Бенкси, Слобода, 2015.
Слобода је неопходна храна људске душе. У стварном значењу речи, слобода се састоји у могућности избора. Ради се, разуме се, о стварној могућности. У сваком заједничком животу избор ограничавају правила која намеће општа добробит.
Правила морају бити довољно разбориита и једноставна тако да свако ко то жели и ко располаже осредњом способношћу пажње може схватити, с једне стране, добробит којој она одговарају, а с друге стране, стварну нужност која их намеће. Потребан им је становити ауторитет који не би деловао непријатељски или страно, који би се волео као да припада онима које води. А уз то, правила морају бити довољно чврста, ограниченог броја и општа тако да их мисао може асимиловати једанпут заувек, а не да се с њима мора сударати сваки пут кад треба донети неку одлуку.
Под тим условима, слобода људи добре воље, премда чињенично ограничена, потпуна је у свести. Јер како су правила у њу урасла, забрањене могућности неће им заокупљати мисао и они неће морати трошити снагу да их се ослободе. Исто тако, одгојем стечену навику да не једе лоше или опасне ствари, нормалан човек не осећа као неко ограничење слободе у исхрани. То као ограничење осећа само дете.
Они недобронамерни или пак детињасти никада неће бити слободни ни у каквом друштву.
Када су могућности избора толико широке да могу штетити општој добробити, људи не уживају у слободи. Њима је потребно или уточиште неодговорности, детињастости, равнодушности, уточиште у којем могу наћи само досаду, или се у свакој прилици морају осећати притешњени одговорношћу из страха да не штете другоме. У сличном случају, криво верују да су слободни и осећају да у тој слободи не уживају, те долазе дотле да мисле како слобода није неко добро.
Извор: Симон Вејл, „Потребе душе“ (друго поглавље), у: Слобода и тлачење и други есеји, Загреб: Напријед, 1979, стр. 182–183.
Превод: Мирјана Добровић
