet mrtvih. Nasuprot tome, vaskrsli Isus je i živ i telesan. Doduše i živ na nov način i telesan na nov način. Ali svakako nije utvara.
Posle vaskrsenja Isus se učenicima prikazuje u ljudskom telu, ali ga oni začudo uopšte ne prepoznaju. I to ne samo oni koji su ga videli možda dva-tri puta, nego ni oni koji su do juče bili neprestano s njim mesecima ili čak godinama – posle tri dana ga više ne prepoznaju. Tako npr. na putu za Emaus, koji je trajao satima, Isus razgovara sa svoja dva učenika i tumači im Stari Zavet. Ni jednog trenutka oni ne znaju da je to on. Isto tako ne prepoznaje ga ni verna učenica Marija Magdalina. A ni učenici na Genisaretskom jezeru. Ovo su nepobitna svedočanstva o tome da njegovo telo po vaskrsenju nije nužno isto kao ono pre, inače bi ga, barem oni najbliži, učenici sasvim sigurno odmah prepoznali. S druge strane, oni drugi učenici u zatvorenoj sobi, kad se Isus u trenutku pojavio usred njih a ubrzo potom i iščezao, prepoznaju ga. Kako sad to? Jedni ga nikako ne prepoznaju, drugi ga odmah prepoznaju. Nije nerazumno pretpostaviti da je to otuda što je ovo novo „duhovno“ telo (kako ga zove Pavle da bi ga razlikovao od onoga koje sada imamo) pod vlašću duha. A to znači da ga ne prepoznaju oni kojima Isus tog časa i iz nekih njemu znanih razloga ne dopušta ga prepoznaju, a da ga prepoznaju oni kojima on dopusti da ga prepoznaju. Jer od sada pa nadalje više se ne pita telo nego duh. Vaskrsli jeste telesan, ali pripada novom, drugačijem redu postojanja, pa otuda i drugačijoj, božanstvom prožetoj, telesnosti. Nije, dakle, ni svaka telesnost ista. Pored ostalog, vaskrsenje nam otkriva i nove mogućnosti same materijalne telesnosti. Primera radi, čovekovo sadašnje telo ne može proći kroz vrata ili zid, ali vaskrslo može. Ova činjenica ni savremenoj fizici ne izgleda toliko nemogućom koliko je izgledala običnom čoveku pre dva milenijuma.
Po vaznesenju, pak, Isus se Savlu-Pavlu javlja samo kao svetlost i glas (neke osobe), ali ne i u vidu same te osobe. Savle je zaslepljen blistavom svetlošću a pritom čuje i Isusov glas kojim se on poistovećuje sa progonjenom Crkvom. Njegovi pratioci, međutim, čuju samo glas, ali ne vide nikog (Dap 9, 7) ili obratno, vide svetlost, ali ne čuju glas (22, 9) – svedočanstva su nesaglasna. U svakom slučaju (samo) onaj kome se obraća, i vidi svetlost i čuje glas u isto vreme.
Isus na krstu jeste umro, ali po vaskrsenju on učenicima ne dolazi iz sveta mrtvih. On je taj svet zauvek ostavio za sobom i sa svojim novim telom prešao u večni Očev svet čistog života. Iz sveta Boga kao samog izvora života on se povremeno javlja svojim učenicima dajući im po nahođenju poslednja objašnjenja i uputstva za njihovu buduću misiju (koja njima tada deluje beznadežno i potpuno neostvarivo) a kojom oni treba da nastave njegovu. Možda je važno istaći da se do svog vaznesenja on njima javlja objektivno, empirijski realno, a ne u njihovim subjektivnim mističkim iskustvima. Nije da se Isus ne može javljati i na taj način. U takvim unutrašnjim iskustvima javljaće se i njima (npr. Pavlu, 2Kor 12, 1–4) i mnogima do danas. Ali neposredno po vaskrsenju javlja im se spolja, i sa njima opšti kao jedinka realnog sveta.
Može izgledati neočekivano, ali ove neobičnosti snažno svedoče u prilog teze da se vaskrsenje zaista zbilo. Jer da je izmišljeno, onda bi se po svoj prilici insistiralo upravo na tome da je vaskrsli automatski prepoznatljiv, tj. da nije moguće da smo sa njim bili mesecima i godinama skoro svakodnevno, a da ga sada posle tri dana ne možemo prepoznati. A takođe i na tome da mu je telo isto onakvo kakvo je i bilo (na čemu danas, nažalost, insistiraju mnogi hrišćani). U tom slučaju bi potpuna ovozemaljska telesnost bila potpuno svedočanstvo vaskrsenja. Jer, kome bi i zašto palo na pamet da izmišlja da ovakvi opisi koji se takoreći nameću (prepoznatljivost na prvi pogled i potpuno ista telesnost) u stvari ne odgovaraju stvarnosti vaskrslog? I zašto bi se izmišljali drugačiji opisi kada se time samo oslabljuju najprirodniji argumenti u prilog vaskrsenju? Samo se jedan odgovor nameće: takve prima facie nelogičnosti se vaskrsenju pridaju samo zato što je vaskrslo telo neuobičajeno telesno, jedinstveno telesno, telesno na nebivali način, pa otuda i neprepoznatljivo, osim ukoliko onaj čije je želi da bude prepoznat. Te neočekivane i neobične osobine vaskrslog tela, baš zato što su i neočekivane i neobične snažno svedoče u prilog teze da se vaskrsenje zaista zbilo. Jevanđelistima je ostalo samo da (u meri svoje ljudski ograničene objektivnosti) opišu svoj doživljaj sa onim sa kojim su se susreli.
Napokon, ostaje jedno nezaobilazno pitanje: kakve veze ima Isusovo sa našim vaskrsenjem? Neka je Isus i vaskrsao, kakve to veze ima sa nama? On je zasebna individua. Svako od nas je neka druga. Zaista, čini se nelogičnim i nemogućim da se ono što se desilo jednom čoveku automatski tiče i ostalih. Međutim, ukoliko verujemo apostolu Pavlu, Isusovo i naše vaskrsenje su ne samo povezani nego i nerazlučivi. On kaže: „Ako mrtvi ne vaskrsavaju, onda ni Hristos nije vaskrsao“. Šta ovo znači? Ništa drugo nego da Isus nije vaskrsao samo za sebe, kao individua koja sa drugim individuama nema ništa. On je vaskrsao upravo zato da bismo i mi mogli vaskrsnuti. On je vaskrsao prvi i time otvorio vrata vaskrsenja svima nama. Jer ako mi nismo nerazlučivo povezani sa njim i on sa nama, onda nije tačno to što kaže Pavle. Tada mrtvi mogu i da ne vaskrsavaju, a Isus sasvim lepo može da bude vaskrsao. Ali ako važi to što kaže Pavle, onda nije moguće da je Isus vaskrsao, a da ostali mrtvi to ne mogu. Upravo zbog toga Hristovo vaskrsenje nije individualan nego univerzalan događaj koji se tiče svih. On je zato i postao čovek, jer je želeo da se kao vaskrsli poistoveti sa svakim od nas i prihvatiti nas kao ćelije svog, sada ne više individualnog, nego korporativnog, sabornog tela – Crkve. A to je bilo moguće upravo zato što vaskrsenje nije (samo) istorijski događaj poput raspeća. Ono se probija van istorije lomeći i silu smrti, ali i ograničenja prostora, vremena i materije. Zato je i moglo svima nama otvoriti vrata u novu dimenziju postojanja – u večni suživot sa samim Bogom.
I na kraju, ono što je u svemu ovome najneobičnije nije samo to što je vaskrsenje pokazalo da postoji novi svet i novi način života, nego i to što je taj novi svet, makar i u ograničenom vidu, već ušao u ovaj stari koji još uvek živimo. Što je, dakle, taj novi način života počeo da postoji ne tek posle starog, nego već paralelno sa starim. Barem u nekim segmentima. Makar koliko retkim i malim. Isprepleten sa njim. Tiho i nenametljivo. Ne primoravajući nego prizivajući i privoljavajući. Ne uzurpirajući ničiju slobodu nego privlačeći svojom neodoljivošću. Kao zrno gorušičino koje, iako najmanje od svih, u sebi nosi beskrajne mogućnosti. Ili, možda tačnije, mogućnosti beskraja. Amin!
