”Ja sam svetlost svetu” (detalj na vitražu), Bantri, Irska
Vi ste so zemlji. Ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze. Vi ste svetlost svetu. Ne može se grad sakriti kad stoji na gori. Niti se svetiljka pali i stavlja ispod posude, nego [se stavlja] na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da proslave vašega Oca koji je na nebesima. Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke. Nisam došao da [ih] ukinem, nego da [ih] ispunim. Jer, zaista vam kažem: Dok ne prođe nebo i zemlja, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne crte iz Zakona dok se sve ne zbude. Ako, dakle, neko ukine jednu od ovih najmanjih zapovesti i tako nauči ljude, nazvaće se najmanjim u Carstvu nebeskome. A ko izvrši [ove zapovesti] i [druge njima] nauči, taj će se nazvati velikim u Carstvu nebeskome.
Vrlo je verovatno da su reči koje Isus izgovara u ovoj perikopi drugi deo tzv. Besede na gori, jer se nastavljaju kontinuirano na nju bez ikakve pauze. Štaviše, one podrazumevaju ono što je rečeno u tzv. Blaženstvima: ako poseduju atribute pomenute u Blaženstvima (krotost, čistotu srca, milosrđe itd., sledbenici Isusovi bi zaista mogli biti „so zemlji“ i „svetlost svetu“. Zar i rimska poslovica ne kaže: Nil sole et sale utilus(Ništa nije tako korisno kao sunce=svetlost i so)?
„Vi ste so zemlji“, kaže Isus. Vi, moji učenici i sledbenici. Ne pismoznanci i fariseji. Primetimo da Isus ne kaže: Vi ćete biti so svetu, ili: Vi imate potencijala da postanete so svetu. On kaže: Vi već sada jeste so svetu, što znači da je, Božijom blagodaću, čudo našeg preobražaja već započelo. A kako izgledaju oni koji su so svetu? Upravo onako kako ih Isus opisuje u tzv. Blaženstvima čije nabrajanje neposredno prethodi ovoj perikopi. Dakle, on prvo nabraja krotke, milostive, čiste srcem, mirotvorce itd. a onda ih naziva izrazima „so zemlje“ i „svetlost svetu“. Poslanje takvih (i samo takvih) učenika sastojalo se u tome da saopštavaju božansku istinu kako bi se njome suprotstavili duhovnoj iskvarenosti i nemoći palog sveta, tj. kako bi ga osolili.
So je u antici bila vrlo vredna. Ponekad su rimski vojnici bili plaćani solju (otuda izreka za dobrog vojnika da je „vredan svoje soli“). Dakle, so je vrednost. No, so nema nikakvog efekta ako samo stoji u slaniku. Ali ako je pomešana sa hranom ona tu hranu preobražava. Čini je ukusnom, privlačnom i upotrebljivom. Tako i hrišćani, ukoliko sede sami u svojim domovima neće imati nikakvog uticaja na one napolju, one kojima je potreban Isusov blagi lik. Ali, ako sa njima stupe u odnos, tada imaju priliku da im prenesu ukus života u Hristu. So čini hranu ukusnom (Jov 6, 6 ili sv. Kirilo Aleksandrijski: „Bez soli su i hleb i riba nejestivi“), ali je i održava (Baruh 6, 27).
Održavanje hrane, u doba bez frižidera, bila je verovatno primarna funkcija soli. Zato je so prenosno označavala i trajnost neke pogodbe ili ugovora kroz izraz „osoljen savez“ (Br 18, 19 i 2 Dn 13, 5). Istinski hrišćani, takođe, čine svet privlačnim, ali ga i održavaju onakvim kakvim bi ga njegov Tvorac hteo. Mi kao hrišćani imamo ne samo bogomdanu mogućnost, nego i obavezu da svoju životnu sredinu preobražavamo onako kao što so preobražava jelo. I uopšte ne mari ako nas je malo. Jer je i samo malo soli dovoljno da napravi veliku razliku u jelu. Isto tako i samo malo hrišćana, samo ako su zaista hrišćani, dovoljno je da napravi veliku razliku u svetu. Uostalom, hrišćani nisu pozvani da budu većina, nego da ispune svoju funkciju soli. Da bi onda mogli druge pozvati da „okuse i vide kako je Gospod dobar“ (Ps 24, 8).
Ali, ako so obljutavi, čime će opet postati slana, retorički pita Isus. Ovde Matej, očigledno namerno, koristi reč koja istovremeno znači i ‘obljutaviti’ i ‘zaglupaviti’. I grčka reč (μωρανθῇ od μωραίνω) i aramejska reč (tapel) imaju oba ova značenja. Rabini su obično koristili reč so da bi, u prenosnom smislu, označili mudrost, pa tako čini i Isus. Čime će se, dakle, hrišćani osoliti, tj. prosvet(l)iti ako i sami zaglupave? Čime će postati so ako izgube nebesku slanoću? Jer ako so izgubi ukus, postaje bezvredna. (Strogo govoreći, čista so ne može izgubiti svoju slanoću, jer je natrijum hlorid od koga se ona uglavnom sastoji veoma postojan, ali nečista, poput one koja je u to doba u tim krajevima bila često u upotrebi, a to je ona sa obala Mrtvog mora, koja pored natrijum hlorida ima i dosta drugih sastojaka, može malo po malo postati neslana, jer se razgrađuje.)
So bez slanoće, čovek bez razuma, hrišćanin bez „uma Hristovog“ – nisu nizašta. I zaista, ako hrišćani izgube moć da prosvećuju, tj. da ljude izvode iz tame njihovih promašaja u svetlost radosti Božije, postaju bezvredni, dostojni da budu odbačeni i pogaženi, bez obzira na to koju službu u crkvi vršili (laikâ, prezviterâ, episkopâ, patrijaraha ili papâ – sasvim svejedno). (Ovde ih Isus izgleda poredi sa pokvarenom solju koja se u ono doba po vlažnom vremenu bacala po stepeništu hrama i njegovim spoljašnjim podovima sa nagibom, kako bi sveštenici gazili po njoj da se ne bi okliznuli, ali i po putevima kako bi ih sačuvala od korova i trnja i gde će je, naravno, ljudi koji tim putevima idu takođe gaziti.)
„Vi ste svetlost svetu“, dodaje Isus svojim sledbenicima. Svetlost je u antici, a i kasnije, posvuda bila simbol oštroumnosti i dobrote. A izraz „svetlost svetu“ su ondašnji Jevreji ponekad pripisivali svojim najeminentnijim rabinima zbog njihove učenosti i mudrosti (poznati su primeri Jude, Meira, Akibe i Johanana). Ovaj izuzetan kompliment, koji nije pripao čak ni sv. Jovanu Krstitelju, „najvećem od svih koji su rođeni od žene“ (Mt 11, 11; Lk 7, 28), Isus, paradoksalno, sada daje svojim učenicima. No, on sa sobom povlači isto toliko izuzetnu odgovornost. I misiju. Jer svetlost služi da obasjava, da stvari čini vidljivima i shvatljivima. Da ih jasno izdvaja od onog što se kao nejasno i nedefinisano krije u tami.
Svetlost je potrebna jer je svet u tami. A „svet“ ovde ne označava materijalnu tvorevinu (nebo i zemlju) koju već milijardama godina obasjava takođe materijalna svetlost, nego ljudski svet, tj. pojedince i društvo. I to ljudski svet u celini. Jer, objašnjava sv. Jovan Zlatousti, ne šalje Isus svoje apostole u dva grada ili u deset ili u dvadeset ili samo jednom narodu (Judejcima), kao što je (pre ovaploćenja) slao proroke, nego ih šalje svim narodima, tj. celom svetu. Zato oni nisu samo svetlost Judejcima ili Grcima, nego vascelom svetu, tj. svim narodima. I zato oni odgovaraju ne samo za same sebe, nego i za sve kojima ih Isus šalje širom sveta.
A poslani su „svetlost svetu“ ne zato što su za to posebno obdareni, nego zato što ih je Isus odredio da to budu. I dao im je svoju svetlost ne da bi u samoći uživali u njoj, nego da bi prosvetljivali druge. Ostavio im je kao zadatak da u mrak sveta unose svetlost, a da bi tu svetu dužnost mogli ispuniti dao im je svoju svetlost(Jn 8, 12: „Ja sam svetlost svetu“). Jer on je taj, veli sv. Bid Prečasni, koji je svetiljku koja će prosvet(l)iti svet upalio tako što je zemljani sasud ljudske prirode ispunio ognjem svog božanstva koji nije hteo sakriti od onih koji veruju, niti ga staviti pod posudu zatvorenu pod merom Zakona. Nego je taj oganj stavio na čirak koji obasjava ceo dom, tj. poverio ga je Crkvi kako bi obasjao ceo svet.
A Isus dodaje: svetlost sam svetu „dok sam u svetu“, jer zna da je njegovo vreme ograničeno, na šta često opominje svoje učenike. A kada više ne bude u svetu, mrak iz sveta će odgoniti njegovi sledbenici njegovom svetlošću koju će im on predati. Jer oni nemaju svoju svetlost kojom bi to mogli činiti. Ali zato imaju Isusovu kojom su i sami prosvetljeni. I to samo ukoliko su zaista Isusovi. Jer Isus je svetlost principaliter (Jn 1, 4; 8, 12), a učenici svetu (samo) posreduju njegovu svetlost (tj. istinu). Zato sv. Teofilakt Ohridski veli da im je Isus rekao: Ja sam taj koji je u vama upalio svetlost, ali na vama je da se revnosno trudite da ne ugasite tu blagodat jer će samo na taj način svetlost vašeg života prosvet(l)iti i druge.
I kao što nije dobro da se Isusovi sledbenici šepure i paradiraju ističući sopstvenu vrlinu, tako nije dobro ni da budu skriveni i nevidljivi. Isus im nije savetovao da napuste svet i nastane se u pustinji. I da podučavaju nekakvu ezoterijsku veru. Nego im eksplicitno savetuje da budu vidljivi svima. Naravno, ono što je između Boga i našeg najdubljeg sopstva treba da zadržimo za sebe. Ali ono što je po svojoj prirodi ljudima vidljivo (a to su naši postupci), treba da činimo bez isticanja sebe, nego u slavu Božiju.
Možda najdublji utisak na ljude ostavlja svetost života. Zato je upravo svetost ta svetiljka o kojoj Isus govori. A ona se, veli Isus, stavlja na uzvišeno mesto kako bi obasjala celu prostoriju (u ono doba kuća običnog čoveka na Istoku sastojala se samo od jedne prostorije u kojoj se i jelo i spavalo). A na uzvišeno mesto Isusovi sledbenici stižu svojim dobrim delima. Kad ostali ljudi vide njihova dobra dela, a to su ona koja su učinjena nesebično, u slavu Božiju, a ne svoju, odaće hvalu Gospodu u čije ime i čijom inspiracijom ih i čine. Zapitaće se: U kakvog Boga ovi ljudi veruju kad sa drugima postupaju tako plemenito? Jer, veli sv. Teofilakt, nije Isus rekao: Treba da pokazujete svoju vrlinu, pošto to i nije baš pohvalno za onoga ko je pokazuje. Nego je rekao samo: „Neka se svetli“, kako bi i neprijatelji bili zadivljeni i slavili ne vas nego vašeg Oca nebeskog. Kako bi proslavili svetlost (= Boga), a ne svetiljku (= hrišćane).
Sigurno se mogu naći i bolja poređenja, ali npr. svetionik ne trubi na sve strane dozivajući da bude viđen. On samo sija. Drugim rečima, ako upražnjavamo vrlinu to moramo činiti ne tako da pažnju privlačimo na sebe, nego na onoga ko je inspirator svake vrline. Samo tako ćemo „dobra dela“ činiti u slavu Božiju, a ne svoju. A dobra dela kojima vrlinu upražnjavamo činimo kada postupamo u skladu sa načelom hrišćanske ljubavi. Jer kad se međusobno volimo, ta ljubav se pokazuje u činovima empatije i milosrđa, koji ne mogu a da ne svedoče o Božijoj slavi. Zato, opominje sv. Ambrozije Milanski, „neka niko ne zatvori [zarobi] svoju veru u meru [starozavetnog] Zakona“. Jer ona je neuporedivo više od toga.
„Nisam došao da ukinem Zakon i Proroke“, nastavlja Isus. Zakon je Tora, prvih pet knjiga Starog Zaveta. Proroci su sve proročke knjige Starog Zaveta. „Zakon i Proroci“ (uobičajeni izraz Judejaca za Stari Zavet) uzeti zajedno predstavljaju celinu Božije volje izražene u Pismu, koje ako se ljudi drže živeće pod Božijim blagoslovom. Nije nemoguće da su ga oni među Judejcima koji su bili više legalistički nastrojeni, sablažnjeni Isusovim radikalnim stavom prema poštovanju subote ili zakona o onečišćenju i sl, optuživali da hoće da ukine Zakon i Proroke. I zaista, iako često brani svoje učenike zato što beru klasje žita subotom (Mt 12, 1–6), ili on sam leči bolesnike subotom (Mt 12, 10–13), ili brani učenike kada ritualno ne operu ruke (Mt 15, 1–9), sada govori kao da ne želi da ukine Pismo, nego zastupa pridržavanje svake sitnice u njemu.
Da bismo ovo bolje razumeli treba da znamo da se u Isusovo vreme Jevreji nisu pridržavali samo Tore, nego i onoga što će se kasnije uobličiti kao Mišna (tumačenja Tore) i kao Gemara (tumačenja Mišne). Mišna i Gemara čine Talmud. Ta su tumačenja sadržala na hiljade pravila kojima su pismoznanci pokušavali da razdvoje prihvatljivo od neprihvatljivog ponašanja koje propisuje Tora. Primera radi, trebalo je nekim pravilima odrediti šta je to rad. Recimo da smo u rad ubrojali i nošenje tereta, ali koliko teškog? Koliko teret mora biti težak da bi se njegovo nošenje moglo nazvati radom –10 gr, 100 gr, 1 kg, 10 kg itd. Iako je Isus poštovao Zakon, imao je malo razumevanja za ovakva cepidlačenja pismoznanaca. U tome je obično i bio izvor sukoba između njega i tumača Pisma.
On nadalje izjavljuje da nije došao da ukine ni Zakon ni Proroke, nego da ih ispuni. Možemo to zamisliti tako kao da su Zakon i Proroci likovna skica koju potom, tokom procesa slikanja, slikar ne poništava, ne ukida, nego je dopunjuje i usavršava sve dok ne dobije potpuno završenu sliku. Dakle, Isus starozavetni Zakon ne želi samo da ostvari, nego i da ga dovede do savršenstva. A kako će ga ispuniti ako ga se u svemu ne pridržava? Samo tako što će se držati duha a ne slova Zakona. I drevna tumačenja Tore, kasnije sabrana u Talmud, tragali su za duhom Zakona, ali im je on, prema Isusovim svedočanstvima, najčešće izmicao. I zato su se gubili u mnoštvu detalja i sitnica, tako da od tolikog drveća nisu mogli sagledati šumu. Njima nasuprot, Isus je išao direktno u srž stvari i slovo je merio duhom, a ne obratno. A to je mogao zato što je imao Duha Svetoga, istog onog koji je nadahnuo pisca Zakona da ga sroči.
Po pravilu ono napisano nikada u potpunosti ne izražava nameravano (i zato su tumačenja i potrebna), ali je samo onaj čija je namera (u napisanom) bila u pitanju ovlašćen da verodostojno saopšti u čemu je ona u stvari. Uostalom, Jevreji su očekivali da će Mesijina uloga, između ostalog, biti i konačno objašnjenje Zakona (Isaija 2, 3). A pravi, najdublji, duhovni smisao Zakona nisu mogli saopštiti (ma koliko minuciozni) pismoznanci, nego jedino njegov autor – Bog lično. Jednom davno je kroz svojeg Sina (a preko Mojsija) dao Zakon, a sada ga kroz tog istog Sina ispunjava („Dovršetak Zakona je Hristos“, Rim 10, 4). I iako je Mojsije bio najveći od proroka („u Izraelu ne pojavi više prorok ravan Mojsiju“, Ponz 34, 10), ipak kada je Mojsije Boga molio da mu pokaže svoju slavu (Izl 33, 18), Bog mu odgovara da to nije moguće: „Moje lice ne možeš videti“ (Izl 33, 20).
Međutim, u knjizi Ponovljenog zakona nalazimo na jednu retkost, na Božije obećanje ljudima različito od svih onih u drugim knjigama Starog Zaveta. Jer tu se ne obećava dolazak novog kralja ili novog Davida, nego novog Mojsija. Ovom novom Mojsiju biće darovano ono što je prvom bilo uskraćeno – da gleda Boga licem k licu i da na osnovu toga (a ne samo na osnovu gledanja Božijih leđa) može govoriti ljudima. Taj novi Mojsije, koji živi u najdubljem jedinstvu sa Bogom Ocem, upravo je Isus. I zato je sasvim prirodno da on Zakon Božiji razume bolje od bilo koga, pa i od velikog Mojsija. Jer ipak, Mojsije je Boga mogao videti samo s leđa, a Sin Božiji ga vidi licem k licu.
Mojsijev Zakon on ispunjava tako što nam svojim ponašanjem i svojim rečima krči put kroz džunglu propisa kanonizovanih potonjim Talmudom, pa i onih Torinim, svodeći sve na samo jedan princip – ljubav. Ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku. Dva lica iste medalje. Dve ljubavi koje se izgovaraju u istom dahu. Zakon svoje ispunjenje nalazi u ljubavi. Ako ne vodi ljubavi Zakon je jalov. Ljubav pak ne zaobilazi zakon, ne negira ga, nego ga ispunjavajući prevazilazi. Jer ona ispunjava to što traži zakon, ali i još mnogo više. Ili preciznije, ispunjavajući to više, ona (takoreći usput) ispunjava i Zakon.
„Zaista (ili: uistinu) vam kažem“, nastavlja dalje Isus. Ovde po prvi put, a potom će to činiti više puta, koristi reč ‘amin’ kao neku vrstu zaštitnog znaka (u Jovanovom Otkrivenju je to čak njegovo lično ime, Otk 3, 14). Nije poznato da je ijedan drugi učitelj koristio ovu reč na ovakav način. Kod njega ona (pogotovo sa reduplikacijom radi naglaska) služi kao neka vrsta svečane izjave ili čak zakletve, da bi istakla kao izuzetno važno ono što će uslediti, ili ono posle čega ona sledi. Slično prorocima koji su u istu svrhu koristili izraz „Tako reče Gospod“. Dakle, zaista imam da vam kažem nešto važno, a to je da će sve zapovesti Zakona ostati neokrnjene „dok ne prođe nebo i zemlja“ i „dok se sve ne zbude“ (vidi i Jak 2, 10).
I pre Isusa bilo je onih koji su, marljivo istražujući svako slovce Zakona, tvrdili da će Zakon ostati zauvek. I Isusov gotovo savremenik, Akiba ben Josif, poštovao je ovu tradiciju govoreći: „Kada bi se svi narodi sveta okupili ‘da iskorene jednu jedinu reč iz Zakona’ to ne bi mogli da učine, što možete naučiti od Solomona koji je nastojao da iskoreni jedno slovo iz Zakona, slovo ‘jod’ [najmanje slovce u judejskom pismu], ali je sveti blagosloveni Bog rekao da će Solomon proći, a i stotinu [u Talmudu već hiljadu] takvih kao što je on, dok vam ‘jod’ neće proći [prestati da postoji] nikada“. Dakle, Isus se naslanja na već postojeća uverenja judejskih pismoznanaca, ali ih, po običaju, ipak suvereno pretumačuje.
Kod njega sintagma „nebo i zemlja“ označava totalitet stvorenog, sveukupnost tvorevine. A izraz „dok ne prođe“, može da označava vremenski period, a može da se odnosi i na nešto neshvatljivo. U tom bi slučaju značenje bilo: nepojmljivo je da se izgubi ma i najmanja zapovest Božija izražena u Zakonu. A reč ‘sve’ u izrazu „dok se sve ne zbude“ može označavati sve što su bogonadahnuti proroci rekli da će se u budućnosti zbiti. Ali možda još pre može označavati velike činjenice Isusovog života, smrti, vaskrsenja i nagoveštaja Carstva nebeskog u svakodnevnom životu ljudi.
A ko sam postupa kao da su makar i najmanje zapovesti ukinute i druge tome podučava, razgrađuje time Božiji trud uložen u podizanje palog ljudskog sveta, pa će zbog toga biti ‘najmanji’ u Carstvu nebeskom, dok će onaj ko ove zapovesti izvršava i druge tome podučava, tamo biti ‘velik’ (vidi i Lk 12, 47 i 48). Avgustin, Luter, Kalvin i mnogi drugi smatraju da se oni prvi uopšte neće ni naći u Carstvu nebeskom, ali Isus to ne kaže. Možda zato što drži da takvi nisu protiv Božijeg zakona kao takvog, nego samo protiv nekih konkretnih propisa koje smatraju nevažnima, ali čiju važnost za celinu Zakona oni ne uviđaju. U oba slučaja, međutim, jedinstvo reči i dela se smatra krucijalnim. Zato je jednim od najvećih grehova fariseja Isus smatrao to što oni jedno podučavaju narod a sasvim drugo čine (Mt 23, 3). Zato su kod njega zaslužili naziv – licemeri. A za Isusa gore kvalifikacije nema.
Dakle, sve zapovesti ostaju, ali pitanje je šta to tačno znači i šta one tačno znače. Upravo na tom mestu na scenu stupa Isus. On će svojim delom jasno pokazati da očuvanje zapovesti ne znači da svaka pojedinost svakog starozavetnog propisa vredi zauvek. Tako je sa njegovim dolaskom trebalo da prestane mnoštvo verskih ceremonija i žrtvoprinošenja, pa čak i obrezanje (bez obzira na to što je on sam bio obrezan). Neki propisi su u određenom istorijskom periodu ispunili svoju ulogu i nadalje više nisu primenjivi. Takav je npr. i zakon o nečistoći (Mk 7, 19) ili onaj o obredima (Poslanica Rimljanima). (Ne bi bilo naodmet da i hrišćani porazmisle o ‘večnoj’ vrednosti baš svih crkvenih kanona.) Prema tome, neki zakoni su od sada pa nadalje neprimenjivi, a neki će biti iznova protumačeni („Čuli ste da je rečeno… A ja vam kažem…“).
Isus nam u stvari kaže: „Ni najmanjega slovca ili jedne crtice iz Zakona neće nestati“ dok svaka od njih ne izvrši svoje delo (maltene – svoju misiju). Do tada neće, ali tada sasvim lepo može, i čak treba, da prođe. Ovo je dobro shvatio apostol Pavle kad je rekao da je Novi Zavet učinio zastarelim (prevaziđenim, ne pogrešnim) Stari, „a ono što zastareva i stari blizu je iščeznuća“ (Jev 8, 13). No, u Božijoj ikonomiji svi oni ostaju kao delovi jedne dinamične i takoreći žive strukture koja se odmotava u istoriji. I koja ne bi bila u potpunosti shvatljiva kada bi joj nedostajali neki delovi. Jer cela istina nije samo završetak, nije samo tačka na i (iako je to njeno ispunjenje). Istina u sebi sadrži i početak i sredinu i kraj, tj. ceo ikonomijsko-istorijski razvoj. Ali nijedan element tog razvoja ne sadrži celu istinu, nego samo njen manje ili više važan aspekt. Zato je puna istina samo u celini.
I na kraju ne bi trebalo a da se ne zapitamo – da li smo mi zaista „so zemlji“ i „svetlost svetu“? Rekao bih: Ako mislimo da jesmo, nismo; a ako mislimo da nismo, mogli bismo biti. Ispunjavanje starodrevnih zapovesti moglo bi poslužiti kao početak. Ali kad jednom ono staro ipak prođe, šta će ostati? Na to je odgovorio veliki Pavle – ostaće vera, nada i ljubav, od kojih je ljubav najveća (1Kor 13, 13). Jer, ne treba se umoriti ponavljajući da – ako neko nema ljubavi, onda on uzalud veruje i uzalud se nada. A to je zato što je ljubav kruna ili dovršenje kardinalnih vrlina: istinoljubivosti, samilosti, dobrote, milosrđa… Sve ih sadrži i sve ih (nadumno) nadilazi. Ona osoljava svet i svetli kroz tamu („i tama je ne obuze“). Zato samo oni koji imaju delatne ljubavi mogu zaista biti „so zemlji“ i „svetlost svetu“. Amin!
